Halo, dobar dan

 

 

Oglasili, na sajtu za prodaju nekretnina, kuću pokojnog oca mog muža (dakle nasledstvo). Sve, do poslednjeg detalja, opisali, priložili tridesetak fotografija, naglasili da u kući niko ne živi, i da je potrebno telefonirati bar sat vremena pre dolaska. Telefon xxx xxxxxxx.
Na dvorišnu ogradu okačili oglas veličine bilborda, "KUĆA NA PRODAJU, telefon xxx xxxxxxx". 
Mislili da je to dovoljno.

 

 

 

Telefon.

Petar pogleda ekran. Nepoznat broj.

"Dobar dan."

"Dobar dan. Zovem zbog kuće."

"Izvolite."

"Je l' kuća na prodaju?"

Petar zatvori oči.

"Jeste."

"Aha."

Kratka pauza.

"A je l' još uvek na prodaju?"

"Još uvek."

"Dobro."

Nova pauza.

"A gde se nalazi?"

"U Donjem polju."

"Aha."

Još jedna pauza.

"Piše da je u Donjem polju."

"Da."

"Dobro."

Petar čeka.

Sagovornik očigledno čeka takođe.

Posle nekoliko sekundi čovek kaže:

"Pa dobro onda."

I prekine vezu.

Petar pogleda telefon.

Telefon pogleda Petra.

Ja iz kuhinje pitam:

"Počeli da zovu?"

"Počeli."



***

 

"Dobar dan."

"Dobar dan. Je l' ima voda u toj kući?"

"Ima."

"A kanalizacija?"

"Ima."

"A struja?"

"Ima."

"A internet?"

"Ima."

"A put?"

"Kuća je, gospodine. Ima sve to. Nije pećina."

Čovek se nasmeje.

"Dobro, dobro, samo pitam."



***

"Dobar dan."

"Dobar dan."

"Vidim kuća ima sto deset kvadrata? A koliko kvadrata ima?"

"Pa sto deset, upravo ste rekli."

"Aha. A dvorište?"

"Osam ari."

"A koliko je to?"

"Osam stotina kvadrata."

"Aha."

"Dobro."

"Važi, druže."

Klik.

 

 

 

***

 

Tog dana sam ga zatekla kako sedi u fotelji i zamišljeno gleda u ugašeni televizor.

"O čemu razmišljaš?"

"Počinjem da razumem zašto se moj otac nikad nije javljao na telefone."

 

 

 

***

 

"Dobar dan."

"Dobar dan."

"Je l' može zamena za nešto oko ove kuće što se prodaje?"

"Ne."

"Ni za stan?"

"Ne."

"A za auto i doplatu?"

"Ne."

"A za dva auta?"

"Ne."

"A za lokal?"

"Ne."

"A za ogroman plac?"

"Ne."

"A za vikendicu?"

"Ne."

"Dobro."

Petar odahne.

"Ali imam jedno pitanje."

"Izvolite."

"A zašto ništa ne može?"

***

Telefon zvoni u 22:43.

Petar se ipak javi.

"Dobar dan."

"Dobro veče."

"A da, dobro veče. Zovem zbog kuće."

"Izvolite."

"Spavate li?"

Petar pogleda sat.

"Ne."

"Dobro."

Pauza.

"A da li bih mogao sutra da dođem da pogledam kuću?"

"Naravno."

"U koliko?"

"Kad vama odgovara?"

"Ne znam."

Petar ćuti.

Čovek ćuti.

Na kraju čovek kaže:

"Javiću vam."

I prekine.

Nikad nije javio.



***

 

"Dobar dan."

"Dobar dan."

"Je l' vlasnik Petar Jovanović?"

"Jeste."

"A supruga Ana Jovanović?"

"Jeste."

"Aha."

"Dobro."

Petar čeka.

"Dobro šta?"

"Ništa. Samo proveravam."

"Šta proveravate?"

"Pa tako."

Klik.

"Ko je to bio?"

"Nemam pojma."

"Šta je hteo?"

"Mislim da radi popis stanovništva na svoju ruku."

 

 

 

***

Telefon.

Ženski glas.

"Dobro veče."

"Dobro veče."

"Ja bih da pitam nešto."

"Izvolite."

"Da li je kuća ukleta?"

Petar trepne.

"Molim?"

"Pa pošto se prodaje."

"Prodaje se zato što je meni višak."

"Aha."

"Da je ukleta, to bih verovatno naveo kao prednost."

Žena se nasmeje.

"Oprostite, morala sam da pitam."

Kada je prekinuo vezu, pitala sam;

"Kol'ko ih je danas bilo?"

"Sedamnaest."

"Ozbiljnih kupaca?"

Petar se zamisli.

"Jedan je pitao da li postoji gravitacija u tom delu naselja."

"Šta si mu rekao?"

"Da postoji, ali ne jednaka za sve."

 

***

 

"Dobar dan."

"Dobar dan."

"Video sam oglas oko kuće."

"Izvolite."

"Mogu li da dođem da je pogledam?"

"Možete. U četiri sata."

U četiri sata tačno pred kapijom se zaustavlja automobil.

Iz njega izlazi čovek u zimskoj jakni.

Na glavi kapa.

Preko kape kapuljača.

Preko lica maska.

Preko maske šal.

Vide mu se samo oči.

Petar tiho kaže:

"Jesi li ti sigurna da mi prodajemo kuću?"

"Nisam više sigurna ni da smo u Srbiji."

Čovek ulazi.

Razgleda hodnik.

Kuhinju.

Kupatilo.

Spavaće sobe.

Dnevnu sobu.

Zatim seda.

Sam.

Kao da je stigao kod rodbine.

"Auh."

"Auh?"

"Put."

"Sedam kilometara."

"Da."

Tišina.

Čovek ne ustaje.

Petar ne seda.

Ja ne znam šta se dešava.

Posle pola minuta čovek pita:

"Imate li možda vode?"

Naravno da imamo.

Donosim čašu vode.

Čovek skida masku.

Petar mu prvi put vidi lice i odmah mu je lakše.

Bar nije pljačkaš.

Čovek popije vodu.

"Imate li možda da mi skuvate kafu?"

Petar ga pogleda.

Čovek njega.

Niko se ne šali.

Petnaest minuta kasnije čovek pije kafu.

Ne gleda kuću.

Ne pita za kuću.

Ne zanima ga kuća.

Priča.

"Otkako je korona, pritisak mi skače."

"Aha."

"Doktor kaže da pazim."

"Pametno."

"Holesterol isto."

"Razumem."

"Trigliceridi."

"Naravno."

Krišom pogledam Petra.

Oboje pokušavamo da se setimo koji deo razgovora ima veze sa nekretninom.

Posle još deset minuta.

"Znate, imam sina."

"Aha."

"Ženi se."

"Lepo."

"Ne voli grad."

"Razumem."

"Voli prirodu."

"Lepo."

"Voli pse."

"Odlično."

"Mačke takođe."

"Divno."

Polako počinjemo da sumnjamo da je u toku intervju za prijem u porodicu.

Čovek nastavlja:

"Ja sam oduvek govorio da deca treba da rastu na vazduhu."

"Naravno."

"A ne kao danas."

"Da."

"Telefoni."

"Da."

"Internet."

"Da."

"Ma katastrofa."

Petar baci pogled prema ruteru koji je upravo on platio da bi mogao da napiše u oglasu da postoji internet.

Sat vremena kasnije.

Čovek ustaje.

"Pa dobro."

"Pa dobro."

"Lepa kuća."

"Hvala."

"Razmisliću."

"Naravno."

Ode kolima.

"Kol'ko je bio?"

"Sat i dvadeset minuta."

"Koliko je pitanja postavio o kući?"

"Jedno."

"Koje?"

"'Imate li možda vode?'"

 

 

***

Petar dolazi kolima.

Kapija otvorena.

U dvorištu nepoznat čovek.

Hoda okolo kao agronom na terenskom obilasku.

Zastane kod ruže.

Razgleda je.

Klimne glavom.

Ode do žive ograde.

Zaviri preko.

Vrati se.

Petar izlazi iz auta.

"Dobar dan."

"Dobar dan."

"Tražite nekoga?"

"Ne."

"Šta radite?"

"Gledam."

"Šta gledate?"

"Pa kuću."

"Kako ste ušli?"

"Kapija otvorena."

Petar pogleda kapiju.

Zaista otvorena.

