„Zar on nije umro?“ – pitala sam.
„UMRO? KAD UMRO????“
„Pre pet-šes godina.“
„Idi bre u pičku materinu, umal se ne šlogirah. Ja reko ti čula da je jutros umro. Ma jok, šta umro. On tamo vedri i oblači, kažem ti. Oćeš li?“
„Ako moram“ – odgovorila sam.
„Al danas je krajnji rok!? Do tri rade!“
„Danas.“
Moja dobra prijateljica, vlasnica kafea, po prijavi neke policije ili inspekcije, trebalo je da plati, u roku od 48 sati, kaznu zbog... Nisam razmela, jer je pričala i brzo i kroz plač i zato što reči kamata, fiskalna kasa, kazna, zatvor, plenidba imovine, zatvaranje objekta po kratkom i hitnom postupku neću da učim, jer mi nije nužno, a moje sveto pravilo je da ne radim ništa i ne znam ništa što mi ne treba.
Pare nema (800€), da zatvori kafe nije râda, vezu da se prijava stornira je tražila, al bez uspeha, saznala je da o tome može da odluči samo R.R, i setila se da sam mu se ja dopadala pre mnogo leta. (I zima.)
„Al nemo dideš ko klošar. Skockaj se malo... ono... nabaci bojice... i nemoj dideš u patikama. Zakači kosu šnalom, pa izvuci pramenčiće, ko kod Lile na rođusu. Kapiraš? Da se smrzne kad te vidi“ – kratak li joj je put od jecanja i grcanja do „hihihi“.
„Znači, da budem ledi Godiva?“
„A?“
Pa dobro, i ne biram prijatelje po tome kolko su upućeni u ekscentričnost engleskog plemstva.
„Ništa. Zvaću te kad izađem od njega.“
„Slušaj još i ovo. Ako baš zategne, ti mu kaži da ću da uzmem odmor od prvog i da ću onda da odjavim radnju i da je izdam nekom. Da neću više raditi, zbog moje teške situacije. Kapiraš? Samo nek to pocepa!?“
„Oću.“
„Kockala sam se“, a bilo mi smešno. Ima da se zanesvesti kad me vidi, kako da ne. Jaka riba sam oduvek bila, a sad sam baš vamp. Ti na položajima se pale baš na ovakve, jednom nogom u grobu. E moja prijateljice. Al nema veze, idem da pokušam, da ne kaže da nisam htela. I ipak ću ga vatati na emocije, nek zanemari ovog puta moj ultraatraktivni izgled.
Ne bi bilo zanimljivo da pričam kako sam ga jedva našla jer, rekoh vam, neću da znam da postoje ti koji se služe bezobraznim izrazima D, K, FK, Z, PI i ZOPKIHP. Kako da znam odakle vladaju, kad ne znam ni da postoje?
A stvarno nisam bila sigurna da l je živ. Stvarno sam mislila da je umro pre nekol’ko godina. Motala mi se po glavi neka priča o uspešnom tipu koji se, poput Vase L. (dakle, ovog veselog Vasu prevrćem po grobu bez milosti. Ne prođe dan da ga ne obrnem, čisto kolko da ne zagori. Ko u vicu u kom je komšija okreto komšiju u zapaljenoj kući), usred poslovnog ručka u restoranu van grada uhvatio za levu stranu grudi, prebledeo i štucnuo. Kad je došla hitna, bilo kasno.
Al ne, nisam bila u pravu.
Kad sam ga našla, vidla sam da je živ i da tu priču moram, čim završim poso kod njega, da prepravim. Da izmenim ime glavnog junaka, oću da kažem.
I tako... On se iznenadio otkud ja, ja se, ko što rekoh, iznenadila što je živ, al vešto sakrila, posedasmo u kožne fotelje (možda tačnije legosmo, kolko su skoro bile na patosu. A duplo šire od mog drvenog kreveca, u kom sanjam slatke snove, predata na milost i nemilost Morfeju, uz 12 miligrama „bromazepama“ pride).
U kacelariju veličine „Merkatorovog“ dela sa nameštajem i belom tehnikom uklizila je, elegantno ko Ronaldinjo u šesnaesterac, riba zbog koje bi ja, kaka sam, ladno ubila. Il sve na nju spiskala, ko Džordž Best. Kad bih imala šta da ... piskam, je l? Tad sam još shvatila (kad sam zatvorila usta i diskretno obrisala bale) da će sto posto da mi upali moje skockano izdanje, koje poluleži preko puta njega.
„Suzi, donesi nam dve kafe, đus i... i meni donesi suvi martini.“
„Odmah, načelniče“ – rekla je Suzi i nestala ko dobra vila.
Suzi?!! Bem ti kuma-rabadžiju, koji ovakvoj lepoti-devojci dade ime kobile.
Načelnik?!! Opa!!! Meni to, još od kad sam čitala Nušića, zvuči strašno važno i odgovorno. I načelno, ako shvatate.
