„Šta je, Dragana, što si se tako namrštila? Evo večere. I kompotić, da se zasladiš. Dragana...?“ – debela zadihana Miljana, gurajući kolica sa naslaganim metalnim tanjirima i šoljama, prilazila je mom krevetu.
Odmahnula sam rukom.
„Nećeš? Ni sinoć nisi večerala. Kako misliš da ozdraviš, ako ne jedeš?“
„Miljana, sestro, ostavi me na miru. Vozi te masne tanjirčine što dalje od mene, daj moj kompotić Cani, koja se ovde odmara od njive i pijanog muža. Samo prođi pored mog kreveta. I prođi me se, Miljana“ – složila sam neizgovorenu molbu u glavi. Okrenula sam se ka zidu, rešena da ih, dok sam živa, više ne pogledam. Ni one sa kojima sam delila sobu ni servirku Miljanu.
„’Oćeš ti njenu večeru, Cano?“
„’Oću. ’Oću i kompot, ako ona neće“ – reče Cana, čvrsto rešena da do petka ozdravi od raka.
* * *
Imam četrdeset godina.
Kraj avgusta je. Još sat neće pasti mrak. Danas je bilo preko četrdeset stepeni. Nisam udata. Nemam decu. Imam stan i reno peticu... i grobno mesto pored Natalije i Vasilija... i zakazanu operaciju... i rak. Ako na skeneru ne bude promena. Ako bude – videćemo šta onda da preduzmemo. Možda još jednu turu crvene hemoterapije. Pa da tek onda sečemo. Tako je rekao moj doktor. Moj doktor broj dva. Prvi je umro od raka. Za četiri meseca. A ja evo treću godinu umirem.
Brže i sa manje komplikacija sam mogla to uraditi i ranije. U nekoliko navrata. Pa se nerviram što nije bilo tako.
U Španiji sam uletela u „makaze“. U Platamonu se davila, plivajući-bežeći od pomahnitalog glisera. Lift kojim sam se pela u posetu prijateljici je goreo. Auto u kome sam trebala da budem, udario je u stenu i zapalio se.
Bomba je pala pedesetak metara od mesta gde sam se parkirala, čekajući da prođe vazdušni napad. Okrenula sam auto i vratila se kući, pa u bolnicu otišla tek posle mesec dana. I tada saznala da bolujem od raka.
* * *
„Mislio sam da odemo do mene na kafu. I da upoznaš moje“ – rekao je Srđan, pokušavajući da nas izvuče iz saobraćajnog kolapsa. Vozio je lako i opušteno, za razliku od mene, koja sam škrgutala zubima i nervirala se čim dohvatim volan.
Pet meseci smo izlazili, a nisam znala gde stanuje. Pomenuo je ulicu sa brojem umesto imena u nazivu, negde na periferiji, jednom kad sam se žalila na slab pritisak vode u našoj zgradi leti. Rekao je da u njoj ima vode na pretek, i leti i zimi.
„Mama, ovo je moja devojka. Dragana, ovo je moja mama.“
Žena je prestala da pere tegle i flaše, obrisala ruku o kecelju i pružila mi je. Visoka, mršava, sa duboko usečenim borama oko usana. Na nogama je imala teget muške čarape i papuče nekoliko brojeva veće od čarapa.
„Drago mi je. Idite gore u kuću, sad ću i ja. Samo da ovo posklanjam, da ne obore mačke.“
„Gde je tata?“
„Eto ga u letnjoj kujni, loži šporet da pečemo papriku. Idite vi, a ja ću mu reći da dođe.“
„Prvo da Dragani pokažem bašticu i limun.“
Pošli smo betoniranom stazom.
„Pazi gde staješ, svuda je blato čim siđeš sa staze. Eno ga tata.“
Srđanove oči i osmeh na licu omanjeg, debeljuškastog čoveka u plavoj, delimično iscepanoj radničkoj bluzi, ispod koje se video džemper od grube vune.
Pružio mi je ruku, a onda me i poljubio. Tri puta.
„Devojka? Znači zato ja sâm riljam i plevim i zalivam. Ako vala, i nije mi žao, sad kad vidim zbog koga. Jesi li pokazao Draganici baštu?“ – nije mu silazio osmeh sa lica.
„Nisam još. Pošli smo da je vidi.“
Iza kuće, na prostoru malo manjem od parkića ispred moje zgrade, bila je bašta.
Bašta k’o bašta. Toliko sam znala sa televizije.
„Ovo je paradajz, vidiš? Imaćemo još najmanje dvadesetak kila, ako ne bude slane. A do sad smo već ubrali preko sto. Tamo pored ograde, tamo svake godine sejemo krompir. Imamo i kupus i cveklu. U subotu ćemo da posečemo kupus...“
Okretala sam glavu levo-desno, u želji da sve vidim i zapamtim. A zapravo izbegavajući da pogledam Srđanu u oči.
Jebo te, al’ se ovi lože na baštu... K’o da je botanička. Kupus i krompir... Svo to baktanje, da bi jeli povrće iz sopstvene bašte. Tja.
„A sad da vidiš limun. A? Šta kažeš?“
„Aha“ – kazala sam.
„A da znaš tek kako rađa!“
Žgoljavo drvence u zarđalom metalnom buretu delimično obmotanom najlonom. Pored njega metalna kanta za zalivanje, plavo blatnjavo crevo, razne posude i obijeni lonci sa cvećem koje je smrdljivo i odvratno (muškatle?), table stiropora naslagane uz još jedno drvo, koje nije bilo limun, jer je raslo direktno iz zemlje.
Ne znam kakav sam izraz imala na licu, ali kad me Srđan pitao je l’ nešto nije u redu, shvatila sam da je vreme da se vratim među ljude koji se zdravo hrane kupusom, limunom i paprikama pečenima na plotni „smederevca“.
„Malo mi hladno.“
„’Ajde, idemo unutra. Keva je do sad sigurno skuvala kafu“ – prebacio mi je ruku preko ramena.
„Ne moraš da se izuvaš, iz kòla si” – rekla je Srđanova mama. “Mada - mi se izuvamo. I kod nas i kad negde odemo. Sedi ovde, udobnije ti je” – pokazala je rukom na kauč presvučen somotom braon boje. “Ček’ samo da malo zategnem” – poravnala je roze jamboliju, kojom je kauč delimično bio prekriven. “Milorad prileg’o posle ručka, a ja nisam ni ulazila u kuću od jutros. Znaš kak’i su muškarci, nikad se ne bi setili da raspreme iza sebe. Eto. Sedi sad, da se poslužiš… Ovo su šumske jagode, a ovo šljive, pa uzmi koje više voliš. A možeš i jedno i drugo. Ja uvek tako služim, jedno krupno a jedno sitno. Sipala sam ti kiselu vodu. Ako ne voliš, doneću s pumpe…”
“Je l’ se nećete ljutiti ako ne uzmem ništa? Ne volim ni slatkò ni kiselu vodu.”
“Džaba si to iznosila, ne voli ona slatkò. Ali domaći sok od višnje mora da proba. Nije sladak” – reče Srđan, iznoseći iz špajza flašu.
“Kuku dete, kako ne voliš? Prvi put to čujem. Ova dvojica bi i mene u tegli pojeli. Ja uzmem samo kad ustanem. Nije ni to jeftino, kad pogledaš, mada imamo naše voće. Al’ šećer, pa celofan, pa gumice, pa drva… A oni, malo-malo pa zamaknu u špaiz, i eto ih izlaze oblizujući se… Ne puše, ne piju, ali sve slatko što umesim ili skuvam, začas nestane… ’Ajde bar ti uzmi…” – okrenula je poslužavnik sa heklanim podmetačem prema Srđanu. “Stavila sam vešalice, samo da ih okrenem još jedared i gotove su. Od naše su svinje, ječmom smo je hranili. Je l’ jedeš meso?”
“Jedem. Ali niste trebali. Svratili smo na kafu.”
“I da se upoznate” – dodao je Srđan, sijajući.
“I da se upoznamo” – složila sam se.
“Da znate kol’ko ste me obradovali, deco. A on se sa tvojima sigurno već upoznao? Tak’i je, šta ćeš. Ti si, Dragana, prva devojka koju je doveo kući, a imao ih je i-hi-hi… ni broja im ne znam, a sve čujem od drugih… Jedva čekam da nam kaže da će da se ženi. Biće on mnogo dobar muž.”
“Mama, ne preteruj… Nisam se još upoznao sa njenima. Tek danas sam rešio da je upoznam sa vama. Sad je na nju red.”
Znala sam da je Srđan imao “i-hi-hi” devojaka. Visok, vitak, atletski građen, face stvorene za naslovnu stranu muškog modnog magazina. Nije pušio, nije pio, retko je psovao. Jedinac. Diploma mašinskog fakulteta, solidno znanje engleskog i italijanskog. Zaposlen kao tehnički direktor u privatnoj firmi koja se bavila izradom i izvozom aluminijumske stolarije. Sa mesečnim primanjima kojih se ni u Nemačkoj ne bi stideo.
Mene je, da budem iskrena, prvo privukao njegov izgled. Pa ponašanje i lepo vaspitanje. A onda, kad smo se malo bolje upoznali, dobrota. Strpljenje koje je pokazivao kad satima kasnim, razmevanje koje je imao za moje minute obojene žutom bojom. Saveti koje mi je davao u višesatnim obilascima prodavnica obuće, torbi, parfimerija. Saveti za koje je unapred znao da neće biti prihvaćeni.
Al’ nisam ni ja za bacanje.
Visoka, vitka, lepo građena, duge, prirodno plave kose, face “slatke, pospano-začuđene devojčice”. Pušila jesam, pijuckala pomalo, psovala takođe, al’ više mangupski i pozerski nego vulgarno. I ja sam jedinica. Sa diplomom ekonomskog fakulteta. I radnim mestom šefa finansijske operative u velikoj trgovinskoj firmi. Engleski govorim perfektno, od malih nogu. Nemački malo lošije, pa nameravam da idem na još jedan kurs. Mada mi se smeju kad to kažem, meni je nemački… ne znam… lep jezik. Plata mi pokriva mesečne rashode za garderobu, obuću, kozmetiku i, donekle, održavanje auta. Odnekle roditelji priskaču u pomoć.
“Nisam znala da bi voleo da ih upoznaš … Što da ne? Roditelji k’o roditelji, videćeš i sam. Ponekad mi se čini da ništa zajedničko nemamo, kao da su me usvojili. Al’ češće ih volim najviše na svetu.”
Sledećeg dana je došao. Otvorila mu je mama, uzela, kako je kasnije rekla, malo pretenciozan buket cveća, pogledala ga zaprepašćeno kad je hteo da se izuje, uvela ga u dnevni boravak i pustila da sedne gde hoće. Seo je u crnu kožnu fotelju, bliznakinju one u kojoj je tata proučavao predmete iz kancelarije.
Dok sam kuhinjskim nožem pokušavala da skinem poklopac sa tegle u kojoj su bile smokve (grčka varijanta našeg slatkòg), a koju sam kupila u supermarketu, ušla je Natalija.
