Ceo bi mi život stao u jedan dan

Skoro dva dana?! Ma šta kažeš?! U jbte. A ja sam, a znaš da ne volim da se falim (znaš li? ako ne znaš, od sad da znaš!) to uradila on-line, u roku od dvaes minuta. Za dvaes minuta sam napisala meni najdraži skup nasumično ali i s namerom izabranih slova (e da, u tih 20' računaj i da sam, po završetku pisanja, obrisala nasumična) ikada!
Ikada!
A tu, gde se stvarala moja privatna istorija, tu je bilo sjajnih... jbga, reč "likovi" je toliko u (zlo)upotrebi da ću je i ja iskoristiti... tu je bilo nenormalno dobrih likova, u pamet dobrih, ako razumeš. Kako sam kliknula na "send" il nešto tome slično, a što je komanda da najdraže ikad staviš na uvid glupim masama, tako sam počela da pocupkujem u iščekivanju. "Sad će, sad će!" Aha, oće, samo što nije.
Al nije.
Niko me nije pito za to o čemu sad pričamo. NIKO. Njanjavili su nad najdražim ikad (tu reč sam juče čula posle iha-haj vremena, a šteta, mnogo mi se dopada, al je ne koriste ko likove), balavili, ohtali, lupali srca i one oblačiće iznad unezvereno-podivljalih (ti su duboko zaljubljeni /smajliji, ne oni koji komentarišu //a možda su i oni bili, al to nije tema ovog razmišljanja// ok, dve zagrade, pa sad ide još jedna, evo je/ i na kraju ova prava, evo i nje.) huj!
Sad fali da kažem: "A ja oću da im kažem..."

A ja oću da im kažem: "Čoveče, pa zar ne primećuješ? Ženo, žene, ljudi, aloooo, zar ne vidite ovo što gledate?"
Al nisu videli.

Vrlo tužni smajli.

Ne znam kako, na znam zašto, većina se pogubi kad treba da ostavi "pisani" trag na netu. Dok orca po XX sajtovima, misleći da je zaštićena vatrenim zidom i nortonom i avegeom i nodomtriesdva i avastom i mekafijem i avirom i korelom i fotošopom - smajli, maliciozni - većina je opuštena do pucanja žučne kese. Al kad treba da klikne na ono što u ovom tekstu zovemo "send", a pod pravim imenom, da viš kako drhte rukice.
Ako za primer uzmem Fejsbuk, a uzeću ga, stvari ovako stoje:
"like"? Jašta bre! Kolko god ko kaže, kolko god kome treba i kolko sneva, lajk i na rak i na leukemiju i na zemljotres i na curenje nuklearke. "Pa kad nema dislajk!" - kažu. Valjda bi onda kliknuli da dislajk zemljotres, kugu, AIDS i takoto
- hmmmmm smajli - što je i razumljivo, jer malo ko voli poplave, požare, cunamije, boleštine i takoto.
Sad sam se lepo malo totalno pogubila i ne znam kako da nastavim. Nije zato što nemam o čemu da pričam, nego što ne znam kako to da saopštim. To u vezi da se oni lepo totalno pogube kad treba da napišu (kad bi trebalo da napišu? jbe me ovaj glagol pravo u mozak već nekolko godina i nikako da mu stanem za vrat!)
Uostalom, kome i zbog čega to da pišem, kad verujem da ti znaš našta mislim, a i ono troje ostalih do čijeg mišljenja mi je pomalo stalo, i oni znaju.
Neka ga dovde i neka ga ovako, toliko da sam na moj najdraži ikada tekst dobila nula pitanja i komentara koje sam s toliko nade očekivala. Tek sad znam - ne bi ga dobila ni za 1000 godina. A jedno pitanje je menjalo sve.

Sekira

Kupismo u "Merkatoru" sekiru.

Proizvođač "TOVARNA KOSIN SRPOV".

Zemlja porekla: Slovenija.

Godina prozvodnje 2007.

Opis: Sekira univerzalna 1,5 kg. z ročajem.

Ročaj je boje drveta, prelakiran, na dnu plav.

I sekira je plava.

Cena: 1.599,00 dinara.

Ali, prvo...

U supermarketu kupili neke sireve, pavlake, pršutice, jaja, nekolko kutija pizza, tečnost za brisače.

Na kasi platili, dali zelenu MerkatorPica karticu da nam je gospođa overi provlačenjem i dobili:

Popust jer kupujemo nedeljom;

Nova 4 boda;

Kupon za komplet čaša;

Kupon za novogodišnju veliku nagradnu igru;

Kupon za 10% popusta pri kupovini u butiku "sineqanon" i još nekima, ja zaista ne mogu da im popamtim imena i oni su meni svi isti; preskupi, sa anoreksičnim ribama, sterilnim enterijerom i muzikom koja razvaljuje. Čak ne znam da l sam i ovaj dobro napisala, al nema veze, oću nešto drugo da vam pričam.

Siđosmo u prizemlje, odosmo na odeljenje nameštaja, tražismo sekire, ne nađosmo ih tu nego na alatima (lažu oni ozgo da su sekire na nameštaju), probasmo prstima jesu l oštre (jesu do mog!), al šta da radimo, pukle nam sekire, prvo jedna, pa onda i druga, al je bre baksuzan ovaj mesec, samo nešto puca, đa server đa sekira, dođosmo na kasu, opet ja izvadih pica karticu, dobih popust zbog nedelje, dobih 15% popusta ako kupim sto za kompjuter (nisam kupila), dobih kupon za novogodišnju veliku nagradnu igru, dobih popust za ulazak na klizalište i nova 4 boda.

Ukupno sam imala pun novčanik kupona, kartica, bodova, skoro 300% popusta na sve što poželim i još neke artije.