Prvi put u životu zažali što nije kupio lanac od pet metara.

„A da je unutra bio medved, da li biste ušli?“

"Pa ne bih. A jeste li vi vlasnik?"

"Jesam."

"Odlično."

"Za koga odlično?"

"Hteo sam nešto da pitam."

"Izvolite."
“Ima li krtica?“
“Nisam ih video.“

Čovek pokaže prema garaži.

"A je l' i ona ulazi u cenu?"

„Naravno.“
“Dobro. Ekstra. Razmisliću. Doviđenja.“
“Doviđenja.“

***

Bilo je kasno popodne kada su stigli. Žena u elegantnom kaputu i njen kum, krupan čovek sa glasom koji je zvučao kao da je čitav život proveo napolju. Već na kapiji žena je zastala i pogledala niz voćnjak iza kuće.

"Kako je mirno," rekla je, više sebi nego nama.

Petar i ja razmenili smo poglede. Posle godinu dana prodaje, naučili smo da takve rečenice mogu da znače i sve i ništa.

Ušli su u dnevnu sobu. Žena je skinula kaput, spustila torbu na fotelju i sela kao neko ko je došao u posetu rodbini, a ne da razgleda nekretninu.

"Mogu li da zapalim?"

"Naravno," rekao je Petar.

Kum je već bio duboko u razgovoru o vremenu. Prognoza za naredne dane, moguć sneg, jutarnji mraz. Posle nekoliko minuta pitanje je skrenulo na vodovodne cevi.

"Zalede li kad udari jači minus?"

"Ne," odgovorio je Petar. "Ukopane su dovoljno duboko."

"Dobro je to," klimnuo je kum ozbiljno, kao da procenjuje stratešku infrastrukturu.

Vreme je prolazilo. Skuvala sam kafu. Žena je prihvatila šolju sa osmehom.

"Ako nije problem..." počela je posle nekog vremena.

"Nije problem," rekla sam, već naslućujući nastavak.

"Imate li možda palačinke?"

Trepnula sam zapanjeno, zatim se nasmejala.

"Imaćemo."

Dok su se palačinke pekle, razgovor je lutao kroz teme koje nisu imale nikakve veze sa kućom: korona, broj zaraženih, cene goriva, komšije, kvalitet domaćeg džema, pa čak i to kako su zime nekad bile ozbiljnije. Žena je povremeno ustajala, prilazila prozoru, gledala ruže, živu ogradu i voćnjake iza kuće, mada još ništa nije bilo zeleno.

"Predivno je," ponavljala je.

Tri sata kasnije, kada su šolje bile prazne, a oval sa palačinkama gotovo očišćen, žena je spustila salvete u krilo i duboko uzdahnula.

"Stvarno su predivni i kuća i dvorište," rekla je. "I to što je delimično izolovana od svega. I cena je sasvim prihvatljiva."

Petar je osetio kako mu se u stomaku javlja poznata mešavina nade i opreza.

"Ali..."

Ta reč je tokom prethodnih meseci postala uvod u sve moguće razloge: premalo, preveliko, predaleko, preblizu, sin ne voli stepenice, ćerka želi grad, pas ne podnosi vlagu, baba se plaši mraka, žena alergična na ujed pčele.

"Ali znate," nastavila je žena ozbiljno, "ja ne mogu da je kupim, jer ne bih mogla da živim na desnoj obali Morave. Rođena sam i ceo život živim na levoj strani."

U sobi je nakratko zavladala tišina. Kum je klimnuo glavom kao da je upravo izrečena duboka geografska istina. Spustila sam pogled na prazan oval od palačinaka. Petar je nekoliko sekundi tražio odgovor koji ne bi zvučao ni grubo ni neverujuće.

Na kraju je samo rekao:

"Razumem."

I zaista je, na neki neobičan način, razumeo. A i ja. Posle ko zna koliko ljudi, posle bezbroj poziva i bezbroj razloga, shvatio je da se kuće retko kupuju samo kvadratima, cenom i papirima. Ljudi ih kupuju ili odbijaju zbog nečega što često nema nikakve veze sa samom kućom: uspomena, navika, straha, osećaja pripadnosti, ili, kao ovog popodneva, zbog jedne reke koja je celog života delila nečiji svet na levu i desnu stranu.

Žena je ustala, zahvalila na gostoprimstvu i otišla sa kumom. Kada su se vrata zatvorila, pogledala sam Petra i rekla:

"Bar su palačinke bile dobre."

Petar se nasmejao.

 

 

 

***

“Dobar dan. Ovde Adam, ne znam da li me se sećaš, Lukin najbolji drug." (Inače, Luka je Petrov rođak, koji stanuje u neposrednoj blizini.)

"Pa ne, ne sećam se, ali nije važno, recite?"

"Pa u vezi kuće zovem, ako bi mogli da se vidimo, zainteresovan sam."

"Može naravno, ali ja nisam u kući..."

"Znam, bre, znam, znam ja tebe, nego ti mene ne možeš da se setiš, ja sam Lukin najbolji drug, znam da si u Čačku, ajde kaži kad možeš da dođeš da se dogovorimo."

"Pa eto, recimo za pola sata."

"OK."

"OK."
To je ona vrsta uvoda posle koje nikad ne sledi normalna kupoprodaja.

Prvo, čovek se predstavlja preko Luke.

Drugo, odmah konstatuje da ga se ne sećamo.

Treće, njemu to uopšte ne smeta.

Četvrto, već zna gde smo.

To je već nivo prisnosti koji nije podržan činjenicama.

Mi se ne poznajemo. On to zna. Mi to znamo.

Ali on nastavlja kao da smo zajedno služili vojsku, kumovali jedno drugom i delili sendvič na ekskurziji.

A posebno ovo:

"nego ti mene ne možeš da se setiš"

čime elegantno prebacuje problem na nas -

nije on tamo neki nepoznat čovek, nego smo mi  zaboravni.

Al' dobro. Krenemo mi (dok i to ne zaboravimo da uradimo), bilo lepo vreme, nismo ložili, seli u dvorište, zovnuli Luku, pitali ga je l' slobodan, rek'o da jeste, kažemo da će doći Adam, pita on koji Adam, kažem mu "pa Adam, tvoj najbolji drug".

Kaže Luka:  "Pojma nemam o čemu pričaš, ali evo dolazim", dođe Luka, i dalje ne zna o kom  Adamu je reč, pojavljuje se Adam, u uniformi poštara, i kaže meni: "Ti si pre neko jutro bila ljuta kad sam ti zvonio na vrata u stanu, jer sam te probudio", ja ga gledam, pitam; "Izvinite, ko ste vi?", kaže on "Pa Adam, zvao sam tvog muža u vezi kuće", a muž sedi pored mene, a Luka ga gleda, a Adam se baci Luki u naručje, izgrli ga k'o najrođenijeg: "De si Luka prijatelju moj šta se radi druže?", ja pitam ko je za kafu, svi su za kafu, odem u kuću da je skuvam, Luka ulazi za mnom i kaže: "Ja se ovog Adama  sećam k'o kroz maglu iz osnovne škole, nisam ga video najmanje trideset godina..."
Tu ovo više nije priča o prodaji kuće, nego svedočenje o paralelnim univerzumima.

Da rezimiram;

Telefonira čovek.

Predstavlja se kao:

"Lukin najbolji drug."

Luka nema pojma ko je.

Dolazi na sastanak.

Prvo saznajemo da je poštar.

Onda saznajemo da me nedavno probudio zvoneći na vrata.

Onda se baca Luki u zagrljaj.

Kao brat rođeni. Kao saborac.

A Luka zabezeknuto stoji i verovatno razmišlja:

"Da li ja imam amneziju ili ovaj čovek?"