“Garo, dodaj mi led. Šta ti je to, pobogu?” – začuđeno je gledala u mene, pa u nož, pa u teglu.
“Slatkò, mama. I ne zovi me tako pred Srđanom.”
“SLATKÓ! Šta radiš sa njim?”
“Služim Srđana ako otvorim teglu.”
“Ostavi nož, povredićeš se. Dodaj mi led. Dođi ovamo i sedi sa dečkom, ostavi to slatkò. Ja ne dam Mariji da mi domaće unese u kuću, a ti kupuješ grčko.”
“Ne pije on viski, Natalija. Ne pije alkohol uopšte.”
“Ma šta kažeš? Ko bi rek’o? Tako mlad, a ne pije” - slegla je ramenima i odnela led u sobu. Pošla sam za njom, praznih ruku.
Tata je naočare i fascikle spustio na stočić pored fotelje, zapalio cigaru i uzeo od mame čašu sa viskijem.
„Gde je četvrta čaša? Neće Gara?“ – pitao je.
„’Oće Gara, al’ neće mladić. Čudi me da ne pijete. Zar nećete baš ni malo, koliko da nazdravimo?“ – skoro molećivo se Natalija obratila Srđanu.
„Ko je Gara?“ – odgovorio je pitanjem Srđan.
„Ja sam Gara. Imamo nervozne komšije, pa ne možemo da držimo kuče i onda... im ja dođem kuče. Al’ počeću da lajem i uješću ih kad mi se još jednom tako obrate“ – objasnila sam.
„Bože, dete... Gde si čula da se kuče zove ’Gara’? Svašta! Garo. Garo se zovu psi.“
„Pa jeste. Gara je pre ime za kobilu ili kravu. Ako je krava crna i mršava. A naša Gara je plava i debela“ – izjavio je moj otac, zveckajući kockicama leda.
Srđan je o mojima znao veoma malo. Da je otac advokat pred penzijom, a da majka predaje filozofiju u gimnaziji, jer je došla u sukob sa kustosom i napustila gradski muzej, gde je pre toga radila. Da smo skoro dve godine proveli na moru, zbog Natalije, koja je bila bolešljiva za vreme trudnoće i posle porođaja. Onda smo došli u rodni grad oba moja roditelja.
Nisam mu pričala o praznicima koje smo provodili po manastirima i pećinama, koristeći to što moja majka ne radi, da vidimo i naučimo nešto novo. Dok je većina porodica u toplim kućama tamanila ćurke na podvarku i doboš torte. Ili u hladovini jela lubenice i domaći sladoled.
Praznike nismo slavili. Rođendane jesmo. Oni su meni davali najčešće novac, ja njima uvek bespotrebne, a skupe, stvarčice. Kad mi je bio osamnaesti, umesto novca dobila sam auto. Golfa dvojku, metalik-zelenog. Skinutog sa trake, zahvaljujući tatinim bosanskim vezama, jer je fakultet završio u Sarajevu. Dali su mi ključeve, kroz prozor pokazali gde je parkiran i uz „Srećno ti punoletstvo i da ga što pre zameniš boljim“ završili sa rođendanskom gnjavažom. Govorili su da je za njih svaki dan ponovno čudo zato jer me imaju i da taj dan, kad mi je stvarni rođendan, njima nije poseban.
„Nemoj da lažeš. Nije debela. Niti će biti. Možda malo popunjena u klimaksu, al’ debela nikako. Debljinu je ostavila u drugom osnovne“ – presudila je Natalija i zapalila metarsku cigaretu.
* * *
Deki i ja smo tog šestog septembra otišli u školu, kao što smo prethodne večeri otišli u cirkus. Mrtvi ’ladni.
Niti su nam pretili školom, niti nam pričali šta nas čeka. Ni da moramo da budemo dobri, mirni, pažljivi, poslušni... Ma ništa. Samo su nas izbudili, obukli, zalizali nam kosu i gurnuli u život. Odlučili su da je tako najbolje.
„Konjina ima skoro sedam i po godina, pa neka se snađe. A ne da se Gara, pet meseci mlađa, večito brine o njemu, k’o da mu je majka“ – presudio je Jovan.
Znali smo kako nam se zove učiteljica i da smo prvo jedan.
U školskom dvorištu je bilo i roditelja i baba i deda prvaka, i prvaka, kao i dece koja su tog dana polazila u ostale razrede. Opšti krkljanac, cika, vriska, gužva...
Držali smo se za ruke, k’o Ivica i Marica.
„Probija mi uši ovaj što pjiča a ništa ne razumem šta govoji“ – tiho je rekao.
Po povratku sa mora, Dejan je nekoliko puta išao kod logopeda, što je rezultiralo time da je sad tek svaki drugi put izgovarao „j“ umesto „r“.
„Kaže da smo dobro došli i da nam želi srećan prvi dan škole. Joj, Deki, vid’ me kak’a sam debela u ovoj odvratnoj ’aljinčini“ – razgledala sam sebe uzduž i popreko, a to je trajalo i trajalo.
„Nisi, bje. Najlepša si od svih pjvaka“ – tešio me.
„Slušaj... Sad će da čitaju raspored. Koji smo mi razred?“
„Pa pjvi.“
“Znam to, ali kako beše dalje?“
“Znam to, ali kako beše dalje?“
„Pjvi pod jedan.“
Sa razglasa se čulo:
„...Maslać Katarina, Milić Dragana, Nenadić Dejan, Nenadović... - prvo jedan, u prvu kolonu. Učiteljica Marija Petrović.“
„Sad kaže... ’Ajmo... To smo mi“ – prevela sam mu.
U gužvi koja je nastala kad su prvačići nagrnuli u red, izgubila sam ga.
Stala sam u prvu kolonu, iza napirlitane klinke mršave k’o grisina, sva snuždena što sam debela i što nema Dekija. Propinjala sam se na prste, al’ nigde ga nisam videla.
Sa razglasa se čulo:
„...Aleksić Zlata, Avramović Miloš, Bodić Milan,... - prvo dva, u drugu kolonu. Učiteljica...“
Onda se čulo:
„Gajooo, Gaaajoooo...“
Odakle li se dernja?
Izašla sam iz prve kolone, malo zevakala naokolo, a onda prišla ženi, koja je brisala suze.
„Izvinite, teto... Poznajete li moju učiteljicu?“
„Joj mene, jesi li i ti prvače? Kako ti se zove učiteljica, srećo?“
„Marija.“
„I kako još?“
„Ne znam. Samo su nam rekli Marija.“
„A prezime?“
„Petrović.“
„Ne poznajem je, lutko. Ali...“
„Gaajoooooo! Gaaaaaaaaaajoooooooo!“
„...Ovo dete vrišti k’o da ga kolju. Znaš kako ćemo? Idemo pravo...“
„Gaaaaaaaaajooooooo!“
„Budiboksnama. Jadno dete... Ko li mu je taj Gajo?
„Ja. To Dejan plače.“
„Molim?“
„To Deki kuka, pošto smo se izgubili.“
„Koji Deki, dete? Kako se ti zoveš?“
„Moj Deki. Dejan Nenadić, prvo jedan. Dragana Milić.“
„A ko mu je Gajo?“
„Pa ja.“
„Gaaaaaaajoooooooo!“
Videla sam da je žena utupljena, a da vreme prolazi. Pošla sam da nađem Dejana prateći dreku.
Stajao je na stepenicama ulaza u školu, okružen narodom. Čovek u safari košulji je čučao ispred njega:
„Kako izgleda taj Gajo? Je l’ ti to tata?“
„Nije. Izgleda debelo i ima odvjatnu cjvenu haljinu. Pjvo pod jedan. Gajoooooooooo!“
Aha. Tako znači...
E pa, Dejane Nenadiću iz prvog jedan, moraćeš da potražiš nekog mršavijeg i lepše obučenog, da ti pomogne da nađeš Gaja.
* * *
„Izvinite, nisam Vas ponudio“ – pružio je tata preko stočića tabakeru. „Ja, zbog srca, ne bih smeo, al’ bez desetak dnevno ne mogu“ – skoro se izvinjavao zbog mirisa i izgleda preskupih cigara.
„Ne hvala. Ne pušim.“
„Blago srećnici koja Vas dobije za muža.“ – izjavi Natalija iza oblaka aromatizovanog dima.
„A našu bi nam Garu, da se nekim čudom i uda, vratili kao feleričnu robu već posle tri dana. Pametna ti je odluka da se ne udaješ“ – izjavi Vasilije, iza svog skupog oblaka.
„Nisam znao da si to odlučila“ – okrenuo se Srđan prema meni.
„Nisam ni ja. Do sad“ – odgovorila sam smrknuto i zapalila „kent“.
„Vidi nje! Kao nije znala! Pa zar se nismo dogovorili da ćeš da brineš o meni, kad Natalija umre?“ – čudio se tata. Inače, on je od mame bio stariji devet godina. I imao jedan infarkt. A mama, mama je kuburila sa alergijom na jagode. Toliko da je prestala da stavlja voćne maske na lice, u strahu da i u njima ima jagoda.
„Šali se Vasilije. Udaćeš se, nego šta. Valjda“ – stala je Natalija u moju odbranu. „A šta Vas da poslužim, kad ništa nećete? Da trkne Gara do prodavnice zdrave hrane, da kupi malo nečega za meze?“
Nataliji je „meze“ bilo sve što nije sa ringle ili iz rerne. A kuvala je jaja, mleko, kad ne nađemo dugotrajno (a tad bi joj najčešće iskipelo) i zeleni čaj.
Ipak, nismo ni gladovali ni jeli iz konzervi. Imali smo Mariju. Svakoga dana nam je donosila pileće supe, teleće čorbe, sarmice od zelenog lista, pohovane batake, krmenadle spolja reš pečene, a koje bi se raspadale, čim ih dodirneš viljuškom. Kiflice sa sirom, palačinke filovane ruskom salatom ili orasima i medom. Bureke, gibanice, pite sa višnjama... Moja tetka Marija je od svoje majke naučila sve što Natalija nije. Natalija je završila dva fakulteta, a Marija srednju ekonomsku. Radila je kao knjigovođa u jednoj fabrici, a živela u jednoiposobnom stanu, koji joj je kupio brat, nedaleko od nas. Novac za namirnice, i mnogo više, davali su joj Vasilije i Natalija, ali i uvek govorili da smo Marijini dužnici, što je bilo potpuno tačno.
Ponekad sam se pitala kako je mene Natalija uopšte gajila prve dve godine, s obzirom da Marija tada nije živela u blizini. Nisam mogla da je zamislim kako pored šporeta čeka da provri čorbica. Ili kako kuva keks i mleko pa laktom proba je l’ prevruće. Ili pasira bebeće kašice. Ponekad sam to isto pitala i nju, ali ona se smejala i govorila da se laktom proba je l’ vruća voda za kupanje bebe, a ne keks i mleko. Dok sam bila mlađa, i dok nisam znala da je to nemoguće, mislila sam da me rodio Vasilije. Jer je u obdaništu, kad bi dolazio da me uzme, radio sve što su radile mame; obuvao me, oblačio, zakopčavao, tražio da zinem, isplazim jezik i kažem „a“, ako bih se nakašljala, pitao jesam li jela i spavala... A kad bi me Natalija povela kući, to je trajalo... Dok joj vaspitačice opipaju kvalitet svilene bluze, probaju cipele koje je obula tog dana, dok se site nanjuškaju njenog parfema...