Pošto sam dete iz radničke porodice, takoreći poluseljače, a uz to sam i šumadijski domaćin, uljudno sam pitala gospođicu na kasi da li daju neki popust ili bodove ili kupone ili bilo šta i na klepanje sekira nedeljom.

Ona me gledala dugo, dugo, i rekla: "Molim?" Rekla je „molim?“

Opet sam pitala klepaju li nedeljom s popustom, a ona je rekla "Ne."

Rekla sam: "Dobro", uzdahnula duboko, a onda nastavila: "Izvinte, a na kom odeljenju klepate sekire po punoj ceni?"

Ona je rekla "Šefeee!!!" Šeeeeefeeeeeeee!

Dođe neki brko, sav ušminkan i prozapadnjačkog stajlinga i pita kako mož da pomogne. Rekoh mu kaka pomoć treba.

On reče da ne klepaju sekire ni na jednom odeljenju.

"Pa šta da radim s njom vako tupom?" - pitala sam očajno, dok se moj muž smejo ko zadnja budala, dabogda mu preselo.

"Pa odnesite nekom Romu da Vam to uradi" - reko je šef.

"A u Sloveniji, je l i tamo Romi klepaju?" - zanimalo me.

"Ne znam, verujte."

"A u Kanadi?"

"Ni to ne znam!"
"Dobro, verujem da ne znate, al šta mislite, ko njima tamo klepa?" - samo što nisam klekla pred njega.

Onda se on pridružio mom mužu u cerekanju i ja sam skapirala da nije nikakav fini prozapadnjak, nego obična baraba ko i ovaj moj što je.

Otišla sam i sela u narodno vozilo i rešila da ni s kim neću reč da progovorim pet dana.

Samo možda kasnije s Romom D.M. iz K.Miloša, ako ga nađem kod kuće, tj. ako do sad nije umro, pošto sam ga poslednji put videla pre nešto više od dvajes godina, kad je mom ocu klepo sekiru i kad je imo skoro osam banki.

Našla sam ga.

Nije umro.

Klepo.

Klepanje ko klepanje. Imaju nervozno kuče, i oni su nervozni, i rodbina im nervozna, i komšiluk im nervozan, i kokoška im bila nervozna, al ko danas pa nije nervozan?

Imaju sina (imaju dva sina, al o drugom me nisu informisali. Ako odem da mi naoštre sekiru, možda nešto i o njemu saznam) koga je žena ostavila zbog venčanog kuma. I dete mu ostavila. Sinu, ne kumu.

Sin je vido kod šurakovog sina (brata od ujaka, kolko vatam relaciju?) u mobilnom sliku; žena mu i kum se ljube iza kasapnice. Al nije mogo da je memoriše u svoj mobilni, pošto mu ponestalo slobodne memorije, nego je uzo od šurakovog malog telefon i pokazo ženi i kumu da sve zna.

Posle sve bilo uobičajeno.

Iz kuće je svirala muzika, ne znam da l sa kasetofona poreklom iz Harlema il sa radija il DVD-ja, nije ni bitno. Al jeste bitno - stalno ista pesma. Svirala kad sam došla, orilo se da čuje cela ulica, svirala dok sam bila, orilo se da čuje cela ulica, svirala kad sam pošla, orilo se da čuje cela ulica, svira još uvek, al samo ja čujem.

Pesma, aproksimativno:

Ako smeta tvome ocu
ako kaže kako grešiš
ti mu reci dušo moja
ciganin je al najlepši.
Zašto plače tvoja majka
ko da ne zna ljubav šta je
ja bih zlatom sve da kupim
al se sreća ne prodaje.
Imam ljubav na usnama
za tebe ću život dati
toliko te volim mala
da te moja senka prati.

Lažu oni momci
što su s tobom bili
tako nešto do sad
nisu doživeli, svi su poludeli.
Lepa, lepa si i luda
praviš magije i čuda
kreni prema meni jače
privlače me, privlače, takve ludače.
Moram da te probam
ne ostaje drugo
čime ih to pališ
pa te vole ludo, kakvo si ti čudo.
Ja znam malo više
nego ovi mlađi
videćeš od tebe
samo malo luđi, biću ti najslađi.

Znam da selo za nas trepti
i ako smo mnogo lepi
eh da naše kuće dve
hoće da se pomire.
Prođoše nam mnogi dani
dođe vreme stani, pani
pred tvog oca moram stati
i za ruku zapitati.

Kupi majko venčanicu
da je nosim njoj
spasi sina lutalicu
spasi život moj.
Drugovi se moji žene
vreme prolazi
a ja zbog nje iz kafane
zadnji izlazim.
Drugovi se pred oltarom
moji zaklinju
a ja zbog nje s kumom pijem rakiju.

Rekao je "Oženi je, kume"
to je žena što tebe razume
nju oženi i sve zaboravi.
verujem mu, prijatelj je pravi.
Neka kum lumpuje
nek se napije
ima pravo ako hoće
sve da razbije.
Došao je, predvodio svate
ne bih dao kuma za dukate
kad on kaže koja će da svira
nemoj neko kuma da mi dira.
Napio se, od sreće je plak'o
dobrog kuma nije naći lako
"Dogodine", rekao je nama
"Hoću kumče na svojim rukama".

Kleo sam se u drugarstvo naše
voleo ga ko rođenog brata
a on mi je ukrao od mene
proklinjem ga ja sad zbog te žene.
Ni sanjao nisam naj, naj, naj
da će takav biti naj, naj, naj
da će baš on kumu svom srce slomiti.

Šta učini kumu naj, naj, naj
večno ću te kleti naj, naj, naj
ona će i tebe kume lažno voleti.

