Godine prolaze

 

Ima sedamdeset i neku. Nije usamljena, mada svi misle da jeste. Ona bi na to samo odmahnula rukom i rekla:

"Kako mogu biti usamljena kad imam tri ulaza, dve pijace i autobusku stanicu?"

Stan joj je toliko uredan da čovek stekne utisak da je i prašina dobila raspored kretanja.

Ne pije mnogo kafu jer joj smeta želucu.

Ne jede hleb posle šest.

Ima fioku sa dokumentacijom koja bi mogla da zabrine pojedine članove familije.

Ne zato što je zla, nego zato što pamti. Sve.

Ko se s kim posvađao na svadbi 1998.

Ko je rekao da neće kupiti stan pa ga kupio posle tri meseca.

Ko je pozajmio bušilicu i nikada je nije vratio.

Ko je navodno bio na seminaru u Vrnjačkoj Banji, a slučajno se pojavio na fotografiji iz Paralije.

Nije ogovaračica. To je važno.

Ona ne izmišlja. Naprotiv.

Ona je arhivar ljudske prirode. Njena je fascinacija potpuno iskrena. Nju ne zanimaju tuđe nesreće, nju zanimaju ljudi.

Recimo, neko joj kaže:

"Znaš li da se Živka razvela?"

A ona ne pita:

"Od koga?"

Nego:

"Posle koliko godina?"

Jer nju zanima priča. Proces. Kako dvoje ljudi koji su četrdeset godina zajedno jednog jutra zaključe da više nisu.

Ili kako neko ko je čitav život mrzeo mačke odjednom počne da hrani sedam lutalica.

Ili zašto čovek koji je trideset godina nosio samo siva odela jednog dana kupi narandžastu košulju.

To su misterije koje nju zanimaju. Male pukotine kroz koje se vidi ljudska duša.

Ona nije naročito simpatična na prvi pogled. Pomalo je naporna. Pomalo i nametljiva.

Postavlja pitanja kad ne treba. Pojavljuje se niotkuda. Primećuje stvari koje drugi ne primećuju.

Ali ona je zapravo jedina osoba koja zaista sluša ljude. Svi ostali čekaju svoj red da govore.

Ona sluša. I pamti. I povezuje. I zato često zna šta se događa pre nego oni sami.

Recimo:

Sedela je predveče na terasi i pila svoj sok od višanja.

Ne previše hladan.

Ljudi koji stavljaju led u domaći sok, po njenom mišljenju, nisu razumeli ni voće ni život.

Preko puta, na četvrtom spratu, pojavio se komšija Žarko sa korpom punom mokrog veša.

Spustila je čašu.

"Aha."

Žarko je počeo da kači veš.

Košulju.

Peškir.

Čarape.

Kuhinjsko krpu.

Još jedan peškir.

"Ovo nije dobro."

Žarko je nastavio.

Bela majica završila je između dve tamnoplave trenerke.

"Ne, ne, ne..."

Nagla se napred.

"Ovo se ovako ne radi."

Još jedna bela majica, pored crvene jastučnice.

"Gotovo."

Odmahnula je glavom.

"Brak im je u krizi. Kači beli veš sa šarenim."

Žarko je iznenada ostavio korpu na ivici terase i nestao u stanu.

Ona je poskočila.

"Ne!"

Korpa je ostala sama i opasna.

Dole je prolazio dostavljač.

"Ako dune vetar..."

Dostavljač je nastavio.

"...korpa pada."

Dostavljač je stigao do ulaza.

"...gubi ravnotežu."

Dostavljač je zastao da pogleda adresu.

"...udara glavom u ivičnjak."

Dostavljač je ušao u zgradu.

"...sledi tužba."

Korpa je i dalje stajala.

"...mediji."

Komšinica sa prvog sprata zalivala je cveće.

"...vanredni dnevnik."

Vrata terase su se otvorila i Žarko se vratio.

 

Opasnost je prošla.

Ona je otpila gutljaj soka.

"Za dlaku."
Još nekoliko trenutaka posmatrala je ulicu.

Dostavljač je bio živ.

Dve žene su gurale kolica.

Jedan dečak je vozio trotinet.

Niko nije ni slutio kakva je tragediju izbegnuta.

Kao i obično.

Ljudi nikada ne vide opasnost dok ne bude kasno.