Inače, Natalijino „meze“ iz prodavnice su bile neslane ljuspice od soje, koje je kljucala uz viski i cigare, jer je često bila na dijeti.
Setila sam se vešalica, pečenih paprika, domaćeg soka od višnje...
„Nema potrebe, mama. Odosmo Srđan i ja u grad, dosta je bilo za prvi put.“
„Aaa...Srđan Vam je ime. Ne pamtim imena. I u školi imam problema sa učenicima, zbog toga. Mada njih oslovljavam prezimenom“ – obogatila je Natalija Srđana podatakom iz svoje profesionalne biografije.
„Da, Srđan. A Vi ste, beše? Ni ja ne pamtim imena“ – odgovorio je moj mladić i pružio ruku.
„Ja sam Natalija“ – ni malo zbunjena i potpuno bez smisla za ironiju, odgovorila je moja majka.
„A ja Vasilije“ – ustao je tata iz fotelje i rukovao se sa Srđanom. „Bilo mi je zadovoljstvo.“
„Nisu kao tvoji“ – rekla sam u liftu.
„Nisu. Hvala Bogu da ja i moji nismo takvi. Izgleda kao da glumite roditelje i dete.“
„Pa dobro. Malo smo čudni... u stvari... oni su malo čudni...“ – pomirljivo sam počela rečenicu.
„MALO?“
Za razliku od Natalije, ja sam umela da prepoznam ironiju.
„ Nisu stereotip, ali umeju da budu normalni. Kad zatreba“ – i dalje sam kilavo pokušavala.
„A sad im nije zatrebalo? Ne znaju mi ime. Ne zato što ne pamte, nego zato što ih ne zanima ko sam. Budući zet sigurno nisam.“
„Pa i nisi“ – rekla sam, ponovo ušla u lift i vratila se na peti sprat, neuračunljivim roditeljima.
* * *
„Dragana, spavate li?“
„Spavam.“
„Odlično. Onda se okrenite da uzmete lekove“ – nasmejala se dežurna doktorka.
Srđanova svastika.
Okrenula sam se.
„Zašto Vi delite terapiju?“ – pitala sam.
„Ne delim. Uzela sam od dežurne sestre Vašu, jer me Srđan zamolio da vidim kako Vam je.“
„Dobro mi je, recite mu. Baš mu hvala“ – neljubazno sam odgovorila, popila tablete sa pola čaše vode i opet se okrenula ka zidu.
* * *
Natalija je umrla u novembru, Marija u januaru sledeće godine, a Branimir, njihov najmlađi brat, u julu.
Jedini naslednik tetke i ujaka sam bila ja.
Vasilije je uspeo da, zbog lokacije, za dobre pare proda stan koji sam nasledila od Marije. Ujakovu kuću i plac je kupila osiguravajuća kuća, za buduću poslovnicu.
Onda smo prodali i naš stan, i kupili četvorosoban, u novogradnji. Sa grejanjem, interfonom, video nadzorom, zajedničkom satelitskom antenom, sa dva balkona na koje smo stavili po kompletnu baštensku garnituru. Ugrađenim plakarima, kuhinjskim elementima, već postavljenom ravnom pločom umesto šporeta, mikrotalasnom...
Kad smo sve završili i prvi put seli da ručamo u novom stanu, i kad mi je Vasilije rekao koliko nam je još (malo) para ostalo, nisam više bila sigurna da smo uradili pravu stvar.
„Dinar svakog dana vredi sve manje. Devize da držimo u kući – može neko da upadne, da nas pobije i da ih uzme. Da ih stavimo u banku – može nekom pasti na pamet da nam ih više nikad ne dâ” – progovorio je iz njega advokatski lisac. “Ovako imaš stan, pa kad umrem, bar ćeš sa te strane biti obezbeđena. I da podeliš sa nekim, opet će ti dovoljno ostati.”
Čika Milan, kurir u tatinoj kancelariji, povremeno bi svratio i pričao mu o nesnalaženju mlade žene koja je preuzela klijente. Inače, retko ko nas je posećivao ili zvao. To me nije čudilo. Od Natalijine familije više niko nije bio živ. Tatini nikad nisu bili vezani jedni za druge. Nije imao rođenih sestara ni braće, a ostali... Dolazili su kad im je trebao pravni savet. Ili pare na zajam. Kako je prolazilo vreme, sve manje smo ih viđali. Što se prijatelja tiče, Natalija i Vasilije gotovo da ih nisu ni imali. Poznanike da, mnogo poznanika. Što je značilo i mnogo izlazaka, odlazaka, dolazaka, ručkova i večera... Zbog prirode posla, živeli su dinamično, bili stalno u pokretu, u toku svega što se dešava u gradu. Ali, ponavljam, prave prijatelje nisu imali, jer su jedno drugom bili najbolji prijatelji. A to se ne prašta. Suviše vremena su provodili zajedno, suviše zajedničkih stvari delili da bi im ostalo vremena za druženja sa poentom.
Vasilije je vreme provodio ispred televizora. Ne sećam se kad sam ga poslednji put videla sa knjigom u ruci, njega koji je nekad otkidao od sna, da bi pročitao novu knjigu.
Ja sam često ostajala prekovremeno na poslu, zbog inflacije koja je hvatala zalet. Kolone cifara su bile sve duže i sve besmislenije. Platu smo počeli da primamo sve češće. Na svakih petnaest dana, pa na deset, pa na sedam.
Vasilije je, dok se bavio advokaturom, sam uplaćivao u penzioni fond, tako da smo, kad se sve stavi na gomilu i svakog meseca doda po još malo od novca ostalog posle kupovina i prodaja nekretnina, „izlazili na kraj“. Nekako. Za razliku od mnogih, koji nisu nikako.
„Ako možeš odmah, mnogo mi je loše“ – jedva sam ga razumela, toliko je krčalo u slušalici.
Okačila sam torbu na rame i stavila kapu na glavu. Sve ostalo je bilo na meni, jer u firmi nije bilo grejanja.
„Sledeća dva dana su kritična. Drugi mu je po redu, kao što znate... Ne mogu ništa više da Vam kažem. A ovo bi trebalo da kupite i donesete da počne da prima. Što pre“ – poslovno i nezainteresovano mi je pružio poduži spisak kardiolog.
„Izvinite, al’ šta će mu gaza, flaster, alkohol, ’bivacin’? Imao je infarkt, a ne saobraćajku?“
„Za previjanje, gospođo. Pao je i ima posekotinu na glavi, a mi nemamo čime to da čistimo i previjamo.“
U bolničkoj apoteci pružila sam spisak sa molbom da mi kažu koliko će koštati. Rekli su cifru koja je Vasilija i mene delila od bede. Ostatak nasledstva.
Taksijem sam otišla do stana, uzela novac i vratila se u apoteku.
Nisu primali devize.
Izvadila sam čekovnu knjižicu, računajući da ću, čim odnesem potrebne lekove, otići kod uličnih dilera, zameniti marke i uplatiti novac na račun.
Nisu primali čekove.
Otišla sam do grada, opet taksijem, zamenila devize za dinare, dobila nešto manje od planirane sume, jer je marka u međuvremenu malo skočila (ili dinar pao, više se ne sećam), vratila se u apoteku, kupila i odnela lekove, poljubila Vasilija i zamolila ga da ne umre bar još dvadesetak godina, dok ludilo ne posustane, obrisala mu suzu i slagala da lekovi koštaju peti deo stvarne cene.
Četrdeset dva dana je Vasilije ležao u bolnici.
Osamdeset tri puta sam išla da ga vidim, peške ili gradskim prevozom. Osamdeset četvrti put sam ga, našim kolima, dovezla kući. Nije znao da se zamalo nisam onesvestila na benzinskoj pumpi, kad sam čula pošto je litar goriva. Za nepuna dva meseca poskupelo je sto... trista... milion puta.
Na vrata frižidera magnetom sam zakačila spisak namirnica koje Vasilije sme, odnosno ne sme, da jede.
U frižideru nismo imali ni jednih ni drugih.
A rečeno mi je da nema šale. I da mi ne daju ni dana garancije na Vasilijev život.
„Garo sine, ako imaš bajatog hleba, ja bih poparu. Al’ nemoj da bude na mleku. Nego sa vodom“ – rekao je moj tata.
Zatvorila sam vrata od kuhinje, da mu ne smeta dim cigare. Čula sam da nekome telefonira. Verovatno čika Milanu javlja da je izašao iz bolnice.
Počinjao je da pada sneg, posle skoro dvomesečne suvomrazice.
Plakala sam i u vodi kuvala bajat hleb.
„Sine, ’oćeš li moći sutra ranije da dođeš? Da odemo dok ne počne da radi popodnevna ambulanta?“ – zabrinuto me pogledao Vasilije, nesiguran da l’ pamtim da ima zakazanu kontrolu.
„Jašta, bre, Vasilije. Samo da odem da popunim naloge i eto me nazad.“
„’Oćemo li kolima ili...?“
„Ili bi malo u šetnju po snegu? Kolima ćemo, a šetaj kad prezdraviš“ – prišla sam i poljubila ga u hladan obraz.
„Sine...“ – uhvatio me za ruku.
„Kaži...“
„Ništa... samo... hteo bih... da sve bude dobro. Izvini“ – tiho je rekao.
„Što mi se sad raspekmezi, Vasilije? ’Aj spavaj, a sutra, kad se vratimo iz bolnice, idem da nam kupim malo dijetalnog kajmaka i pršute. Unovčiću ček, pa ću uplatiti kad primiš penziju. Laku noć.“
„Vasilije...Tata...“ – otresala sam sneg sa jakne i gledala gde da spustim kišobran.
Ostavljajući mokre tragove po parketu, ušla sam u njegovu sobu. Ležao je u istom položaju kao i nepuna dva sata pre toga, kad sam pošla na posao.
U pola pet popodne, sedela sam u hladnom stanu. Grejanje nije radilo. Pukla cev koja dovodi paru do našeg bloka. Napolju je bilo minus dvanaest stepeni.
Vasiliju je sahrana bila u tri.
Ono malo njih koji su po snegu i hladnoći došli da ga isprate, rekli su mi da pazim na sebe, da se javim ako mi nešto treba, da ne mislim da sam ostala sama. Da uvek mogu da računam na njih. Čika Milan mi je dao pedeset maraka da mi se nađe i rekao da će doći da montira dodatne brave na vrata, čim ih nađe u prodaji.
Ne znam da li su me probudile petarde, znak da je ponoć i da je došla nova godina ili krkljanje u cevima, znak da je proradilo grejanje. Spavala sam obraza naslonjenog na kuhinjski Ikea sto, na jednoj od četiri Ikea stolice. U jakni i obuvena.
