ZBOR STANARA

 

U 17.47 časova profesionalna upravnica zgrade Vesna otvorila je tačku „Razno“, čime je sednica formalno ušla u fazu zbog koje je zapravo i sazvana.

Do tog trenutka prisutni su uspešno usvojili finansijski izveštaj, plan održavanja i predlog da se zameni pregorela sijalica ispred podruma. Sijalica je, doduše, pregorela 2024. godine, ali u ovoj zgradi niko nije voleo  brzoplete odluke.

„Ko se prvi javlja?“, upita Vesna.

Nastade tišina. Tišina je trajala tačno četiri sekunde, kad se javila Živka.

„Ja ne bih da dužim, ali kao prvo, ne znam čije je ono dete ostavilo trotinet kod poštanskih sandučića. Drugo, ne znam čije je ono drugo dete kredom crtalo po stazi. I treće, ne znam čije je ono treće dete vikalo u dvorištu celo popodne.“

„Možda je to jedno te isto dete“, reče neko.

„Ne verujem. Toliko energije nema ni NATO. Mi smo nekad imali detinjstvo bez telefona.“

„I bez nadzora“, promrmlja neko.

„Molim?“

„Ništa.“

Majka dva dečaka, Jovana, odmah podiže ruku.

„Ako ćemo o divljanju, možemo i o penzionerima koji svako veče sede na klupi ispod mog prozora do ponoći i komentarišu prolaznike k'o utakmicu.“

Penzioner Petrović se uspravi.

„Mi ne komentarišemo.“

„Prošli put ste mom mužu dali ocenu šest od deset.“

„Jer je nosio čarape na sandale.“

„Bile su papuče!“

„Onda pet.“

Vesna zabeleži nešto u svesku. Niko nije verovao da zapisuje raspravu.

Reč uze Neša, vlasnik tri lokala i pet mišljenja.

„Ja imam pitanje. Zašto plaćamo održavanje zelenih površina kad nemamo zelene površine?“

„Imamo ona dva žbuna i ono malo žive ograde.“

„To nisu zelene površine. To su preživeli svedoci urbanizma.“

„Imamo i travu.“

„Pa to više i nije trava. To je istorijski lokalitet.“

Oglasi se i profesorka Milena, koja je govorila kao da svaku rečenicu brani pred komisijom.

„Mislim da problem nije u žbunovima nego u opštem nedostatku zajedničke vizije kolektivnog života u urbanoj sredini.“

Nastade tišina.

„Šta je ovo ona sad rekla?“, šapnu Neša.

„Ne'am pojma.“

„Je l' rekla za ili protiv žbunova?“

„Ne znam, bre.“

„Dobro, bre, izvini.“

Iz poslednjeg reda javio se mladić koga niko nije video dve godine, vlasnik stana 4. Stanari su ga poznavali samo kao „onog što prima pakete“.

„Ja bih samo da kažem da lift često ne radi.“

„Ti živiš na prvom spratu“, reče Petrović.

„Principijelno govorim.“

„Prvi put od korone si ovde, i to baš iz principa?“

„A parking?“

Samo je trebalo da neko izgovori tu reč – k'o u horor filmovima kada neko otvori podrum.

Odjednom su svi imali šta da kažu.

„Komšija iz ulaza be parkira preko dve linije!“

„Zato što komšija iz ulaza a parkira prikolicu!“

„Neko ostavlja bicikl!“

„Neko ostavlja kombi!“

„Neko ima tri automobila!“

„To sam ja i ne stidim se!“

„A trebalo bi!“

Vesna je pogledala na sat.

Tačka „Razno“ trajala je duže od svih prethodnih tačaka zajedno. Kao i uvek.

Tada se oglasi gospodin Stojanović, koji je do tada ćutao. To je zabrinulo prisutne. Ćutanje je gospodinu Stojanoviću bilo prirodno stanje.

Njegovo javljanje obično je označavalo početak katastrofe.

„Ja imam pitanje.“

„Izvolite.“

„Ko hrani mačke?“

Nastade muk.

Tema mačaka bila je osetljiva, gotovo ustavna kategorija.

