Nije mi jasno gde su udžbenici iz kojih sam sticala znanje u dvanaest godina školovanja. One sa zerice fakulteta koji sam probala da „učim“ sam dala Lidiji. Ona ih je iskoristila onako kako ja nisam umela. Još mi ponekad pošalje razlednicu sa mesta za koje nikad nisam čula.
Al gde mi je gramatika za šesti osnovne? Ili „osnovi opštetehničkog obrazovanja“ za peti? ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК ЗА III РАЗРЕД СРЕДЊИХ ШКОЛА? Dobro bi mi došo ponekad, da se nasmejem ko kad sam ga prvi put videla. Udžbenik engleskog, sa ćiriličnim naslovom na koricama!!! Imala sam još dva, s obzirom da sam išla u srednju školu koja je u to vreme nazivana „avangardnom“, a malo iza toga se ispostavilo da sam stekla obrazovanje i kvalifikacije dovoljne da radim na recepcijama „hotela“ bez ijedne zvezdice i lifta, i to u tri smene. Prva-druga-treća, pa dva dana slobodno, pa prva-druga-...
Muž dobacuje da ih nisam ni imala. On je išo u školu prekoputa moje (al’ klasičnu gimnaziju!), viđo me u prolazu, kaže uvek sa rukama u džepovima kecelje i vojničkom čantrom obešenom o rame. Sme da se kladi da u nju nije moglo da stane više od dve sveske, cigare, šibica i hemijska.
Prvo i prvo, ja se njega uopšte ne sećam, tako da mislim da laže.
Drugo, učila sam kod kuće, pa što da vukljam knjižurine u školu? Tamo odem da pokažem šta sam naučila i zabeležim šta imamo za domaći.
I treće, pošto mi je reko i da sam izlapela – nisam izlapela.
U drugom srednje avangardne imala sam za pismeni iz srpskog:
1. „Jesen igra lišćem, jesen me pozdravlja šumeć’ tihu setu“
/T.Mladenović/
2. „Svijetliš vječit prekor svima
koji prespavaše svoju zoru“
/Vešović, ime sam zaboravila/
3.“Život je dar koji sve više zaslužujemo
što ga više drugima poklanjamo“
/Tagore/
4. „Čovječe, pazi da ne ideš malen ispod zvijezda“
/B.Šimić/
Sve tema do teme.
Znam i iz prvog i četvrtog, znam i iz trećeg, al’ da mu ne pišem.
Ako mu ovo nije dovoljno, nek’ misli da sam izlapela.
Inače sam u avangardnoj imala dobar uspeh. Četiri puta. Što nije loše, kad se sve uzme u obzir. Pa i činjenica da nisam imala knjige, u koju ne verujem.
Ćirilični engleski sam pomenula i zbog ovoga. Na pismenom smo dobili zadatak da prevedemo na engleski:
ПОЛОНИЈЕ ГОВОРИ СИНУ…
Зар још ту, Лаерте? Срамота! Хајд на брод!
Ветар на рамену седи једру твом.
Чекају те. С тобом благослов је мој!
Па ово мало савета упиши
У сећање. Не дај мисли језика,
Ни дела каквој мисли незгодној.
Дружеван буди, ал'никад прост;
Кад пријатеља имаш опробана,
Челичном алком за срце га вежи;
Ал стиском руке не жуљи свој длан
Са сваким новим, жутокљуним другом.
Клони се кавге; ал дође ли баш,
Држањем улиј противнику страх.
Свима слух поклони, реткима свој глас.
Прими суд сваког, а за се чувај свој.
Колико кеса даје, богато се носи,
Ал не ко кицош-лепо, не шарено;
Јер одело често одаје човека.
…
Збогом. Мој благослов нек зачини све.
„Hamlet“
by William Shakespeare
Ja dobila čet'ri plus, dve štreberke pet minus, ostali kako ko.
Milan 1-.
Pa prežvrljano 1-.
Pa napisano O (nula).
Pa prežvrljana nula, pa dopisana ovolika putača.
S tim što ga je profesor, kad mu je dao vežbanku, poslo kod direktora, gde je dobio ukor pred isključenje.
I sad mislim da je njegov prevod bio najbolji, čim ga posle ovolko godina pamtim do poslednje reči.
