Spisak želja

 

Došao moj tata (davnih godina) s posla i rekao nam da ide službeno u Pariz, sa koleginicom. Mama odmah sela da pravi spisak šta nam je neophodno a nemamo, a ima u Parizu. Dva dana ga sastavljala.

Spisak:

- ono čime se vadi sladoled da bude u obliku kugli;

- gumena kapa za kosu sa rupicama (za šatiranje kose);

- nezapaljive rukavice za hvatanje vrućih šerpi i lonaca (poželjno svetlo zelene, kao što nam je kuhinja);

- plastična cev, sa gumom na vrhu, kao kod aparata za merenje pritiska, što kad pumpaš izvuče višak masnoće iz posude u kojoj se peče meso;

- drveni okrugli podmetači, što veći to bolji, koji služe umesto stolnjaka (na svaki se pojedinačno stavi tanjir); Najbolje u boji drveta, samo prelakirani;

- teget kožne sandale, sa ukrštenim kaiščićima na risu, potpetica četvrtasta, do 7 cm, broj 38.

- teget kožna tašna, pravougaona, sa drškama od imitacije kornjačevine ili ćilibara; (po mogućstvu da uz nju idu i novčanik, ogledalo, češalj, futrola za pasoš i ličnu kartu u istoj boji);

- fen za kosu sa dodacima za feniranje, raščešljavanje, usmeravanje vazduha i što više okruglih četki;

I još 9. stavki.

Ja dodala:

18. Parfem GIVENCHY III

19. Parfem Fidji Guy Laroche

 

Tata pročito spisak, rekao daće sve od sebe, uzeo i poslednju paru iz kuće i odleteo.

 

Doneo "nešto" dronjavo, crno, od imitacije somota, na čemu je imitacijom srme izvezena Ajfelova kula.

Samo to uspeo da kupi. Bio veliki štrajk i ništa nije radilo. Zato je i  potrošio sve pare, morao da se snalazi za hranu i... pa za sve je morao da se snalazi.

Sutradan bila nedelja, tata spavao i odmarao se od puta, a došla njegova koleginica-saputnica, tip-top skockana, sija pariska roba.

Pita mama pa kako to kad je bio štrajk, gde je uspela da kupi, ona kaže da nije čula za štrajk, a "nešto" crno što imitira somot, srmu i Ajfelovu kulu što su delili u avionu nije htela da uzme, jer je živi kič. Onda ona pita mamu "Je l' bogati, je l' se otreznio Šule?"

Malopre nađoh taj spisak, u albumu sa starim fotkama i shvatih da sam sva na oca. Kakav god spisak želja da mi uruče, il se uspavam il napravim luda i na kraju uradim kako ja hoću.

 

Prva ovogodišnja sreda

 Život me naučio:

- Da, ako u nešto ide više od jednog jajeta, razbijam jedno po jedno u posebnu posudu, proveravajući da l je mućak, pa ga tek onda dodajem. U protivnom, najčešće poslednje bude pomenuti mućak i usmrdi celu stvar.

- Da je skroz pametno reći „Idi“, ili kakvu god formulaciju da izabereš, ali sa istim značenjem; jer ponekad, kad je noć il magla il kiša il petak il predbožićna gužva u gradu, il sa radija upozoravaju na sunčanicu, pomislim da bi to, što je moglo biti izgovoreno, a za dlaku nije, napravilo stvar potpuno abnormalnom. U svakom smislu.

- Da nije pod moranje da na pitanje „Što si ljuta?“ uvek odgovorim, jer mi obično promakne bezvezan detalj, za koji se taj koji je postavio pitanje zakači, i tako kompletno dešavanje vrati na početak, posle koga se opet naljutim, a onda, neminovno, jer ne učim na greškama, skoro pa nikad, sledi, a šta drugo, pitanje „Što si ljuta?“

- Da je procenat verovatnoće da ću se saplesti na pertlu u direktnoj proporciji sa brojem kalorija koje sam potrošila dok sam je vezivala.

Slede dva primera:

30 kalorija - saplešću se o nju kod zelenog solitera, u momentu kad pacoliki prošššišti kroz crne zube, ko nekad devedesetih dileri što su zzzujali: „devizzze!“ – „Kupuš, kupuš... Šamo šešet dinara, neprškan, šreće mi. Švega mi na švetu!“  

100 kalorija -  100% se neće razvezati i saplitati me, a pri pokušaju da izujem cipelu, kad se vratim od negde, opsovaću oko 100 puta, najvulgarnije. Što čitavoj stvari daje seksualnu konotaciju, s obzirom na glagol(e) koji(e) koristim, a uopšte nije tako, tj. to mi nije na kraj pameti. U tim trenucima pokušavam da shvatim za koji kraj treba da je vučem da bih je videla odvezanu. Tada, kao i svemu što dođe kraj, dođe kraj i mojim pokušajima da svatim, pa uzmem  makaze. To objašnjava zašto u predsoblju, u korpama gde normalan svet drži rukavice, šalčiće i kape, čuvam pertle svih boja i dužina.

- Da kad čuješ da si negde utefteren, ne mora obavezno da znači da si obeležen za odstrel, ali ni predložen za NIN-ovu nagradu, što stvar čini donekle mističnom, a odnekle frustrirajućom.

- Da ako rano ujutru, uz kafu, primetim pauka u sobi, juriću ga i ganjati i zamalo  stizati u svakom ćošku na patosu, prozoru i vratima, a usmrtiću ga predveče, s bezbroj udaraca papučom. Dok pauk umire na najuočljivijem zidu, koji sam letos dva puta mazala u svetlo, svetlo oker, i razmazuje se i razliva u svim pravcima,  zid se kruni, a i ispod svetlo oker boje pomalja se prošlogodišnja boja dinje, pa breskva iz 2019., pa malter, pa armatura, što čini da predvečernje dešavanje podseća na Černobil dva minuta posle Černobila.

- Da izjavom da jedva čekaš da umreš kod nekoga izazoveš osmeh, a kod nekoga prezir, što je donekle stvar odnosa prema smrti i količine morbiditeta koju sagovornik ima ili nema, a tek odnekle njegova lična stvar.

 Imam pun kufer sličnih stvari koje na kraju ne izgledaju kao na početku, pre nego što su se ili zakomplikovale ili odlučile da više ni mrtve neće da liče na početak. Znači, imam pun kufer tvrdoglavih stvari? Ma ne. Imam pun kufer nepotrebnih stvari, u kojoj nema nijedne čitave a iole sumosane. I ovaj post bi mogao da ima 3.450KB a ne 34,5, ako bih bila bezobrazna i neuviđavna, pa počela da pričam o svima. Ma šta 3.450 – 3.450 miliona KB!  

Znam sve Marfijeve zakone, al mi nijedan nije pomogao, nikad. Jer je teorija jedno a u praksi je malčice drukčije. Na sreću ili na nesreću, jebemliga već.
I to je tako.

New age Deda Mraz

 „Odakle ti ovako kasno, Dačo?“ - pitao me komšija, dok je lopatom strugao poslednje ostatke snega i leda sa parkinga ispred zgrade.