„Ja ponekad ostavim hranu“, reče jedna komšinica.

„I ja“, reče druga.

„I ja.“

 „Odlično“, reče Stojanović. „Onda vas tri može i da čistite za njima.“

„A ko čisti za vlasnicima pasa?“

„A ko čisti za dostavljačima?“

„A ko čisti za golubovima?“

„A ko čisti za opštinom?“

„A ko čisti za državom?“

Tu se rasprava neočekivano približila filozofiji. Na sreću, nije dugo trajalo.

Sa stepeništa se začu tresak. Neko dete je oborilo trotinet.

Živka pobedonosno podiže obrvu, kao prorok kome se upravo ostvarilo proročanstvo.

„Eto.“

Niko nije znao šta tačno predstavlja to „eto“, ali su svi osetili da to nije dobro.

Petrović se upravo spremao da objasni zašto je parking važniji od državnog budžeta, kad se javila gospođa Kovačević sa šestog.

„Ja imam primedbu.“

„Izvolite“ - reče Vesna.

„Neko pušta muziku posle ponoći.“

„Kakvu muziku?“

„Ne znam ja kakvu. Meni sve posle Zdravka Čolića zvuči k'o kvar na trafostanici.“

S kraja prostorije oglasi se student Nikola.

„To sam verovatno ja.“

„Znamo.“

„Ali muzika nije glasna.“

„Sinko“, reče Petrović, „ako se meni od  sedmog sprata tresu čaše na petom, glasna je.“

„To su basovi, komšija.“

„Ne zanima me kako se to zove.“

„Kad smo kod tresenja“, ubaci se Živka, „neko istresa kese sa đubretom kroz prozor.“

Svi  se okrenuše ka svima, k'o na kriminalističkom uviđaju.

„Ja sam lično videla i kesu kako leti.“

„Možda ju je nosio vetar.“

„Džak od pet kila nosio vetar?“

„Pa jak vetar.“

„Bio je avgust prošle godine.“

„Topao vetar.“

„Mene više zanima ko dinsta luk na terasi“, reče Jovana.

„Moo-o-lim?“

„Svakog petka.“

„Pa šta?“

„Ništa. Samo sam mislila da se roštilj i restoran preselio iz lokala ispod.“

„To moja žena dinsta“, priznade Neša.

„Zašto na terasi?“

„Kaže smrdi joj u kujni. I vrućina joj.“

„Svakog petka joj vrućina?“

„Ne nego svakog petka postimo. I svake srede.“

„A nama nije vrućina? I ne smrdi nam toliko da ne možemo prozor da otvorimo,“

„Ne znam. Nisam vam ulazio u stanove.“

Vesna je pokušala da vrati sastanak u civilizacijske tokove.

„Dobro, ljudi... Da li postoji još nešto?“

Javila se gospođa Mira.

„Postoji. Neko šutira posude sa vodom koje ostavljamo za pse i mačke.“

„Zato što će neko dete piti iz toga!“

„Koje dete?“

„Neko dete!“

„Koje?“

„Ne znam koje ali znam.“

„Dobro ljudi da li je neko ikad video neko dete da pije vodu iz posude za pse?“

Nastade kraća pauza.

„Nije poenta u tome.“

„Nego?“

„Moglo bi.“

„Mog'o bi i Petrović da postane astronaut.“

„Nemojte mene mešati molim vas.“

U tom trenutku javio se čovek koga su stanari znali kao Ljubišu. Niko nije znao čime se bavi. Postojale su tri teorije. Po jednoj je bio inženjer, po drugoj špijun, po trećoj zaposlen u katastru. Najmanje verovatna bila je ova treća.

„Ja bih nešto o veš-mašinama.“

„Kakvim veš-mašinama?“

„Noćnim.“

„Pa jeftina struja brate“, reče neko.

„Jeftina za njih, skupa za mene.“

„Kako?“

„Zid mi je tanak.“

„I?“

„Kad komšinica uključi centrifugu u jedan ujutru, imam utisak da poletanje za Frankfurt kreće iz njenog kupatila.“

„A klima uređaji?“ – javi se žena sa trećeg.