A da se ja vratim na temu?
Kad je ono ’93-će bilo veselo, otišla sam u poštu broj dva da podignem paket iz Nemačke. Sa mnom je pošo moj muž, koji je u to vreme imo bradu, jer nije se imalo para za penu za brijanje i žiletove supersonične mašinice devete generacije i potpuno nove formule. Nije se imalo ni za stipsu i ljutu rakiju kao after shave. A pošo je ne zato što on dobar, nego što je u to vreme bilo rizično nositi ulicom više od dve nemačke marke. Nadali smo se da je u paketu malo više, u robi ili parama. Svejedno nam bilo, nismo imali ni jedno ni drugo.
I tako, on zapali smotanu cigaru ispred staklenih vrata, a ja unutra pošte broj dva, sa još nekoliko vakih ko ja, čekam da se bagra- šalterdžija smiluje i otvori pendžerče, pa da mu tutnem artiju iz koje će da vidi da imam pošiljku iz Nemačke u vidu paketa.
A napolju pada sneg, jer je decembar.
A unutra tridesetpet stepeni i jedno stopet odsto vlažnost vazduha, jer smo svi mokrih kaputa i jakni.
Dok sam čekala da kreten iza stakla završi telefonski razgovor, zijala sam naokolo, i videla, kroz paru koja se dizala sa nas, da napolju, pod lampionom, stoji tip pravljen po mojoj meri.
Dobra jakna, dobre fardže, poluduboke cipele od prevrnute kože, kapa navučena do očiju. A oči...onako, ko na zejtinu. + ima bradu + bled. I gleda pravo u mene.
Auh!
Zaboravila i paket i budalu-šalterdžiju i muža-telohranitelja. Piljim u onaj komad, ma dala bi mu ceo paket, neotvoren, kakva god da su čudesa u njemu. Samo dodemo na kafu i da saznam ko je i čij je.
Podiže on ruku i pokaza mi palcem nešto... kao... „biću tamo“. Pokret najsličniji ko kad se stopira. U fazonu „biću iza!“ (iza ramena, iza pošte, iza zdrave pameti, bilo mi svejedno, samo kad je primetio da postojim!)
Klimnem glavom, zbunjena i sluđena, jer sam shvatila da već dva minuta šalterdžiju interesuje šta ja oću, a one iza mene da l sam normalna.
Uzeh paket, platih poštarinu, izađoh iz pošte.
Nigde tipa, nigde muža.
Sad... zbog muža mi baš i nije nešto bilo, jedan se otego, drugi se protego, al di se dede slatki slatkiš?
Šta li mu je značilo ono „biću tamo!“ De bre tamo?
„Poslednjih devet komada. Moraćemo ponovo da jurimo Milesu!“ – progovori neko iza mene.
„A?“
„Nema više papirića, moraćeš opet da moliš Milesu da nam donosi iz Crne Gore. Kaže ovaj u trafici da mu se ne isplati da ih uvozi“ – reče moj muž, izronivši iz mraka, obučen u crnu jaknu, crne „leviske“, u mokrim poludubokim cipelama od prevrnute kože i kapom do očiju navučenom. Bled ko krpa, a oči mu igraju ko na zejtinu, od besa što ćemo opet morati da jurimo Milesu, i što je zima, i što pada sneg, i što su mu mokre cipele, i što su skupi žileti i pena za brijanje, pa ne mož da se brije, a svrbi ga brada, i što...
Nisam tela ni da razmišljam što još, jer sam bila besnija od njega, a na njega. Mislm, koja to fora, da se pravi da je neko drugi? Neko na dohvat ruke, zbog koga će kraj ’93-će dobiti sve boje kojih poodavno nema u rafovima praznih prodavnica i duša.
Ovim je zaokružen i završen ciklus "Atajlo se bre često zaljubljuje."
Dok je trajao, na drugom mestu je trajala rasprava "Kako sam se samo jednom zaljubila u atletičara, muvu i presijavajuće-prelivajuće boje "banatskog rizlinga", nikad u čoveka, a da ih nisam volela, sa osvrtom na situacije kad sam volela, a da se prethodno ništa nisam zaljubila u nikoga i ničega nikad."