Namćor

Bila  tu, u komšiluku, ta neka „kuća hleba“. (Ccc, kuća hleba? A ja još nisam načisto ni sa „podrumom pića“. I šta je sledeće? „Suteren začina „C“? Tavan kora za baklave, bureke i gibanice?)
Nije da je baš bio neki izbor i nije da su zaposlenice (!) u njoj bile baš verski tolerantne, ali je bar radila do četiri popodne pa sam, i kad se uspavam, stizala da kupim mužu večeru -  rolovane viršle. Voli čo'ek junk food, š’a da mu radim.
Kažem „bila“, jer kad prvog jula ove godine uđoh unutra,  zatekoh iza tezge babu (mojih godina, recimo), a u vitrini 1 i slovima jedna rol-viršla, veličine kikirikija u ljusci. Plus ugljenisana. Plus na plus, muva na viršli, k’o višnja na kolaču.
Pitam babu:
- Ko ste Vi, ’de su peciva, šta je ovo, ’de je „kuća hleba“, imate l’ još nešto sem ovog uglja smuvom?“
Na to meni baba odgovara:
- DOBAR DAN, GOSPOĐO!!! LOKAL JE OD DANAS PROMENIO VLASNIKA!!! SADA SMO PEKARA „PEK“!!! (Ili „Mek“. Ili „Drek“, nisam čula od, već ranije pominjanog, izraelskog  busa koji tuda prolazi na sedam sekundi, trubeći k’o vatrogasna desantna brigada). U PONUDI IMAMO SVE VRSTE LISNATOG, KOKTEL I DRUGOG PECIVA PO NAJPOVOLJNIJIM CENAMA U GRADU!!! KROFNE!!! KROASANE!!!  ROL ORASE!!! BELI HLEB, BIO HLEB, BAGET, CRNI HLEB, RAŽANI HLEB, MANASTIRSKI HLEB, POLUBELI HLEB, RUSKI HLEB, PORODIČNI HLEB, BAVARSKI HLEB!!! SENDVIČE!!! BRUSKETE!!! I MLEČNE PROIZVODE!!!  OD VOĆNIH JOGURTA DO LAJT JOGURTA SA NISKIM PROCENTOM MASTI, MLEKA, OD OBRANOG DO PUNOMASNOG, KISELOG MLEKA, SLATKE I KISELE PAVLAKE, KEFIRA!!! I SIREVE RAZNE!!! (svega mi, sve tako je pričala, sve u kaps loku i sve sa uskličnicima).
- Pa ’de vam je ta ponuda? – pitam, pa se ispravim:
- PA ’DE VAM JE TA PONUDA KOJI MOJ!!!!!?????
- PA BIĆE!!! BIĆE SUTRA!!!  ALA STE SE UNAMĆORISALI, DIZVINETE, HAHAHA!!! ŠTO STE TAKO LJUTI??? BIĆE SUTRA, NE BRINITE, DANAS NAM JE TEK PRVO  JUTRO!!! 
Grebuckalo me nešto u grlu, te odustadoh od kaps loka.
- Pa nije baš ni neko jutro, saće  jedan.
- IJU, NIJE VALJDA???  ( A ovoliki sat okačen preko puta nje. Ne mož’ da ga ne vidiš, sve i da si ćorav, jer je jedan od tek pet neživih predmeta u pekari. Al’ kad je žena u tol’kom poslu, nesvesna protoka vremena.) PA DOBRO, DANAS NAM JE PRVI DAN!!! A I ZAVRŠILA SE ŠKOLA!!! MOŽDA ĆEMO RADITI SMANJENIM KAPACITETIMA DO POČETKA ŠKOLSKE GODINE!!! ALI ZATO KAD POČNE ŠKO...
Tu sam izašla. Nisu moji živci brodski konopci.