Da je volim to si znao
da za nju bih život dao
ti si meni nju ukrao.
Šta je tuga sada znam
ali s kim da je delim
kad ostadoh sasvim sam.
Da li si znao, kaži mi kume
da ste mi bili sve?

S kim da se družim, koga da ljubim
nema ni tebe ni nje?

Odavno sam, izgubio nadu
da će neka zavoleti mene
jer ja imam jedno dete malo
jer ja imam samo tužne uspomene.
Ne treba mi niko
da me zove dragi
ne bih dao dete svoje
da mi blago broje.

Voleo sam, voljen nisam bio
sada imam jedno dete malo
sada žalim sto mi ljubav ode
i što dete nije majku upoznalo.

Danas je godina
od kad je otišla
duša ko rodbina
beše s njom bezbrižna.

Da je nisam voleo
ja se ne bih razboleo.

Jednog jutra nestade
njena senka ostade
mislim sunce sijaće
sve se nadam doći će.

Ta što me je volela
ta što mi se zaklela
druga mi je zavela
kuma je zavolela.

Samo je ona znala
ko sam ustvari ja
samo je ona bila
smisao mog života.

Ne treba mi ovaj život
bez ljubavi njene
za mene na ovom svetu
nema lepše žene.
Neću kumu našem dati
da je cvećem kiti
ili će se mojom zvati
il me neće biti.

Nema tužnije sudbine
od ove naše ljubavne.

Ostavljen živim bez tebe
i nemam prijatelja
ostavljen živim bez tebe
zar ljubavi tako si htela?

Ti si kriva za svu moju tugu
i što život sad mi vene
što ne mogu da zavolim drugu
i za bolne uspomene.

Na granama sneg se beli
ova zima biće duga
u malenoj našoj sobi
ostala je samo tuga.

Jutro bez tebe, puno je mraza
jutro bez tebe, postelja prazna
jutro bez tebe, čaša gorčine
ja je pijem u vaše ime.

Možda tvom srcu nisam po volji
il ti kum zbog ljubavi nudi lažni sjaj
ne dozvoli tužan da ti budem
pogrešićeš, kajaćeš se znaj.

Našu prvu sliku čuvam još kod sebe (u šurakovog malog mobilnom, prim.aut.)
kad sam bio ludo zaljubljen u tebe
sa mnom nisi htela da ostaneš duže
a sa njim ti kažu ne cvetaju ruže.

Tako ti i treba, bol i malo sreće
kada krv ti grešna u venama teče
tako ti i treba, umri mu na dlanu
on ti neće melem stavljati na ranu.

Neki novi dani doneće mi ljubav neke druge žene
bolom dušu da trujem neću ti i nisi bila za mene.

Dole depresija

Dok je u apoteci čekao na sirup čiji je recept doneo dan ranije, a za bolesnu unuku, zazvonio mu je mobilni.

„Gospodine Janjiću? Kostićka ovde, koleginica Vaše supruge. Izvinite ako sam vas prekinula, ali sam htela da Vas pitam... da Vas zamolim... mi, naime, ove sedmice imamo... odnosno nevladina organizacija za brigu o starijim maloletnicima organizuje dan borbe protiv depresije kod starijih maloletnika... u sklopu akcije „Stop depresiji“.... oni i finansiraju... i Vama bi nadoknadili izgubljeno vreme sa nama.... ja bih, sa svojim učenicima, došla u Vaš atelje... u cilju malog eksperimenta... volela bih da to bude upravo kod Vas, jer pred Vašim platnom u holu naše škole svakodnevno odstojim bar nekoliko minuta... smiruje me... dâ mi pozitivitet... ne znam ni sama kako bih to opisala... Mogla bih da ih vodim u galeriju... ili muzej... ali mi najlogičnije da ih dovedem na izvor... tamo gde počinje... gde se stvara... Ako se slažete? Ako Vas to ne bi previše odvojilo od posla?“

„O bre brate, al’ davi ova žena“ – pomislio je a odgovorio: „Naravno. Trenutno sam u gradu, ali popodne ću biti u ateljeu. Čekam vas sa zadovoljstvom“, pa opet pomislio „Malo više ću čekati pare nevladine organizacije“ i na kraju rekao apotekarki „Hvala. Doviđenja.“

. . .

„Ovo ćemo. Najinspirativnije je. Mada je svako ponaosob čitava priča... Pripovetka, tako reći. Ma... roman! Ali ovo - ovo je baš posebno. Ako se Vi slažete?“ – izabrala je B.Kostić, psiholog u mesnoj gimnaziji, dok su je stariji maloletnici, njih desetak, tupo gledali. „Nećemo dugo, desetkovano mi je odeljenje zbog ovog stomačnog gripa. Je l’ možemo da počnemo?“

„Ali...“ – počeo je gospodin Janjić.

„E da. Zaboravila sam da Vam dam ček. Nemojte to, molim Vas, da shvatite kao uvredu. Ja znam, i oni znaju, i svi znamo, da je Vaše vreme nemoguće platiti novcem, tako da je ovo simbolično. Prosto zbog Vašeg, kako bih rekla... deranžiranja. I gostoprimstva. I što ste odvojili vreme. Je l’ možemo?“

„Samo izvol’te“ – diskretno bacivši pogled na cifru, složio se slikar.

„Dakle, deco... Šta vidimo na ovom platnu? Ja znam šta ja vidim, ali ovde smo zbog vas. Ko će prvi?“

Stariji maloletnici su ćutali.

„Svi junaci...?! ’Ajde brzo. Nema gospodin Janjić vremena kao vi i ja. Mada, ja imam još tri časa, a sutra mi je radna subota, tako da... Al’ dobro, nismo ovde zbog mene... Da čujem tebe, Pešiću. Šta ti vidiš na ovom platnu?“

„Ja na tom platnu vidim da je život težak“ – priznao je Pešić.

