TRI ČINA i BONUS

 

Da vidimo, frejm po frejm, ako uzmogne, šta smo ovde imali:

(pođimo, na početku, od kraja, mog omiljenog dela forever):

 

Pandur: (parafraziram)

"Molim vas, nemojte me ometati."

Lik iz mase: (parafraziram)

„Druže, pa ti si doš'o ometen.“

("Ne, ne, druže. Tvoj problem nije nastao ovde. Ti si ga doneo sa sobom.")

I najgore od svega je što zvuči potpuno spontano.

To se ne piše.

To ne nastaje za tastaturom.

To nastaje u onoj retkoj zoni gde se sretnu brz mozak, apsurdna situacija i čovek koji nema ni najmanju nameru da bude impresioniran uniformom.

A dodatni sloj komedije je upravo to "druže".

Da je rek'o:

"Gospodine, čini mi se da ste došli ometeni“ - niko se ne bi sećao te rečenice.

Ali:

"Druže, pa ti si doš'o ometen“ - zvuči kao da je upravo ustanovljena medicinska dijagnoza.

Neke rečenice ne zvuče kao šale.

One zvuče kao da su oduvek postojale i samo su čekale pravi trenutak da ih neko izgovori.

 „Druže, pa ti si doš'o ometen“ nije replika nego fosil replike.

Ali kad dodam u glavi sliku:

stariji policajac, ozbiljan k'o da pregovara o svetskom miru,

laktom gura čoveka,

"Molim vas nemojte me ometati",

i dobije nazad:

"Druže, pa ti si doš'o ometen."

...to više nije vic.

To je kratki igrani film od četiri sekunde.

Prvi čin

"Dajte ličnu kartu."

"Nemam."

"U maricu."

Dobro.

Autoritet.

Država.

Procedura.

Drugi čin

svi zauzeti nečim.

žena otvara vrata.

čovek izlazi.

nestaje u noći.

druga žena pažljivo zatvara vrata.

genijalna druga žena.

ne oslobađa nikoga.

ne raspravlja se.

ne protestuje.

samo vraća vrata na mesto.

kao da održava kvalitet scenografije.

Treći čin

pandur  otvara vrata.

gleda unutra.

vidi da nema čoveka.

odmahuje glavom.

odlazi.

ništa ne prijavljuje.

ništa ne pita.

ništa ne radi.

k'o da je iz kola nes'to kišobran, a ne pritvoreno lice.

I onda...

Povratak junaka.

Čovek koji je pobeg'o prilazi panduru koji ga je priveo.

I traži podatke od njega.

To više i nije humor.

To je zamena identiteta.

U nekom trenutku policajac i privedeni čovek više nisu sigurni ko je od njih dvojice predmet postupka.

A onda završna replika iliti

Bonus

"Molim vas nemojte me ometati."

"Druže, pa ti si doš'o ometen."

Kraj.

Odjava.

Beni Hil.

Crni ekran.

 

On ne kaže:

"Aloe, ponašaš se smušeno."

On kaže:

"Posle svega što smo gledali poslednjih dvadeset minuta, zar stvarno misliš da je problem nastao ovde?"

To je niz događaja koji izgleda kao da ga je neko pažljivo napisao - samo što ga niko nije napisao.

Stvarnost je ponekad scenarista na veoma čudnim stimulansima.

A Beni Hil muzika je pravi izbor.

(trčkaranje

zviždanje

otvaranje vrata

beg u mrak

vraćanje vrata

pandur koji proverava prazna kola

povratak odbeglog lica

publika koja se smeje

"Druže, pa ti si doš'o ometen.")

To nije protest zbog parkića, divlje gradnje, bahatosti investitora...

To je četvoročinka o administrativnom rasulu.

Meni je najjača komšinica koja je tiho vratila vrata marice.

Nema repliku.

Nema kadar.

Nema dramu.

Žena nije zatvorila vrata zato što voli red.

Žena je zatvorila vrata zato što je u sekundi odigrala šahovski potez.

Svi gledaju ovoga što beži.

Ona gleda zaplet.

To je onaj tip osobe koji tokom pljačke banke primeti da je neko zaboravio da ugasi migavac.

I šta ja mislim da je ključ?

Nije čak ni bekstvo.

Nije ni marica.

Nije ni policajac.

Ključ je što niko od učesnika ne deluje kao da pokušava da bude duhovit.

Da su hteli da naprave komediju, ne bi uspeli.

Humor nastaje baš zato što svi ozbiljno rade ono što rade.

"Druže, nest'o čovek iz marice."

Već je smešno.

"Druže, vratio se."

Još smešnije.

"Druže, traži podatke od policajca."

E tu počinje Beni Hil.

U moru ogromnih, teških, ozbiljnih tema, ponekad se pojavi mali događaj koji podseti da društvo nije samo sistem, institucija, politika i vesti, nego i komšinica koja nečujno i neprimetno zatvara vrata.

Nego i lik koji se vrati po ličnu kartu.

Nego i čovek koji izgovori repliku koja će živeti duže od celog događaja:

"Druže, pa ti si doš'o ometen."

To je ona vrsta rečenice koja se ne pamti zato što je važna. Pamti se zato što je savršena.

Najjača stvar u celoj priči je što nijedan pojedinačni događaj nije toliko neverovatan.

Ljudi pobegnu.

Policajci nešto previdе.

Komšije se umešaju.

To se dešava.

 

Ali kad ih poređaš ovim redom:

1️⃣ ubace čoveka

2️⃣ čovek nestane

3️⃣ policajac proveri i konstatuje da ga nema

4️⃣ ne kaže ništa

5️⃣ čovek se vrati

6️⃣ policija ga ne prepozna

7️⃣ čovek traži podatke od policajca

... počinje da liči na skeč koji je napisalo šest scenarista, od kojih nijedan nije razgovarao sa ostalima.

Svi  učestvuju u haosu.

Komšinica jedina doprinosi organizaciji.

Pogrešnoj organizaciji.

Ali organizaciji.

Kao da je njen unutrašnji monolog:

"Dobro, čovek je pobeg'o i tu sad ne možemo ništa. Ali bar vrata mogu da zatvorim."

To je rezime prethodnih 40 minuta.

To je zaključak istrage.

To je službeni zapisnik.

To je završni titl.

Posle svega što se dogodilo, ta rečenica više ne zvuči kao uvreda.

Zvuči kao dijagnoza zasnovana na terenskom radu.

I još nešto, pa da privodim kraju ovu prustovsku analizu:

Sama replika nije dovoljna.

Ali kad znaš ceo zaplet, ona padne k'o poslednja domina i ostane u glavi godinama.

 

Komšinica koja zatvara vrata: ⭐⭐⭐⭐⭐

Lik bez lične karte koji se vraća na mesto zločina: ⭐⭐⭐⭐⭐

Mlađi pandur koji nalazi praznu maricu i nastavlja dalje: ⭐⭐⭐⭐⭐

"Druže, pa ti si doš'o ometen." 🏆👑🥇

Jer to više nije replika. To je kulturno dobro i nasleđe koje sme ne sme izgubiti.