Iznesem kafu napolje, sluđena Lukinim priznanjem o trideset godina pauze najboljeg prijateljstva, a Adam već uveliko melje:

Da je poštar u našem reonu, i stvarno jeste nekoliko jutara ranije zvonio da pita da li u ulazu stanuje.... neko... a ja izašla sva bunovna, nije bilo ni 9h, i rekla: "Pobogu, zašto budite pošten svet u ovo doba?", ali pojma nemam kako je taj izgledao, zaboravila sam ga pre nego što sam se vratila i  ponovo zaspala. E sad, Adam bi da kupi kuću za sina, mlad je, dvadeset i dve godine tek, ali vredan i radan, bavi se izradom nameštaja od furniranog drveta, pa bi mu kupio kuću za kad se oženi, a u dvorištu bi mu napravio radionicu i magacin, a ima i mesta za parking plus ima i garaža, ali nemaju trenutno para, pa ako bi mi mogli da sačekamo, tu je on, naši smo, kuća mu dole pored Morave, niko ne bi pobegao, ljudi smo, Srbi smo, a ako znamo nekoga kome treba ili ako nama treba bilo šta od nameštaja, sin će da napravi, pa bi to prebijali, računali kao kompenzaciju, evo i Luka je tu da posvedoči, on je veliki vernik, ne bih uzeo tuđe da nema za 'leba, a posebno od brata najboljeg prijatelja, pa ako bi mogli, on bi nam dao ključ, da možemo da dolazimo u kuću kad god hoćemo, neće ovaj njegov još da se ženi, ima mesta 'fala Bogu, gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna..."
U ovom trenutku priča se, bar meni, iz priče o prodaji kuće pretvara u epsku narodnu pesmu.

Jer Adam nije došao da kupi kuću.

Adam je došao da obnovi zadružni sistem.

Sedimo, slušamo, a pred nama se polako formira privredni plan za narednih deset godina.

Prvo sin.

Pa radionica.

Pa magacin.

Pa parking.

Pa garaža.

Pa svadba koja će se jednog dana desiti, sa šatrom u dvorištu.

Pa kompenzacija u nameštaju.

Pa otvorena kuća.

Pa Morava.

Pa vera.

Pa srpstvo.

Pa Luka kao svedok.

Pa logički salto:

"Nemam trenutno para."

Sasvim pošteno.

A onda odmah:

"Ali ako vama treba nameštaj..."

I odjednom se kupoprodaja kuće pretvara u barter ekonomiju iz bronzanog doba.

"Koliko tražite za kuću?"

"XX evra."

"Dobro, a koliko bi to bilo manje za, recimo, šest plakara, dve kujne po meri, tri komode i jedan TV element?"

A Luka...

Jadni Luka.

Njega je život tog dana doveo da posvedoči za čoveka kojeg nije video trideset godina.

Zamišljam njegov unutrašnji monolog:

"Ja sam samo doš'o da vidim ko je taj Adam, moj najbolji prijatelj."

I pola sata kasnije:

"Izgleda da sam post'o garant za višegodišnji stambeni kredit delom u naturi."

Al' najlepši deo je:

"Ja bih vam dao ključ, da možete da dolazite u kuću kad god hoćete."

Drugim rečima:

"Kuća bi bila moja."

"Ali i vaša."

"Ali i sinova."

"Ali vi možete da dolazite."

"Kad?"

"Kad god 'oćete."

"Da sedimo u dnevnoj sobi?"

"Naravno."

"Dok vaš sin živi tu?"

"Pa ljudi smo."

I onda dolazi vrhunac balkanske filozofije:

"Gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna."

To je trenutak kada pregovori o nekretnini definitivno napuštaju oblast prava i ulaze u oblast usmene književnosti.

Najjače od svega je što ja uopšte ne sumnjam da je Adam bio potpuno iskren.

Nije pokušavao da prevari. Nije muljao.

On je zaista video scenario u kome svi zajedno, kao razumni ljudi, nekako uspevamo da rasporedimo kuću, vreme, buduću snaju, radionicu, plakare, ključeve i poverenje.
Adam je verovatno otišao kući potpuno zadovoljan razgovorom, uveren da je izneo vrlo razuman i dobro razrađen poslovni predlog. Koji, nažalost, nije prihvaćen.

 

 

***

Pozvao je čovek, nedelja je bila, pita da li može da dođe, već klasika "za pola sata", OK, doći će za pola sata, mi odlazimo, posle dva sata zaustavljaju se tri automobila, sva tri krcata, izlaze četiri muškaraca, četiri žene, petoro-šestoro dece i jedno kuče, i svi ulaze u dvorište, poređaju se uz ogradu k'o za streljanje, daleko bilo, i gledaju u kuću... I gledaju. A mi ih posmatramo kroz prozor. I tako traje dvoboj očima, za koji oni i ne znaju da su učesnici u istom, dok se mužu ne smuči i ne izađe napolje. Pater familias, penzionisani podoficir, sa ženom, šurakom, dva sina, takođe sa ženama i decom i neudatom ćerkom-pravnicom, koja "se razume u zakon, ona će da nam sredi sve papire, ako se dogovorimo." (Sve to smo saznali nekoliko minuta kasnije.)
Ja analiziram:
Deca. Žene. Muškarci. Kuče.

Još samo da su iz gepeka izneli roštilj i rasklopive stolice.

Najviše me oduševljava što su svi poređani, gledaju i ćute. Ne prilaze. Ne zvone. Ne pitaju.

Samo gledaju kuću. A mi kroz prozor gledamo njih.

A onda izlazi moj muž k'o pregovarač Ujedinjenih nacija.

I tek tada kreće upoznavanje.

Penzionisani podoficir.

To odmah objašnjava formaciju.

Niko se slučajno nije poređao. To je organizacija. Postrojavanje. Inspekcija objekta.

Fali samo da je neko viknuo: "Mirno!"

A ćerka pravnica je šlag na torti.

Ne zato što je pravnica.

Nego zato što je predstavljena kao:

"Ona će da nam sredi sve papire."

Kao da nije reč o kupovini kuće od 120 kvadrata, nego međunarodnom sporazumu između dve zaraćene države.

Već vidim ćerku, ako uopšte uđu u kuću, kako stoji malo po strani, blago postiđena, dok porodica sa ponosom ističe njenu diplomu svaki put kad se povede bilo kakav razgovor.

"Kolika je parcela?"

"Ćerka je pravnica."

"Kad je rađen krov?"

"Ćerka je pravnica."

"Hoćete li kafu?"

"Ćerka je pravnica."

Ali moram da priznam da me ovde najviše intrigira jedna stvar.

Kada se na razgledanje kuće pojavi jedanaest ili dvanaest ljudi, to znači da niko nema poverenja ni u koga.

Svi su došli da daju mišljenje.

Šurak za temelj.

Snaja za kuhinju.

Druga snaja za kupatilo.

Podoficir za disciplinu.

Ćerka za zakon.

Deca za dvorište.

Kuče za bezbednosnu procenu.

Takve delegacije obično provedu tri sata analizirajući sve, a onda odu uz:

"Javićemo se."

I više ih niko nikad ne vidi.
I stvarno, nikad ih više nismo videli, a kuče je pojelo cveće sa terase.
Ali, nekako smo i znali, jer to je prirodni zakon univerzuma:

„Što više ljudi dođe da gleda kuću, manja je verovatnoća da će je kupiti.“

A mi se pretvaramo da smo domaćini, dok u sebi polako umiremo.

I onda dolazi završni detalj koji ovu priču pretvara u umetnost:
Reč je o kučetu. Ono je pojelo cveće.

Nije pomirisalo.

Nije počupalo.

Nego pojelo.

Kao da je i ono želelo da ostavi svoj stručni nalaz.

"Objekat pregledan. Muškatle zadovoljavajućeg kvaliteta."

Mene fascinira činjenica da niko iz te ekspedicije nije rekao:

"Jao, izvinite zbog psa, nismo imalo gde da ga ostavimo."

Neeee... Pas je bio punopravni član komisije.

Njegovo mišljenje jednako važno kao mišljenje ćerke pravnice.

A možda i važnije, pošto se ćerka nije hranila pokućstvom.

To je onaj tip ljudi koji dođu da kupe kuću, a posle dvadeset minuta znaš gde su služili vojsku, koliko puta su menjali posao, ko ih je prevario za traktor 1987. godine, zašto je mlađi sin najbolji majstor za plivajući zamajac i kako je tetkin dever jednom zamalo kupio plac u Arilju.

A o kući se razgovaralo možda dvadeset i pet minuta.

I na kraju odu.

A nama ostane prazno dvorište, pojedeno cveće i osećaj da smo upravo tri sata bili statisti u tuđoj porodičnoj sagi.