Pred sobom sam imala:
1) sedam neradnih dana;
2) ostatak života;
3) prazan frižider;
4) Vasilijevu penziju;
5) moju platu;
6) pedeset čika Milanovih maraka;
7) tri računa.
Za pogrebnu opremu.
Za sveštenika i opelo.
Za troškove sahrane i održavanje groba do 40 dana.
Rok plaćanja – ODMAH.
Tuširala sam se dok voda nije postala ledena. Onda sam legla u Vasilijev krevet i spavala dvadeset sati. Spavala bih i duže, da me nije probudilo zvono interfona. Dole je bila Vasilijeva sestra po nekome. Zabrinuta, ljuta i mokra.
Otvorila sam vrata.
Pružila mi je neki papir.
„Bilo zakačeno za kvaku. Što se ti ne javljaš na telefon?“
„Spavala sam.“
„Od osam te zovem.“
„Spavala sam.“
„Je l’ znaš kol’ko sad ima sati?“
„Ne znam. Kol’ko?“
„Devet.“
„Pa dobro. Nisam ustala u osam da ti se javim, nego u devet da ti otvorim. Šta si htela?“
„Devet uveče, Dragana. A ti nisi izašla ocu na grob, prvi dan posle sahrane. A zbog tebe ni ja bratu.“
Okrenula sam se, ušla u stan i dva puta zaključala vrata. Tad sam poslednji put videla Vasilijevu sestru po nekome.
Pogledala sam papir. Obaveštenje da je dana 31.12. pokušana dostava telegrama, i da ga mogu preuzeti u vremenu od... do... u pošti broj dva.
Neki Vasilijev prijatelj, verovatno. Obaveštava me da mu je žao.
Šestog januara sam otišla na groblje. Prvo kod Marije i Branimira, zatim kod Natalije i Vasilija, pa kod Dekija i njegovih. Praznih ruku. Oni i tako nisu voleli švedske stolove na grobovima.
Mojima nisam ništa pričala o tome kako stoje stvari. Ponekad mislim da i tako sve vide, pa što da im pričam. A ponekad se nadam da pojma nemaju kako je ovde, pa što da ih sekiram.
Ali Dekiju sam ispričala sve, od A do Š.
Osmog januara sam otišla na posao. I saznala da imam pravo na tri plaćena dana, zbog smrti u porodici. Setila sam se da je tako bilo i kad je Natalija umrla. Tada sam ih, pre bolovanja, iskoristila da bih bila sa Vasilijem i Marijom. Sad mi nije trebalo plaćeno odsustvo. Nisam imala o kome da brinem, a posao se nagomilao.
Zamolila sam kolege da se raspitaju da l’ neko hoće da kupi televizor. Imala sam dva, oba Filipsova.
„Što ne reče pred Novu godinu... Pošto ga ceniš?“
„Sto maraka“ – odgovorila sam. Koštali su, pojedinačno, po hiljadu i sto maraka.
Dvanaestog januara prodala sam televizor za četrdeset maraka i time izmirila preostale troškove Vasilijeve sahrane.
Trinaestog januara uveče se slavio dolazak još jedne nove godine. Nisam zaspala u kuhinji, nego sam već u devet uveče bila u svom krevetu.
Petnaestog nismo primili platu.
Sedamnaestog sam prodala zamrzivač vlasniku picerije u prizemlju naše zgrade. Za trideset maraka i „margaritu“, koju sam pojela dok je on džipom otišao do kuće da donese pare.
Dvadesetog januara je bila slava mog oca.
Naša slava.
Koju nikada nismo slavili, jer je Natalija bila tako beznadežno loša u kuhinji, da bi se to pretvorilo u masovno trovanje gostiju. A Mariji Vasilije nije dozvoljavao da i na dan njegove slave kuva i sprema. Nismo slavili, ali nismo ni plakali, kao ja tog dvadesetog. Bila sam i gladna i umorna.
Dvadeset četvrtog januara nismo primili platu. Onu od petnaestog.
„Što se ne raspitaš da l’ je Srđan primio nekog da mu vodi knjige?“ – posle telefonskog razgovora od skoro sat vremena, u kome sam ja ili uzdisala ili psovala, a ona pokušavala da se seti načina kako da stanem na noge, došla je na ideju moja školska drugarica.
„Gde?“
„Pa u njegovoj firmi. Znaš li da je pre tri godine otvorio firmu?“
„Naravno da nemam pojma. Ma daj! Pa da budem k’o devojčica sa šibicama. Glupo mi.“
„Što? Ti imaš diplomu i iskustvo na tim poslovima, on raspisao konkurs... Šta tu ima glupo? Prvo ga zovi, da ne prilažeš bezveze dokumenta. Vidi da li je neko primljen.“
Opet sam legla gladna.
Nije da ja nisam htela da prodam nameštaj, ili nakit, ili slike koje je Natalija godinama kupovala. Ili stan. Auto....
Jesam. Sve sam htela da isprodajem, pa da se, kad uzmem pare, prvo najedem. A onda razmislim šta ću dalje. Ali, niko ništa nije kupovao. Svi su samo prodavali. U bescenje.
Ili ja nisam poznavala prave ljude.
Ali Srđana sam poznavala. I zato sam odlučila da sutradan ne idem na posao nego, čim ustanem, kod njega u firmu. Da mu ništa ne telefoniram, pišem molbe i konkurišem. Kad već nisam završila prava i nasledila očevu kancelariju i razrađenu praksu. Ili, majčinim stopama, otišla na filozofiju, pa sad imala osigurano mesto nastavnika. Dece i škola će uvek biti, a trgovati se i može i ne mora. Da ne pominjem Natalijino razmišljanje da sam ekonomiju izabrala jer nikad, bez njene pomoći, nisam uspela da sastavim pristojan domaći iz srpskog. A da mi je matematika od malih nogu išla od ruke.
Lep objekat, solidno veliki, na obilaznici oko grada. Uređen parking, očišćen prilaz do njega a i sneg u prečniku od dvesta metara.
Na ulazu staklena kabina, kamera za nadzor koja se vrti kao zvrk, mladić u crnom odelu, sa identifikacionom karticom na reveru sakoa.
„Dobro jutro. Vi ste?“
„Dragana Milić. Htela bih kod Srđana.“
„Kod kog Srđana?“ – zbunio se.
Pomislila sam da je moja drugarica nešto pobrkala.
Setila sam se limuna u zarđalom buretu, roze jambolije, vunenog džempera, teget čarapa.
Nisam snob, bar mislim da nisam, al’ iz takvih dvorišta ne izlaze vlasnici firmi koje ovako izgledaju.
„Srđana... Srđana...“ – nisam mogla da se setim prezimena koje je, za malo, moglo da bude i moje. „Izvinite, ko je vlasnik ove firme?“ – sad sam ja pitala.
„Srđan Jovanović“ – odgovorio je a nije stao „mirno“. Zamalo.
„Pa da. Kod Srđana Jovanovića bih htela, na pet minuta“ - rekoh i ostadoh živa.
„A je l’ imate zakazano?“
„Zakazano kod Srđana?“ – zabezeknula sam se. Jesu prošle godine, jeste se štošta promenilo, ali reč je o Srđanu koji je satima strpljivo, na plus ili minus trideset, čekao da se pojavim. Ja da mu se najavljujem ili zakazujem? Naravno da to mladiću nisam rekla. Umesto toga, pitala sam da li je Srđan u firmi. Ako jeste, neka mu telefonira i pita je l’ može da me primi. Uradio je to.
„Gazda Vas čeka u kancelariji. Levo pa skroz pravo.“
Eto vidiš, dečko! O tom Srđanu ti pričam.
Hodnik je bio zastrt tepihom kakav pominju u knjigama. U koji utanjaju noge. Iza zatvorenih vrata, sa obe strane, čuli su se glasovi i smeh, ponegde i muzika, zvonili su telefoni.
Na dnu hodnika stajao je Srđan. Nije bio iznenađen.
Rukovali smo se i ušli u njegovu kancelariju. Sela sam, a on je otvorio bar i pitao šta ću da popijem.
„Svejedno. Bilo šta da me malo zagreje.“
„Onda ćemo ’šetača’, da nazdravimo susretu“ – izvadio je flašu i dve čaše.
Seo je prekoputa mene, na nisku fotelju.
„Obično ovo radi sekretarica, ali ti si poseban gost. Živeli“ – primakao je čašu mojoj i blago je kucnuo.
„Piješ? Više nisi neko koga sa nestrpljenjem očekuje neka srećnica?“
„Ne. A nisam ni bio, ako se sećaš?!“
Sećala sam se. Ali nisam bila sigurna da l’ smo i ostalo zapamtili na isti način.
„Ne izgledaš dobro, Dragana. Šta nije u redu? Mogu li da pomognem?“
„Ništa nije u redu. Umro mi Vasilije pre mesec dana...“
„Znam.“
„...u firmi već treću nedelju nismo primili ni dinar...“
„Znam.“
„...pokušala sam da prodam stan. Ili nameštaj. Ili auto. Natalijin i moj nakit. Slike...“
„Znam.“
„Znaš li ti još nešto da kažeš, izuzev ’znam’?“
„Znam.“
„Bravo. Vidno si napredovao od kad smo se poslednji put videli“ – zaboravila sam da sam došla da molim, bukvalno, za parče hleba. K’o da sam došla da se svađam.
„Hvala. Ali nisi mi odgovorila, šta nije u redu, a da mogu da pomognem?“
„Pa čula sam da tražiš nekoga ko će da ti vodi poslove...“
„Misliš, knjige?“
„Pa to. Da, knjige. Isti đavo.“
„Nije. Svoje poslove sam vodim, a da to neko uobliči u formu prihvatljivu za inspekcije i sudove, za to plaćam druge. Ali već je popunjeno. Primio sam ženinog kolegu sa faksa.“
„E pa onda...“ – ustala sam - „izvini što sam ti oduzela vreme. Nisam znala. Tek sinoć sam čula za konkurs, a tek juče sam, pravo da ti kažem, i došla na ideju da napustim firmu.“
Ustao je i on. Otišao do radnog stola, podigao i spustio telefonsku slušalicu, a onda okrenuo masivan pozlaćeni ram, slučajno verovatno, malo udesno, ka meni. Na slici on, zgodna crnka okićena zlatom, sa previše šminke i premalo materijala na kupaćem kostimu i dečak. Na brodu, jahti, čamcu... Možda i splavu. Njih troje na nekim daskama, naokolo voda.
Dakle, moj bivši dečko ima ženu i dete.
Stvarno nisam znala da se oženio. Nije me zanimalo. Nisam u vezi njega imala... pa... nikakve uspomene. Ni lepe ni loše. Razišli smo se i zaboravila sam ga.
„Drago mi je što sam te video. I žao što ne mogu da ti pomognem. Javi se ponekad, možda negde nešto iskrsne.“
Dvadeset osmog januara su nam rekli da od prvog idemo na čekanje, sa pola plate. Po mesec dana, za početak. Kasnije možda i duže. Platu nismo primili.