„Ma bio kod keve, riknuo joj grejač na rerni, tražio joj majstor pola penzije za popravku i ja otišo... i premostio one perlice unutra... i tako.“

“Ima li šta u vezi posla, zove li ko?“

„Jok. Nigde. Niko. Ništa.“

“E... Slušaj sad ovo... Bili večeras venčani kumovi mog šuraka kod njega... A bili i ja i žena... Kuma mu  radi na kasi onog... onog bre, kako se beše zove... ma ono govno što su otvorili jesenas, kad su se na otvaranju pobili oko pomorandži i piletine... Čuj pobili! Opšte pomor bio. Jel znaš nâšta mislim?“

“Dobro, kao znam. Pa?“

“Pa kaže ona, oće menadžer – čuj menadžer, jebo sliku svoju, šta li menadžeriše da mi je znati – kaže oće menadžer da angažuje Deda Mraza. Kao, usrana godina, jebena korona, nije bilo ni mora ni odmora, policijski čas, maske, lomovi mozga... Pa da, šatro, upriliči svečanu atmosferu, pred Novu godinu. Da stimuliše da se više kupuje, bar deci, pošto ih prvo Deda Mraz na ulazu raznjanjavi.“

“Dobro. I?“

“I... Pa nema „i“; kaže kuma to im je danas reko na kraju radnog vremena, da to sutra razglase, ne znam samo gde da razglase, kad rade i nedeljom, al ajde... pa ako neko bude zainteresovan... Ako ne, on će da u ponedeljak odštampa oglas i nakači po gradu il tako nešto, nisam baš najpažljivije slušo.“

“Dobro, i?“

“Pa se nešto mislim – što ti ne bi bio Deda Mraz?“

 

* * *

Otresao sam sneg sa patika, ušo u predsoblje, skinuo jaknu i izuo se... Iz ćerkine sobe se čula muzika. Otišao sam do kupatila, pri povratku pogledao na sto, na šporet i u frižider... Nigde ništa za večeru, valjda je žena mislila da će mi keva ispeći prase u popravljenoj rerni.

U ledenoj spavaćoj sobi, ona je u krevetu tiho hrkala, zapušenog nosa, pokrivena jorganom i vunenim ćebetom i maramom vezanom preko čela. Uvukao sam pored nje i prebacio  na sebe sve ćoškove kojih sam mogao da se dočepam, a koji su njoj bili prekobrojni.

„Znači, Deda Mraz, Danilo? Pa znaš šta, i nije to loše. Zamisli da kuma radi na biletarnici cirkusa, i da traže nekog ko će da ide na štulama. Ili klovna. Ili, štaznam, žonglera. Pa stvarno. Ovako, sediš u toplom, cuckaš dečicu na krilu, slikaš se, i na kraju večeri dobiješ keš. Kolko keša, ne pitah, a sumnjam da i Žare zna, al šta me košta da odem da vidim, da pitam, da se prijavim. A ono oko čuvanja gradilišta, to ću u ponedeljak da vidim sa Acom, neće zgrada nigde pobeći“ – čini mi se da sam nešto na tu foru razmišljao, jer su mi toliko krčala creva da sam misli jedva i  čuo. A i ujednačeno ženino krčanje me, mic po mic, uspavalo.

* * *

Sa korpom u ruci, prišao sam mladoj ženi koja je, iz velikih kolica, dopunjavala gajbu sa bananama. Objektom je odzvanjalo „♫Hajde da ludujemo ove noći♫“, a ona je tako i izgledala – kao da je ludovala cele noći. Neispavano, umorno, sa dubokim podočnjacima. Ljubazno se nasmešila, i pre nego što sam joj se obratio. 

             

Nedelja je, sumorno, hladno decembarsko jutro, ustala je u pet, možda i ranije, proverila da li su deca pokrivena, skuvala kafu, nadvoje-natroje se obukla, očešljala i pokušala da sa malo šminke pokrije tragove višemesečnog nespavanja, umora, straha da joj neće biti produžen ugovor na određeno vreme, tuge što ni ovu nedelju neće provesti sa decom, bilo gde; ušuškani na kauču ispred televizora, dobro utopljeni u parku ili na bedemu, skupljajući jesenje lišće, različito po boji i obliku ili kod bake, majke pokojnog muža, prezadovoljne što su bar jedne nedelje zajedno, ma koliko to zajedno bilo upitno kad više nema njenog deteta. Prilazi majci, koja spava na dvosedu u kuhinji. „Mama, odoh ja, ne moraš ustajati, ali pripazi...“ 

... da doručkuju, da se toplo obuku, da ne izlaze iz dvorišta, da ne dohvate „varikinu“ sa vrha police  u kupatilu, da ne uzimaju makaze i noževe, da se ne prskaju vodom sa pumpe, da ne zadirkuju Dona preko ograde, jer će je jednom preskočiti kao ništa, i masakrirati ih... – izašla je u maglovito jutro.

  

„Izvinite, gde bih mogao da nađem menadžera?“

“Idite dole pravo, do mesare, pa pitajte nekoga od kolega, pokazaće vam“.

Krenuo sam ka mesari. Mada je bilo prilično rano, u prodavnici je bila pristojna gužva. Navika „velike nedeljne kupovine“ je već poodavno zaživela i u mom Čačku, i ljudi su, maskirani, sami ili porodično, gurajući pred sobom kolica i dovikujući se, ili vukući za sobom crvene korpe sa točkićima, krstarili između rafova. U mnogim kolicima su sedela deca, neka sa kapama na glavama i umotana u šalove, neka poskidana do benkica, jer je unutra bilo pretoplo; jedno im je bilo zajedničko – sva su, glavica naherenih na jednu stranu, dremala, nesvesna gužve, truckanja i  muzike. Budućnost Srbije, "naša deca", nastala ili iz ljubavi ili posle nekoliko čašica, svejedno, ali kojoj i nije baš mesto u zgusnuto-smrdljivom vazduhu supermarketa u osam ujutru, nedeljom. Deca koja nemaju ni gde ni kome da budu ostavljena na čuvanje; bake, prerano ostarile, "izrađene", kako bi narod rekao, su im, uglavnom, ili mrtve umorne od briga, namicanja kraja sa krajem, dovijanja da od pola kila mlevene svinjetine skuvaju tri jela, gajenja kokoški i svinja po obodima grada, u nazovi vikendicama, da bi deca pojela zdravo jaje i komad mesa nezasićen koncentratom. Ili zaista mrtve. Dede u ranim šezdesetim godinama, već sa po dva-tri stenta, bajpasa, sa pejsmejkerima... Mnogi duboko zagazili u alkoholizam, u pasivno-aktivnu agresiju ili  depresiju, u beznađe, u očaj... Na godinu-dve pred penzijom, neki i već u penziji, svi od reda razmišljaju šta i gde da nađu kao dodatni posao, da bi se premostilo do prvog, do desetog, do isteka rate za  bojler/mašinu za veš, dok sin ne otplati kredit za kuću/stan, dok ćerka ne završi specijalizaciju i zet ne dobije zeleni karton...  

Deca čiji su roditelji još i sami deca, jer detinjstvo gotovo da i nisu imali. Jer da jesu, da su to ona deca, iz onih vremena, ne bi nedeljna jutra trošila u ovim budžacima, kupujući „lenor“ i alpsku salamu na akciji, tabanajući i tražeći gde je smeštena kafa u pakovanju od 375 grama uz koju se dobija šolja na poklon.