 

 

***

Sedeli smo u dvorištu, pili kafu. Prethodno smo izneli baštensku ganituru, suncobran, stoličice za noge. Čula se gugutka, preko puta, u redu bagremova, i ništa više. Vazduh je mirisao na sveže pokošenu travu tog avgustovskog predvečerja 2022 godine. Pred kapijom se zaustavio crni „pasat“, iz njega je izašao krupan čovek u majici-siledžijki i žena kose crvene kao majska trešnja. Zastali su pred kapijom, pročitali oglas „Kuća na prodaju, telefon xxx xxxxxxx“, koji je bio zakačen duž ograde, a onda ušli u dvorište i krenuli prema nama. Ustali samo, sačekali da priđu, predstavili se i rukovali, a onda ih i pozvali da sednu, jer je bilo slobodno još četiri stolice. Seli su, duboko uzeli vazduh, žena je rekla: “Bože kako ovde lepo miriše...“

“Ali kao da se oseća vlaga ili mi se čini“ – dodao je „siledžija“.

(Dakle:
Nije još ni ušao u kuću, a već traži manu.Takvi ljudi postoje u svakoj prodaji nekretnina. Da mu pokloniš dvorac, rekao bi:

„Lepo je, ali ova kula malo baca senku posle četiri popodne.“)

Petar je rekao da je do pre petnaest minuta zalivao travu, taman je spakovao crevo, istuširao se i seo da popije kafu.

Onda je Pasatovac pitao:

"Nemate svinjac? Imate li vi ovde, uopšte, mesto za gajenje svinja, kokoški i tako toga?"
(Čovek dolazi u uređeno dvorište, ispred njega kuća, balkon, trava kao tepih, baštenska garnitura, kafa, avgustovski suton...

Jok, ne vidi on to, on oseća vlagu.

Kad je vlaga rešena, prelazi na sledeći nivo:

„A nemate svinjac?“ – k'o da je doš'o da kupi kombinaciju vile i poljoprivrednog dobra.
Jer on ne vidi kuću. On vidi dve krmače, dvadeset pilića, kukuruz iza garaže i komšiju kome će da objasni kako se pravi najbolja kobasica u selu.)
"Čoveče, kakav svinjac, naokolo žive porodice, niko nema svinjac, zamislite kakav bi se tek "miris" osećao da na 35 stepeni deset metara odavde budu svinje, pa sve da im čistiš usisivačem i paročistačem tri puta na dan. Moj otac je ovde živeo trideset godina, nikad ništa sem ruža nije gajio, meso je kupovao u mesari."
"Do-obro, video bih ja već nešto oko toga, nego... Reci ti meni kako stoji ovde stvar sa vodom?" "Kako mislite kako stoji stvar? Voda je sa Rzava, a imamo i česmu, eno je tamo, vidite; tu je bunarska voda, dole je... hidrofor li je, pumpa li je, ne znam ni ja kako se zove, tu ima vode i u najsušnijim mesecima, odatle i ja zalivam, da ne bih ljudima koji su gore, na većoj visini, smanjivao pritisak vode."
(A problem je što lik očigledno ima veoma originalan spisak interesovanja.

Pošto smo apsolvirali vlagu, svinje i vodosnabdevanje, očekivala sam da će sledeće biti nešto poput:

"A kad dune severac, na koju stranu nosi komarce?"

ili

"Šta ceniš, kol'ko bi ovde moglo da stane bala sena?"

(S obzirom da je bio tek avgust, još sam bila puna nade i vere, i ne baš totalno spala s nogu od umora, i fizičkog i psihičkog. Mislim, znali smo mi da neće dolaziti akademici, ni profesori klavira, ni virtouzi na flauti ili činelama, ni estete/ekolozi koji vide skoro netaknutu prirodu i retku mogućnost da bukvalno na korak do civilizacije uživaju u tome, ali baš da nas krene takva sreća, da upoznamo sve delulu likove iz Moravičkog okruga - e to se nisam nadala. I ispostavilo se da mi nade nisu bile uzaludne – bračni par, nesuđeni vlasnici svinja, bio je sa obronka neke planine za koju sam čula tad i više nikad. Još malo su posedeli, mirisali, ko vazduh, ko vlagu, ispozdravljali smo se, i otišli su. Razočarani oni, razočarani mi.)

 

***
Izgledali su kao prototip klasičnog bračnog para u kasnim pedesetim godinama. Prethodnog dana smo se dogovorili da se vidimo, došli su tačno na vreme, seli, ali i odbili kafu jer žure. On je izvadio fasciklu.
“Evo, ovde sve ima. Sve je tu.“
“Šta sve ima tu?“ – pitao je Petar.
“Sve o kući. I satelitski snimak kuće, i koordinate, i potvrda iz katastra, odnosno skrinšot da je kuća vaše vlasništvo 1/1, i da je legalizacija zavšena preko agencije FOKUS.“
Stvarno nisam mogla da se kontrolišem.
“Gospodine Jovičiću, da li ste vi došli da nama kažete da je kuća naša i da smo je mi legalizovali, mada smo sve to napisali u oglasu, a i vama ponovili telefonom. Vi ste to proveravali na Gugl mapama? Pa jeste li proverili da li smo i mi stvarno mi, pobogu i zaboga?“

“Ma ne, ne, niste me shvatili, ja sam to čisto za sebe, ne znam ni ja zašto. Nego sam hteo da vam kažem da mi imamo stan preko puta LIDLA, pa ako ste zainteresovani, da uradimo čistu zamenu, bez da iko išta doplaćuje? Ma ne znam ni što sam je donosio “ – reče i sakri fasciklu pod kaput, koji je pri dolasku skinuo i stavio pored sebe na trosed.
Petar i ja, a vala i njegova žena – svi smo ga gledali kao da je sišao s uma.
(Pazi to:
Očigledno je došao na teren nakon višenedeljne istrage.

Poverio je da li je kuća naša i da li je legalizovana.

Jer on je nas već istražio.

Kako?
Pa lepo:
Recimo:

satelitski snimci,

katastar,

vlasnički list,

istorija parcele,

položaj bunara,

migracije roda od 1987.

Koliko god i neobično pa i komično, pomisliš:
Evo ga. Konačno ozbiljan čovek.

Izlaže dokaze.

Pokazuje da je proverio sve moguće registre.

Ponaša se kao revizor iz poreske uprave.

Kad shvati da mi znamo da je kuća naša i da je legalizovana, krije fasciklu pod kaput kao učenik koji je doneo pogrešnu svesku.

A onda izjavi:

"Ma ne znam ni što sam je donosio" i time poništava prethodnih pola sata.

A onda završni udarac:

"Nego, mi imamo stan preko puta  LIDLA, pa je l' bi mogli da uradimo zamenu bez doplate?"

To je trenutak kada cela istraga postaje potpuno besmislena.

Čovek je proveravao legalizaciju, vlasništvo, satelitske snimke i ko zna šta još...

...za kuću koju zapravo nije planirao da kupi, već da menja.

To je kao da dođeš na razgovor za posao sa CV-jem od 40 strana, diplomama, preporukama i sertifikatima, a onda kažeš:

"Usput da pitam, da li možda tražite vodoinstalatera?"

A najbolji detalj je što ga ne gledamo samo nas dvoje.

I njegova žena ga gleda kao da je sišao s uma.

(Zamišljam ga kako prethodne večeri sedi za stolom, ispred njega fascikla, odštampana Google mapa, možda još neka dokumenta iz katastra.

Žena ga gleda.

"Šta ćeš s tim?"

"Ne znam."

"Pa što štampaš?"

"Za svaki slučaj."

"Za kakav slučaj?"

"Ne znam."

"Jesi li proverio da je legalizovana?"

"Jesam."

"Pa je l' jeste?"
“Jeste.“
“Pa šta ćeš onda sa tom fasciklom?“

"Ama za svaki slučaj."

I onda, sutradan, on izvlači papire, pokazuje satelitske snimke, iznosi nalaze istrage, potvrđuje vlasništvo, potvrđuje legalizaciju.

A kad mu saopštimo da su svi ti podaci tačni i da ih je bio svestan još od trenutka kad je zvao, nastupa egzistencijalni trenutak:

"...Ma ne znam ni što sam je donosio."

To je genijalno, ne zato što je smešno,

nego zato što je to rečenica koju čovek izgovori kad ga sustigne sopstveni apsurd.

Kao da je i sam prvi put čuo sebe.

I onda odmah:

"Nego, mi imamo stan preko LIDLA...“

Potpuni zaokret od 180 stepeni.

Javlja mi se slika njegove mučene žene koja ga u kolima pita:

"Jesi poneo fasciklu?"

"Jesam."

"Ooo... Zašto si je poneo?"