„Kakvi sad klima uređaji?“

„Oni što kaplju.“

„Pa šta sa tim? Mora da kaplju.“

„Znam, ali ne kaplju. Oni liju.“

„Da, i?“

„Prošli put sam prostirala veš.“

„I?“

„I kad sam ga skinula, bio je više mokar nego kad sam ga okačila.“

„Meni je kapalo na glavu!“

„Kako?“

„Prolazio sam ispod zgrade.“

„I?“

„I mislio sam da pada kiša.“

„A nije padala?“

„Nebo bilo vedro, a klima radila.“

 

Vesna je zapisivala nešto. Niko nije znao šta. Postojala je mogućnost da vodi evidenciju. Postojala je i mogućnost da piše roman. Druga mogućnost delovala je verovatnije.

 

„A senzor-svetlo?“

To senzor-svetlo je bilo skoro pa  urbana legenda. Svi su znali za njega, a niko se nije sećao kad je poslednji put radilo.

„Pregorelo je pre tri godine.“

„Dve i po“, ispravi Petrović.

„Tri.“

„Dve i po“ – uporan Petrović.

 „Poenta je da ga nemamo. Imamo al' ne radi.“

„Ja mobilnim osvetljavam bravu kad otključavam ulaz.“

„Ja koristim lampu.“

„Ja čekam da neko izađe.“

„Ja sam naučila napamet 'de je rupica za ključ.“

„Interfon nam je još gori.“

Oglasi se i starija gospođa sa petog:

„Meni se svi deru u slušalicu.“

„Pa ne čuje se.“

„Ne čuje se jer je star.“
“Ko je star?“
“Pa interfon.“

„Kol'ko je star?“

„Mislim da je ugrađen kad i zgrada.“

„To je 1973.“

„Pa ti vidi kakav je to kvalitet bio, kad još radi.“

„Radi, sem kad ne radi.“

„Ali postoji.“

Tad se javi Neša.

„A da pričamo o kameri?“

Biznismen sa prvog sprata uspravi se u svoj svojoj visini i veličini.

„Kakvoj kameri?“

„Tvojoj, komšo.“

„Mojoj kameri???“

„Tvojoj. Koja snima pola mesne zajednice.“

„Snima moja ulazna vrata.“

„A moje poštansko sanduče?“

„To usput.“

„A moj bicikl?“

„I to usput.“

„A mene kad idem po hleb?“

„E sad!.“

„A mene kad se vraćam sa posla?“

„Pa ne vraćaš se iz štete, hehehe.“

„A mene kad iznosim đubre?“

„Uh.“

„Brate, tebi je sve usput i ih-oh osim Meseca.“

Vesna je zatvorila svesku. Polako i  pažljivo, kao neko ko zna da je bitka izgubljena.

„Poštovane komšije“, rekla je. „Mislim da smo iscrpeli temu Razno.“

Stanari su je pogledali k'o da je upravo izjavila da je more suvo.
Sastanak je uš'o u treći sat.

U nekim državama za tri sata se formira vlada.

U ovoj zgradi za tri sata nije bilo moguće utvrditi ni ko ostavlja kifle.

„Pošto smo rešili muziku, parking, mačke, pse, klime, interfone i državni poredak“, reče Vesna bez naročitog uverenja, „ima li još nešto?“

Prvi se javi gospodin Stojanović.

„Ima golubovi.“

Začu se kolektivno stenjanje. Golubovi su bili tema koja je spajala stanare više nego krsna slava, izbori, reprezentacija i vremenska prognoza. Svi su ih mrzeli, sem onih koji su ih hranili, a koji su tvrdili da ih ne hrane.

„Neko baca kukuruz kroz prozor.“

„Ko?“

„E pa da znamo, ne bismo pričali o tome.“

„Ja ne bacam.“

„Ni ja.“

Posle petnaestak uzastopnih poricanja došlo se do zaključka da kukuruz pada s neba. Golubovi su, očigledno, sami sebi organizovali lanac snabdevanja.

„Meni više smetaju dostavljači“, reče Živka.