„Uh, uh, uh“ – zacvilela je Kostićka i nažvrljala nešto u rokovnik. „Da si me pustio da odgovorim umesto tebe, mislim da bih u dlaku isto rekla. K’o da ti stanujem u glavi. Moraćemo o ovom tvom odgovoru da razgovaramo na jednom od sledećih časova. A ti, Anja, šta ti vidiš?“

„Ja vidim... meni je ovo što vidim... kao da je pesnik... hoću reći slikar... ovom temom hteo da približi... da pokaže... da kaže... da je život... da su smrt i život samo jedna faza, podjednako bolna... u odnosu na beskraj... i na večnost... i taaako...“

„Da. Dobro rečeno, Anja. Možda pre „ništavno“, deskriptivnije je. Odlično, Anja. A ti, Filipoviću?“

Filipović je ćutao, čačkao nos i gledao u noge koje su promicale pored prozorčeta ateljea u suterenu. Dva komada dugačkih, vitkih nogu.

„Filipoviću!!! Nemamo vremena!“

„Ja mislim da je ovo univerzum. Da je o njemu reč. I o tome da smo svi pepeo i prah u odnosu na njega. Da je jedino on večan i nepromenjiv, a da smo mi samo fleka, koja se ne primećuje u tom prostranstvu. Da je život samo stavka sa podužeg spiska, a da onaj ko ga shvata ozbiljno, svoje mesto u univerzumu traži na pogrešnom mestu, jer...“

Janjić se nakašljao u pesnicu, a Kostićka je rekla: „Ne drobi, Filipoviću. Život je čudo! Ako ne vidiš pravu stvar, ćuti. Tako izbegavaš blamažu. Nećemo sad, pred gospodinom, o tome. Mada... ti mi to namerno radiš. Znam ja da ti ovde ne vidiš nikakav spisak ni pogrešno mesto i da to govoriš samo da bi me iznervirao. Zbog onoga na ekskurziji.“

„Alii... ja stvarno vidim univerzum, profesorka. Ovo ovde, okruglo, razliveno... zar to ne prikazuje beskraj?.. kao crna rupa i to... meni tako izgleda. Možda grešim“ – pogledao je oko sebe, ali nije sreo oči u kojima bi video saglasnost. Ili nerazumevanje. „Što se ekskurzije tiče, mislio sam da smo, kad je dolazila moja keva, to završ...“

„DOSTA! Lenka, da čujem tebe.“

„Meni platno odslikava harmoniju u kojoj čovek treba da živi. Poruku da usaglasi svoje nedoumice i večno pitanje „šta će biti posle?“ sa onim što mu je dato od Boga, i da bude zahvalan na tome. Iz platna isijava radost rođenja i postojanja i bitisanja. Svest da svi ostavljamo trag, koliko god nam se čini da je nevidljiv i ništavan, kako Vi malopre rekoste.“

„Sjajno, Lenka. Sjajno kao i uvek. Ona je, znate, redak biser“ – okrenula se B.Kostić prema slikaru, koji je zapanjeno klimao lobanjom.

Još šestoro učenika je iznelo svoje impresije, a onda su se uspentrali uz stepenice na svetlost septembarskog dana i otišli, sa B.Kostić na čelu kolone.

Slikar se, pošto je zaključao atelje, popeo u stan.

„Odoše li?“ – pitala je žena, bivši profesor biologije u gimnaziji.

„Odoše. Je l’ povraćala Maja? Je l’ popila sirup?“

„Samo jednom od jutros. Sad sam je stavila da spava. Nema temperaturu, malopre sam joj merila. Kako izgleda Kostićka, nisam je odavno videla?“

„Isto. A deca su ocenjivala ono platno koje sam pre neki dan zatezao, kad ste ti i Maja sišle dole i kad je ona povratila po njemu.“

Tu noć kad sam se udavala

Moj prvi muž i ja smo se poznavali od rođenja. Mog. Kad sam se rodila, moj otac tri dana nije došao u porodilište, jer nije bilo slobodnog fijakera (malkice ne verujem da septembra ’55. u ovom mestu nije bilo automobila. Il’ bilo čega drugog, čime čovek može da ode do u bolnicu da vidi novorođeno rođeno dete.) Al’ držala sam se njegove verzije i još uvek mu verujem da samo zbog toga nije doš’o da me vidi. On je bio Crnogorac a ja prvo i poslednje dete. Pa zašto bi lag’o? Opet pišem rečenice k’o pokojni Marsel Prust i pazi kad pogubih prvog muža u ovoj jurnjavi za fijakerom. Saću se vratim na njega, i to preko tate i nepostojećeg transportnog sredstva do čačanskog porodilišta.

Dakle, tih dana kad moj tata nije mog’o da nađe prevoz, moj prvi muž je im’o tri godine i šest meseci i vuk’o je obijenu šerpa-plavu šerpicu oko kuće u ulici koju je od moje kuće delio jedan sokak.

Što znači da je bilo neminovno da se kad-tad upoznamo, jer sam i ja, čim sam prohodala, počela da vučem šerpicu. Ali ne oko kuće i ne šerpa-plavu. Moja kuća je zadnjim delom bila naslonjena na susedno dvorište, u koje mi je bio zabranjen pristup. A šerpica mi je bila bordo. Vukla sam je od kapije do jabuke u dnu dvorišta, pa nazad, pa opet do jabuke, i tako sam vežbala korake za korzo.

Dvadesetak godina kasnije, ako računam od dana kad fijakera nije bilo ni za lek, moj prvi muž i ja smo se, na dočeku Nove godine kod zajedničkog prijatelja, smuvali i počeli sa „zabavljanjem“.