Tog dana je kolega koji je slavio Svetog Savu doneo doručak. Prvi put od kad radim sa njim, sela sam i ja da se poslužim. Dok smo jeli, koleginica je pomenula konkurs u Srđanovoj firmi i rođaku koja je podnela molbu.
„Taj konkurs je završen“ – obavestila sam je.
„Nije. Evo pogledaj u novinama. Traje do petog februara“ – obavestila je ona mene.
Srđane, Srđane.
Čekao si i raspitivao se o meni i svemu što mi se dešava (otuda „znam“ na sve o čemu sam pričala!) da bi dočekao satisfakciju.
Jadno ali ne bez poetske pravde.
Ako mi nisi valjao onda, zašto bi mi sad bio dobar?
* * *
„Izvinite, Dragana. Da sam znala da ćete se naljuti, ne bih Vas pitala“ – rekla je doktorka-svastika.
„Izvinite Vi. A Srđanu recite da, sve i da mi nije dobro, nema načina da mi pomogne. Mada mu verujem da bi to učinio.“
* * *
Dvadeset devetog januara, u petak, na staklu ulaznih vrata u zgradu videla sam flajer: Zlatara povoljno otkupljuje lomljeno zlato.
Odnela sam Natalijinu narukvicu.
Za pare koje sam dobila kupila sam pakovanje zamrznute ribe, flašu ulja, kafu, šećer, so, kesu brašna, pet jaja, četiri kutije cigara. Priznanicu sam stavila u kutiju sa nakitom.
Bilo ga je još, i lepšeg i vrednijeg, a i manje vrednog. U svakom slučaju, razmišljala sam, neću umreti od gladi dok ga imam. Valjda će u međuvremenu još neko doći da pogleda stan, a onda i da ga kupi. I valjda će to biti za tri nedelje, jer ako ne bude, neću imati novca da ponovo angažujem agenciju. Onda sam ispržila zamrznutog oslića i sela da večeram, kao što smo posle tetkine smrti, radili Vasilije i ja. Marija je umrla na Badnji dan i nas dvoje smo od tada postili petkom.
Zvao je čika Milan da pita je l’ mi odgovara da ujutru dođe i montira brave. Rekla sam mu da idem na groblje, jer je mesec dana od tatine smrti, pa da, ako može, dođe popodne.
„Kupi sveću i u moje ime, a ja ću ti dati pare kad dođem. A brave su... videćeš... Jesu poskupe, al’ im ni atomska bomba ne može ništa.“
Trapavo hodajući u nepromočivim čizmama punim vode, izašla sam iz lifta i brljala po torbi, tražeći ključ od stana.
Saksija sa fikusom u hodniku je bila prevrnuta, zemlja iz nje prosuta po mom otiraču i ispred vrata do mog stana.
Beton je bio blatnjav, moj stan otključan.
Slike su bile ili isečene ili razbijene. Koža na foteljama iscepana. Fijoke po podu. U jednoj od njih, prazna kutija u kojoj je bio nakit. Ni priznanice o prodatoj narukvici nije bilo.
Deo bifea sa pićem otvoren. Poluprazan. Bilo je nekoliko flaša konjaka i viskija starih više od petnaest godina. I nekoliko flaša vina, koje su Vasilije ili Branimir donosili sa svojih putovanja. Bilo.
U kupatilu je na pod bio bačen vodokotlić. Iz bojlera je kapalo, zbog odvaljenog poklopca. Ni jednog parfema ni toaletne vode.... Ni poluprazne bočice čak.
Rikorder, kamera, fotoaparat koji nam je Branimir doneo iz Japana, Vasilijev album sa poštanskim markama, kolekcija ploča, Natalijine monografije u kožnim povezima, srebrni ram sa slikom na kojoj Deki i ja, u kupaćim gaćama i bez prednjih zuba, sjajni od sreće i maslinovog ulja, grlimo magarca.
* * *
„Ja ću da dobijem sestju“ – blistao je od sreće u garderobi obdaništa.
Pet meseci starijem dečaku, smotanom i nesposobnom k’o da je beba, pomogla sam da obuče ludačku kariranu keceljicu, a onda mu se unela u lice:
„Od koga ćeš da je dobiješ?“
„Od mame.“
„Kad?“
„Za Novu godinu.“
„A ja?“ – u tom pitanju je bilo sadržano otprilike sve. Šta ću mu ja biti posle Nove godine, da li će me voleti, da li će mu sestra biti važnija od mene.
„A tebe ću da volim najviše. I ona će mojati da te voli isto tol’ko kol’ko i ja“ - u tom odgovoru je bilo sve što sam htela da čujem.
Početkom leta, Dekijeva mama se otrovala sladoledom. Stvari su se iskomplikovale i morala je da prekine trudnoću.
Na more smo otišli sredinom jula, Vasilije, Natalija, Marija, Dejan i ja.
Čim smo stigli, Vasilije je telefonirao Dekijevim roditeljima da smo dobro putovali i da je sve u redu.
„Laže te on, Jovane! Nije ništa u jedu. Nije ’tela Natalija da nam da paje da kupimo sladoled“ – vrištao je Dejan u nadi da će njegov, četiristotine kilometara udaljeni otac, čuti tu bruku i sramotu.
„Dejo, srećo, pa zar ti se mama otrovala sladoledom, a ti ga ceo dan tražiš? Čim se osvežimo i presvučemo, idemo na hladnu limunadu. Videćeš – mnogo je lepša od sladoleda“ – ubeđivala ga je Natalija.
Kad smo sišli na terasu hotela, Marija je rekla da joj je tu gde sedi promaja i da joj je tek sad muka od puta i serpentina i da ide malo da prošeta. I da će da povede decu da i ona malo prošetaju.
Dejan i ja smo, k’o po komandi, rekli da nećemo da šetamo nego da ’oćemo sladoled. Natalija je rekla da o sladoledu više nećemo razgovarati toga leta, da je terasa u zavetrini i da ne zna odakle to Mariji duva. Vasilije je pitao moramo li da mu probijamo uši celodnevnom vriskom, a Marija je rekla da ustanemo i pođemo sa njom u šetnju. I neprimetno mi namignula.
Skočila sam, povukla Dejana za šorc i već posle dve sekunde nije nas bilo na terasi na kojoj je i u zavetrini duvalo.
Posle tri minuta sedeli smo u poslastičarnici i jeli tri ovooolike porcije sladoleda.
„Polako, da vas ne zaboli grlo“ – savetovala nas je moja tetka. „Ima jedna gde prave još bolji, al’ podaleko je. Ići ćemo sutra, sad bi mogli da posumnjaju. I šta je više napala s tim trovanjem, k’o da je luda? Ako se Đurđa otrovala, ne znači da ćemo sad svi da se potrujemo i da ne smemo da ga okusimo celo leto. Kako li misle da vas kontrolišu od septembra, kad pođete u školu? Možete pečenog vola da pojedete, a da vam majke ne znaju... dok ste u školi... Baš je ukusan. Samo polako, da vas ne zaboli grlo.“
Sutradan, na plaži, Natalija je iz bele frotirske torbe sa plavim i crvenim sidrima, izvadila „koperton“.
Marija je iz teget najlonskog cegera izvadila flašu sa maslinovim uljem.
Deset minuta posle toga, Vasilije je rekao da ne može da vodi računa o nama dok smo u vodi.
„Klizaju se k’o sapuni. Ne znam kako bi ih uhvatio, ako bi počeli da se dave. Čime si ih mazala?“ – pitao je Nataliju, koja je pod suncobranom čitala debelu knjižurinu.
„Ne klizaju se zbog mene.“
„Nego zbog mene?“ – zarežala je Marija, dok je posebno mutila belance da ga namaže po nosu, a posebno žumance kojim će oprati kosu u morskoj vodi.
„Šta god da ste im uradili... Toliko su masni i smrdljivi, da kad uđu u plićak, oko njih posle minuta nema žive duše. A Gara je tako debela, da poveća nivo vode za pola metra, kad uđe u nju.“
„Dobro. Ako je moja krivica, ’ajte deco pod tuševe, da sperete taj zejtin od masline i smrad, pa neka vas ona maže samo pomadom. Trčite gologuzi naokolo i dobijte opekotine i završite u bolnici i... A ti, Vasilije, umesto da se k’o normalan otac raduješ što ti je dete napredno, ti se sprdaš. Pa šta ako je dobila koje kilo? Baš joj je lepo. Nikad lepša nije bila. Uh! Ne znam što li sam uopšte polazila, kad sam unapred znala šta će i kako će biti.“
„Idemo da se istuširamo, Marija“ – cičali smo. („Vreme za sladoled, Marija“ – šifrovano smo je obavestili.)
„Velika je gužva tamo, kod tuševa... Nemoj da paničite ako nas nema“ – ustala je Marija sa dušeka, stavila sastojke za prirodnu negu kose i nosa pod suncobran, pokrila ih novinom, obavestila sestru i zeta da ćemo poduže biti odsutni i uzela novčanik.
Otišli smo u, juče pomenutu, najbolju poslastičarnicu.
U povratku smo sreli magarca.
* * *
Znala sam da treba odmah pozvati policiju, ali odneli su i telefone.
I da ništa ne treba ni pomerati ni dirati, zbog tragova i otisaka prstiju. Nisam ništa ni pipala, samo sam razgledala. Pravila spisak u glavi. Bez čega sam sve, neprocenjivog, ostala, a što na ulici neće biti skuplje od sto maraka.
Onda sam pozvonila na susedna vrata.
„Izvinite što smetam. Obili su mi stan dok sam bila na groblju... Ako mogu da telefoniram ... Da prijavim...“ – mucala sam pred začuđenim komšijom koji je otvorio.
„I-ju, šta to pričaš? Ja čuo buku, al’ sam mislio da se možda seliš. Ili raspremaš. ’Ajde uđi. Smlatio me grip, ležim već tri dana, a moji na Kopaoniku. I šta kažeš – obili!? Jesu ti uzeli nešto?“
Došla je patrola. Dala sam izjavu. Zapisali, slikali, pitali da li sumnjam na nekoga i da li sam u poslednje vreme primetila nešto neuobičajeno. Pitali, nikoga posebno, na čiji li su interfon zvonili i ko ih je pustio u ulaz. Malo se čudili a malo i smejali „video nadzoru“. Rekli da će javiti čim nešto saznaju i otišli.
Došao je i čika Milan.
„Ne javljaš se na telefon, pa sam se uplašio da nisi pala na groblju, strašna je poledica. Dragana, dete, šta je ovo?!“
Ušli smo u kuhinju, u kojoj je bilo najmanje štete. Skuvala sam kafu. Čika Milan je plakao i rukavom brisao suze i nos, ja sam pušila, ćutala i gledala u spisak namirnica koje Vasilije ne sme da jede.