Ili dok je ona ne vidi umesto njih.

Nedelju dana kasnije sreće Žarka kod ulaza.

"Kako ste?"

"Dobro."

"Vidim."

Žarko klimne glavom i krene dalje, ona ga zaustavi.

"Malo pažljivije sa punim korpama za veš, komšija."

"Molim?"

"Ništa."

"Nisam razumeo."

"To je zato što ne sagledavate širu sliku."

I onda Žarko narednih pet dana, malo-malo pa  razmišlja:

„Kakve korpe? Kakva šira slika?“

Pa svaki put kad izađe na terasu, prvo pogleda levo, desno, gore, dole...

a onda ugleda nju kako sedi na svojoj terasi, sa čašom domaćeg soka od višanja. Ugleda i ona njega, naravno, pa pomisli:

„Neko se javi na telefon posle četiri zvona umesto posle šest.

- Za dlaku.

Mačka nije oborila saksiju.

- Za dlaku.

Na svadbi niko nije pomenuo politiku.

- Za dlaku.

Tetka Smilja progutala komentar koji je nameravala da izgovori.

- Za dlaku.
- I, naravno, slučaj „Žarko i korpa.“

 

To je njen pogled na svet.

Civilizacija se svakog dana održava isključivo zahvaljujući sreći, slučaju i činjenici da ljudi ponekad ipak stignu da uzmu korpu sa simsa terase.
Žarko je opet kačio veš, telefon mu je opet, van dometa ruke, zvonio, ali je ovog puta spustio korpu na beton, pre nego što je nestao sa terase. Nasmešila se samoj sebi, čestitajući na još jednoj pobedi. A onda i nju zapisala u sveščicu.

Čula je da u dubini stana zvoni telefon.

Tako je volela da zamišlja svoj stan.

Kao srednjevekovni zamak.

Ne veliki zamak, naravno, nije bila luda.

Ali pristojan, sa dugim hodnicima.

Teškim tapiserijama, kamenim zidovima možda i tajnim prolazima.

U stvarnosti, telefon je zvonio na metar i po od nje.

Ali mašta je bila važna.

Telefon je nastavio da zvoni.

Nije žurila.

Ljudi koji zovu uglavnom žele nešto. Da pozajme. Da pitaju. Da provere. Da prenesu. Da saopšte.

Retko ko zove da kaže:

"Dobar dan. Nemam nikakav razlog. Samo sam htela da ti poželim lep utorak."

Takvi su, po njenom mišljenju, izumrli još sedamdesetih.

Telefon je zvonio i dalje.

"Uporan ovaj" – pomislila je. “Il' je familija il' pogrešan broj.“

Krenula je kroz svoj zamišljeni zamak, pored fotelje, pored stola, pored komode, pa pored druge strane stola, i konačno stigla do telefona.

Podigla je slušalicu.

"Da?."

"Jesi li sedela na terasi?"

Glas njene sestre.
Namrštila se.

"Jesam."

"Videla sam te."

"Kako?"

"Prošla sam autobusom. Šta si ono radila?"

"Ništa."

"Nemoj ti meni ništa."

"Stvarno ništa."

"Imala si svesku."

"To ništa ne dokazuje."

"Pisala si nešto."

"Možda sam zapisivala recept."

"Na terasi?"

"Možda."

"Dok si gledala u zgradu preko puta?"

"Dobro."

"Šta dobro?"

"Dobro, nije bio recept."

"Znala sam."

"Žarko ostavlja korpu na simsu."

"Ko je Žarko?"

"Nebitno."

"Šta je bilo sa korpom?"

"Ništa."

"Pa što zapisuješ da Žarko ostavlja korpu?"

"O tome se upravo radi."

'Ajde nemoj me više isleđivati, kaži šta si 'tela, žurim."

"Gde žuriš? Plašiš se da će ti se ohladiti sok? Pa nije kokošja supa."

"'Očeš li mi reći što si zvala, Svetlana, ja stvarno nisam dokona da vodim beskonačne besmislene razgovore..."