Nekoliko meseci moji roditelji nisu znali šta se dešava, iz više stotina razloga. Ovde im nije mesto a i nemam mesta na renoviranom blogu za tol’ke razloge. Uz to su, svi do poslednjeg, glupi k’o (glupo)avgustovska noć. To sam mislila onda, to mislim i sad.

Onda ih je neko dobronameran pitao šta to ja i sa kim radim.

Tačnije, pitao je moju majku.

Koja je nadala takvu dreku po povratku s posla, da mi je i sad muka, kad se setim. K’o da sam joj, pribogu, Karolina od Monaka.

Pošto sam, ne znam da l’ znaš, tvrdoglavije čeljade, ona se tu malo preigrala. Da nije pretila, ucenjivala i psovala, ja bih se još koji dan zabavljala s tim momkom i veza bi prsla k’o i prethodne veze što su mi poprskale. On je bio dobar dečko, bez dileme, al’ ubrzo bi mi dosadio, ni tu nema dileme.

Kad je rekla da će da se isele iz zemlje i da promene prezime i da me se odreknu i da me više nikad očima ne vide i da će ostaviti amanet da im ni na sahranu ne dođem – tad sam odlučila (dobro, ne samo zbog toga, ali u svakom slučaju, najmanje iz razloga koji bi trebalo da budu presudni u donošenju takve odluke) da se udam za tog tipa.

„Moja nesretna mati... htela me spasti... savetom finim... al’ morala je dotad znati... da ne sme kasti... šta da ne činim“ – tu našu „ne smeš!“ – „e, baš ’oću!!!“ situaciju je kasnije opisao i Balašević.

Moj otac nije ni pretio ni molio ni ucenjivao. A nije ni njoj rek’o da umukne. Ali je meni saopštio: „Radi šta ’oćeš, al’ ga ovde ne dovodi i nemoj da ti telefonira kad sam ja u kući.“

Ha!

Uveče sam to ispričala budućem mužu i zamolila ga da me zove kol’ko god može puta dnevno. Rekla sam mu da se ja neću javljati, a da on obavezno kaže ko zove. Prepisala sam, uz sitne izmene, kevinu jektaniju, pa sam mu pripretila da ću se odseliti i da me njegove oči više neće videti, ako to ne bude radio kol’ko od sutra.

Dok ti ovo pričam, Čivi, ne mogu a da ne primetim da je to bila dosta kvarna igra, bre. Sve neke ucene, sve same pretnje, podlosti i pokvarenluci. Takvo vreme bilo, šta ćeš.

Pa tako...

On je zivkao, tata se javljao i pizzdeo, keva je počela sa farbanjem sede kose svake subote, a ja sam terala po svom.

I šta su mogli, nego da aminuju, kad sam rekla da se udajem? Sad nešto kontam, nije isključeno i da im je laknulo što će se ratosiljati i mene i pedesetak telefonskih poziva dnevno.

Ijao kol’ki uvod u veče pred venčanje.

Evo saću sažetije da zbrzam.

Veče, noć i dobar deo jutra pred svoje prvo venčanje provela sam urlajući na kevu da ne otvara ulazna vrata, odlazeći u garažu da proveri da l’ je ušla mačka i pojela jednu ili dve od ’iljadak torti koje su donele njene koleginice, komšinice, prijateljice, sestre, sestričine, bratanice, kume, kumice i ostala buranija.

„Nije meni za tortu, nek’ pojede i deset, al’ da ne brlja po ostalima, pa da mi se gosti potruju“ – objašnjavala je i izlazila i proveravala i vraćala se i opet izlazila, a sve kroz vrata. Bio je kraj decembra pa je bilo ’ladno i ja sam precvokotala tu noć pred kad sam se udavala, zbog torti, mački, garaže i tvorizanja vratima.

Kijavičava, neispavana, nervozna, umorna i prozebla, sutradan sam rekla „da“.

Rekla bih ga i da su tražili da pređem u budističku veru. Samo da što pre izujem cipele sa štiklama i skinem venčanicu i šešir. Da se dokopam kupatila i svojski izribam „vimom“. Tog dana poljubilo me pet stotina ljudi po najmanje... Ovako izvodim računicu: Kad sam rekla „da“, poljubili su me svi, po tri puta. Dakle, 1.500. Kad smo se vratili u hotel, hteli su da se slikaju sa mladom i mladoženjom i ljubili su me, opet po tri puta. Al’ ne svi. Oko 1.200 njih. Kad su polazili kući, pozdravljali smo se. Al’ pošto nisam poslednja otišla, to je oko 1.100. Pijani, a bilo ih je više od 350, ljubili su me kad god su me gde spazili, od pet popodne pa do ponoći, kad sam uspela da zapalim iz nazovi hotela. To bi bilo još oko 4.300 puta.

Što znači, da nastavim rečenicu u kojoj sam počela da izvodim računicu, da su me tog dana Kurta, Murta, Janko, Marko i ostali poljubili 8.100 puta.

Eto, skoro tako je bilo.

Pajama

Pokušaću da u martu (i u životu) napišem jedan post koji će svi razumeti.

Pokušaću da to bude ovaj.

Prošlog petka moj brat od tetke se šlogirao.

Javio mi njegov sin M.

Danima me boli:

Žuč, želudac, bubreg i levi i desni.

Onda me još boli evo tačno ovde, ispod grudne kosti.

I na kraju, boli me i ovde desno. Kažu da je to sigurno jetra.

Kad mi je M. javio, sve što me boli još više me zabolelo.

Ostatak dana mi je prošao manje-više radno i manje-više van kuće.

Oko šest sam se istuširala, popila priličan broj pilulica i kapsulica i legla u krevet.