→OVOG VIKENDA POTRAŽI U SVOM NAJBLIŽEM SUPERMARKETU!!!←

Budući učesnici matematičkih olimpijada, dobitnici medalja na prestižnim evropskim i svetskim takmičenjima iz svega i svačega, za koju godinu profesorke, lekari, varioci, frizerke, akademici, premijerke, ministri, košarkaši, influenserke – klimali su pospanim glavicama, sada uz ♫Hej, haj, baš nas briga♫...

Došao sam do mesare. Sredovečni muškarac, sa platnenom žuto-tirkiznom maskom,  spuštenom, po epidemiološkim savetima, do ispod brade, žustro je objašnjavao: „Reko sam dvesta i daj mi dvesta, jer imam para samo za dvesta i treba mi samo dvesta. Ako kažem dvesta, onda je dvesta, platiću dvesta, a ti možeš tu da mi nakokaš i pet kila, ja više od dvesta da platim neću i zato mi to odvadi i nameri na tačno dvesta. I tačka!“

(Ne znam zašto, ali očekivao sam da će, umesto „I tačka!“ reći „I dvesta!“. Al ne reče.) 

“Dobro, gospodine, evo tačno dvesta“ – reče čovek u belom mantilu, sa zelenom maskom na licu, i pruži mu „dvesta“ preko pulta.

“Izvolite, vi?“ – obrati se meni.

“Ja samo da pitam... Gde je ovde kancelarija menadžera?“

Čovek skide rukavice i pođe desno.

“Ajte sa mnom, da vam pokažem.“

Uđosmo u ogromnu, ledenu prostoriju, gde su na plafonu, okačeni na kuke, visili čereci mesa. A bilo je i slanine, i pršute, i suvih rebara. Bilo je i nekoliko dostavnih vozila, parkiranih uz zidove. A sasvim gore, na ničim kamufliranoj i zaklonjenoj krovnoj konstrukciji, sa metalnih greda, izložene gastronomske divote su posmatrala, i još po nešto im radila, jata vrabaca i golubova.

“Znači, pamtimo: Ovde više nikad nećeš kupovati meso, makar ti uz kupljenih sto grama mlevenog dali dvesta kila pršute gratis“ – notirah za sebe. Svejedno što u objekat u kome sam se trenutno nalazio nisam kročio  mesecima, ni ja a ni moja žena. Kupovali smo kod komšije u kasapnici na ćošku, na recku, plaćali kako kad i kolko, uz časnu reč da ćemo ceo dug izmiriti čim nađem posao i  primim  prvu platu.

„Eno ona plava vrata na kojima piše

„ne ulazi!“ – pokaza čovek rukom, dok se iza nas čulo „Jovaneee, mušterijaaa!“
“Mnogo vam hvala“ – rekoh leđima prodavca koji se polutrkom  udaljavao.

Pokucao sam na vrata na kojima je pisalo „ne ulazi!“, i posle otegnutog „daaaa...“ ušao.
Menadžer, najmanje petnaest godina mlađi od mene, sedeo je zavaljen u „ergohuman“ stolici, sa nogama na stolu, i telefonirao.
Bradom mi je pokazao da sednem preko puta stola, u fotelju.
“...Gorski hotel je raspad, moj care, Viceroj je zakon, ja kad ti kažem. Uzmem femili rum i miran sam što se tiče... ŠTA? MA DAJ, BRE!!! Slušaj... Aj nazvaću te kasnije, imam stranku.“
Spustio je noge sa stola, telefon na sto i primakao se.

„Izvol'te...?“
“Ja sam... Povodom vašeg oglasa u vezi deda Mraza?“
“Povodom mog oglasa u vezi čega?“
“U vezi Deda Mraza.“

Iz držača za olovke  je uzeo parkerovu hemijsku i počeo da lupka njome po stolu.

„Hmmm... Deda Mraza... Da, da... Skini bre tu masku, to je čista glupost, ne treba ti to! Nego, otkud ti znaš za Deda Mraza, pa nisam to još nigde oglasio?“
“Pa ovaj... Moj komšija... Žare... Njegova žena ima brata... Žaretu je on šurak, jel... Pa su oni bili kod njih sinoć... A bili im i kumovi... Šurakovi... Venčani... Pa je kuma... Ona radi ovde, kod vas, na kasi, ne znam je ja, nego mi Žare rekao... Dakle, kuma im je ispričala... Za Deda Mraza."

    

Joj, živote, svetijebem!

“Aham, tako znači... A ja se baš začudih... Pa jeste, tačno je. Ideja mi je da malo oživim atmosferu, da unesem promene... Iz dana u dan je sve lošije... Ne bi trebo ovo da ti pričam, al verujem da i sam i znaš i čuješ... Ova korona... Ovo zlo... Imaju ljudi pare, al se plaše da će biti još gore. Pa se stisli. Kupuju samo osnovno. Dan-komad, što bi se reklo. Pa ne može, burazeru, tako. Ne posluju trgovinski lanci na tim principima. Još kad se doda i krađa... Kradu, brate, na Boga ne misle. Aj što marva krade što joj treba, al kradu i što im ni za klinac ne treba. Iz čistog besa. Govna bahata. Ako ovako potraje, i kese sa šećerom i brašnom će biti prazne, samo će stajati na gondoli, tek da se vidi da ih imamo u ponudi... A pune će ove naše žene donositi iz magacina, pravo kupcu na kasu. Pa tras pare, tras kesa šećera.

Nego, jel imaš ti iskustva kao Deda Mraz?“

 

 

“Ih, imam li? Imam, brate, jâšta. I ko Dart Vejder imam iskustva, i ko prinzeca Leja, i ko Betmen, i ko žabac Kermit, i ko Blek Stena, i  ko Bob Rok, i ko Zagor, i ko Snežana i sedam patuljaka, i ko...“ 

“Nemam“ - priznadoh.
“E šteta. Al dobro, ništa, da vidimo kako ćemo to da organizujemo... Nego... Onda nemaš ni neko odelo negde, a?“
“Nemam ni odelo.“

Pajsad kad me pita da nemam negde tries kila telesne mase viška, il bar pivski stomak, jer sa visinom od 1,85 i sedamdesetčetiri kila nisam baš idealna dedamrazovska figura. I da nemam, nekim slučajem, belu bradu? Ni to nemam?! Pa što si se ti, kilavi Radovane, uopšte, prijavio na audiciju... o-ovaj, na kasting... to jest što si se javljo da budeš deda Mraz takav nepodoban? 

“Nemaš, a? Dobro. Slušaj. Evo ti moja vizitka, idi kod... Daaa...“
U kancelariju je ušao mladić u plavom radnom kombinezonu.
“Šefe, samo da vam kažem... One palete za Kraljev...“
“Nemanja, ovo nam je novi Deda Mraz, upoznajte se.“
“Novi? A šta je bilo sa starim?“
“Kojim starim?“
   

   

Umro je Stari, Nemanja, četvrtog maja osamdesete. To je bilo.