„Šta sad njima fali?“

„Po ceo dan zvone.“

„To im je pos'o.“

„Meni danas zvonili tri puta.“

„Jeste li nešto naručili?“

„Jok.“

„Pa?“

„Ali sam se jednom uznemirila a jednom me probudili. A treći put sam taman krenula da stavim veš u mašinu.“

„Meni ne zvone“, reče Nikola.

„Pa kad si ti taj što naručuje svaki dan.“

„Pa naručujem, ali mi ne radi interfon.“

Vesna je prestala da zapisuje. Naučila je da se ovakvi dijalozi ne mogu dokumentovati bez pomoći psihijatra.
Kad je većina prisutnih već izgubila osećaj za vreme, prostor i prvobitnu temu sastanka, Vesna je pokušala da zaključi sednicu.

„Da li postoji još nešto?“

„Naravno da postoji“ - ovog  puta javio se gospodin Marković sa četvrtog sprata, čovek koji se inače nije mešao ni u šta. „Vodovod.“

„Šta sa vodovodom?“ - upita Vesna.

„Pa eto, pojave se.“

„Ko?“

„Pa radnici vodovoda.“

„Pa?“

„Pa raskopaju ulicu.“

„I onda?“

„I onda nestanu.“

„Ali se vrate?“

„Vrate se, vrate. Za sedam dana u najboljem slučaju.“

„Možda imaju razlog za pauzu.“

„Ooo, još kako ga imaju.“

„Koji?“

„Kanalizacija u ulici nema kapacitet za nove zgrade.“

„To je ozbiljan problem.“

„Ozbiljan, jašta je.“

„Pa je l' ga rešavaju?“

„Ne.“

„Kako znate?“

„Tako što vidim da kopaju li kopaju na istom mestu.“

„I posle?“

„I posle zatrpaju.“

„I?“

„I sledećeg meseca ponovo iskopaju.“

Profesorka Milena klimnu glavom.

„To podseća na savremeni društveni ciklus.“

„Ne podseća.“

„Nego na šta podseća?“

„Na haos u ovoj rupi od nazovi grada, komšinice. Suvuše smo mala ulica za tolika govna.“
Prisutni se zagledaše kako ko i u šta; bi im neprijatno zbog tako surove kvalifikacije njihove ulice.
„A električni trotineti?“ - oglasi se Petrović.

„Šta s njima?“

„Ništa ih ne čujem.“

„Pa to i jeste poenta. Bešumni.“

„Nije to poenta.“

„Jeste.“

„E vala nije.“

„A što nije, molim te k'o Boga?“

„Jer me onomad skoro pregazio jedan mali.“

„Kol'ko mali?“

„Dovoljno mali da nema brkove, a dovoljno veliki da ima brzinu."

„A parking mesta?“ - opet Neša.

„Šta sad s njima?“

„Ko ostavlja gajbice?“

Svi su znali za gajbice, al' niko nije znao čije su. Pojavljivale su se noću, k'o pečurke, i zauzimale parking mesta.

„Ja sam jednom pomerio jednu.“

„I?“

„I sutradan mi bile probušene dve gume.“

„Slučajnost.“

„M-da, naravno. Ili misterija.“

„Kad smo kod misterija“, oglasi se profesorka Milena, „možemo li konačno da ustanovimo ko dve godine ostavlja polupojedene kifle između četvrtog i petog sprata?“

Religiozna tišina.

„Možda za ptice ostavlja?.“

„Na unutrašnjem prozoru?“

„Možda za mačke?“

„Na četvrtom spratu?“

„Možda za nekoga.“

„MOŽDA za koga?“

„Otkud znam, samo nabacujem ideje.“

„Ja mislim da je to poruka“, reče Živka.

„Kakva poruka jebote. Ja se izvinjavam al' stvarno?“

„Ne znam. Ali nije normalno.“

„A mravi?“

„Koji mravi?“

„Žuti.“

„Gde?“

„Na prva tri sprata.“

„Kod mene nema.“

„Kod mene ima.“

„Zanimljivo“, reče profesorka.