"Dobro, dobro (reče dokona Svetlana, koja je upravo autobusom sa tačke A, gde je čuvala dva trogodišna unuka-blizanca stigla do tačke B, da pomogne ćerki i zetu u raspakivanju stvari koje su uneli u novokupljeni stan, a usput i povede računa da se petodogišnja unuka ne strmoglavi kroz otvor za smeće na šestom spratu, jer su ulazna vrata, naravno, bila neprekidno otvorena, zbog unošenja stvari), htela sam da te pitam, da li bi mojoj Ani dala one mamine heklane zavese, koje si uzela kad je umrla, a nikad ti ih nisam videla na prozoru. Baš bi joj odgovarale za trpezariju."

Nastupila je tišina.

Ne ona obična, nego ona koja traje dve sekunde, a sadrži sedamdeset godina zajedničke istorije.

"Ne."

"Kako ne?"

"Lepo ne."

"Zašto ne?"

"Zato što su moje."

"Samo sam pitala."

"Nisi."

"Dobro, šta sam onda uradila?"

"Napala si me iz zasede."

"Kakve crne zasede?"

"Prvo autobus, pa unuci, pa stan, pa trpezarija. A sve vreme ideš ka zavesama."

Svetlana je uzdahnula.

"Ti stvarno misliš da se svet vrti oko tvojih zavesa?"

"Ne."

"Dobro."

"Mislim da se ti vrtiš oko mojih zavesa."

Sa druge strane začulo se nešto što je ličilo na gušenje, ili smeh, kod Svetlane se te dve stvari često nisu mogle razlikovati.

"Čoveče..."

"Nisam čovek."

"Dobro, ženo."

"Hvala."

"Zavese stoje u ormaru već deset godina."

"Jedanaest."

"Molim?"

"Jedanaest godina."

"Kako znaš?"

"Na polici su iznad aparata za zimnicu iz 2014."

"Normalan čovek to ne bi znao."

"Zato ja i ne tvrdim da sam normalan čovek."

Svetlana je ćutala nekoliko sekundi, a onda  promenila taktiku.

"Dobro. A šta ćeš s njima?"

"Ostaviću ih Ani."

"Pa upravo sam to rekla."

"Pa ne, nisi."

"Kako nisam?"

"Ti hoćeš da ih dam sad."

"Pa da."

"A ja da ih ostavim Ani kad umrem."

"Ana ima trideset dve godine."

"Pa?"

"Ti imaš sedamdeset četiri."

"Odlično."

"Šta je tu odlično?"

"Imamo vremena."

Tišina.

Sestrinska.

Onda opet Svetlana.

"Znaš šta?"

"Šta?"

"Jednog dana će neko napisati knjigu o tebi."

"Neće."

"Hoće, majke mi naše."

"Ko bi to čitao?"

"Psihijatri."

Klik.

Držala je nakratko slušalicu u ruci, spustila je, i vratila se na terasu.

Otpila gutljaj soka i pomislila:

„Kao da je malo zahladnelo."

Pogledala je prema drveću.

Nijedan list se nije pomerao.

Pogledala je zastavu na zgradi opštine.

Ni ona.

Pogledala je komšiju na balkonu zgrade na levoj strani.

Bio je u majici kratkih rukava.

To ništa nije značilo.

Taj je nosio kratke rukave i kad je padao sneg, takvi nisu meteorološki pouzdani.

Oslonila se na ogradu terase.

Vazduh je bio sumnjiv.

Nije bio hladan.

Ali više nije bio ni topao.

Bio je u onom stanju koje liči na političara pred izbore. Neodređen.
“Da li da ogrnem prsluk i sedim još malo ili da uđem i pogledam neki film?

Prsluk ili film?
Film je podrazumevao ustajanje.

Traženje naočara.

Biranje između petsto programa na kojima nema ništa.

Pronalazak filma.

Odustajanje od filma.

Traženje drugog filma.

Odustajanje od drugog filma.

Gledanje dokumentarca o životu islandskih ovaca.

To se već događalo.

Dvaput.

S druge strane, prsluk je bio jednostavan, nije zahtevao nikakvu emocionalnu investiciju.

Nikad nije rekla:

"Baš sam pogrešila što sam obukla prsluk."

Filmovi su je često razočarali, jer su bili pogrešni.

Prsluk nikad.

Već je bila rešena da ode po njega kad joj je na pamet pao Jovan, mlađi brat.

"Kardiolog."

Pogledala je na sat.

Ako je pregled bio u četiri popodne...

Pa čekanje...

Pa laboratorija...

Pa apoteka...