„Što, dete, ne prodaš ovu stančinu i ne kupiš nešto manje? Što se ne udaš? Što, blago meni, ne otvoriš agenciju? Imaš i fakultet i iskustvo. Što ne odeš na sedam dana negde, da se malo odmoriš i odvojiš od svega? Što ne dođoh sinoć, jebem me u ovu ludu glavu!? Što me Vasilije nije zvao čim vam je ono govno od kamere prestalo da radi, da se osigurate? Šta ću s ovim bravama, ako ne pristanu da mi vrate pare? Što bi ti ih sad stavlj’o, kad je sve što je moglo da se uzme uzeto?“
„Zato što svako „što“ ima svoje „jebem li ga“, da izvinite. Nemojte plakati. A brave... Novac nemam da Vam dam, ali čim budem imala, ako ništa ne uradite sa njima...“
Odmahnuo je rukom.
„Ja bi tebi treb’o da dam. I zadnji zalogaj da podelim s tobom. Da nije bilo Vasilija, moja Daca ne bi bila živa. On je „ajkulom“ otiš’o u Beograd, stavio doktora Ružičića, načelnika Infektivne, u kola i dovez’o ga, kad mi se Daca razbolela od meningitisa. I platio mu svaki minut koji je proveo pored nje. I pretplatio. Spas’o mi jedino dete sigurne smrti. A ja njegovom ne mogu da pomognem.“
„Možete, čika Milane.“
„Kako, ćero?“ – još uvek je šmrckao.
„Dajte mi pare za sveću koju sam, u Vaše ime, zapalila tati.“
„E bre brate... Zaključaj vrata za mnom. Odo’ do kuće časkom, da ti bar telefon donesem. Imam jedan, don’o mi neko ko zna kad da pogledam šta mu fali i nikad nije doš’o da ga uzme.“
Vratio se posle pola sata, sa telefonom i torbom; čvarci, komad pršute, kesa kukuruznog brašna, deset jaja uvijenih, svako posebno, u novine, plastična flaša od litra i po mleka („Skuvano je, rekla moja žena!“), dvesta grama kafe, kutija šećera u kockama, dve kutije sardine sa povrćem, kesa pirinča, sapun „ten-san“, pet kesica šampona za kosu od kamilice.
„To nam se zateklo u kući. I mi skoro pa da gladujemo. Samo nemoj da se predaš, nego izdrži. Sve će biti dobro, kad ti kaže tvoj čika Milan. Ako ne pre, ono od Nove godine.“
Dok sam gledala kako silazi niz stepenice, jer nije smeo liftom, zbog čestih nestanaka struje, zazvrčao je telefon. Vlasnica agencije koju sam ovlastila da proda stan pitala je da li bih sutra mogla da primim gospodina P. i njegovu suprugu. Hteli bi da još jednom pogledaju stan. Ne sme ništa sa sigurnošću da kaže, al’ čini joj se da će ga kupiti. Dok sam istovremeno klimala glavom i govorila da naravno da mogu, čula sam zvono na vratima.
„Je l’, Dragana, šta mi to komšija Žarko kaže? Da su te opljačkali?! Pa kako, bre? Gde si ti bila?“ – žena sa sprata ispod, kojoj nisam znala ime, pokušavala je da se provuče i uđe.
„Jao kako ti je lepo ovde. Samo ti je veliki rovaš.“
„To su oni napravili“ – pravdala sam se.
„U bre... vidi kako su ovo isekli... Ććć... Što ti lepi ovaj sto i stolice u kujni. A šta će ti četiri, kad si sama?“
„Tako smo kupili. Nisu prodavali na metar.“
„A-ha. Pa ništa, samo dođoh da vidim šta ti se to desilo. Ujutru idem da nađem nekoga da nam nakači alarm na vrata, onaj što skiči kako neko priđe. Ume to i moj Milojko, al’ nema vremena, stalno je u poslu. Ja onu kameru dole na ulazu, svaku put kad ulazim i izlazim, pljunem. Sramota! Ni mesec dana nije radila, a tol’ko smo doplatili zbog nje.“
Nisam znala da li čika Milanove brave skiče, pa sam samo rekla „doviđenja“ i zatvorila vrata za njom. I samo jednom okrenula ključ.
„A ovo je...?“
„Soba.“
„Čija?“
„Ničija. Samo još jedna soba.“
„Čudno mi da imate ovoliki stan a živite sami. Mislim... Nelogično mi.“
„Nisam uvek bila sama. Pre mesec dana mi je umro otac. To je bila njegova soba.“
„A jeste li imali majku?“
„Mislite uopšte ili pre mesec dana? Ili mislite da l’ me rodio tata?“
Pocrvenela je.
„Izvinite, nije moje da pitam... Samo mi malo čudno.“
„Darinka, još jednu progovori i letiš kroz prozor. Dakle, Dragana, ako nemate ništa u planu, predlažem da odemo na piće i proslavimo. Kupljen stan“ – rekao je gospodin P.
Dok sam pijuckala đus votku i grickala kikiriki, razmišljala sam da ljudi oko mene, izgleda, svako veče ovako piju i jedu.
„... čim to bude završeno, Vi dobijate pare, sređujemo sve sa pravne strane i mi se useljavamo. Za to vreme, Vi možete da tražite stan koji Vama odgovara...“ – samo to sam čula.
„Izvinite...?“
„Ako Vam odgovara?“
„Nisam razumela.“
„Pa to... Da ću najdalje do desetog aprila naplatiti posao u Rusiji. Tada ću Vam dati pare i zakonski ćemo prevesti stan na mene.“
„Kol’ko para?“
„Osamdesetpet hilajda maraka. Zar mu nije to cena?“
„Jeste, ali sam mislila da ćete se cenkati. Nisam verovala da ću dobiti više od šezdeset.“
„Umem ja da se cenkam, al’ sa Vama neću.“
“A što? Ako kaže da joj je dosta šezdeset...?“ – iščuđavala se Darinka.
“A što? Ako kaže da joj je dosta šezdeset...?“ – iščuđavala se Darinka.
„Darinka!!! Dao bih Vam sad deo novca, kao kaparu, ali znate kako je... Nije da nemam poverenja, samo... svašta se dešava. Stvar principa. A Vi, ako budete imali povoljniju ponudu, slobodno iskoristite. Stanovi se prodaju u bescenje, znate i sami.“
“Ma ne. Dogovorili smo se, nema potrebe da dajete kaparu. Kad Vam stigne novac, završićemo formalnosti, baš kao što ste rekli.Taman da se polako spakujem.“
“Ma ne. Dogovorili smo se, nema potrebe da dajete kaparu. Kad Vam stigne novac, završićemo formalnosti, baš kao što ste rekli.Taman da se polako spakujem.“
„A stvari, šta ćete sa njima?“ – rizikovala je Darinka batine.
„ ? ? ?“
„Onoliki nameštaj. Gde ćete ga, ako kupite manji stan?“
„Opet ti, Darinka... Ali, u pravu je, imaćete previše nameštaja. Je l’ bi nam ostavili deo?“
„Nisam razmišljala. Što da ne. Pošto se niste cenkali, ja Vam, zauzvrat, ostavljam ono što Vam se svidi.“
„Pošto?“
„Nipošto. Rekoh Vam, kao zahvalnost što se nismo pogađali.“
„Vi ste ekonomista, ako se ne varam?“
“Da.“
“Da.“
„Ja sam završio tri razreda gimnazije. Četvrti sam dva puta ponavljao i izgubio pravo na školovanje. Darinka je frizerka. A Vi, onakav nameštaj poklanjate, tek tako?“
„Pa dobro, recite Vi cenu.“
„Ovako... U dnevnom boravku i salonu neka ostane sve kako jeste. Ono što su barabe isekle može da se popravi. I tepih iz male plave sobe. I sve slike, svejedno što su oštećene – a ja Vama sto hiljada na ruke. Ostatak nameštaja uzmite.“
„A belu tehniku?“ – stvarno sam bila najjadnija.
„Paaaa... što da pentramo na šesti sprat veš-mašinu i mašinu za sudove, kad već...“ – zaustila je frizerka.
„Ćut’ ti! Ovo što sam nabrojao ostavite. Ostalo, i belu tehniku, iselite. Je l’ pošteno?“
Poželela sam da ga izljubim. I da mu dignem spomenik. I da ga odlikujem medaljom. Najzlatnijom.
Pružila sam mu ruku i rekla da jeste pošteno.
Polako sam počinjala da pakujem ono što ću poneti iz stana.
Najpre sitnice.
Albume sa slikama, na primer.
U njima su bili slike meni nepoznatih ljudi. Na poleđini je pisalo:
„Nataliji od njene Vere, da je nikad ne zaboravi...“ 09.XII 1959.
„Mom dragom drugu Vasiliju, za uspomenu...“ marta 1952.godine.
Ali i slike mojih roditelja. Marijine. Moje. Sa rođendana, sa mora, iz pećina...
Marija nikad nije išla sa nama u obilaske koje je moja majka, sa mnogo energije i elana, planirala i realizovala. Pokušavala je da izdejstvuje moje ostajanje, a oni „Nek’ se lomataju ako im je to uživancija. Što da tebe bednu vuku sa sobom!“
Ali Natalija je bila neumoljiva:
„Da sedi sa tobom u zagušljivom stanu i gleda kako savijaš sarme? Stvarno joj je provod.“
„Pa držaću otvoren prozor neka se luftira.“
„Marija, nemoj da se praviš luda. Znaš dobro o čemu pričam. Prvo i prvo, idemo na čist vazduh, što njoj treba, jer je ceo dan u zatvorenom. Drugo – ide da nešto vidi i nauči. Nešto što će joj koristiti i od čega može da bude samo pametnija i obrazovanija...“
„A može i da navuče zapaljenje pluća na toj promaji. A može i da je ujede zmija. Ili da se saplete o neku stenčinu ili kamenčinu pa da polomi nogu ili ruku...“
„Treće...“ – nastavljala je moja majka, ne obazirući se na jeziva proročanstva – „dete skoro da i ne viđamo. Stalno smo u nekim obavezama. Ovo nam je retka prilika da se okupimo kao porodica.“
„Baš si izabrala mesto na kome ćeš da okupiš porodicu. U pećini! Šta ćete da jedete? ’Oće l’ Vasilije da ide u lov na medvede, dok vas dve razjarujete vatru i deljete ražanj u toj jazbini? Ako joj treba vazduh i kamenje, vi se lepo odmarajte tri dana praznika, a ja ću nju za ruku, pa na Moravu. Nek’ baca kamenice u vodu, nek’ se šeta i trči pored vode i nek’ diše čist vazduh. Pa da. A ne da lomite vratove po gudurama.“
„Kad ti budeš imala svoju porodicu, ja ti se neću mešati i savetovati kako da provodiš praznike. Zato nemoj ni ti meni, molim te. Pa je l’ tako, Vasilije?“ – okrenula bi se prema mužu, tražeći saveznika.
Vasilije bi nešto promrsio, nešto što je moglo da bude i „tako je“ i „nije tako“ i počinjali smo da se pakujemo, a Marija bi, ljutito tresnuvši vratima, otišla kući.
Vraćali smo se prljavi, izgrebani, gladni...