„Pa i nije baš.“

„Što nije?“

„Jer bubašvabe imamo svi.“

To je bio jedan od retkih trenutaka jedinstva. Stanari su klimnuli glavama.

Bubašvabe nisu pravile razliku među ljudima, ni po političkom opredeljenju, ni po primanjima, ni po spratu.
„A da pričamo o vešeraju, možda odatle dolazi problem“, reče Jovana.

Vešeraj je bio nešto između skladišta, arheološkog nalazišta i paralelnog univerzuma.

„Komšinica skuplja stari hleb.“

„Pa neka je. To je baš humano.“

„Nije problem u humanosti a ni u 'lebu.“

„Nego?“

„Čuva ga u vešeraju.“

„Pa?“

„Pa u džakovima.“

„Dobro, i? Šta 'oćeš da kažeš, izgovori već jednom?“

„U desetinama džakova.“

„Ama što? Za koga čuva?“

„Za nekog čoveka.“

„Kog čoveka?“

„Ne znam.“

„Čime se bavi?“

„Ko čime se bavi? Komšinica? Pa penzionerka je, znaš valjda.“

„Ama taj čovek čime se bavi? I da li uopšte postoji?“

„Mislim da postoji.“

Stanari se zamisliše. Niko nikad nije video tog čoveka, ali svi su znali nekoga ko ga je navodno video. Ili je mislio da ga je video.

„Kad smo već kod vešeraja“, nastavi Neša, „tamo stoje, između ostalog, i tri veš-mašine, dva frižidera, jedna komoda i nešto što liči na motor od tenka.“

„To je moj zamrzivač.“

„Već sedam godina stoji dole, jedva se vrata otvaraju.“

„Neka ga, 'leba ne jede. Možda mi zatreba. Četirsto litara bato!“

„E da, a kad smo već pričamo o haosu, da pomenemo i obuću po hodnicima!? Po deset pari ispred svakih vrata. Noge polomismo preskačući.“

 „Čekajte malo, ljudi. Važniji od obuće su PP aparati“, reče Vesna, poslednjim atomima profesionalizma.

„Šta s njima?“

„Niko ih nije proverio godinama.“

„Ali tu su, na broju.“

„Nije to poenta, ljudi.“

„Pa ono... i jeste malo to poenta.“

„A ključevi od ormarića? Ko ima ključeve?“

Niko.

„A oglasna tabla? Ko od nje ima ključ?“

Niko.

„Dakle“, sumira Petrović, „nemamo ključeve od protivpožarne opreme, nemamo ključeve od oglasne table, ne znamo ko ostavlja kifle, ne znamo ko hrani golubove, ne znamo čije su gajbice, ne znamo šta skuplja mrave, a šta  bubašvabe, i ne znamo kome ide hleb.“

„Tačno.“

„Ali znamo da su za sve kriva deca sa trotinetima.“
„A električar?“

Ovo je izgovorio Petrović, a ton mu je bio takav da su prisutni instinktivno počeli da razmišljaju da li imaju zdravstveno osiguranje.

„Koji električar?“

„Onaj što ga je upravnica angažovala.“

Vesna se malo trže.

„Šta s njim?“

„Popravio nam je stepenišno svetlo.“

„Jeste, pa?“

„Pa se gasi posle osam sekundi.“

„Devet.“

 „Ja sam merio. Osam“ - naravno da je merio.

„Živim na sedmom spratu.“

„I?“

„Do prvog stignem normalno.“

„A posle?“

„Posle živim od vere.“

„Ja koristim telefon.“

„Ja lampu.“

„Ja čeonu lampu za pecanje.“

„Ja brojim stepenike.“

„Ja se živ userem, doprostite, kad se ugasi, pa i ne znam kako živ dođem do stana.“
“Joj, bre, ovome nikad kraja. Ne treba električar da dođe da našteluje kol'ko dugo će da gori, to se radi dole na automatu?“
“To ono kod strujomera?“
“To.“
“Pa je l' umeš ti da našteluješ?“
“Umem, ali mi treba ključ.“
“Pa kod koga je ključ?“
Opet svi ćute. Opet Petrović: „Dakle“, nemamo ključeve od protivpožarne opreme, nemamo ključeve od oglasne table, sad se ispostavlja da nemamo ni ključ od automata, a kao što smo već zaključili, ne znamo ko ostavlja kifle, ne znamo ko hrani golubove, ne znamo čije su gajbice, ne znamo šta skuplja mrave, a šta  bubašvabe, i ne znamo kome ide hleb.“

„A lift?“

Na pomen lifta prisutni sa viših spratova uspraviše se k'o veterani kad čuju himnu.