Pa njegova potreba da sa svakim poznanikom razgovara minimum dvadeset minuta...

Do sada bi već morao biti kod kuće.

Osim ako nije sreo Dragana.

A ako je sreo Dragana, onda još nije.

Ako je sreo Dragana i Milorada zajedno, onda neće biti kući pre dubokog mraka.

Izvadila je telefon.

Zastala.

Nije zvala odmah.

Prvo je razmislila.

Šta ako se ne javi?

Ako se ne javi, postoje četiri mogućnosti.

Prva: vozi.

Druga: spava, umoran od pregleda i čekanja.

Treća: zaboravio telefon.

Četvrta...

Tu je prekinula samu sebe - "Nema četvrte."

To je bilo jedno od pravila koje je godinama pokušavala da uvede u svoj život.

Ne izmišljaj četvrtu mogućnost, prve tri su sasvim dovoljne.

Pritisnula je broj.

Telefon je zazvonio jednom.

Dvaput.

Triput.

Četvrti put se javio.

"Šta je?"

Nasmešila se.

Kad neko odgovori sa "šta je?", znači da je živ. Sve ostalo može da sačeka.

"Ništa."

"Pa što zoveš?"

"Htela sam da vidim kako si prošao."

"Dobro."

"Kod kardiologa?"

"Da, da."

"Šta kaže?"

"Kaže da sam dobro."

"Odlično."

"Odlično."

Kratka tišina.

"A ti?"

"Šta ja?"

"Šta radiš?"

Pogledala je prema terasi.

"Ništa posebno."

I to je, po njenom mišljenju, bila jedna od najvećih laži koje je tog dana izgovorila.

Još držeći telefon u ruci glasno je rekla:

"Ma i ja sam budala."

Samo što to nije imala kome da kaže.

Ali neke rečenice čovek ne govori drugima.

Govori ih vazduhu.

"Zovu samo kad im nešto treba."

Spustila je telefon na sto.

"Ko mene pita kako sam?" Niko.

"Kakvo mi je zdravlje?" Niko.

"Imam li?" Niko.

"Nemam li?" Opet niko.

"Doduše, za zavese pitaju. Jer znaju da ih imam."

Krenula je u predsoblje, obula cipele, one udobne, za komšiluk, ne za grad.

Postojala je razlika. Velika. Čovek koji ide u grad ne zna kad će se vratiti. Čovek koji ide kod komšinice planira da se vrati za deset minuta i vrati se za sat i po.

Obukla je prsluk, onaj koji nikada nije razočarao.

"Idem dole do Ivanke. Da vidim je l' završila veliko spremanje."

Zaključala je vrata.

"Dobro naš narod kaže: Komšija je bliži od kaputa."

Na drugom spratu srela je gospođu Nadu.

"Dobro veče."

"Dobro veče."

"Kako ste?"

"Dobro."

"Baš dobro?"

Nada se zbunila.

"Pa da... dobro sam."

"Odlično."

Nastavila je niz stepenice.

Kod ulaza je već zaboravila zbog čega se naljutila na rodbinu. To joj se često događalo. Nije zaboravljala događaje. Samo razloge.

Ivankina vrata bila su odškrinuta.

To nije bilo neobično.

Neobično je bilo što se ništa nije čulo.

Ni usisivač. Ni televizor. Ni radio. Ni psovanje.

Veliko spremanje bez psovanja bilo je statistički nemoguće.

Zastala je. Oslušnula. Ništa.

"Nešto nije u redu."

Pritisnula je kvaku. Vrata su se otvorila.

Ivanka je sedela za kuhinjskim stolom.

Mirna. Nasmejana. Sa šoljom kafe.

Stan je blistao.

"Aha."

"Šta aha?"

"Završila si."

"Jesam."

"Zato je tišina."

"Da."

Sela je preko puta nje.

Ivanka joj je sipala kafu.

Nekoliko minuta obe su ćutale.

Onda je Ivanka rekla:

"Šta je bilo?"

"Ništa."

"Nešto jeste."

"Ma rodbina."

"Aha."

"Oni bi zavese."

Ivanka klimnu glavom. Nije pitala koje. Nije morala. Znala je. Cela zgrada je znala. Jer te zavese više nisu bile samo predmet. One su postale institucija.One imaju istoriju, poreklo, pravni status i nekoliko zainteresovanih naslednika.