E sad, namćor li sam il’ nisam, tek...
Kad je „počela škola“, parkir'o se dvojac pred školskim dvorištem, al’ malo podalje, kod terena za basket. Idealka za osmatranje frekvencije u pekari „Pek“. („Mek“? „Drek“?)

Prodaju polovne knjige. Muž i žena, moja pretpostavka. Ali šta god da su, fini ljudi, svakako.
Ona sedi u kombiju, puši i sluša radio, on naokolo preraspoređuje knjige po haubi i rasklopivom stolu.
Priđem, kulturno reknem „dobar dan“ i počnem, jednim okom, da razgledam knjige, dok drugo ne skidam sa „Peka“.
- Izvol’te?
- Hvala, samo da pogledam.
- Tražite nešto određeno ili...?
- Ne, ne, samo razgledam.
Listam knjige, snimam vrata „Peka“, i to traje.
Izlazi žena, gazi i gasi cigaru petom od japanke...
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Mogu li ja da Vam pomognem?
- O-ovaj... Pa ništa... Gledam... Kupila bih nešto... Ne znam ni ja... (A ona se nacrtala tako da moram da izvirujem preko njenog ramena, u pravcu „Peka“. Mislim, i meni je bilo jasno kol’ko uračunljivo  izgledam.)
- Je l’ za poklon ili za dete?
- Jeste. Poklon za dete.
- Koji je razred?
- Prvi.
- Imamo „Tri patuljka“ i „Malog konjanika“. Imamo i „Lepe reči“, to bi svako prvače trebalo da pročita. Imamo baš dosta knjiga za osnovce a imamo i slikovnice.
- A ne, nije prvi osnovne, prvi gimnazije je.
- A-aa. To Vam je...?
- Praunuk.

- A-aa. To Vam je, znači, prau... ŠTA? PRAVI PRAUNUK?
- Da.
Njih dvoje se zgledaše, a ja iskoristih da opet, najbolje moguće, osmotrim ulaz u „Pek“, jer je zvonilo za veliki odmor. Deca su jurnula u dvorište i na ulicu, dala se u trk za pokemonima, sladoledima, hamburgerima, čipsom...  
Summa summarum ... Od kad sam se nacrtala ispred kombija, NIKO (nobody, niemand, nul, nimeni, ingen, hiç kimse) nije ušao u „Pek“.
- PRAUNUK VAM JE PRVI RAZRED GIMNAZIJE?!?
(Inače, ako nisam rekla, u mom kraju je omiljena disciplina biti u kaps lok modu. )
- Da.
- Pa kol’ko Vi imate godina, dvesta? – k'o našali se gospođa.
- Pa ne baš – stidljivo odgovorih.
- A od koga Vam je praunuk?
- Kako mislite, od koga?
- Mislim, od sina ili od ćerke?
- Od unuke Magdalene.
- U kol’ko godina ste se udali, ako nije tajna?
- U trideset.
- A unuka?
- Šta unuka?
- Kol’ko godina ima Mandolina?
- Magdalena. Mandolina je kapetana Korelija, a Magdalena je moja... Oko trideset je Magdaleni, tu negde. Nego... Imam ja još tri praunuka, jedan je bašbaš mali, dve i po godine, ali dvojica su šestogodišnjaci. Pa bih mogla za njih uzeti neku slikovnicu.

- Mandol... Magdalena ima trideset godina i četiri sina od kojih je jedan prvi gimnazije? – umeša se muž  malim slovima.
- Ne. Magdalena ima dva sina, velikog i bašbaš malog, a Andrej ima dvojicu od šest godina...

I, da ne dužim, pekara „$#%&“ radi iz sve snage, al’ za malo.
Moj muž večera rolviršle iz kioska deset metara udaljenog od bivše „kuće hleba“.

A ja sam  namćor koji je, u momentu ulaska u pekaru, čim je krenula priča: „DOBAR DAN, GOSPOĐO!!! LOKAL JE OD DANAS PROMENIO VLASNIKA!!! SADA SMO PEKA...“, znao da tu ’leba biti neće.