„Lift nam radi.“

„Radi dok se ne pokvari, dakle utorkom i na poneko crveno slovo.“

„Pa dobro, kvari se, star je, al' ponekad radi.“

„To nije isto.“

„Prva tri sprata neće da učestvuju u popravci.“

„Naravno da nećemo“  - reče gospođa Mira, noktarka sa drugog sprata.

„Zašto?“

„Jer možemo peške.“

„Dakle“, reče Nikola, „kad se pokvari krov, ja sa prvog mogu da odbijem da učestvujem jer dok dođe do mene, i-haj, vi ćete se podaviti.“

„Nije ti to isto.“

„Vrlo je isto.“

„Nije.“

„Jeste.“

Vesna je počela da gleda kroz prozor.

Većina je bila ubeđena  da pokušava da pobegne kroz njega.

U tom trenutku otvoriše se vrata. Na pragu se pojavi dostavljač.

„Izvinite... ko je naručio dve porodične pice?“

Petnaestoro stanara istovremeno pokazaše na Nikolu.

Nikola spusti pogled.

„Šta sam sad kriv? Ovo traje pola dana. Gladan sam. Što prekidoste o vešeraju. Mogli bi da ga sredimo, izdamo i uzmemo neku kintu za budžet zgrade.“

U vešeraju se nalaze:
tri veš-mašine;

jedna komoda;  

nešto što liči na motor od tenka;

 

tri tegle sa šrafovima nepoznatog porekla;

bicikl bez točka;

radio-aparat koji ne radi od raspada SFRJ;

vrata od nečega;
jedna sudopera, dvodelna;

dva frižidera „Obod“ Cetinje;

pet metara kabla koji će "jednog dana zatrebati";

osam praznih kanti od „jupola“;

jedna daska za šalovanje

i nešto pokriveno najlonom o čemu niko ne sme da postavlja pitanja.

Kad god se pomene raščišćavanje vešeraja, neko, pa i neki, postanu nervozni.

„To ne dirajte.“

„Zašto?“

„Treba mi.“

„Šta ti treba?“

„Sve mi treba.“

„Za kad ti tačno to treba?“

„Mož' da zatreba.“

Opet profesorka:

„Zašto pojedini drže peć na naftu ispred vrata? Ceo sprat smrdi na naftu.“
“Eeee, tako je to bilo nekad. Kvalitet. Sve bilo po jusu. Kvalitet svega, pa i nafte. Još bre miriše.“

„Možda Rusi zavrnu gas.“

„Neće.“

„Kako znaš?“

„Pa lepo. Znam da neće.“

„A ako ipak zavrnu?“

„Čoveče, peć je rashodovana 1979.“

„Pa?“

„Pa neće raditi.“

„Ne znaš ti.“

„Znam.“

„E ne znaš. Može da se popravi.“

„Sama od sebe?“

„Danas svašta može. Da vidiš kad zagudi i stisne neki mraz kako ćete svi dolaziti da se ogrejete.“

„Ljudi, nemojmo o politici“, umeša se Vesna.

„Ko pominje politiku?“

„Pa Ruse pominjete. Zar to nije politika?“

„Otkad je zima politička tema?“

„Otkad je peć tema?.“

U tom trenutku profesorka Milena oseti potrebu da opet doprinese.

 „Zašto peć smrdi već trideset godina i još se čovek nada da će nas kolektivno grejati kad braća zavrnu slavinu.“

I baš tada, dok se rasprava zahuktavala, ispred lifta se, iz mraka, začu: „Juuuuuuu!“

Pa:

„Dobro sam, dobro, nije mi ništa!“

Pa:

„Ko je opet zalivao u krasni klinac više?!“

„Stvarno ljudi, do kad više s ovim muškatlama? Oćemo dizginemo!“

„Našim muškatlama?“ - izgovorila je to gospođa Neda tonom kojim se govori o nacionalnom blagu.