"Zavese, moja Iko. Kaže moja sestra baš bi Ani odgovarale za trpezariju. Jesam ti rekla da su kupili stan? Jesam? E pa da, kupili su stan, onaj od kartona i stiropora, a platili ga suvim zlatom, al' nije moje da se meš..."

"A šta ćeš, danas ti je sva novogradnja takva. Peru pare, moja ti, niko kvalitet i ne pominje. Pravo da ti kažem, ja iz naše zgrade ne bih otišla da mi ponude celu Aninu zgradu, a ne istu kvadraturu u novogradnji, Kad se samo setim one oluje posle bombardovanja, ono pred pomračenje Sunca kad je bila... Nosi vetar sve što nije zavareno, lete naokolo kontejneri, saksije, crepovi..."

"Sećam se."

"Ja sam tada mislila da će mi odneti šupu."

"Koju šupu?"

"Pa onu iza zgrade."

"Pa ti nisi nikad imala šupu."

"Nisam ja. Komšijina šuma zamalo nije odletela."

"Aha."

"Ali sam se bila navikla na nju."

Ivanka otpije gutljaj kafe.

"Sad prave te zgrade k'o kutije za cipele."

"Nemoj meni pričati."

"Zidovi tanki."

"Papir."

"Čuješ komšiju kako kija."

Ivanka klimnu.

"Kod moje zaove u novogradnji čuju čoveka kako noću otvara frižider."

"Nije moguće."

"Jeste."

"Šta jede?"

"Ko?"

"Taj što otvara frižider."

"Otkud znam."

"Pa ako ga već čuju, valjda čuju i šta jede."

Ivanka se zamisli.

"To je dobro pitanje."

Nekoliko sekundi obe su ozbiljno razmatrale problem.

"A možda je na dijeti."

"Ko?"

"Komšija."

"Pa otvara frižider noću."

"A možda ne jede."

"Pa što bi ga onda otvarao?"

"Da vidi ima li šta."

"Pa zna šta ima."

"Možda proverava."

"Šta proverava?"

"Da nije stiglo nešto novo."

Ivanka se nasmejala.

"Ti si nemoguća."

"Nisam."

"Barem malo."

"Možda malo."

To je bilo dovoljno priznanja za jedno veče.

"Nego..."

Ivanka spusti šolju.

"Evo ga."

"Šta evo ga?"

"Pravi razlog zbog kog si došla."

"Došla sam da vidim treba li ti pomoć."

"Stan blista."

"Blista."

"Znači nije pomoć."

"Nije."

"Znači nešto drugo."

Ćutala je nekoliko trenutaka.

"Koliko misliš da vredi danas metar kvadratni?"

Ivanka prasnu u smeh.

"Od zavesa do nekretnina za pet minuta."

"Pa kad si već pomenula zgrade."

Napolju se spuštao mrak.

Ulična svetla su se palila jedno po jedno.

Negde u daljini zalajao je pas.

Neko je zatvorio roletnu.

Neko otvorio prozor.

Neko pustio vodu u kupatilu.

I sve je bilo tačno kako treba da bude.

U njihovim godinama čovek više nije očekivao da svet bude savršen.

Bilo je sasvim dovoljno da bude poznat.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ivankina vrata bila su odškrinuta.

 

To nije bilo neobično.

 

Neobično je bilo što se ništa nije čulo.

 

Ni usisivač.

 

Ni televizor.

 

Ni radio.

 

Ni psovanje.

 

Veliko spremanje bez psovanja bilo je statistički gotovo nemoguće.

 

Zastala je.

 

Oslušnula.

 

Ništa.

 

"Nešto nije u redu."

 

Pritisnula je kvaku.

 

Vrata su se otvorila.

 

Ivanka je sedela za kuhinjskim stolom.

 

Mirna.

 

Nasmejana.

 

Sa šoljom kafe.

 

Stan je blistao.

 

"Aha."

 

"Šta aha?"

 

"Završila si."

 

"Jesam."

 

"Zato je tišina."

 

"Da."

 

Sela je preko puta nje.

 

Ivanka joj je sipala kafu.

 

Nekoliko minuta obe su ćutale.

 

Onda je Ivanka rekla:

 

"Šta je bilo?"

 

"Ništa."