“Pa ako nam je ovaj novi, ko nam je i gde nam je sta...?“
“Ma nije novi, nego će on biti Deda Mraz, znaš šta sam vam juče rekao na sastanku...“
“Aaa... I već ste ga našli. Svaka čast, šefe, svaka čast. Drago mi je, ja sam Nemanja“ – pružio mi je ruku.
“Drago je i meni, ja sam Danilo“ – odgovorio sam, rukujući se.

„Danilo! Moj otac se zove... zvao se... Danilo... E kakva je to ljudina bila, neka mu je laka zemlja... Ehhh... Važi, Nemanja, idi napravi otpremnicu za palete a ti, Danilo, idi sa ovom vizitkom u „Abrašević“, traži Vuka i on će ti naći odelo. Pa se vrati ovde da se dogovorimo kad ćeš da počneš.“

Zašto li mi se ovaj Danilov mali obraća na „ti“? Zar se na meni baš toliko vidi da sam očajan? Da televiziju, kad me nešto baš interesuje, gledam sedeći u plastičnoj, izguljenoj  stolici sa terase, jer su i ugaona garnitura i fotelje okupirane od strane ćerkinih dugarica, a to je jedina prostorija koju grejemo ove zime. Ostali radijatori se ne pipaju pod pretnjom doživotne robije. I da za spisak za kupovinu koristim zelenu hemijsku sa logóm „Samostalni sindikat Sxxxxxa Čačak“. I da sam na Kopaoniku bio samo jednom, krajem prošlog veka, i tad samo u prolazu i usred leta? E baš ću sad da mu kažem.“ 

“Dobro, hoću. Nego, izvinite, još samo ovo da pitam pa idem. Od koliko do koliko se radi, pošto imam u izgledu i mesto noćnog čuvara na gradilištu jedne zgrade?“

XO-XO-XO-XO-XO, e nek sam mu reko!

Kako da nađem Cilku kad je ne tražim

U petak smo se dogovorili da ćemo muž i ja u nedelju sa delom familije jesti podvarak, „između jedan i pola dva, ali čućemo se još!“ Nismo se čuli, nismo jeli podvarak.

Da mi je u subotu neko reko da imam umobolnu familiju, rekla bih mu: „Ih, ništa su oni sad. Da si ih upozno dok su bili tuto kompleto, sad ih je više od pola pomrlo... To je tek bilo da staneš i gledaš, da se ili krstiš ili poturčiš.“

Al da mi je u nedelju, onako gladnoj i besnoj, oko četiri neko reko da imam umobolnu familiju, smesta bih ga gađala čime stignem u nameri da ga ubijem. Il to il da ono što mi se dešava s njima pretvorim u priču i ponudim Tarantinu kao scenario za film koji će dobiti „Oskara“.

Odma nastavljam, samo ovo da ubacim:

Baba jednog mog poznanika  posenilila, pa ništa što joj se dogodi danas ne ostavi za sutra. Mačku Leposavu pregazi auto. Sahrani baba mačku i zaboravi. Ujutru baba zove mačku, mačka se ne odaziva. Kažu joj da je „mac-mac“ pregazio „tu-tu“,  baba udari u vrisku. U stanu od šezdesetak kvadrata i petoro odraslih. Posle nekolko dana i jutarnje „mac-mac vriske“, njen zet na kartonu napiše (i nacrta):

i rajsneglama pričvrsti za vrata šifonjera, da baba kad se probudi odma shvati zašto se Leposava ne odaziva.  I da je ne mácá više, pa da kad, po stoti put, svati istinu, ne izbudi pola sveta. Pa da tako i on odspava, bar do pola sedam. Baba se budi narednog jutra (odavde su pretpostavke; baba je spavala sama u sobi, jer niko nije imo čuku da spava s njom. Bila godinama u tripu da je truju, pa se nije moglo naslutiti šta mož da joj padne na pamet u vezi noževa pogodnih za zločin iz strasti ili osvete, whate’er) i taman da zamjauče, pogled joj padne na karton sa obaveštenjem o statusu Leposavine duše. Tako da nije zaplakala nego je zakukala i probudila i zeta i pola sveta.

Nastavljam about my family.

Ne mogu da im navodim imena, ne mogu da ih krstim inicijalima, jer 80% njih ima imena koja počinju slovom M, pa bi bilo zbrke, ne mogu da im smišljam lažne inicijale, jer ne mogu da zapamtim ko je ko iza inicijala, ne mogu da im dajem lažna cela imena, jer tek tako se   pogubim ko moja pokojna komšinica, koja me u periodu 1966-2000, zvala „Bebo“,  brkajući ме sa svojom sestrom, koja je živela  u Pančevu i bila starija i od mene i od pokojne komšinice. Mog tatu je oslovljavala sa „Gospođa Perka“;  on se zvao Milovan i bio, bar tako kažu, gospodin.

A  ne mogu da ih oslovljavam ni pravim imenima, jer u poslednje vreme vise na internetu ko majmuni na grani.

Čak i oni koje vata struja kad se briju običnim žiletom, sad se dovatili neta i leče sve u šesnes tumore i metastaze, sve onlajn.

A ako je svet mali, šta mislite kolicni je internet? Šta ću ako nalete na ono što pišem, kad mi i ovako pojedoše džigerice?

I ne, ne smem da računam na to da nema razloga da posete blogspot, koji u  imenu nema baš ništa što asocira na medicinu, bolest, beli mantil, mito u evrima, flašu viskija. Nema to veze. Oni guglaju:

„kako da u Beogradu dođem do ulice doktora Subotića i nađem kliniku za majku i dete zapadni ulaz od Karađorđevog parka pored parkinga a da nije jednosmerna ulica nego da je dozvoljena vožnja u oba smera?“

I DOBIJU ODGOVOR!

A ako dobiju to, kako tek neće dobiti mene.

 

 

Nokat na palcu kanadskog drvoseče

 

Nedelja, 29. novembar korona godine.