„Šta s njima?“

„Neko ih pomera.“

„Možda vetar.“

„Vetar ne može da prenese saksiju od deset kila.“

„Može ako je ozbiljan vetar.“

„Nije vetar.“

„Dobro, šta je onda?“

„Ljudi.“

Na pomen ljudi svi klimnuše glavama.To je uvek najlogičnije objašnjenje i univerzalni odgovor.

„Mi ih ponekad snesemo do prizemlja, al' ne možemo baš uvek.“

To misteriozno „mi“ obuhvatalo je tri  penzionera, dve udovice i jednog gospodina koji je već deset godina tvrdio da ima sedamdeset dve godine, iako se niko nije sećao da je ikad imao manje.

„Pa ih zalivamo.“

„I?“

„I voda teče niz stepenice.“

„Tačno.“

„I ljudi se klizaju.“

„Pa desi se.“

„I psuju.“

„Eh sad.“

„Nije „eh, sad, nego zalivate vodom koju svi plaćamo. Koji će nam muškatle u ulazu, po stepeništu, pored sveg nagomilanog loma i obuće?“

„Meni su muškatle lepe“, reče profesorka Milena.

„Naravno da su lepe.“

„Al' nekad ne može da se prođe.“

„Može, brate, kako ne može, pa ne prolazi FAP.“

„Ja ne mogu, a nisam FAP.“

„Može ako se čovek malo okrene.“

„Ja nosim kese u obe ruke.“

„Onda se malo više okreni. Ukoso.“

„Ja nosim bicikl.“

„Onda manje.“

„Ja nosim dete.“

„Pa dobro, ne može baš sve odjednom.“

„Ne razumem zašto su muškatle ispred zgrade leti, a unutra zimi.“

„Da ne promrznu.“

„A mi?“

„Vi imate jakne.“

„Zauzimaju pola ulaza, ljudi, da li ste realni?“

„To je privremeno.“

„Od oktobra do maja?“

„Zima je duga.“

„Ja kol'ko se sećam, muškatle su 2019. zauzimale samo jednu stranu ulaza.“

„Pa šta??“

„Pa od tada se šire.“

„Kako se šire?“

„Ne znam, nisam se školovao za muškatle.“

„Kupujemo nove, to mi kažeš?“

„Ne kažem ja ništa, sem da ih je sve više.“

„Pa odakle ih više?“

„Razmnožavaju se.“

Nastade tišina jer niko nije želeo dalje da istražuje reproduktivni život muškatli.

„I kol'ko ih sad ima?“

„Dvadeset četiri. Saksije“

„Pre pet godina bilo ih sedam.“

„Napreduju. Mašala.“

„Dobro to, al' što su sad u ulazu kad je prošla zima?“
“Pa unosimo ih da ih ne sprži vrućina,“
"Dobro, ljudi, bez ljutnje - da li postoji ijedna stvar u ovoj zgradi koja nije problem?" – upita Vesna.

Iz poslednjeg reda javi se neko:

"Postoji."

"Šta?"

"Poštanski sandučići."

"Kako nisu problem?"

"Pa niko više ne dobija pisma. Samo račune, opomene i kazne."

Spolja je dopirao zvuk kiše, a povremeno bi se čula i sve bliža grmljavina.
"Dobro je da smo promenili krov, inače bi gospođa Stanki sa sedmog opet curelo u stan" - reče Jasna.

Niko ne komentariše, jer svi znaju da su tad skupili novac.

Svi.

I oni koji se ne podnose.

I oni koji se svađaju.

I oni koji hrane golubove.

I oni koji ih mrze.

I fanovi muškatli.
Baš svi.
I nije im bilo patetično, samo onako... malo bezveze, kad su svi, manje-više, shvatili da je taj sastanak po svemu bio država u malom. Njihova država.