 

"Nešto jeste."

 

"Ma rodbina."

 

"Aha."

 

"Oni bi zavese."

 

Ivanka klimnu glavom.

 

Nije pitala koje.

 

Nije morala.

 

Znala je.

 

Cela zgrada je znala.

"Zavese, moja Iko. Kaže moja sestra baš bi Ani odgovarale za trpezariju. Jesam ti rekla da su kupili stan? Jesam? E pa da, kupili su stan, onaj od kartona i stiropora, a platili ga suvim zlatom, al' nije moje da se meš..." "A šta ćeš, danas ti je sva novogradnja takva. Peru pare, moja ti, niko kvalitet i ne pominje. Pravo da ti kažem, ja iz naše zgrade ne bih otišla da mi ponude celu Aninu zgradu a ne istu kvadraturu u novogradnji, Kad se samo setim one oluje posle bombardovanja, ono pred pomračenje Sunca kad je bila... Nosi vetar sve što nije zavareno, lete naokolo..."

"...Nosi vetar sve što nije zavareno, lete naokolo kontejneri, saksije, crepovi..."

 

"Sećam se."

 

"Ja sam tada mislila da će mi odneti šupu."

 

"Kakvu šupu?"

 

"Pa onu iza zgrade."

 

"Nisi imala šupu."

 

"Nisam ja. Komšija."

 

"Aha."

 

"Ali sam se bila navikla na nju."

 

Ivanka otpije gutljaj kafe.

 

"Sad prave te zgrade kao kutije za cipele."

 

"Nemoj meni pričati."

 

"Zidovi tanki."

 

"Papir."

 

"Čuješ komšiju kako kija."

 

"Ja bih još i podnela kijanje."

 

"Šta ne bi podnela?"

 

"Kad čujem televizor."

 

Ivanka klimnu.

 

To je bilo ozbiljno.

 

"Kod moje zaove u novogradnji čuju čoveka kako noću otvara frižider."

 

"Nije moguće."

 

"Jeste."

 

"Šta jede?"

 

"Ko?"

 

"Taj što otvara frižider."

 

"Otkud znam."

 

"Pa ako ga već čuju, valjda čuju i šta jede."

 

Ivanka se zamisli.

 

"To je dobro pitanje."

 

Nekoliko sekundi obe su ozbiljno razmatrale problem.

 

"A možda dijeta."

 

"Ko?"

 

"Komšija."

 

"Zašto?"

 

"Pa otvara frižider noću."

 

"A možda ne jede."

 

"Što bi ga onda otvarao?"

 

"Da vidi ima li šta."

 

"Pa zna šta ima."

 

"Možda proverava."

 

"Šta proverava?"

 

"Da nije stiglo nešto novo."

 

Ivanka se nasmejala.

 

"Ti si nemoguća."

 

"Nisam."

 

"Jesi."

 

"Nisam."

 

"Jesi."

 

"Nisam."

 

"Barem malo."

 

"Možda malo."

 

To je bilo dovoljno priznanja za jedno veče.

 

 

 

 

"Nego..."

 

Ivanka spusti šolju.

 

"Evo ga."

 

"Šta evo ga?"

 

"Pravi razlog zbog kog si došla."

 

"Došla sam da vidim treba li ti pomoć."

 

"Stan blista."

 

"Pa blista."

 

"Znači nije pomoć."

 

"Nije."

 

"Znači nešto drugo."

 

"Nije."

 

"Znači jeste."

 

Ćutala je nekoliko trenutaka.

 

"Koliko misliš da vredi danas metar kvadratni?"

 

Ivanka prasnu u smeh.

 

"Od zavesa do nekretnina za pet minuta."

 

"Pa kad si ti pomenula zgrade."

 

"Ja?"

 

"Ti."

 

"Ti si."

 

"Možda obe."

 

To je bilo pošteno.

 

 

 

 

Napolju se polako spuštao mrak.

 

Ulična svetla su se palila jedno po jedno.

 

Negde u daljini zalajao je pas.

 

Neko je zatvorio roletnu.

 

Neko otvorio prozor.

 

Neko pustio vodu u kupatilu.

 

I sve je bilo tačno kako treba da bude.

 

U njihovim godinama čovek više nije očekivao da svet bude savršen.

 

Bilo je sasvim dovoljno da bude poznat.