Nekad (u daljem tekstu, „nekad“ će se odnositi čas na period pre godinu dana, a čas na davno prošlo vreme (pluskvamperfekat, za moju sabraću, gramar nacije iliti language police, svejedno što ima trenutaka, posebno ovogodišnjih, o da, kad mi je „ne znam“ i „neznam“ sasvim svejedno /ili je ispravno „sve jedno“ //opet zagrada, svejojnejebem// - ipak je „svejedno“ /valjda!/), ali vi slobodno tumačite po sopstvenom nahođenju. Isto važi i za zamenički prilog za vreme „onomad“. Uostalom, i Ajnaštajn je o tome rek'o ponešto, mada ne baš sa ovol'ko zagrada.
Dakle...
Ohrabrujuća vest, koja je do mene stigla posrednim putem, jer... Dobro, to je manje važno, ovo je bitno:
vakcina stiže do kraja godine.
Onomad, '72, godine, kad je krenula priča sa velikim boginjama, 18.000.000 građana Jugoslavije (osamnaest milona, da budem sigurna da znate o kom broju je reč, jer nisam sigurna da li tu brojku umem da napišem numerički) je vakcinisano za petnaestak dana.
Kako će sa ovima (Fajzer i i Biontek) biti, videćemo, a sve nešto smatram da ćemo se tek nagledati kad stignu i kineska i ruska vakcina, koje su u fazi ili završnog ispitivanja ili registracije. Tako i toliko o vakcini, koju ću svakako primiti... kad je bude. (uskoro, je l'.)
I što sam ja sve ovo trukovala, kad ni na vr' Tibeta ne postoji živa duša koja ne zna gotovo sve o „najsmešnijem“ virusu, a ja našla vas da obaveštavam?
Pa spomenula sam Jugoslaviju, a danas je dvadeset i deveti novembar, a to je i davno i onomad, kako za koga i kako kome, bio datum... (Manite me se svinjokolja, u momentu kad je u Srbiji mrtva trka između vladavine duvan čvaraka i COVID19 virusa i jebo vas onaj ko vam prvi rek'o da su duvan čvarci epohalni izum, koji će promeniti svet. 'Oće do mog!!!) I ne, neću da citiram Balaševića kako se nekad dobro jelo, citiraću sebe: „Joooj,  masni, slani i poveliki, veličine nokta na palcu kanadskog drvoseče, nepreprženi, boje ćilibara... ma šta ćilibara, dukata bre... ma boje fine gold 999, bre, onako masni, slani i poveliki (a je l', već sam upotrebila ta tri prideva? Neka ih sad, da ne brišem, a i da bolje shvatite o čemu pričam.) /Nikad neću naučiti kad ide tačka pa zagrada, a kad zagrada pa tačka. Nikad./ Nema veze, i dalje sebe smatram gramar nacijem, jer kamo sreće da mi je to jedina zabluda o sebi. Ovo je van zagrade i malo van konteksta, al' šta sad.
Znači, nije reč o klanju svinja i topljenju masnih, slanih i povelikih čvaraka, nego o datumu. Današem datumu.
Danas je Dan republike (bio). Bio nekad, bio 'nomad, bio navodno svima, mada oko toga gajim izvesne sumnje, ali je, def. bio državni praznik.
Čak i ti oko kojih imam dileme da li su ga smatrali svojim praznikom, nisu radili dva dana, a ako je slučajno „padao“ u subotu ili nedelju, čitava stvar bi se produžila na još dan-dva. I ispadao lep odmorčić. (Dobro, onaj što je klao i topio čvarke, a usput više natezao iz flajke šljivovicu ispečenu pre mesečak dana, pa mu se čvaci prepržili, se i nije baš nešto odmorio, al' njega ko ga jebe, bagru pijanu neodgovornu!)
Znači, niko ne radi sem nabrojanih u vestima „Beogradske hronike“.
'Lebac tri dana bajat, zamotava se u vlažne krpe, pa se da l' greje il' suši sa sve krpom, zaboravila sam, al' kao povrati svežinu (ne, ne povrati, bude još odvratniji, al' jebi ga, ne rade pekare, ni francuske (kojih i nije bilo), a ni naše, kojih je bilo, ali nisu rad... Rekoh već.

Ništa, čoveče, nije radilo.
Prazne ulice, stepeništa mirišu na sarme i podvarak, toplane rade k'o singerice, „smederevci“ i kaljeve peći takođe. (Možda zato i nije bilo nikog na ulici, smrdelo je u pizdu materinu, al' tad se nije merilo zagađenje vazduha, nego se, onako neuko, odmahivalo rukom: „Šta ćeš, svi lože“) tačka iza zagrade
A onaj legendarni šampanjac „milion“ sa ruskom mu salatom, sestrom rođenom – o ne, nije to ulazilo u poštene kuće samo za Novu godinu. Bivalo ih je i za Dan republike, zajedno sa doboš tortama, minjonima i išlerima. I gajbama vina, kisele vode, piva, na terasi ili u 'ladnom špajzu. Sokovi su se slabo trošili, eventualno „Fruktalov“ đus, ali su zato dva-tri boksa cigara bila obavezan deo scenografije (tri dana ne rade trafike, zamisli da nam nestane cigara?!?!!?)
I prase.
(Molim da se jasno definiše:
Svinje su klali i od njih topili masne, slane i povelike čvarake, a pečene prasiće  kupovali, kao izraz poštovanja prema prazniku. A i ništa nije radilo - opet ja - pa glabaš tu prasetinu sa renom i kiselim kupusom dok ti oči ne pobele, jer što si kupio-kupio, ništa od kupovine do četvrtka, dušo (moj dragi Žare! 💔)

A ovo sve pričam iz tačno kog razloga?
Dosadno mi?
Aha.
Ova godina mi je bila baš... ono... baš dosadna.
Pričam jer već ne znam ni ja kol'ko godina slušam/čitam/ o Avnoj-u i JvuO-u, o ćopavom Zagorcu koji je sve srpsko uništio, o crvenom SFRJ pasošu-ulaznici za 'de god poželiš, o opuštenom spavanju na klupama po parkovima Dubrovnika, Sarajeva, Skoplja, Rovinja, Budve, o polupismenoj sirotinji, koja je letovanje u radničkom odmaralištu na moru doživljavala kao Olimp svojih životnih uspeha, o kreditima kojima je taj Čeh/kvazi Hrvat/austrougarski obaveštajac, ali ujedno i Rus Nikolaj Lebedev, zadužio i naše praunuke, o mogućnosti da se sa jednom radničkom platom napravi kuća, kupi FIAT 1300 i  školuje dete na fakultetu, dok žena-domaćica kod kuće razvlači rezanac za nedeljnu supu, o srbomrscu koji nam je uništio nacionalni identitet, koji nam nije dao da budemo kršteni, da slavimo krsnu slavu, da orcamo petardama i topovskim udarima i po dva meseca pre Našeg Božića i Naše Nove godine, da na branike i galerije ponosno, srBski, kačimo  badnjake veće od jelke na Petoj aveniji u NY, o babama koje su zimi, posebno ako su živele u selu, odlazile u bolnice, u kojima su ležale u toplom, sklapale prijateljstva, slušale radio-Šabac sa tranzistora, dobijale tri obroka na „izvol'te“, i u kojima je uvek bilo mesta (u bolnicama, ako se razumemo), a ne k'o sad...
I sve tako.
I tome slično.
I zato sam danas, božemeprosti, vrlo vesela, jer su svi na samo jednoj temi, pa sam pošteđena slušanja istih priča, što meni, ponekad prilično ambivalentnoj, vrlo znači.
I što mi omogućava da vam čestitam ili ne čestitam, do vas je, današnji dan, ali da svakako poželim da svi, koji ste ovo pročitali, i iduće godine budete živi i zdravi. 💚

Znate i sami, ovde su komentari zaključani već 12. godina.
Zato ću ja, umesto vas, napisati komentar. Vaš, a namenjen meni:
Hvala, takođe.

Dreš

Tog leta podigosmo kredit. Tojest, muž ga podiže, a ja potroših dok si rek'o piksla ili keks, zavisi da l' više voliš da pušiš il' da jedeš. Zato što sam u našoj kući ja pametna, pa znam šta nam treba, a trebalo nam sve. Od kad smo se skućili, ništa novo nismo kupili i sve je bilo bataljeno.