Imala sam bolove na sve strane, al tolko jake da sam, čim sam legla, ustala.

Pa sela.

Pa se malo zaturila nazad.

Pa se nagla napred.

Pa poturila još jedno jastuče. Pa drugo. Pa tako do pet.

Pa sklonila jastučiće.

Shvatili ste kolko me bolelo?

Oko pola osam, moj muž je ušao u sobu i naredio mi da se obučem i da smesta idemo kod lekara.

Rekla sam mu da neću.

Reko je da moram, jer sam zelena u licu.

Rekla sam mu da u najkvalitetnije pudere dodaju nijansu zelene.

Reko mi je da ga ne zajebavam, nego neka polazim. Bolje sad nego usred noći. A ići moram, jer mi je sve gore, lepo se vidi.

Da sam mogla da se okrenem ka zidu i tako mu pokažem da baš me briga šta priča, okrenula bih se.

Al nisam mogla ni da dišem.

Da vas ne držim u neizvesnosti, nisam otišla zato što NEMAM PIDŽAMU!

Majke mi moje, to je bio jedini razlog što sam se previjala od bolova, uvijala ko crv (tek sam tad shvatila kako je crvu) i cvilela, al u sebi.

Ljudi, nisam ja ni bednik ni štroka.

Al pidžamu nemam, onakvu kakve se oblače kad se leži u bolnici.

Jebo te, mogu da magistriram na temu bolnica i pidžama i toaletnih torbica i kesa za lekovima koje sam nosila od kuće, jer ih u bolnici nemaju. I posudama "6 u 1", sa supama, kompotima, pohovanom piletinom, salatom. I termosima sa čajem. Jer u bolnici nema hrane.

Ali...

U mom stanu je toplo, u sobi u kojoj spavam je toplo, pa izuzev majica bez rukava i šarenih pamučnih bermuda nem ništa drugo. Imala sam ranije, nemojte misliti da nisam. Dok mi je majka bila živa, dva puta godišnje mi je "obnavljala veš".

Sve te spavaćice i pidžame sam dala drugima, nekad baš kad su išli u bolnicu.

Pošto sam zadrti pobornik teorije da sve što ne koristiš ne treba ni da imaš, a pidžame nisam koristila... Rekoh vam šta sam uradia.

Oko deset, taman kad sam razmišljala kako li se radi stoj na glavi i da l će mi tad, ako uspem da ga izvedem, biti malo lakše, muž je pobesneo.

Oboje smo bili zeleni, ja od bolova, on od ljutine. Prišo je ormančetu gde stoji veš i počo da vadi i baca na drugi krevet majice i donje delove... Neke donje delove, pojma nem od čega. Nekih tankih trenerki?!

"A šta je ovo?!" - i glas mu je bio zelen.

"Ne zakopčavaju se napred" - eto šta je to!

Ležala sam jednom u bolnici, zbog visokog pritiska. Tad nisam znala za obavezno zakopčavanje, nego sam ponela pidžame bez dugmeta, ono, na ve izrez. Mislim i da su bile muške, jer ništa svileno, ljigavo, karnerasto, čipkano, šlicovano i šlingovano ne mogu da svarim.

Posle pola sata, dežurna sestra mi je rekla da mi ne valja pidžama. Ha!

E sad, da ne grešim dušu, ponudila mi je bolničku. Čim sam videla kako izgleda bolnička, zamolila sam da telefoniram (davno je to bilo, pre mobilnih) iz lekarske sobe kući da odma idu da mi kupe propis(a)nu pidžamu, da ne brukam i mene i njih.

Doneli su mi posle sat-dva, i kako sam je obukla, počela sam da se raskopčavam i zakopčavam, jer ko god je ušo u sobu, prvo je reko "Otkopčajte pidžamu!", svejedno što bi mi gledo grlo, sinuse, uši, vene na nogama.

Nisam broj 5, da ne bude zabune.

Ljudi žure, doktori su to, ej!, nemaju vremena da se sad tu ja skanjeram i pola dana zadižem gornji deo bez dugmetâ il ga skidam preko glave.

Dobro, ne kažem, može neko i da pita a zašto bolnice nemaju pidžame kakve su potrebne da bi se pregled najbrže obavio. Al tom nekom neću odgovoriti, jer ne znam otkud on ovde i zašto čita ono što ne razume.

. . .

Sutradan sam sa M. otišla u bolnicu. I dalje sam imala bolove, al malo manje. Rešila sam da u povratku svratim u prvi dućan, kupim pidžamu sa dugmetima, odem kući, spakujem šta mi treba, zvrcnem taksi i odem u bolnicu da saznam šta zbog čega me sve tolko boli.

M. je mnogo žurio. Imo je vremena samo da me vrati kući, a da pešačim nisam mogla.

Sutradan od tog dana je bila nedelja - dan kad ne rade dućani. Htela sam da idem na buvlji pijac, al sam se uspavala. Oko tri sam, sa M. i još nekima otišla u bolnicu, u posetu bratu. Baš sam ždraknula i njega i oko njega. Svi u novim pidžamama! Na dugmiće. Moj brat - bela pidžama sa svetlo-sivim romboidima. Ili tulipanima. Sidrima? Nisam sigurna, al' nova je. "Šo ti lepa tati pidžama" - rekla sam M. "Kupio mu ja kod Kineza, pa mu dono dobuče. Kad on izađe, mož da ti je dâ, al nemo da je kratiš, samo ispodvrći rukave i nogavice. Tako možete na smenu da je nosite" - odgovorio je M., upoznat sa mojim zdravstvenim i ostalim problemima.

Pa sam, kao, otišla da donesem bratu vode, i virnula u jednu žensku sobu. Isto! Sve nove pidžame na raskopčavanje.

Bilo mi malo lakše.