"..."

"Ne, stvarno. Zašto?"

"Ne znam."

"Pa ostavi je onda."

"Ne mogu."

"Zašto ne možeš?"

"Zato što ne znam. Ćuti, bre, tu."

I tako čovek dođe sa fasciklom koju niko nije tražio, za problem koji ne postoji, da bi predložio zamenu koju oglas izričito ne nudi.

To više nije kupac kuće.

Po cenu da budem dosadna, ali meni je delovao ovako:

Ne veruješ da je kuća legalizovana.

Proveriš.

Saznaš odgovor.

 

Kod njega:

Proveriš.

Odštampaš.

Staviš u fasciklu.

Nosiš fasciklu kilometrima.

Dođeš kod vlasnika.

Saopštiš mu rezultate istrage.

Vlasnik potvrdi.

Shvatiš da si upravo čoveku objasnio da je vlasnik sopstvene kuće.

Sam sebe demantuješ:

"Ma ne znam ni što sam je donosio."

A nije bio prevarant.

Nije bio ni bezobrazan.

Ni naročito čudan.

Bio je potpuno iskren čovek koji je u jednom trenutku izgubio kontakt sa osnovnom svrhom fascikle.
Po mojoj rekonstrukciji, proces je išao ovako:

Krenuo je od jedne sasvim razumne ideje:

"Daj da ja ipak proverim tu kuću, svašta se danas dešava. Prepune su novine o tim prevarantima."

Onda je otkrio katastar.

Pa satelitske snimke.

Pa parcele.

Pa susedne parcele.

Pa ko je kome šta prodao 1984.godine.

Pa gde prolazi put.

Pa gde je bunar.

Pa gde je Morava.

Pa gde je druga Morava.

Pa gde prestaje Morava a počinje Srbija.

I u jednom trenutku više nije istraživao kuću.

Istraživao je Balkan.
A onda...

"Imamo stan preko puta LIDLA..."

Šlag na torti, pošto cela prethodna istraga postaje potpuno nebitna.

Kao da je tri meseca proučavao migracije kitova, a onda otišao na pijac i kupio kilo šilje paprike.
Tako da nije Jovičić samo zbog fascikle bio smešan. Smešno je bilo to što je uspeo da izvede jednu od retkih logičkih figura:

Prikupio dokaze da bi dokazao nešto što niko nije osporavao, a zatim zaključio da mu dokazi uopšte nisu trebali.

Skoro pa filozofski pravac.)
Vidim da sam poprilično preterala u opisu ovog događaja, ali bio je to jedan od, paaa... recimo pet susreta, od najmanje dvesta, koji je na mene ostavi najjači utisak.
Rekli smo da nismo zainteresovani za zamenu, on, žena i fascikla su ustali, prilično hladno se pozdravili i otišli.

 

 

***

Dolaze po telefonskom dogovoru, vatra odavno naložena, u kući toplo, sve se događa pred Novu godinu, jelka okićena, visine do plafona, parket izglancan, vatra pucketa i daje crvenkasti odsjaj, ukrasi sa jelke se ogledaju u parketu, napolju promiče sneg...
Sedaju, svira tiha muzika, Leonard Koen, ona kaže da je medicinska sestra na ortopediji, on ne priča o svom poslu, razgleda naokolo, neće kafu, neće čaj, neće vodu, neće kuvano vino, neće princes-krofne, ona hoće kafu, on pita je l' trofazna struja, kažemo da jeste, u svim prostorijama postoje utičnice za termoakumulacione peći, zbog toga smo i tražili od EPS-a da nam odobri veću mesečnu angažovanu snagu, on kaže da pita to tek onako, ne bi se on grejao na struju, drva su zakon, ne voli on te novotarije (sic!), kaže da je lepo, stvarno je lepo, ali malo izdvojeno, nema komšiluka, može neko da preskoči ogradu, i preko dana, a posebno noću, objasnimo da imamo dvoja blind-vrata a i nadzorne kamere koje pokrivaju oba ulaza kao i čitavo dvorište i ulaz u podrum.

Onda on, dok je žena bila na pola kafe, kaže:

"Ustani, idemo", ona sva zbunjena pogleda u nas, pa u njega, pita "Šta ti je?", "Idemo", kaže on, "ja da sam hteo kamere ostao bih u Americi",

i dok smo se snašli, oni su već odlazili kolima ka gradu.


(I 'aj sad budi pametan?! Ovo je čovek koji je emigrirao iz Amerike da bi pobegao od kamera, a slučajno usput gledao nekretnine.

Jer pazi konstrukciju:

Scenu kao iz novogodišnjeg filma.

Vatra. Leonard Cohen. Sneg. Jelka. Princes-krofne. Žena pije kafu i priča sa nama.

Čovek sedi i ćuti, kao čovek koji u glavi vodi potpuno drugi razgovor.

Onda pita:

"Je l' trofazna struja?"

Razumno pitanje.

Dobija odgovor.

Detaljan.

Logičan.

Potpun.

A onda kaže:

"Pitam tek onako."

Već tu se vidi da pitanje nije bilo pitanje.

Bilo je izviđanje.

Neka unutrašnja kontrolna tačka.

Kao da postoji spisak.

✔ Trofazna struja.

Idemo dalje.

Onda kreće priča o izolovanosti.

I opet sve ima smisla.

Nema mnogo komšiluka.

Može neko da preskoči ogradu.

Dobro. I ja bih to pitala.

Ali onda dolazi trenutak koji me obara.

Mi objašnjavamo:

blind vrata,

nadzorne kamere,

pokriveno dvorište,

ulazi,

podrum.

Drugim rečima:

"Razmišljali smo o bezbednosti."

I tad se u njegovoj glavi nešto prelomilo.

Ne zato što kuća nije bezbedna, nego zato što je previše bezbedna.

I sad pokušavam da zamislim unutrašnji monolog.

"Kamere?"

"Da."

"Vi snimate?"

"Da."

"Ulaze?"

"Da."

"Dvorište?"

"Da."

"..."

"..."

"..."

"USTAJ, IDEMO."

A jadna žena na pola šolje kafe.

Nije stigla ni do druge princes-krofne.

Verovatno misli:

"Šta se desilo?"

A on:

"Ja da sam hteo kamere ostao bih u Americi."

Ta rečenica otvara više pitanja nego što ih rešava.

Koliko kamera je taj čovek video u Americi?

Šta mu se dogodilo?

Da li ga je neko snimao?

Da li je radio za CIA?

Da li je bio u programu zaštite svedoka?

Da li ga je jurio IRS?

Jer normalan čovek kaže:

"Ne volim kamere."

On ne.

On odmah uvodi međunarodnu dimenziju.

Ameriku.

Kao da je upravo pobegao iz distopijskog romana.

Mi još procesuiramo rečenicu.

Njegova žena još procesuirа rečenicu.

Verovatno i Leonard Cohen još procesuirа rečenicu.

A oni već odlaze.

Kao da je pilot upravo javio da avion gubi pritisak.

Bez objašnjenja.

Bez diskusije.

Čista evakuacija.

Ali "Ja da sam hteo kamere ostao bih u Americi" je rečenica koja zaslužuje uramljivanje.

I što više razmišljam o njemu, sve sam uverenija da kuću nije gledao.

On je proveravao da li je pronašao dovoljno udaljeno mesto da ga niko više nikad ne pronađe.

A onda smo pomenuli kamere.

 

 

 

***

Već standardno, telefonski dogovor, dolaze na vreme, oboje mladi, tetovaže, fensi frizure i garderoba, pirsinzi, žive u Dizeldorfu, vraćaju se u Srbiju, kupili bi baš nešto malo izolovano, jer planiraju da gaje pse za borbe pasa. Pitaju da li u komšiluku ima policije (misle da li neki policajac ima kuću), i ne samo regularne, nego da li ima inspektora, ili nekoga iz neke od "tih službi". Nas dvoje, kao dva zadnja seljačeta, gledamo ih i ne znamo šta pre da kažemo, da li da pojma nemamo ko gde stanuje, da nikada sa policijom ni u saobraćaju nismo imali problema, kakvi borbeni psi, pa škola na 500 metara, pa deca tuda prolaze u školu i nazad, pa ljudi čekaju gradski autubus baš pred kapijom... Totalno sluđeni. Vidi on da je možda preuranio sa iznošenjem ne baš oduševljeno prihvaćenih činjenica, pa kaže: "Da se razumemo, nikakvo cenkanje ne dolazi u obzir, koliko tražite, toliko ćete dobiti, odmah, u kešu", tako da mi, umesto priče o deci i putnicima gradskog prevoza samo rekosmo, tj. Petar reče: "Dečko, izvini, ali nije ova kuća za tebe."


