Belić Sneško

Januara '56.  moja sestra od tetke odlazi u Francusku. Ja sam tada imala pet meseci. Kad sam malo porasla, pričali su mi o njoj, a i ona je redovno pisala i slala pakete sa za to vreme nezemaljski lepim i neobičnim stvarima. 

Dolazi zima '59. a ja naučila da čitam i pišem. I jednog dana, dok  joj je Ljubica pisala pismo, dodam i ja u koverat moje. (Ne znam da li se sećate tadašnjih avionskih pisama, tankih, tankih, sa još tanjom hartijom unutra. Pa kad nju ispišemo, onda koristimo onu "na kocke" ili "linije", iscepanu iz vežbanki ili sveski, pa sve spakujemo  pa se  pismo  naduje k'o leš u Moravi  posle tri meseca plutanja. Kako li su se samo čudili belosvetski poštari dok su ih raznosili, šta mislite?)

Digresija.

Rekoh da je stigla zima,  sa njom i sneg, sa snegom i Sneško Belić.  Sva, ali sva deca u ulici su imala crvene lonce

samo mi (moj brat Raško i ja) plavi, 

Snešku za na glavu. Mnogo sam se ždrala što je to tako i što i naš Sneško nema  crveni lonac.

  

"Драга моја сестро Љиљана јa сам добро и пао je снег и молим тe дa ми пошаљеш црвени лонац са белим  тупнама.

(Znala sam ja slova, ali izgleda ne baš sva. Znala sam i da se kaže "tufnama", al' kako se piše jebeno F? Ono mi od samog početka opismenjavanja bilo problem, jer  nikako nisam razumela kako to da nije slovo O, a okruglo je.)

Uplašena da Ljiljana neće shvatiti, prežvrljam "тупнама" i napišem:

...и молим те да ми  пошаљеш црвени лонац са белим  тувнама.

Hmmm... to mi još rogobatnije. Ali i dalje ne znam kako da napišem F.

Prežvrljam "тувнама" pa napišem:

...и молим те да ми  пошаљеш црвени лонац са белим ту(pa  tu  nacrtam violinski ključ) намa. Зато што сви имају само ми немамо али пожури како си ти воли те твоја млађа сестра Цилка!"

Otkud violinski ključ, pitate se? Znam njega da napišem, a ne znam F?

E, to je priča o devojčici iz druge ulice, tri godine starijoj od mene, koja je svirala klavir, a ja odlazila da gledam i slušam. Tu sam i videla violinski ključ, pa mi  dobro došao kao alternativa  slovu  F.

Ljubica ne pročita šta sam pisala, misleći da sam crtala kućicu (kako se samo zajebala, ja ni  sad ne umem da nacrtam kućicu!) i pošalje pismo.

Odgovor:

"Dragi moji, mnogo sam se obradovala pismu i tome što ste svi živi i zdravi.   (Ona  je zapalila u Francusku zbog komunista,  a nekoliko godina kasnije učinilo joj se da ni tu nije bezbedno, pa se poodmakla do  Amerike. I dan-danas, a ima preko osamdeset godina, muke imam da je ubedim da je Goli otok zatvoren, što se  Sizifa i kamena tiče. A što se pisama tiče, mislim da je svaki  put očekivala da u njima piše da više nismo ni živi ni zdravi.)

Ljubice, o kakvom loncu Ciki priča, ne bih da je razočaram, a ne znam šta tačno želi?"

Razgovor:

Keva "Budibogsnama, ova moja Ljiljana šiznula. Kakav sad  lonac pominje?"

Ja - provirim iz donjeg dela kredenca, gde slažem šerpe, pogledam u tatu, pa se vratim poslu.

Šule, (vidi da ga gledam, ali ne shvata) "Kakav lonac, Ljubice, šta trabunjaš?"

Ja - ponovo preslažem šerpe, uz neopisivu  buku.

Ljubica "Dete, ostavi te šerpe, izbudi celu ulicu. Ne trabunjam ja, ona trabunja, evo pogledaj...",  pa doda tati pismo, on pročita, pogleda u mene i kaže "Ne znam o kakvom loncu se radi. Znaš li ti, maco?"

Ja (maca), izbauljam iz kredenca i odbauljam pod sto, nit' tromoreći nit' govoreći.

Keva "Cilka, čuješ li šta te tata pita?"

Ja "Šta?"

Tata "Je l' ti za Sneška treba lonac?"

Ja klimnem glavom.

Keva, drugi put: Cilka, čuješ li šta te tata pita?"

Tata "Čuje, ne viči na nju. Treba joj lonac za Sneška Belića".

Ljubica, u prvom komentaru "Šta fali plavom loncu?"

Ljubica, posle nekoliko sekundi, u komentaru broj dva "O s kim ja živim! Tražila da joj pošalje lonac iz Pariza. Šta li će misliti o nama, kad ni lonca nemamo.  I znaš kad će sad da dođe? Nikad, eto kad. Taman smo je malo ubedili da ovi ne 'apse, i da nije tako crno, kad dete traži lonac!  'Leb vas ne jebo i ko me sastavi s vama. Gde ti lonac pade na pamet, pored toliko stvari? Druga deca traže lutke, haljinice, cipelice,  ti tražiš lonac!"

Ja - ćutim k'o zalivena.

Šule  se smeje.

Ljubica  "Slušaj dalje...

  ...  drago mi je što Cilka pohađa muzičku školu, nisam ni znala da je to dozvoljeno. Ili možda uzima privatno časove? Koji instrument svira?"

Spusti pismo, zapali cigaru, izvuče me na svetlo kuhinjske sijalice od 40W, i pita:
"Nisi valjda pisala da ideš u muzičku školu?"

Ja odmahujem glavom.

Ljubica  "Nego? Što onda pominje muziku?"

Ja sležem ramenima, i sama u čudu što li pominje muziku.

Posle su saznali detalje i  zezali se, kao ja ih vadim iz gladi i bede, tražeći pomoć, pa da se Ovi  Na Vlasti ne dosete, počinjem od lonca.

Šulova verzija mog pisma, naravno usmena:

"Draga moja srećnice Ljiljana.

Ti se, bogami, izvuče iz ovog sranja, a nas ostavi da se dovijamo kako znamo i umemo. A bar da znamo i bar da umemo. Zasela komunistička žgadija, zajahala i ne misli da sjaše. Šta da ti kažem, kad ni  lonca nemamo. Nedeljom i praznikom u našem dvorištu kuvamo supu u raniji, pa posle u manjerkama komšije raznose kućama. Gledaj da mi pratiš jedan lonac iz grada svetlosti, jer nam se jedna jedina kutlača kojom smo zahvatali supu slomila, pa sad zaitaju sa manjerkama. Moja mama je, kao što znaš, jako gadljiva žena, jer je veoma čista i uredna i pedantna, tako da mi od supe imamo samo zadovoljstvo da operemo raniju, kad je isprazne komšije.

Beskrajno zahvalna  tvoja mlađa sestra Cilka".

P.S. Vidi nekako da taj lonac ima i poklopac, kad se već trošiš za prevoz i šalješ ga.