Tu noć kad sam se udavala

Moj prvi muž i ja smo se poznavali od rođenja. Mog. Kad sam se rodila, moj otac tri dana nije došao u porodilište, jer nije bilo slobodnog fijakera (malkice ne verujem da septembra ’55. u ovom mestu nije bilo automobila. Il’ bilo čega drugog, čime čovek može da ode do u bolnicu da vidi novorođeno rođeno dete.) Al’ držala sam se njegove verzije i još uvek mu verujem da samo zbog toga nije doš’o da me vidi. On je bio Crnogorac a ja prvo i poslednje dete. Pa zašto bi lag’o? Opet pišem rečenice k’o pokojni Marsel Prust i pazi kad pogubih prvog muža u ovoj jurnjavi za fijakerom. Saću se vratim na njega, i to preko tate i nepostojećeg transportnog sredstva do čačanskog porodilišta.

Dakle, tih dana kad moj tata nije mog’o da nađe prevoz, moj prvi muž je im’o tri godine i šest meseci i vuk’o je obijenu šerpa-plavu šerpicu oko kuće u ulici koju je od moje kuće delio jedan sokak.

Što znači da je bilo neminovno da se kad-tad upoznamo, jer sam i ja, čim sam prohodala, počela da vučem šerpicu. Ali ne oko kuće i ne šerpa-plavu. Moja kuća je zadnjim delom bila naslonjena na susedno dvorište, u koje mi je bio zabranjen pristup. A šerpica mi je bila bordo. Vukla sam je od kapije do jabuke u dnu dvorišta, pa nazad, pa opet do jabuke, i tako sam vežbala korake za korzo.

Dvadesetak godina kasnije, ako računam od dana kad fijakera nije bilo ni za lek, moj prvi muž i ja smo se, na dočeku Nove godine kod zajedničkog prijatelja, smuvali i počeli sa „zabavljanjem“.

Nekoliko meseci moji roditelji nisu znali šta se dešava, iz više stotina razloga. Ovde im nije mesto a i nemam mesta na renoviranom blogu za tol’ke razloge. Uz to su, svi do poslednjeg, glupi k’o (glupo)avgustovska noć. To sam mislila onda, to mislim i sad.

Onda ih je neko dobronameran pitao šta to ja i sa kim radim.

Tačnije, pitao je moju majku.

Koja je nadala takvu dreku po povratku s posla, da mi je i sad muka, kad se setim. K’o da sam joj, pribogu, Karolina od Monaka.

Pošto sam, ne znam da l’ znaš, tvrdoglavije čeljade, ona se tu malo preigrala. Da nije pretila, ucenjivala i psovala, ja bih se još koji dan zabavljala s tim momkom i veza bi prsla k’o i prethodne veze što su mi poprskale. On je bio dobar dečko, bez dileme, al’ ubrzo bi mi dosadio, ni tu nema dileme.

Kad je rekla da će da se isele iz zemlje i da promene prezime i da me se odreknu i da me više nikad očima ne vide i da će ostaviti amanet da im ni na sahranu ne dođem – tad sam odlučila (dobro, ne samo zbog toga, ali u svakom slučaju, najmanje iz razloga koji bi trebalo da budu presudni u donošenju takve odluke) da se udam za tog tipa.

„Moja nesretna mati... htela me spasti... savetom finim... al’ morala je dotad znati... da ne sme kasti... šta da ne činim“ – tu našu „ne smeš!“ – „e, baš ’oću!!!“ situaciju je kasnije opisao i Balašević.

Moj otac nije ni pretio ni molio ni ucenjivao. A nije ni njoj rek’o da umukne. Ali je meni saopštio: „Radi šta ’oćeš, al’ ga ovde ne dovodi i nemoj da ti telefonira kad sam ja u kući.“

Ha!

Uveče sam to ispričala budućem mužu i zamolila ga da me zove kol’ko god može puta dnevno. Rekla sam mu da se ja neću javljati, a da on obavezno kaže ko zove. Prepisala sam, uz sitne izmene, kevinu jektaniju, pa sam mu pripretila da ću se odseliti i da me njegove oči više neće videti, ako to ne bude radio kol’ko od sutra.

Dok ti ovo pričam, Čivi, ne mogu a da ne primetim da je to bila dosta kvarna igra, bre. Sve neke ucene, sve same pretnje, podlosti i pokvarenluci. Takvo vreme bilo, šta ćeš.

Pa tako...

On je zivkao, tata se javljao i pizzdeo, keva je počela sa farbanjem sede kose svake subote, a ja sam terala po svom.

I šta su mogli, nego da aminuju, kad sam rekla da se udajem? Sad nešto kontam, nije isključeno i da im je laknulo što će se ratosiljati i mene i pedesetak telefonskih poziva dnevno.

Ijao kol’ki uvod u veče pred venčanje.

Evo saću sažetije da zbrzam.

Veče, noć i dobar deo jutra pred svoje prvo venčanje provela sam urlajući na kevu da ne otvara ulazna vrata, odlazeći u garažu da proveri da l’ je ušla mačka i pojela jednu ili dve od ’iljadak torti koje su donele njene koleginice, komšinice, prijateljice, sestre, sestričine, bratanice, kume, kumice i ostala buranija.

„Nije meni za tortu, nek’ pojede i deset, al’ da ne brlja po ostalima, pa da mi se gosti potruju“ – objašnjavala je i izlazila i proveravala i vraćala se i opet izlazila, a sve kroz vrata. Bio je kraj decembra pa je bilo ’ladno i ja sam precvokotala tu noć pred kad sam se udavala, zbog torti, mački, garaže i tvorizanja vratima.

Kijavičava, neispavana, nervozna, umorna i prozebla, sutradan sam rekla „da“.

Rekla bih ga i da su tražili da pređem u budističku veru. Samo da što pre izujem cipele sa štiklama i skinem venčanicu i šešir. Da se dokopam kupatila i svojski izribam „vimom“. Tog dana poljubilo me pet stotina ljudi po najmanje... Ovako izvodim računicu: Kad sam rekla „da“, poljubili su me svi, po tri puta. Dakle, 1.500. Kad smo se vratili u hotel, hteli su da se slikaju sa mladom i mladoženjom i ljubili su me, opet po tri puta. Al’ ne svi. Oko 1.200 njih. Kad su polazili kući, pozdravljali smo se. Al’ pošto nisam poslednja otišla, to je oko 1.100. Pijani, a bilo ih je više od 350, ljubili su me kad god su me gde spazili, od pet popodne pa do ponoći, kad sam uspela da zapalim iz nazovi hotela. To bi bilo još oko 4.300 puta.

Što znači, da nastavim rečenicu u kojoj sam počela da izvodim računicu, da su me tog dana Kurta, Murta, Janko, Marko i ostali poljubili 8.100 puta.

Eto, skoro tako je bilo.