(Mladi. Uredni. Došli na vreme. Deluju ozbiljno. Povratnici iz Nemačke.

Čovek pomisli:

"Evo konačno normalnih."

I onda, bez ikakve pripreme:

"Planiramo da gajimo pse za borbe pasa."

Ne "volimo nemačke ovčare".

Ne "bavimo se dresurom".

Ne "imamo odgajivačnicu".

Odmah finale.

Kao da je to sasvim normalna stavka u životnom planu.

Kao:

vratiti se iz Nemačke,

kupiti kuću,

okrečiti dnevnu sobu,

organizovati ilegalne borbe pasa.

A onda ne pitaju:

"Kakav je komšiluk?"

nego:

"Ima li policije?"

Već tu razgovor napušta oblast nekretnina.

To više nije kupovina kuće.

To je bezbednosna procena budućeg kriminalnog poduhvata.

Pa dodatno:

"Ne samo policije. Inspektora. Ili nekoga iz tih službi."

"TIH SLUŽBI."

A mi, mali veseljaci, znamo:

gde živi učiteljica,

gde živi poštar i

gde živi čovek koji ima najbolju šljivu.

I sad odjednom treba da damo procenu prisustva bezbednosnog sektora u radijusu od kilometar i po.

Najviše me fascinirala njegova iskrenost.

Ništa nije krio.

Većina ljudi bi takvu ideju zadržala za sebe.

Ovaj ne.

On nam je odmah izneo poslovni plan.

Pre nego što je pogledao kupatilo.

A onda dolazi trenutak kad shvata da reakcija nije baš entuzijastična.

I pokušava da popravi situaciju.

Kako?

Ne kaže:

"Ma šalio sam se."

Ne kaže:

"Pogrešno ste me razumeli."

Ne.

On se izvlači sa:

"Nikakvo cenkanje ne dolazi u obzir."

Kao da je upravo identifikovao problem.

Ne problem pasa.

Ne problem borbi.

Ne problem škole i dece.

Ne problem autobusa i putnika.

Problem je očigledno bio cena.

I sad rešava cenu.

"Koliko tražite, toliko ćete dobiti."

U kešu.

Odmah.

Čovek je iskreno verovao da je prepreka finansijske prirode.)

 

***

Sedimo u dvorištu, predivan aprilski dan, zaustavlja se pred kapijom "mercedes" kakav nismo ni u katalogu videli. Dva mlađa muškarca izlaze, i preko ograde, mada je na ogradi bukvalno bilbord "KUĆA NA PRODAJU", pitaju "Je l' vi prodajete kuću, jeste li raspoloženi za trgovinu?" Ulaze, mi im polazimo u susret, upoznajemo se, ne znamo ko su, nisu prethodno telefonirali, pitaju je l' slobodno da se sedne, naravno da jeste, može kafa, može, može rakija, može, može neko meze, može ako je dobra pršuta, otkud nam pršuta u aprilu, al' nađoh jedno parče u zamrzivaču... Vidi se da su uigran tandem, jedan ćuti, drugi priča skoro da ne uzima vazduh... Ima on fabriku, pravi PP aparate i još neke budalaštine, ima i jedan pogon za proizvodnju kartonske ambalaže, ima i na Zlatiboru apartman koji izdaje, i benzinsku pumpu ka Kraljevu, sa leve strane odavde... A kuća... Kuća baš i nije nešto, treba mnogo uložiti da bi bila funkcionalna, ali je na dobrom mestu, ne bi on to uzimao za sebe, on sa ženom i decom živi kod bolnice, onaj put desno, što odvaja ka Moravi, ma znaju mu svi kuću, najlepša i najkvalitetnija u tom kraju, a ima i dva stana u gradu, ali njih ne izdaje, zapravo jedan izdaje kao "stan na dan", ali drugi ne, drugi mu služi kad "zagine", pa u njemu ostane da prespava, hehehe, namig,namig... A ovu kuću bi, iskren da bude, sredio da bude kao neki pansion, završio bi potkrovlje, gore ima najmanje 70 kvadrata, to je 'ladno još tri sobe i kupatilo, dakle 5 soba, 2 kupatila, kuhinja, veliki dnevni boravak, špajz, dva ulaza, veliko dvorište, cena nije nikakav problem, da su ljudi pametni, kuća bi već odavno bila prodata, nema bolje ponude u ovom momentu u ovom delu Srbije, ali glup narod, a i siromašan, jes da treba malo uložiti, ali dobija se kuća u fulu, potpuno autonomna... I sad mi čekamo da vidimo šta će staviti na vrh kolača - trešnju ili ljutu papričicu.

"Ja bih, iskren da budem, tu doveo desetak-dvanaest Moldavki, tu da stanuju, imaju sve uslove, imaju kupatila, sobe, kuhinju, internet, sve je besprekorno čisto, kupio bih par garderobera, nekoliko kreveta..."

"Izvinite, rekoste li Moldavke?"

"Jeste, Moldavke."

"A šta bi one radile?"

"Pa ne znam, šta odluče (namig,namig)".

"A šta vas briga šta bi ko radio u kući od momenta kad je kupi" - javi se, po prvi put, onaj ćutljivi.

Ustala sam sa stolice, nekako istovreme je i Petar ustao, ali meni je jezik bio brži:

"M'RŠ IZ DVORIŠTA!"

Bez reči su izašli.

(Dakle, tip

ima fabriku,

ima apartman,

ima pumpu,

ima stanove,

ima plan,

ima viziju,

ima mišljenje o ekonomiji Srbije,

ima mišljenje o ekonomiji Moldavije,

A onaj drugi ćuti, što je uvek loš znak.

Kod tandema je ćutljivi po pravilu opasniji.

Pričljivac služi za dimnu zavesu.

Onda dolazimo do trenutka kad priča skreće.

Ne naglo.

Polako. Elegantno.

Kao automobil koji prvo pređe preko pune linije jednim točkom.

"Napravio bih pansion."

Dobro.

Razumno.

"Sredio bih potkrovlje."

Dobro.

"Još tri sobe."

Dobro.

Desetak-dvanaest Moldavki."

...

 

Čekaj.

Tu sam se bukvalno zagrcnula.

Jer nije rekao dve.

Nije rekao tri.

Nije rekao "neke radnice".

Ne.

Čovek ima precizan kapacitet.

Desetak-dvanaest.

Kao da je već radio projekciju popunjenosti objekta.

I još me fascinirao kako je to izgovoreno ležerno, kao da priča o baštenskim stolicama.

"Tu bih stavio desetak-dvanaest Moldavki."

Jer ljudski mozak nekad traži potvrdu.

Nadaš se da si pogrešno čula.

Možda je rekao molerke.

Možda monahe.

Bilo šta na „M“.

Ali ne.

Moldavke.

I onda ide pitanje koje je u tom trenutku jedino moguće:

"A šta bi one radile?"

I odgovor...
Od svih ljudi koje smo upoznali, ovaj čovek je imao najveće samopouzdanje.

Jer odgovara:

"Pa ne znam, šta odluče."

namig,namig

To je čovek koji pokušava da ostane na granici između priznanja i nepriznanja.

Kao da govori:

"Ja ništa ne tvrdim. Samo organizujem infrastrukturu."

A onda se prvi put javlja ćutljivi.

I to kakvim argumentom.

Posle četrdeset minuta ćutanja:

"A šta vas briga šta bi ko radio u kući od momenta kad je kupi?"

I vidiš kako je tandem uigran.

Jedan gradi priču.

Drugi rešava krizne situacije.

"M'RŠ IZ DVORIŠTA!"
Njih dvojica su verovatno seli u onaj mercedes i zaključili:

"Ne znam šta im bi. Kuća odlična, a ponudili

smo sve pošteno."