Kupismo frižider, onaj što naručuje jaja preko interneta. Im'o i recept za lazanje i sos od paradajza, im'o i česmicu za ladnu vodu, baška od vrata. Košt'o boga oca, al' nismo žalili, samo da više ne gledamo ledene gromade u starom. Kad međutim, nije 'ladio. Dolazio majstor, čačk'o i zamenio prilično kablova i poneku žicu, al' nije vredelo. Te ga vratismo prodavcu, da ga uvali sledećim slepcima. Uzesmo bosanski, bira ili mira se valjda zove. (Zalepljena mi slika kornjače preko znaka, pa ne vidim.) On nije konektovan i nema česmu, al' se zato samootapa, tako da ne mislimo o ledu.

Uglavnom, kad smo sve pokupovali, otišli smo, k'o što je red, u kafanu. Kad smo se vraćali, našli smo kornjaču.

Ona prelazila put, ja je videla, muž stao, izašli i jurili je, u'vatili i doneli kući.

Na internetu se odma' raspitala šta jedu kornjače i dala joj zelenu salatu sa AD kapima. Posle je istuširala, provela je naokolo da se divi svemu što smo pazarili od kredita, a onda je smestila na terasu i poljubila je za "laku noć".

Ujutru je nije bilo ni u krevecu ni igde.

Kaže muž: "Kako od sramote da kažem da nam pobegla kornjača? Kako bi zeca sačuvali?"

Ja sam samo plakala, pa je on izaš'o na plus četrdeset i nešto malo više i zavirio u svaki budžak naše mesne zajednice. I naš'o je i vratio kući.

Onda sam je slikala. Rek'o, ako opet pobegne, da k'o u filmovima kad pokazuju sliku i pitaju da l' je ko skoro video tu osobu u kraju.

Kad je posle tri dana opet pobegla, pokazivala sam sliku svakom ko je hteo da gleda. Al' je nismo našli, pa sam sliku zalepila na frižiderov znak.

Zato neću više o njoj, nego o mašini za veš, koju smo takođe kupili. Stara nije 'tela da centrifugira, ja sam se nervirala i patila, život je prolazio, a vrućina je postajala elementarna nepogoda.

Moja majka je imala običaj da kaže da nam je u kupatilu "k’o u dupetu".

Kao mala, mislila sam da to znači da je prljavo (mada i nije bilo, bar ne preterano), kasnije sam shvatila da znači da je malo. Sad, ovako matora, ne shvatam na čije je dupe mislila, al' nema veze. Poenta je da je tih dana u mom kupatilo bilo k'o u malom dupetu. Zato što je kadica sa neiscentrifugiranim vešom stajala u kadi, a kada je veličine nešto klempavijeg uveta, pa kad sam htela da se svaki čas tuširam, vadila sam kadicu sa vešom i... i ludeo mi nervni sistem.

Stigli su Majstor i Mašina.

Majstor je poželeo "dobar dan" i pit'o " 'de ćemo je?", ja sam rekla "u kupatilo", al' ona nije 'tela da prođe kroz vrata. Al' kad sam je pogledala onako, prošla je k'o bela lala. A i digli smo je pet metara u vis, pa je iskosili, pa iskošenu još malo zakrenuli pa... Pa je tako 'ladno prošla.

Da ne zaboravim da kažem da sam htela da se kladim da je u paklu hladnije nego u stanu, al' niko sa mnom nikad neće da se kladi, jer se ispostavi da sam ja uvek u pravu.
"Prvo je pustite na prazno, samo ubacite kalgon i na devedeset stepeni, sa centrifugom..."
"Ne'am kalgon."
"NEMATE?"
"Nemam. Imam sodu bikarbonu, ako vrši pos'o?"
"Imate sodu a nemate kalgon... Hmm... Pa jeste koristili sodu u staroj?"
"Jok. Muž koristi sodu za gorušicu, frtalj kila dnevno ponekad. E sad... ako 'mesto sode počne da zgutava "kalgon", biće super... Msm, mašini će biti super."
Pogled'o me malko čudno, uzdahnuo i odmahnuo rukom:
"Doo-bro. Onda sad da Vam objasnim kako radi... Ovo ovde..."

"Je l' ima uputstvo?"

"Ima, ali nije na srpskom."

"Snaći ću se. Kol'ko Vam dugujem?"

"Ništa. Ali moram da Vam pokažem..."

"Ne morate, vrućina mi. Molim Vas, nemojte."

"Saslušajte me. Moja obaveza je..."

Mašinin izgled:

Bela. Plastična. Tri dugmenceta i jedno dugme. Kaseta za prašak. Vratanca na bubnju. Kabl. Crevo za vodu. Vratanca za filter.

Šta tu ima da se objašnjava? Da kabl ide u struju a veš u bubanj?

Nisam mu dala da mi pokaže kolko je pametan i stručan. U onolicnom vrelom kupatilu, ni Tesli ne bih dala.

Dalje su se stvari odvijale ovako:

Posle desetak dana, Mašina nije htela da centrifugira.

Zovnula sam servis, javila se devojka.

"Šta perete?"

"? ? ?"

"Halo? Gospođo?"

"Molim?"

"Pitala sam 'Šta perete'?"

"Kanarince i uštipke sa sirom, šta drugo?"

"Znate zašto Vas to pitam? Zato što je ona programirana da pre centrifugiranja ravnomerno rasporedi veš u bubnju. I ona to radi... sačekajte malo... (pet minuta sam malo čekala!)... dvanaest puta. Sačekajte malo."

Opet sam čekala...

"Halo? Gospođo? Jeste li tu?"

"Aha."

"Jeste li me čuli?"

"Jesam. Čekam."

"Dobro. Doviđenja."

"Alo?"

"Da?"

"Rekli ste da sačekam malo?"

"Pa jesam. Sačekajte."

"Pa šta da sačekam?"

"PA DA RASPOREDI VEŠ!"

Zovnula sam ponovo posle dvadeset minuta. Morala sam.

"Opet ja. U vezi bošove mašine u garanciji, koju sam kupila pre deset dana. Nije ga rasporedila. Stala je."

"I?"

"I sad sijucka."

"Gde sijucka?"

"Tamo 'de je nacrtana centrifuga."

"Aha. Znači nije mogla da rasporedi veš."

"I šta sad ja da radim?"

"Otvorite vratanca pa ga rukom rasporedite i uključite je da onda centrifugira. Mislim, ne znam šta perete... to se dešava ako je previše veša... ili premalo... ili ako je sintetika... najlon... čipka... nešto tanko... ili dva frotira... zato sam Vas malopre pitala šta perete."

Još osam puta je bilo tako. U dlaku. Al' nisam zvala, zbog živaca.

E juče jesam.

"...ona je isprogramirana da pre centrifugiranja ravnomerno rasporedi veš u bubnju. I ona tako radi deset-dvanaest put..."

"Lutko, ona tako radi već dva meseca. Pa ili vi meni pošaljite majstora ili ću ja vama inspekciju. Dosta sam raspoređivala!"

Poslali su majstora.

"Rekoh ja Vama onog dana da me saslušate, al' Vi nećete. Ona je tako programirana da..."

"Je l' vidiš negde da je nepravilno rukovano?"

"Ne."

Odvela sam ga na terasu, na kojoj je bilo vode do kolena, koja je kapala sa okačenog veša.

"A je l' vidiš ovo?"

"Ne mogu da verujem! Moram da joj izmerim otpor."

Drndao je i čačkao, pa izvadio mobilni:

"Alo? Đole? Kol'ki treba da bude otpor na bošovkama?"