On se još malo zavalio u fotelji, tako da mu je glava bila već zabačena nazad, ko kad ti zubar stavlja plombu. Ja sam pokušavala da svoje kratke, debeljuškaste nožice smotam... ne znam ni ja kako, al da sedim što pristojnije.
Izvadila sam pripremljenu žvaku i počela da je rastežem i pravim balončiće i balone.
„Suziii!“ – dreknuo je, a ja sam poskočila i trupnula nožicama-trupčićima o patos. „Donesi mi predmet V.V.“
Suzi je uletela ko izbačena iz cirkuskog topa.
„Evo, načelniče“ – sagla se i pružila mu.
Jaoj kako je bila dobra riba. Kosa oprana nekim od šampona iz teve reklama, sa kompjuterskim efektom sjaja i volumena, nigde proširene pore, svaka trepavica posebno namazana, nigde zgrušane maskare ni zazmazanog ruža. A tek kako je mirisala... mmm...
Ležo je i proučavo „predmet“, dok sam ja zevala po kabinetčini.
„Jebo te bog! Šta reče da ti je ova V.V?“
„Prijateljica.“
„Za devet meseci ima tri računa!!! Pa da je samo po kocku šećera davala nekom na ulici, kad mu pozli, imala bi više. Mislim, kolke su letos bile vrućine i s obzirom gde joj je lokal! Je l bre ona luda?“
E sad, jebiga. To mi nije rekla. Da ima samo tri računa za devet meseci. Nego da... ali ispričala sam već šta mi je kazala, a što ja nisam tela da slušam, zbog urođene averzije prema tim rečima.
„E. Učini mi to, molim te. Nije nikakva rađevina, žena ima bolesnog muža, ne zna de joj je glava. Lokal joj dođe... ne znam ni ja, ne znam ni što uopšte radi, kad niko u njega ne ulazi. Aj keve ti iscepaj to, nemaju leba da jedu, kunem ti se.“
„Ali TRI RAČUNA ZA DEVET MESECI!“ – opet on.
„Pa dobro, šta sad? Tri pa tri, pusti to. Stvarno je u nezavidnoj situaciji. Muž joj teško bolestan a i svekrva joj bolesna. A i majka“ – prisetila sam se.
„Ma razumem ja šta ti pričaš, al tri računa...“ – jebo ga račun, šta je navalio više s njim.
„Ali, vidi... Ako ti to baciš, ona će da zatvori i neće više raditi. Ne isplati joj se. Samo gomila troškove, a ni dinara pazara nema. Pa će da izda nekom, ili da... il će da ga zapali. Al kad te molim završi joj da ne plati kaznu“ – kukumavčila sam, dok sam razmišljala kako ću samu sebe da udavim na mrtvo, čim se iskobeljam iz fotelje-kreveta za tri osobe i dokopam ulice.
„Ali...“ – počo je o tri računa, verovatno, al je ušla Suzi sa poslužavnikom.
Popridigli smo se i ja sam počela naizmenično da srčem kafu i đus, sve rešenija da mi budu poslednji u životu.
On je uzo telefon i zovnuo nekoga i nešto mu pričo, pa se malo smejo a malo bio strog. I jedno deset puta je reko „Tri, vidim i ja da su samo tri!!!“, a ostalo što je govorio je, ukratko: „Neće više raditi, oće da zatvori, svi joj redom bolesni, čeka da pomru. Aj dođi odma da ti dam, da ne prođe rok. Ma znam, al žena zatvara radnju i više nije naša briga“, i spustio je slušalicu.
„Eto. Saće da dođe taj što joj je bio u lokalu i ovo ćemo da rešimo. Al nemoj da je đavo nosi da nastavi ovako. Ne gine joj zatvor sledeći put, ako je uhvatimo. A ti, kako si?“
Ja sam bila da ne mož biti bolje, što sam mu i rekla.
Iaspozdravljali smo se, izašla sam, zovnula prijateljicu, rekla joj da je stvar završena, al da više nema zajebavanja, a ona je rekla; „Dobro bre, nemoj me ti učiti šta da radim. I fala ti.“
Pre dve večeri sam prolazila tuda i reko, aj baš da vidim kome je izdala lokal.
Nikom.
Ona radi, lokal skoro pun.
„Nisi na odmoru?“ – pitala sam, sotto voce.
„Na odmoru? Od čega da se odmaram?“ – zapanjeno je pitala.
„Ali...“ – zaustila sam.
„Sedi. Šta ćeš da popiješ? Znaš ko se razvodi?“
Gledala sam u nju, dok je pričala, al’ ništa nisam čula.
Onda sam izašla iz kafea, rešena da sutradan odem i prijavim je, a da joj u zatvor ni cigaru ne odnesem.
Al nisam otišla, uspavala sam se.
NAPOMENA;
Priča je plod fikcije. Samo se čini da ima veze sa stvarnim događajima i ludim licima.