 

 

 

***

Već  davno je prošla ponoć, kad je zazvonio telefon.
Petar i ja smo gledali seriju, napolju je bilo leto, a u seriji je glavna junakinja upravo ulazila u podrum napuštene kuće.
“Halo?“
“Dobro veče“ – procvrkutao je ženski glasić.
“Dobro veče.“
“Izvinite, znam da je malo kasno, ali nisam imala vremena da vas ranije pozovem. Znate, ja sam videla, odnosno moj sin je video, vaš oglas da prodajete kuću, pa bih ja došla u subotu u Čačak, inače zovem iz Novog Sada, ako ćete biti tu?!“
“Hoću, gospođo, biću, ali ne u kući, pa mi bar orijentaciono recite u koje vreme dolazite?“
“Pa tako, posle pet, recimo, ako vam odgovara?“
“Odgovara, čekam vas.“

“Čoveče, vidi jedan sat - kaže žena nije imala vremena ranije. Od aprila nije imala vremena do noćas.“

 

Otišli smo u subotu, malo sredili, stavili sveže ruže u činiju, ohladili vodu, vino, pivo, sladoled je već bio u frizu.
Oko šest su se pred kapijom zaustavila kola neidentifikovane marke, bar meni, iz njih je  izašla gospođa u najboljim godinama, zaključala daljinskim, pa otključala, pa zaključala (proveravala, verovatno).
Ušla je u dvorište, muž je ustao, a i ja kada je prišla, predstavila mi se kao „gospođa Julijana Hadži Prodanović“.
Da, bila je za nešto hladno, šta god, svejedno je, samo da nema orašasastih plodova, alergična je. Ali prvo, ako nam nije teško, a u oglasu je videla da postoji, da joj pokažemo podrum. Ona i Petar su otišli do podruma, a ja sam iznela sladoled i umutila ledenu nes kafu.
Vratili su se, seli i oni:
“Baš sad kažem vašem mužu, dok smo se vraćali, ovako ja zamišljam raj. Znate, ja sam rođena novosađanka, živim kod katedrale, imam stan, onaj predratni, pre svih ratova, austrougarski, salonac, ali u Novom Sadu se više ne može živeti, sve su pokupovali Amerikanci... i ne samo u Novom Sadu, nego i na Fruškoj gori...  hajde što su pokupovali, nego što sada vrše  eko genocid... i ne samo eko genocid, nego i nas zaprašuju, da samo vidite kako je išpartano nebo nad Novim Sadom, kao lenjirom da neko povlači crte... a tek voda, u vodu nam ko zna šta sve ubacuju... i sad, postoji neka priča, ne mogu vam otkriti izvor, da je u unutrašnjosti ipak drugačije, nemaju pretenzija da to rade po unutrašnjosti, posebno ne po predgrađima i selima, pa sam ja mislila, a moj sin je saglasan, da prodamo stan i galeriju... a da, nisam vam rekla, sin ima galeriju, nije to ništa posebno glamurozno, tu i tamo poneka izložba, poneko književno veče, poneki talentovani muzičar koji tek traži svoje mesto, mahom violinista ili gitarista, naravno na akustičnoj gitari, ali lokacija galerije je izuzetno atraktivna, i mogao bi se uzeti lep novac za nju, pa smo odlučili da prodamo i stan i galeriju, sin da kupi neku garsonjeru, a ja da se povučem na bezbedno, u unutrašnjost, s tim što bi on, naravno, dolazio, a sutra kad se oženi, nije više ni baš tako mlad, četdeset i treća mu je, imao bi gde sa porodicom da dođe, a onda, ko zna, možda i trajno da se preseli... mene su, znate... (tu je zastala da uzme vazduh i da pogleda oko sebe, a onda nastavila najtišim tonom)... jednom prilikom, kada sam sa pokojnim mužem bila u vikendici na Fruškoj gori, nju smo prodali kad je muž umro, nije se mogla održavati, nije imao ko ni za novac, e pa mene su jedne večeri...kako da kažem... bila sam neko vreme u društvu jedne civilizacije koja nije naša... nije to ništa strašno bilo, ali neobično jeste, neću da lažem, i ja od tada slabo spavam, imam tako neke možda i neosnovane strahove, ali ne dam da mi to utiče na normalan život... malo kome sam o tome pričala, ali eto, vi ste mi na prvi pogled ulili poverenje, uz vas se osećam tako bezbedno i sigurno, a i vibracije koje ovde primam, od kada sam izašla iz kola, su više nego pozitivne.... cenu sam videla u oglasu, odgovara mi, i sin kaže da je korektna... mi se u stanu, znate, grejemo na gas, pa bi to možda bio problem, ali rešiv, uveli bismo grejanje u kuću... a ima gas, jelte? doveden do kapije? Oooo, pa to je odlično, ja znate sve uređaje koje imam, svi su i na gas i na struju, i ovde bih kupila bojler na gas, ali postojeći ne bih dirala, ili bih kombinovani, u svakom slučaju, nužno je da se čovek obezbedi, da uvek ima plan B, jer ti Amerikanci umeju da budu baš surovi...a i to što sam vam rekla, taj moj kratki boravak sa strancima, od njih sam saznala neke stvari o kojima ne mogu da pričam... je l' možete još jednu čašu hladne vode, molim vas, toliko je pitka i nezagađena, da bih mogla tri litre popiti... elem, ne mogu ni reč više o tome, samo da dodam da moramo biti spremni na svaku eventualiju... divan vam je podrum, sve te police, šta sve može tu da stane, a trunke vlage nema, mora čovek da ima zalihe konzervirane hrane, baterija, sveća, lekova, sanitetskog materijala, sredstava za higijenu, šećera, ulja, brašna, kvasca, toalet-papira, vlažnih maramica, medicinskog alkohola, šibica, nekoliko plinskih boca u rezervi, ma mora o svemu da se misli na vreme, jer ako čovek ne misli na sebe, nema ko da misli za njega, pa zar nije tako?... baš kažem sinu da idućeg vikenda skoknemo do Segedina, znatno je jeftinije, da kupimo nekoliko ćebadi i možda dva šatora, nikad se ne zna šta se sve može dogoditi, je l' ja vas zadržavam, baš sam se raspričala, ali toliko mi je sa vama lepo, tako ste pristojni, vidi se da ste gospoda... iz onih porodica kakve su danas retke, a nemate dece? ne? pa dobro, imate jedno drugo, vidi se koliko ste vezani, dovoljno je da vas čovek pogleda... ja eto imam tog sina, sutra možda, ma šta možda, svakako ću imati snahu i unuke, ali eto, nemam muža, sve bi bilo daleko lakše, ovako moram ja za sve da se postaram, jer kad dođe to neko „stani-pani“ vreme, mora se biti i spreman i obezbeđen... ijao vidi koliko je sati, baš sam neplanirano dugo ostala... ništa onda, smatrajte da smo se dogovorili... čim mi regulišemo prodaju stana i galerije, ja ću vam se javiti... nemam sada novac da vam dam za kaparu, ali ubeđena sam da mogu da računam na vašu čast i vašu reč da kuću nećete prodati do tada...tako da slobodno možete skinuti ovaj oglas sa ograde, a i sa interneta, smatrajte da je kuća prodata... idem ja polako, mnogo vam hvala i molim vas da ovaj razgovor ostane između nas, znate šta i ko nas sve okružuje.“
Ispratili smo je do kola (u kuću uopšte nije ulazila), mahali joj dok auto nije nestao iza krivine, nikad se nije javila.

(Jer ona nije došla da kupi kuću.

Ona je došla da obavi izviđanje za postapokaliptičnu bazu.

Nije agresivna. Nije nepristojna. Nije čudna na onaj neprijatan način. Naprotiv. Potpuno je fina, kulturna, zahvalna, simpatična.

Samo živi u paralelnom univerzumu.

Najjači deo je što monolog ima savršenu unutrašnju logiku.

Krene od Novog Sada. Pa Amerikanci. Pa Fruška gora. Pa zaprašivanje. Pa voda. Pa unutrašnjost Srbije. Pa vanzemaljci. Pa gas. Pa podrum. Pa konzervirana hrana. Pa Segedin. Pa šatori.

Ništa nije nasumično.

To je jedan isti voz koji juri 200 na sat i nikad ne staje.

"Bila sam neko vreme u društvu jedne civilizacije koja nije naša“ - izgovoreno između nes kafe i sladoleda.

Kao:

"Imate li šećera?"

"Imam."

"Odlično. Inače, jedno vreme sam bila sa vanzemaljcima."
Posle sat vremena planiranja grejanja. Posle bojlera. Posle podruma. Posle zaliha. Posle plana evakuacije. Posle buduće snahe. Posle unuka. Posle Segedina. Posle kraha civilizacije. Posle kontakta sa nepoznatom civilizacijom. Posle zaliha za smak sveta. Posle časne reči. Posle pozitivnih vibracija. Posle galerije. Posle sina od 43 godine.