Čula sam Đoleta:

"Od sedamnaest do dvadeset pet."

"Auh! A šta bude ako je skoro sto?" – pitao je i uvukao telefon u uvo, tako da nisam čula šta bude.

Prekinuo je vezu i uzdahnuo k'o da će da zaroni.

"Pa ne znam. Predviđeno je da ona... Kol'ko ste veša stavili?"

"Ono s terase."

"Kolk'o je to u kilogramima?"

"Pedeset, onako neisceđenog. Al' dok je bio suv nije im'o više od tri."

"A ona je predviđena za od kilo i po do sedam kila."

"Da. Pa?"

"Pa ništa, samo kažem. Možda da ste sačekali da rasporedi... Kol'ko ste čekali?"

"Ovako... Iz Beograda sam se vratila oko pola šes', popila kafu i istuširala se, znači oko pola sedam sam je uključila. Kad ni do pola deset nije ubacila u centrifugu, zvala sam servis."

"Pa jeste, dešava se. Ali ne tako često. Tako su isprogramirane. Morate da..."

"Je l’ ti to meni govoriš da je ovo poluautomatska mašina? Da moram da metanišem isred nje i virim kroz staklo šta ima novo unutra? Da ručno raspoređujem veš? Za skoro četiri stotine evra? Je l' mi to pričaš?"

"Tako nekako. Ali ne uvek. Drugima se desi jednom u pedeset pranja, ponekad i ređe. Kako to Vama već deseti put neće – nije mi jasno."

"Dakle sam srećna kol'ko sam teška. Moja keva je u mašinu ubacivala veš na pranje, odlazila na posao i pri povratku ga čistog i isceđenog vadila i kačila. Ja ga raspoređujem, klečeći na betonu u ovom dupetu, a onda ga vadim i cedim ručno. Zato sam srećna. Da sam mlađa... Tvoja žena će, bre, da pere u lavoru. Do tad će Mašine potpuno da ukinu. A tvoja ćerka na Moravi. Ukinuće i lavore. Znaš što? Zato što će tako biti isprogramirano."

Znala sam ja i juče, k'o i sad što znam, da mi to majstor-dete nije krivo. Da mu je pun klinac pobesnelih domaćica i ležanja po prljavim smrdljivim betončinama, tik do klozetskih šolja. Da su mu rekli da priča to što priča, pod pretnjom otkaza. I da je lepo što mi je dao broj mobilnog, pa da sledeći put zovem njega, a ne servis. I što mi je indirektno priznao da postoji kvar: "Samo je isključite iz struje, ali neka ostane na programu na kome je bila. I odmah me zovnite. Pa ćemo da sredimo."

Sad ovo kuckam, al' s pauzama. Da se ne naprežem, da se ne oznojim, da ne moram majicu da bacim na pranje, pa da je raspoređujem, pa da zovem majstora, pa da zajednički hučemo u onom dupetu.

Ne znam da l' i to da pričam, biće vam dosadno, pa da ne smaram više nego što mora, al' za tih osam puta, dakle za nešto jače od tri nedelje, u kupatilo smo uneli i:

- visak;

- libelu;

- vinklu;

- šubler;

- metar od pet metara;

- gumene podmetače, komada četiri;

- filcane podmetače, komada četiri;

- fotokopirano uputstvo za upotrebu;

- dvoje naočara (kupljenih kod Kineza), jedne +1,50, druge +4,25. Tu su nam stajale stalno, da ne bi svaki čas uzimali one skupe i 'abali ih u onom dupetu;

Ja bila unela i sekiru, al' muž izneo.

U te nešto jače od tri nedelje ja sam:

- kukala;

- psovala;

- pljuvala;

- psovala k'o kočijaš;

- psovala gore nego kočijaš;

- plakala od besa;

- plakala tužno;

- plakala k'o kiša;

- ponekad šutirala mašinu, pazeći da ne ostanu tragovi;

- planirala, svaki put kad neće da centrifugira, kako ću da kupim "hekler" i zovnem taksi i kažem mu adresu i  platim kad me odveze do tamo i uđem unutra i pucam i  izađem a oni nikad više ne izađu, jer su isheklani;

- zamišljala kako će u pola sedam na b92 javiti "Danas je u Čačku osam (Il' sedam. Il' devet. Šta  znam kol'ko bi ih se zateklo. Kol'ko god!) osoba indirektno preminulo od posledica toplotnog udara. M.S., skorašnji kupac veš mašine, ušla je, naoružana, u prostorije servisa XX i sa vrata osula paljbu. U masakru je život izgubila i nedužna starica, koja se tu slučajno zatekla, ušavši da pita gde stanuje čovek koji prodaje med, a čiji je oglas videla na banderi ispred servisa. Ubica je ubrzo priveden i trenutno se nalazi u istražnom zatvoru u Čačku;  policija radi na rasvetljavanju ove nezapamćene tragedije. Istraga je u toku, a o svemu opširnije možete čuti u našim vestima u jedanaest."

- se raspitivala 'de mogu da kupim polovan "hekler";

- ostala bez informacije 'de mogu da kupim polovan "hekler";

Onda su, k'o što rekoh, poslali Majstora.

O pertlama i istorijskoj pobedi geografije nad istorijom

Dana nekog, u 10:13 AM, zazvonio je telefon u mom zagušljivom domu.

Poskočila sam ko da me prsnula mast iz tiganja sa cvrčećom slaninom.

Jer je na mom telefonu, preko položaja „off“ zalepljen selotejp, za svaki slučaj. Godinama. A i ne peva ko Hari u saradnji sa Željkom.

Svici su igrali i plesali i tancovali i... zvonio je i svetleo i paliosegasio u žutoj, zelenoj, oranž i crvenoj boji. Tad sam videla, jer mi je bio na deset santima od nosa, da poskakuje mobilni.

„Ako me ikad više pomeneš u tvojim glupačkim pričama, zavrnuću ti vrat ko piletu!“ – reko je neko glasom toliko izmenjenim od zdravog besa, da nisam znala da l se muško il žensko potrudilo da mi nokija proizvodi audio-vizuelne efekte u 10:03, dok napolju lišće šušti i dok mnogo pljušti.