„K’o da ste Albaniju prelazili. Luda žena!“ – hukala bi Marija gledajući nas takve nikakve i tražeći na meni trag od ujeda zmije, koji je mojoj rasejanoj majci promakao.
„Tačno je da smo malo umorni, ali smo zato prepuni utisaka.“
„Je l’? E da znaš da mi je milo da čujem. Moraćeš mi ispričati natenane o svim tim lepotama, čim proverim da l’ Gara nije zakačila neku buvu ili krpelja. Je l’ važi?“ – na putu ka kupatilu, u prolazu bi dobacila sestri.
„Zatvori okice, da ti ne uđe šampon... O šta mi napravi od deteta... Vidi kako si izgorela od sunca, sva si crvena po vratu. I nos će da ti se oljušti. Majsko sunce je najgore. Da bar ide na uranak na Đurđevdan, išla bih i ja. Nego praznuje prvi maj u planini. Jebo je fakultet...“
„A što i ti ne ideš sa nama? Bilo bi mi lepše“ – pitala sam jednom, kroz balončiće od sapuna koji su mi izlazili na usta.
„Vala i da znaš da ’oću. Ovako živa nisam dok se ne vratite, misleći šta sve može da ti se desi. Bar ću te imati na oku, dok se ona vere k’o divokoza i uživa... A i ovaj Vasilije je... najobičniji šonja, ja kad ti kažem. Dobar je, al’ nema stav. Ja bi njoj zalepila šamarčinu da se puši i naterala je da pripaše kecelju! Da ti dam ja izlete u pećine! Sedi tu i kuvaj ručak za muža i dete!!! Al’ on jok – nego ’de ona okom, on skokom. Od sad idem i ja sa vama“ – odlučila je, na moju radost.
Na sledećoj ekspediciji, organizovanoj od četvrtog do šestog jula, naš alpinističko-speleološki tim je imao pet članova.
Sve što je godinama uporno stavljala u naše torbe, a što je Natalija još upornije vadila pre polaska, Marija je sad ponela u najvećoj torbi koju smo u životu videli.
„Marija, šta imaš u torbi?“ – pitao je Vasilije sav zadihan i crven u licu, kad je seo u kola. „Jedva je ubacih u prtljažnik.“
„Sitnice“ – odgovorila je. „Gde ste do sad? Pola sata džupim ispred zgrade čekajući vas. Još malo pa će biti nepodnošljiva vrućina.“
„Pa dogovorili smo se u sedam. Gde kupi onoliku torbetinu?“ – okrenula se Natalija ka nama.
„Pa jesmo se dogovorili... al’ sam mislila, možda ćete poći ranije, da iskoristimo ’ladovinu, pa sam sišla još u pola sedam. K’o velim, dok svratimo po Dekija – prođe vreme. A torbu sam uzela od Žane iz mog ulaza, one što živi u Švedskoj. Došla na odmor.“
Nagla se prema meni i prošaputala: „Ispohovala sam piletinu. I napravila sladoled. I sendviče sa „zdenkom“ i praškom šunkom. Videćeš“ – poljubila me u obraz.
„Kad ću videti? Za tri dana? Do tad mogu sto puta da umrem od gladi“ – tužno sam pomislila.
Pred Dejanovom zgradom su stajali njegovi roditelji. On je sedeo na ofucanom kartonskom koferu. Svo troje su bili liht plavi.
„Natalija, vodi ga ’de znaš, da ga moje oči ne vide. On i jeste za pećinu, a ne za stan i civilizaciju...“ – počela je tetka Đurđa da priča čim je Vasilije otvorio vrata.
„Kuku, Đurđa, što ste takvi? Šta vam se desilo?“ – čudila se moja mama.
„Desilo se da smo rešili da iskoristimo ova tri dana za krečenje stana. On jutros ust’o pre svitanja i izbudio i nas. Da ga pakujemo. K’o da putuje na Mars. Zavrziv’o se za sve po kući i iš’o mi na živce. Obori merdevine, polomi bokal... Rek’o da podignemo kofu sa bojom na šifonjer, dok budala ne upadne u nju. Sinoć majstor što nam radi stan razmutio, pa da jutros počne da kreči. Kad ti se moj sin pope na stolicu, da skine putnu torbu odozgo. Jovan i ja potrčasmo, gde on ovolicni može da je dohvati... Taman kad smo svi bili ispod nje, on je preturi... kofu... Bam! Prosu se dva’es kila farbe po nama... Vidi u šta sam mu stavila stvari... u koferčinu iz podruma u kojoj držim prazne tegle. Sve nam u sobi plavo... Nisam stigla bolje da ga operem, rek’o da ga ne čekate... A mi sad idemo da pokušamo da se speremo. Pa da Jovan ode da kupi novi materijal za krečenje. Evo, stavite ovaj najlon na sedište, da vam ne isprlja presvlake... Ulazi u kola, ludače... Srećan vam put. I nemoj da ga štedite. Â li zucne, a vi udrite po zubima...“ – joj, kako je bila ljuta. I plava.
„Nemojte baš sve zube da mu poizbijate. Ostavite neki i nama... I držite ga podalje od svega što može da padne“ – dodao je čika Jovan.
Dejan je seo pored Marije, zagledao se u svoja plava kolena, a Vasilije je napolju ubacivao koferče u gepek.
„Očistiću ti ja to čim stignemo. Imam razređivač u torbi“ – pomilovala ga je Marija po glavi.
„ŠTA imaš u torbi?“ – posle silnog plavetnila poslednjih desetak minuta, Natalijine ogromne zelene oči bile su pravo osveženje.
„Razređivač. Za skidanje fleka. U stvari, nije razređivač, nego ono što koriste na hemijskom čišćenju. Dala mi Mila, ona što drži radnju u Sinđelićevoj.“
„I to je tebi sitnica? Nosiš razređivač na izlet! U pozajmljenoj torbi veličine autobusa! Koje si još sitnice ponela?“
„Prođi me se, bre, Natalija. I ne drlji se u mene, nemoj sad da izađem. Imam ja valjda pravo da ponesem ono što mi treba? Ni ja tebi ne govorim šta ćeš da nosiš.“
„Ali razređivač!!!“
„Ma ćuti tu i gledaj kud Vasilije vozi“ – okončala je Marija raspravu.
Tako su nas ostavili da se na miru igramo „na slovo, na slovo“. Dejan je, kao i uvek, pobeđivao.
„Na slovo...na slovo... J! A poslednje A“ – rekao je.
„Jama?“
„Nije.“
„Jabuka?“
„Nije.“
„Jela?“
„Nije.“
„Jarebica?“
„Nije.“
„Pa šta je?“
„Pa juka“ – pokazao je na svoju plavu ruku.“Sad opet ja. Na slovo... na slovo...J! A poslednje E.“
„Rame?“
„Nije.“
„Rode?“
„Nije.“
„Rupe?“
„Nije bje! Jek’o sam na J!“
„Pa na R i pogađamo! Reke?“
„Nije.“
„Ne znamo. Šta je?“
„Jaje!! Opet ja!“
„Ej, bre, Dejane, ne možeš tako. Isto ti i R i J, kako da znamo?“
„Pa pogađajte“ – predložio je. „Na slovo...na slovo...M! A poslednje J!“
„Maj?“
„Nije.“
„Moj?“
„Nije.“
„Moleraj?“ – zakikotala se Marija.
„Nije, Majija!“
„Moler?“ – pitao je Vasilije.
„Jeste! Bjavooo! Sad Vasilije!“ – trupkao je plavim nožicama u plavim „jugoplastikinim“ papučicama po patosu.
Sjajno raspoloženi, ako izuzmemo Natalijino namćorisanje, stigli smo na cilj.
Na recepciji je Dejan bio predmet opšte pažnje i komentara.
„Je l’ Vam on to ima žuticu, sirotan?“ – pitala je jedna gospođa Nataliju.
„Nataša, dolazi ovamo! Ne pipaj ga!“ – histerično je druga zvala devojčicu nešto mlađu od nas, koja nije mogla da odluči da l’ da se zasmeje ili da zaplače gledajući Dekija. Pa je blenula i kao hipnotisana mu prilazila sve bliže.
„Nije bolestan. Obična farba“ – bezbrižno je Natalija odmahnula rukom.
„A što i devojčicu niste ofarbali? Nju ste mogli u roze“ – pitao je jedan mladić Mariju.
„Mogli smo, al’ nam nestalo farbe. Polazi, Vasilije...“ – komandovala je Marija.
Opet je Vasilije muku mučio sa Marijinom torbom, al’ smo se nekako, natovareni kao teretni brodovi, popeli u dve rezervisane sobe.
„U trokrevetnoj ću ja sa njima, a ti idi sa Natalijom u dvokrevetnu“ – rekao je tata Mariji, dok je tražio ključeve.
„Jes’ pa da mi zagorča izlet zvocanjem. Ja ću sa decom, a vi budite u toj sa dva kreveta.“
„Dobro. Osvežite se, pa da siđemo da nešto pojedemo... i onda idemo“ – složio se Vasilije unoseći najveću torbu na svetu i koferče u trokrevetnu sobu.
Marija je prišla vratima, zaključala ih, dovukla torbu do kreveta i iz nje jedva izvadila nešto veliko četvrtasto narandžaste boje.
Tad sam prvi put videla ručni frižider.
„Šta ti je to?“
„Frižider.“
„Otkud ti?“
„Dala mi Žana. Ona uvek putuje sa ovim.“
Otvorila ga je. Počelo je da kulja nešto belo. I da šišti.
Deki i ja smo se, za svaki slučaj, sklonili u najdalji ćošak.
„Ne bojte se. To je zato što je u njemu ’ladno, a u sobi toplo. Da vidite šta imamo...“
Sladoled, pohovana piletina sa susamom, sendviči, pita sa višnjama, kiflice sa sirom, rolnice od mlevenog mesa...
„Marija, ženo, šta više radite unutra? ’Oćete li izlaziti?!“ – lupala je Natalija na zaključana vrata, dok smo završavali ručak.
„Evoo... Kupam Dejana... Dolazimo“ – iz torbe je izvadila kesu, iz kese flašu i krpu, natopila krpu i istrljala Dekija po nogama i rukama. „Trči brzo i umij se po licu, pa da idemo. Ne mogu da je slušam kako vrišti.“
Sišli smo u trpezariju i popili po tri čaše hladnog soka.
Onda smo se nas troje vratili u sobu, jer nam je bilo muka, a Natalija i Vasilije su otišli da vide pećinu.
Marija je iz čarobne torbe izvadila karte, posedali smo na patos i počeli da igramo „Crnog Petra“.
Kasnije, kad nam je dosadilo, izvalili smo se na krevet i pregledali sadržinu torbe.