Znači niko nema pidžamu za slučaj nesnosnih bolova petkom uveče.

Ne znam šta vi mislite, a ja mislim da su ti koji su imali pidžame, papuče, bade-mantile, peškire i posteljine, "nepovučene", izumrli.

Mislim još da smo ostali mi koji:

nemamo pare da bi kupovali nešto što ćemo, a možda i nećemo, upotrebiti za pet ili deset godina,

oni koji imaju i viška, sve svileno, čipkano, crno, crveno, bretelasto, sa bisernim zakopčavajućim dugmadima napred, a od zlata na manžetnama pidžama i

oni koji nemaju ni mesta gde to da drže ni para da to kupe.

Spadam u treće.

Kad nemam razloga da izlazim iz kuće, ja se do podne razvlačim po stanu u majicama i šarenim bermudama. Nemaju ni fleke ni rupe ni zakrpe.

Al nemaju ni dugmiće.

Povratak

Stavila je još jedan jastuk pod glavu, usmerila svetlost lampe na knjigu i malo utišala muziku. Vazduh u toploj sobi je mirisao na "felce azzurra" shower gel.

Tada je čula zvono.

Stajao je pokisao, promrzao i neobrijan, nikakav i ničiji, u mračnom hodniku.

"Mogu li da uđem?"

"Jesi li ih kupio?" - pitala je čoveka koji je trknuo da kupi cigare pre više od dve godine.

Rezignirano se, kao, nasmešio: "Hoćeš li me pustiti da uđem da ti objasnim?"

Iz jakne, okačene u predsoblju, izvadila je pedeset pet dinara.

"Molim te, idi kupi i meni jedno paklo."

Suzi

„Zar on nije umro?“ – pitala sam.

„UMRO? KAD UMRO????“

„Pre pet-šes godina.“

„Idi bre u pičku materinu, umal se ne šlogirah. Ja reko ti čula da je jutros umro. Ma jok, šta umro. On tamo vedri i oblači, kažem ti. Oćeš li?“

„Ako moram“ – odgovorila sam.

„Al danas je krajnji rok!? Do tri rade!“

„Danas.“

Moja dobra prijateljica, vlasnica kafea, po prijavi neke policije ili inspekcije, trebalo je da plati, u roku od 48 sati, kaznu zbog... Nisam razmela, jer je pričala i brzo i kroz plač i zato što reči kamata, fiskalna kasa, kazna, zatvor, plenidba imovine, zatvaranje objekta po kratkom i hitnom postupku neću da učim, jer mi nije nužno, a moje sveto pravilo je da ne radim ništa i ne znam ništa što mi ne treba.

Pare nema (800€), da zatvori kafe nije râda, vezu da se prijava stornira je tražila, al bez uspeha, saznala je da o tome može da odluči samo R.R, i setila se da sam mu se ja dopadala pre mnogo leta. (I zima.)

„Al nemo dideš ko klošar. Skockaj se malo... ono... nabaci bojice... i nemoj dideš u patikama. Zakači kosu šnalom, pa izvuci pramenčiće, ko kod Lile na rođusu. Kapiraš? Da se smrzne kad te vidi“ – kratak li joj je put od jecanja i grcanja do „hihihi“.

„Znači, da budem ledi Godiva?“

„A?“

Pa dobro, i ne biram prijatelje po tome kolko su upućeni u ekscentričnost engleskog plemstva.

„Ništa. Zvaću te kad izađem od njega.“

„Slušaj još i ovo. Ako baš zategne, ti mu kaži da ću da uzmem odmor od prvog i da ću onda da odjavim radnju i da je izdam nekom. Da neću više raditi, zbog moje teške situacije. Kapiraš? Samo nek to pocepa!?“

„Oću.“

„Kockala sam se“, a bilo mi smešno. Ima da se zanesvesti kad me vidi, kako da ne. Jaka riba sam oduvek bila, a sad sam baš vamp. Ti na položajima se pale baš na ovakve, jednom nogom u grobu. E moja prijateljice. Al nema veze, idem da pokušam, da ne kaže da nisam htela. I ipak ću ga vatati na emocije, nek zanemari ovog puta moj ultraatraktivni izgled.

Ne bi bilo zanimljivo da pričam kako sam ga jedva našla jer, rekoh vam, neću da znam da postoje ti koji se služe bezobraznim izrazima D, K, FK, Z, PI i ZOPKIHP. Kako da znam odakle vladaju, kad ne znam ni da postoje?

A stvarno nisam bila sigurna da l je živ. Stvarno sam mislila da je umro pre nekol’ko godina. Motala mi se po glavi neka priča o uspešnom tipu koji se, poput Vase L. (dakle, ovog veselog Vasu prevrćem po grobu bez milosti. Ne prođe dan da ga ne obrnem, čisto kolko da ne zagori. Ko u vicu u kom je komšija okreto komšiju u zapaljenoj kući), usred poslovnog ručka u restoranu van grada uhvatio za levu stranu grudi, prebledeo i štucnuo. Kad je došla hitna, bilo kasno.

Al ne, nisam bila u pravu.

Kad sam ga našla, vidla sam da je živ i da tu priču moram, čim završim poso kod njega, da prepravim. Da izmenim ime glavnog junaka, oću da kažem.

I tako... On se iznenadio otkud ja, ja se, ko što rekoh, iznenadila što je živ, al vešto sakrila, posedasmo u kožne fotelje (možda tačnije legosmo, kolko su skoro bile na patosu. A duplo šire od mog drvenog kreveca, u kom sanjam slatke snove, predata na milost i nemilost Morfeju, uz 12 miligrama „bromazepama“ pride).