Ujebote, ko li je ovo vako ljut? Gde li se nađe, u kojoj li priči? Što, i KO uopšte, čita moje „priče“? Kome će da me tuži? Da l ću morati da platim odštetu? I nadoknadu za pretrpljeni psihički bol? Šta sad da mu kažem? Odoh da još jednom zaključam vrata i stavim rezu. I da stavim rajber na balkonska vrata. Pa da donesem bajonet. Al prvo moram da uzmem stolicu sa terase, jer je bajonet na garderoberu i ne mogu da ga dohvatim bez stolice. Šta ako osoba koju sam pomenula u nekoj mojoj glupačkoj priči zove s mobilnog, dok stoji ispod terase? Il na terasi? A ja izlazim da se dokopam stolice, pomoću koje treba...? Ma jok, bre, šta stoji na terasi! Viš kolko je sati. Vinka bi do sad osam puta zvala muriju il bar došla da me pita ko mi je to na terasi - ne deluje joj poznato, a ona bolje od mene zna sa kim se ja družim i ko mi dolazi u kuću. A šta ako je Vinka otišla da kupuje paprike? Ako nije tu? Ma jok, bre, de otišla da kupuje paprike, ona petkom ide na pijac! Da, ali možda je sinoć otvorila špajz, divila se stotinama tegli sa ovogodišnjom zimnicom i užasnula se kad je videla da je zaboravila da ostavi paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda? Ne bi ta čekala do sledećeg petka ni da joj je sir ko kajmak. Da dâ sedam dana fore komšiluku da je provali da nije ostavila paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda?!! I teoretski nemoguće. Ccc... Koga li sam olajala, kad je vako ljut? Al opet – uvek pišem kako je bilo. Ko ga yebe ako ga je pogodilo, što je to radio? Čuj, da ne pominjem nikoga! Pa o čemu da pišem? Isključivo o meni? Bilo bi vrhunski zanimljivo, nema šta. Jednog dana, oko 40 KB, o tome kako čačkam nos. Sledećeg 37, o da su mi se zapušile uši. Na komentar „Idi nek ti isperu“ odgovaram „Ne smem, mož da se desi da kasnije napišem kako mi je šloser ispiro uši, pa da pobesni i zovne me na nokiju nešto posle deset da mi kaže da će da mi zavrne šiju.“ I ima još! Kad pišem o sebi, niko ne veruje. Kad pišem o drugima, propiju se zbog utiska i posledica koje na njih ostavi ubedljiva priča. I još i ovo! Ako je danas subota, onda mora da sam budna. Dakle, ne sanjam. Neću se probuditi u znoju i predinfartknom stanju, ali srećna jer je bio san.

Ma, slušaj bre ti, ko god i gde god da si!

„Ma slušaj bre ti, ko god...“ – počela sam. U prazno. Veza se prekinula.

Ejebiga. Taman sam htela sve što mi na srcu godinama leži da kažem.

I nije mi se dalo.

Skuckala sam informaciju o tom događaju i okačila je u vidu bloga.

Onda sam se obula, obukla (uvek tim redom. Obujem patike, zapertlam ih na jedvite jade, pa onda vidim na ne mogu da obučem farmerke preko njih. Otpertlam se, obučem, obujem, zapertlam, izađem, stignem do „Kontre“, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na stepenik od „Kontre“, zavežem pertlu na mrtvački čvor, uzmem ceger za pločnika, pođem dalje, pređem deset do dvanaest metara, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na parapet od LJ. ograde, zavežem pertlu na mrtvački čvor, uzmem ceger za pločnika, pođem dalje... Danas ne bih o tome kako obuvena trapam po kući, tražeći šta dobučem, a da me se deca ne plaše. Ni o tome kako mi je bilo lepo dok je trajao raspust, pa nisam morala da brinem o garderobi i dečjem strahu od/zbog nje), uzela žuti kišobran sa slikom Mini Maus, provirila kroz špijunku za svaki slučaj, prebacila rezu na „off“, okrenula dva puta ključ u levo i izašla iz stana u cilju dodem da kupim nešto za ručak.

Na stazi prema ulici bilo je lišća od platana dovoljno da se napuni, ne preterujem, jedno devet šlepera. Gospođa koja dva puta sedmično čisti našu i susedne dve zgrade, sedela je sa svojim dvadesetdevet godina mlađim dečkom na klupi ispred susednog mi ulaza. Ljubazno sam im klimnula glavom, a ona je ustala i potrčala ka meni.

Sledila sam se. Jebem ti miša, to je ona malopre zvala. Daviš sad kad i onaj njen potrči ka meni – samleće me. A nizašta. Nikad je pomenula nisam, ma nigde. Nikad nigde. Tolko je milo i čestito čeljade, da ne znam šta bih rekla o njoj, a da nije u nekoj priči o anđelima. A takvih priča, sa sada, nemam. Ma, pored nabrojanog, toliko je i bezazlena i puna poverenja, da ponekad sedi ispred Vinkinog ulaza i sa njom pije kafu. Da joj nije Vinka štagod rekla, da sam je, kao, ja... kao... ono...

Dok sam o svemu tome nagađala, vreme je stajalo. Ona, zaleđena u pokretu, ja, zbunjena i uplašena, ni kriva a ni dužna, bar njoj ne. Film je nastavio da se vrti, ona je stigla do mene i rekla „Duguješ mi za septembar“, ja sam veselo izvadila novac i pružila joj, sa 20% napojnice, ko rođena Njujorčanka. Ona je rekla „Hvala“, ja sam rekla „Nema na čemu“, rastale smo se, ja sam krenula dalje i negde na pola metra ispred „Kontre“ saplela sam se na pertlu.

Posle sam opet razvezala pertle i bacila sam se na pripremanje ukusnog ručka, koji smo, nešto kasnije, u slast pojeli.

Posle je moj muž malo spavo, jer nesrećnik radi i subotom i nedeljom i radi svaki dan, a radi i noću, radi skoro ko Japanac, al i zarađuje ko Japanac. Al zamalo.

Posle smo, kad je usto, popili kafu, pa je on igro neku sumanutu igricu, jer je stigo do poslednjeg nivoa pa mora da je dovrši, a ton je toliko pojačo, da sam od sopstvenih misli mislila :roll: da su i one deo igre.

Posle mu je pisalo „Čestitamo. Pobedili ste!“

Posle smo malo planirali budućnost i razgovarali o stvarima iz bliske nam prošlosti.

Posle smo ogladneli.

On se obuko i obuo, ja sam se obula, izula, obukla i obula, pa smo otišli.

Posle smo se vratili.

Posle svega što se podrazumeva pod „onda sam se spremila za spavanje“, u nepotpunom mraku sam počela da razmišljam o bojevima.

Broj 1944 mi je intrigantan u poslednje vreme. (Da ne budem neprecizna, intrigantan mi je od drugog oktobra ove godine.)

Posle razmišljanja o broju 1944, koje nije dugo trajalo, jer je počo da me vata „bromazepam“, došlo je na red „ono“.

„Da li je sutra taj dan?“

Posle toga, a vezano za broj 1944 i „ono“, uvek bih odgovarala: „Nadam se da jeste.“

Noćas sam, sva u nepotpunom mraku i sva u čudu, napravila pauzu, u kojoj sam, u potpunoj neverici, gledala odgovor obasjan svetlošću iz one okrugle stvari koja se utakne u utičnicu da bi sijala da soba ne bi bila u potpunom mraku.

Pisalo je: „Od srca se nadam da nije. I potrudiću se i uspeću, kunem ti se, Milovane, da ovo bude poslednji put.“

Posle sam to tiho, da ne probudim muža, izgovorila.

Posle sam skapirala da sam raskrstila sa brojem 1945.

Posle sam zaspala i ustala oko pola jedan.

Posle smo muž (koji danas nekim čudom ne radi) i ja popili kafu.

Posle ću da popijem još jednu kafu i da malo razmišljam o brojevima.

Posle toga – e ne znam, al naći će se nešto.

Poslepodne tek počinje.
A ovo o broju 1945 slobodno zaboravite, to je ta neka umetnička sloboda... Ono, kad ne znaš o čemu da pričaš, pa kreneš da lupetaš... Ko Maksim... Ili ko Cilka, recimo.