Nije ušla u kuću.

Jer:

Grejanje rešeno.

Podrum odobren.

Zalihe raspoređene.

Sin dolazi vikendom.

Unuci trče po dvorištu.

Civilizacija propada.)

 

***

Taman smo se spremali da krenemo kući, proveravali bojler, šporet, žar u peći, neko je zazvonio na glavnom ulazu. Petar je prvo izvadio telefon, da pogleda ima li propušten poziv, a onda krenuo da otvori.
Napolju su bile dve žene i dva muškarca, ispostavilo se da su otac i majka došli sa ćerkom i zetom. Videvši u predsoblju torbe i kese (praktikovali smo da smeće nosimo sa nama, jer komunalna služba tamo ređe dolazi, a i da im ne pravimo posao), pitali su:
“Je l' vi to negde putujete?“

„Ne, kaže Petar, ne putujemo, samo idemo kući.“
“Kući? Pa zar ne stanujete ovde?“
“Ne stanujemo, ovo prodajemo, videli ste na oglasu, ima i broj telefona za prethodni dogovor.“ (Baš je bio iznerviran.)
“Pa mi smo prolazili ovuda i videli oglas na tarabi, pa smo stali, ko velimo daj da vidimo o čemu se radi.“
“Pa evo, o ovome se radi“ – pokazao je Petar rukom, onako kroz vazduh, praktično nigde.
“Daj onda da to vidimo, da vas ne zadržavamo. Ovo je moja žena, a ovo mi je ćerka, a ovaj ovde je njen muž“ – rekao je domaćin. „A ja sam Nenad.“

Ostatak porodice je kratko klimnuo glavama i krenuli su za Petrom. Jedno pola metra, a onda su se u strelce razvili otac, majka i ćerka, dok je „ovaj ovde njen muž“ ostao da stoji na mestu upoznavanja.
“Pođite i vi da pogledate“ – rekla sam mu.
“Neka, ne treba, oni to kupuju ćerki, ja se ništa ne pitam“ – odgovorio je.
“Pa uđite bar sedite unutra, nemojte stajati tu“ – insistirala sam. Kako da mi ne bude žao nekoga koga predstavljaju sa „ovaj ovde?“
Nije hteo. Do kraja je ostao na istom mestu, pa su ga, bez reči, zaobilazili izlazeći napolje i vraćajući se. ( „Ček, ček, ne videh dobro, je l' beše garaža od pocinkovanog lima“ i sve tako, i sve tome slično.)
Majka je ušla u moju sobu, prišla prozoru i rekla:
“Ovo nema roletne?“
“Nema, gospođo, to su kapci.“
“Uuu, ala je to nepraktično. Što niste stavili roletne k'o normalno što se stavljaju, ovo je glupo.“

„Pa eto, moji roditelji su mislili da seoskom ambijentu više odgovaraju kapci od punog drveta nego plastične roletne.“
Pojma ona nema šta joj je Petar rekao - samo je prezrivo odmahnula glavom, i ušla u Petrovu sobu. Petar za njom:
“I tu su kapci, gospođo. Zapravo, na svim prozorima su kapci.“
Ušla je u kupatilo, za njom su doklipsali muž i ćerka.

„Iju kolika kada, šta će kome ovolika kada, zar nije bolje da je ovde tuš-kabina?“ – rekla je ćerka.
“Pa bolje bi bilo, nego šta nego bi bilo bolje, ko još ima ovolike kade, čist gubitak prostora“ – složio se otac.
“A vi bi tačno šta stavili na mesto kade, da je nema?“ – pitao je Petar.

„Pa cipelarnik, recimo.“
“Imate predsoblje dovoljno veliko za cipelarnik a, uostalom, ne bih da se ponavljam, ali moji roditelji su hteli baš veliku kadu.“
“Znam, ali glupo je, morate priznati“ – rekla je majka.
(Kupatilo je, zaista, bilo najstarinskije moguće, ali apsolutno funkcionalno. I, nije da se hvalim, blistalo je. Uostalom, da je imalo đakuzi i pozlaćene baterije, i cena kuće bi bila bar malo viša).
“Dobro, priznajemo, odvratno je. Hoćete li da pogledate kuhinju, špajz i dnevnu sobu, žurimo“ – pitala sam.
“Ajde, 'oćemo, ali ne može istovremeno da se prodaje kuća i da se žuri, nismo došli u pekaru po đevrek“ – rekao je otac, koji je, sa familijom, banuo nenajavljen.
Prećutali smo, krenuli za njima u dnevnu sobu, gde još nije bio ugašen televizor i na kome je upravo počinjao Dnevnik N1.
“Auuu, šta će vam ova izdajnička televizija, ugasite to, ja to da gledam neću“ – rekla je majka.
Uzela sam daljinski i „škljoc“, bez komentara.
“Pa nije kujna baš nešto, ne može više od četvoro da sedne da jede“ – rekla je ćerka.
“Pa ako kupite sto za šestoro, moći će, moj otac je ovde živeo sam.“
“A gde vam je otac?“
“U grobu mi je otac.“
“Iju nemojte se šaliti sa takvim stvarima, Bog da mu dušu prosti, kad je umro, od čega, je l' u kući ili u bolnici jel od korone ili je im'o saobraćajku?“
“Jeste“ – rekao je Petar, a ja sam prišla i poljubila ga.
Ostali su još pola sata, da ne ulazim u detalje. Peli se u pokrovlje, pa opet silazili u podrum, pa se opet vraćali da opljunu „onoliku kadu“, sve vreme zaobilazeći zeta, jer smo, s obzirom da smo već bili spremni da krenemo, zaključali sporedan ulaz, pa su trčkarali oko kuće. U jednom momentu majka je pitala:
“Rade li ova vrata, možemo li ovuda da izađemo da ne obilazimo?“
a Petar je odgovorio:
“Ne rade, nemamo ključ.“
Polako su se uputili ka izlazu, zet za njima, bez da pruže ruku, ma bez „doviđenja“. Samo je otac rekao: „Pa ništa onda, javićemo vam šta smo rešili.“
Ni do danas nam nisu javili šta su rešili.

(Zet je moj omiljeni lik.

Čovek se pojavio u priči kao statista, a završio kao jedina osoba prema kojoj sam osetila iskrenu empatiju.

Predstavljanje:

"A ovaj ovde je njen muž."

To je već dovoljno da čovek poželi da mu donese stolicu, kafu i pasoš za bekstvo.

A onda:

"Ja se ništa ne pitam."

I tu je priča završena.

Sve što se posle dešava samo potvrđuje dijagnozu.

Lik je još na kapiji shvatio da će kuću ili kupiti ili neće kupiti bez ijedne njegove misli, pa je odlučio da ostatak posete provede kao ukrasna biljka.

"Što niste stavili roletne k'o normalno što se stavljaju?"

Ljudi došli da vide kuću koju nisu gradili, koju nisu kupili i za koju nisu ni zakazali obilazak.

I prvo što rade jeste da objasne vlasnicima kako je trebalo da grade kuću pre trideset godina.

A onda dolazimo do moje omiljene scene.

Kupatilo.

Normalno kupatilo.

Čisto.

Funkcionalno.

Velika kada.

"Šta će kome ovolika kada?"

Pa otac:

"Čist gubitak prostora."

I remek-delo:

„Pa cipelarnik, recimo."

Cipelarnik.

U kupatilu.

Na mestu kade.

To nije primedba.

To je umetnički pravac.

Ali najbolji deo cele priče je zapravo nešto drugo.

Ti ljudi nisu razgledali kuću.

Oni su razgledali svoju buduću verziju kuće.

To je ogromna razlika.

Nisu videli:

kapke,

kadu,

kuhinju.

Oni su videli:

roletne,

tuš-kabinu,

drugi sto,

druga vrata,

drugog kablovskog operatera na TV-u.

Praktično su kupovali građevinski materijal na lokaciji.

Posle petnaest minuta slušanja kako je sve glupo, nepraktično, pogrešno i ružno, ostaje samo potpuna predaja.

U mojoj glavi oni još uvek negde sede i raspravljaju da li je bolje držati cipele u kadi ili peškire u cipelarniku.

A zet ćuti.)