U kacelariju veličine „Merkatorovog“ dela sa nameštajem i belom tehnikom uklizila je, elegantno ko Ronaldinjo u šesnaesterac, riba zbog koje bi ja, kaka sam, ladno ubila. Il sve na nju spiskala, ko Džordž Best. Kad bih imala šta da ... piskam, je l? Tad sam još shvatila (kad sam zatvorila usta i diskretno obrisala bale) da će sto posto da mi upali moje skockano izdanje, koje poluleži preko puta njega.

„Suzi, donesi nam dve kafe, đus i... i meni donesi suvi martini.“

„Odmah, načelniče“ – rekla je Suzi i nestala ko dobra vila.

Suzi?!! Bem ti kuma-rabadžiju, koji ovakvoj lepoti-devojci dade ime kobile.

Načelnik?!! Opa!!! Meni to, još od kad sam čitala Nušića, zvuči strašno važno i odgovorno. I načelno, ako shvatate.

On se još malo zavalio u fotelji, tako da mu je glava bila već zabačena nazad, ko kad ti zubar stavlja plombu. Ja sam pokušavala da svoje kratke, debeljuškaste nožice smotam... ne znam ni ja kako, al da sedim što pristojnije.

Izvadila sam pripremljenu žvaku i počela da je rastežem i pravim balončiće i balone.

„Suziii!“ – dreknuo je, a ja sam poskočila i trupnula nožicama-trupčićima o patos. „Donesi mi predmet V.V.“

Suzi je uletela ko izbačena iz cirkuskog topa.

„Evo, načelniče“ – sagla se i pružila mu.

Jaoj kako je bila dobra riba. Kosa oprana nekim od šampona iz teve reklama, sa kompjuterskim efektom sjaja i volumena, nigde proširene pore, svaka trepavica posebno namazana, nigde zgrušane maskare ni zazmazanog ruža. A tek kako je mirisala... mmm...

Ležo je i proučavo „predmet“, dok sam ja zevala po kabinetčini.

„Jebo te bog! Šta reče da ti je ova V.V?“

„Prijateljica.“

„Za devet meseci ima tri računa!!! Pa da je samo po kocku šećera davala nekom na ulici, kad mu pozli, imala bi više. Mislim, kolke su letos bile vrućine i s obzirom gde joj je lokal! Je l bre ona luda?“

E sad, jebiga. To mi nije rekla. Da ima samo tri računa za devet meseci. Nego da... ali ispričala sam već šta mi je kazala, a što ja nisam tela da slušam, zbog urođene averzije prema tim rečima.

„E. Učini mi to, molim te. Nije nikakva rađevina, žena ima bolesnog muža, ne zna de joj je glava. Lokal joj dođe... ne znam ni ja, ne znam ni što uopšte radi, kad niko u njega ne ulazi. Aj keve ti iscepaj to, nemaju leba da jedu, kunem ti se.“

„Ali TRI RAČUNA ZA DEVET MESECI!“ – opet on.

„Pa dobro, šta sad? Tri pa tri, pusti to. Stvarno je u nezavidnoj situaciji. Muž joj teško bolestan a i svekrva joj bolesna. A i majka“ – prisetila sam se.

„Ma razumem ja šta ti pričaš, al tri računa...“ – jebo ga račun, šta je navalio više s njim.

„Ali, vidi... Ako ti to baciš, ona će da zatvori i neće više raditi. Ne isplati joj se. Samo gomila troškove, a ni dinara pazara nema. Pa će da izda nekom, ili da... il će da ga zapali. Al kad te molim završi joj da ne plati kaznu“ – kukumavčila sam, dok sam razmišljala kako ću samu sebe da udavim na mrtvo, čim se iskobeljam iz fotelje-kreveta za tri osobe i dokopam ulice.

„Ali...“ – počo je o tri računa, verovatno, al je ušla Suzi sa poslužavnikom.

Popridigli smo se i ja sam počela naizmenično da srčem kafu i đus, sve rešenija da mi budu poslednji u životu.

On je uzo telefon i zovnuo nekoga i nešto mu pričo, pa se malo smejo a malo bio strog. I jedno deset puta je reko „Tri, vidim i ja da su samo tri!!!“, a ostalo što je govorio je, ukratko: „Neće više raditi, oće da zatvori, svi joj redom bolesni, čeka da pomru. Aj dođi odma da ti dam, da ne prođe rok. Ma znam, al žena zatvara radnju i više nije naša briga“, i spustio je slušalicu.

„Eto. Saće da dođe taj što joj je bio u lokalu i ovo ćemo da rešimo. Al nemoj da je đavo nosi da nastavi ovako. Ne gine joj zatvor sledeći put, ako je uhvatimo. A ti, kako si?“

Ja sam bila da ne mož biti bolje, što sam mu i rekla.

Iaspozdravljali smo se, izašla sam, zovnula prijateljicu, rekla joj da je stvar završena, al da više nema zajebavanja, a ona je rekla; „Dobro bre, nemoj me ti učiti šta da radim. I fala ti.“

Pre dve večeri sam prolazila tuda i reko, aj baš da vidim kome je izdala lokal.

Nikom.

Ona radi, lokal skoro pun.

„Nisi na odmoru?“ – pitala sam, sotto voce.

„Na odmoru? Od čega da se odmaram?“ – zapanjeno je pitala.

„Ali...“ – zaustila sam.

„Sedi. Šta ćeš da popiješ? Znaš ko se razvodi?“

Gledala sam u nju, dok je pričala, al’ ništa nisam čula.

Onda sam izašla iz kafea, rešena da sutradan odem i prijavim je, a da joj u zatvor ni cigaru ne odnesem.

Al nisam otišla, uspavala sam se.

NAPOMENA;

Priča je plod fikcije. Čini vam se da ima veze sa stvarnim događajima i ludim licima.