Karte, „ne ljuti se, čoveče“, šah, zavoj, flaster, jod, tegla meda i tegla crnog pekmeza od šljiva, još zavoja, razređivač, makaze male i makaze velike, kutija prve pomoći, pet peškira, flaša soka od borovnice, tabak grube šmirgle („Ne znam otkud to tu, al’ neka ga. Možda Vasiliju zatreba oko kola“), kišobran „na sklapanje“ („Dala mi Žana da se poslužim. Praktičan je, ne zauzima mesto“), kutija od cipela skoro puna lekova i ampula, tri ogromne providne kabanice („I njih mi dala Žana. Jes’ da su rekli da će da bude sunčano, al’ ja im nešto ne verujem“), dva para kaljača („Jes’ da su rekli da će da bude sunčano, al’ za kišu su dušu dale“), moje rezervno karirano ćebence, koje je čuvala u svom stanu, puna kesa „kiki“ i „bronhi“ bombona, čokoladica „životinjsko carstvo“ i kesica slanih štapića, ogroman šešir od slame, sa ljubičastom satenskom trakom...
„Žanin. Ona je glavata, možda će ti biti malo veliki, al’ nema veze. Bolje to nego da te udari sunčanica. Pošto su javili da će biti sunčano. Obrisala sam ga iznutra alkoholom, samo da znaš. Probaj...“
Stavila mi je šešir na glavu a on mi je pao do brade.
„Pih. Znala sam da će biti veliki. Ma ko te ovde vidi! Važno je da te zaštiti od sunca, da ne izgoriš k’o prošli put...“
„Ali ništa ne vidim od njega.“
„Ne vidiš? E, pa onda nećemo ni izlaziti na sunce. Što ti majka nije kupila šešir, nego te povela gologlavu...“
„Imam ja šešir, onaj za more. Al’ mi ga nisu poneli..“
„E pa, kako su te pakovali, tako ćeš i obilaziti pećinčine. Kad pre’ladi, idemo nas troje do manastira. Blizu je, videla sam kad smo dolazili. Da pitam imaju li kozjeg mleka na prodaju, pa da vam uzmem da pijete dok smo ovde. ’Oćete li da jedete?“
„Ja ’oću pite“ – rekla sam.
„Ja bi jolnicu“ – rekao je Deki.
„I ja ću parče pite. Pa da malo odspavamo. Ustali smo rano...“
„Ja ust’o po mjaku i pjosuo fajbu.“
„Odlično. Onda spavanjac dok se oni ne vrate. I ni reči o ovome u torbi. Jasno?“
Klimali smo glavama, punih usta. Sve nam je bilo jasno.
* * *
Februar je bio mesec u kome sam čekala da mi iz policije jave ima li nešto novo. Da me iz firme zovnu i kažu da je bila plata. Da se gospodin P. pojavi na vratima, jer su Rusi uplatili.
Kao miš, do poslednje mrvice, pojela sam sve što što sam kupila od para dobijenih za narukvicu i što mi je čika Milan doneo u torbi.
Dvadeset drugog i dvadeset trećeg februara sam pojela po kesicu „smokija“.
Dvadeset četvrti februar je bio ponedeljak. Marija je imala običaj da kaže „Glavu gore, biće bolje od ponedeljka“. A čika Milan da treba izdržati do Nove godine...
H-mm.
Komšije skoro da i nisam viđala. Izuzev kad izađem da tražim kutije za pakovanje, nisam imala razloga da napuštam stan. Ni đubre nisam bacala, jer ga nisam ni imala. Poštansko sanduče nisam otvarala od Vasilijeve smrti, rešena da to ne uradim dok ne dobijem sto hiljada maraka na ruke. Onda ću platiti i račune i kazne i kamate.
Sela sam na terasu, pijuckajući vodu ohlađenu u frizu.
Na klupicama ispred zgrade sedeli su likovi, uživajući u skoro pa prolećnom danu. Među njima i komšinica sa sprata ispod.
Setila sam se da joj se svidela kuhinjska garnitura, ali nisam, i dalje, mogla da joj se setim imena.
Pa sam uzela kantu za otpatke i pošla da je, kao, ispraznim.
„O, Dragana! Nisam te odavno video. Otkud si ti kod kuće, zar ne radiš?“ – pitao je komšija iz stana do moga.
„Na čekanju sam. Šta Vi radite?“
“Eto, izaš’o malo na sunce...“
“Je l’ si ti to prodala stan? Tako sam nešto načula?“ – BINGO!!!
“Eto, izaš’o malo na sunce...“
“Je l’ si ti to prodala stan? Tako sam nešto načula?“ – BINGO!!!
„Jesam. Selim se za nekoliko dana. Pa sam mislila, ako hoćete da kupite sto i stolice iz kuhinje... Meni ne treba četiri stolice i veliki sto, napraviću nešto po meri, kad se preselim...“
“A šta tražiš za njih?“
“A šta tražiš za njih?“
„Dogovorićemo se, samo ako ih hoćete i imate gde.“
„Sad?“
„Kad god hoćete.“
„Sad.“
Dok smo čekale lift, rekla je da se ne seća garniture, ali ako ja kažem da je lepa...
„Ne kažem ja ništa. Sad ćete videti opet, pa odlučite.“
„Ma jok, bre. Kupujem je, nema priče. Samo kažem... Onako.“
O da, naravno da joj se dopadala. Možda i više nego onog dana. Svaku stolicu je okrenula, proverila da l’ se sto klima, da l’ se lako razvlači.
„Još da je mahagoni boje, bila bi k’o upis.“
„Boja drveta nam je odgovarala uz ovo“ – pokazala sam rukom na plakare, stolariju, parket.
„Pa jeste, u pravu si, al’ ja bi volela da je k’o mahagoni. Znaš šta, ja sad nemam pare, al’ čim moj Milojko naplati uvođenje grejanja kod onog... znaš ga... što ima tamo na ćošku...“
„Dobro.“
„A je l’ mogu sad da je nosim?“
„Nemate ni malo para?“
„Imam nekih stotinak milijardi. Odoh jutros na pijac pa se istroših. Al’ on će do petka da naplati, u markama.“
„Dajte to što imate i nosite. A u petak ostatak.“
Pomogla sam joj da odnese sto. I sama sam odnela dve stolice.
Dala mi je stoosamdesetdve milijarde dinara. I reč da će u petak doneti ostatak.
Otišla sam u prodavnicu i za stoosamdeset milijardi kupila osam praznih, lisnatih pašteta i pola litra jogurta. A za dve milijarde žvaku.
Ispekla sam paštete, i, zalivajući ih jogurtom, sve pojela sedeći na terasi.
Zatim sam svaku torbu, ranac, kofer i tašnu izvrnula naopako. Našla sam tri cigarete i parče hartije sa Vasilijevim rukopisom. U kozmetičkom neseseru koji je koristio u bolnici.
Ljudi koji mu duguju novac.
Neka imena su bila precrtana, većina nije. Dug je bio u dinarima.
Na dnu spiska, malo odvojeno i podvučeno, pisalo je: posle Nove godine!! Zefir.
Zapalila sam cigaru i uopšte nisam izbacivala dim.
Da l’ bi čika Milan znao ko su ovi ljudi?
I o kojoj Novoj godini je reč?
I zašto je ćutao, kad je video da nam je iz dana u dan sve gore? Zašto mi nije rekao da mu duguju pare?
„A ti bi ih naterala da mu plate, a? Samo da si znala. Opasna si, bre, Garo!“ – toliko me oraspoložila cigara, da sam čak postala duhovita.
Zvrrr...
„Ovaj...Draganice... doš’o malopre Milojko malo zagrejan i polud’o kad je vido sto i stolice. Kaže ja rmbam k’o konjina, a Marta se glupira i kupuje što joj ne treba. Pa mi daj pare i ’ajde sa mnom da mi pomogneš da i’ vratimo ovde ’de su bile. Rek’o da mi neće dati u petak ni za prodavnicu i da mu se sklanjam s očiju.“
„Izvinite... Ko je Marta?“
„Šta?“
„Koja Marta se glupira?“
„Pa ja. Se zovem Marta!“
„Ma znam da ste Marta, nego sam htela da kažem da nema veze. Ne morate mi davati ostatak u petak, neka ovo što ste danas dali bude sve.“
“Onda nemoj ići. Izvini. Šta ću, takav je kad popije. Strog. I on bi vol’o da je mahagoni, al’ pošto nije, neka bude da sam ti danas sve isplatila.“
“Onda nemoj ići. Izvini. Šta ću, takav je kad popije. Strog. I on bi vol’o da je mahagoni, al’ pošto nije, neka bude da sam ti danas sve isplatila.“
Lepo bogami.
Zamenila sam Ikea garnituru od punog drveta za užinu. I dobila žvaku gratis.
E da mi je bar prvi put.
* * *
Sredinom maja, Vasilije je otputovao u Lozanu na trodnevni simpozijum. Otuda mi je doneo sve naručeno. U kupovini mu je pomogla koleginica, takođe učesnik simpozijuma. Od nje sam na poklon dobila platnenu torbu boje bele kafe, u kombinaciji sa karo kožom. Natalija je odlepila.
„Pa je l’ sam ti doneo „šanel“, skoro litarsko pakovanje i punu kesu kozmetike? Ništa drugo nisi ni tražila“ – pravdao se Vasilije.
„Ma da. Kad sam ja skromna – rek’o da se ne maltretiraš. A ti u kupovinu sa sve koleginicom.“
„A ti skromna! Jedna ova tuba skuplja nego sve što je meni kupio“ – brljala sam po njenoj kesi.
„Vala i nisi pogrešila, Garo. Ako se ovim večeras namaže, sutra mora izgledati mlađe od tebe. Ili idem u Švajcarsku da mi vrću pare“ – zez’o se Vasilije.
„Daćeš je meni ponekad, je l’ tako da ’oćeš, Garo?“ – nije skidala pogled sa torbe.
„Kako da ne“ – cerila sam se.
Te večeri sam, u „Lozana“ izdanju, otišla na Dejanov rođendan.
I vratila se sa kesom umesto torbe.
„Gde ti je torba?“ – pitala je Natalija ujutru, dok smo čekali da Vasilije izađe iz kupatila.
„Dala sinoć Milici.“
„Što?“
„Svidela joj se.“
„A ja htela da je nosim danas u školu.“
„E pa, danas će sa Milicom ići u školu.“
„A kad će da ti je vrati?“
„Nikad. Poklonila sam joj torbu, Natalija.“
Milicu sam upoznala u osmom razredu. Došla je iz nekog sela u kome su zatvorili školu, jer nije bilo dovoljno đaka.
Imala je dve sestre, obe sa po četiri osnovne i obe starije od nje.
I majku koja je čistila, ribala, prala, štirkala, kuvala, mesila, polirala, glancala, prepirala sudove, veš, prozore, krpare... zaprašivala i zatiskivala svaku rupicu iz koje bi mogla da izađe bubica, pauk, miš ili pacov... Onda bi legla sa mokrom krpom na čelu, gledala u plafon i pušila, po mesec dana. Njih tri su pržile jaja, mesile hleb i čekale da mama ustane. I da tata uveče dođe pijan, pa da dobiju porciju šamara, psovki, kletvi, a ne retko i da prenoće u šupi.
Mama joj je, posle prvog porođaja, više od dva meseca ležala na psihijatriji. Drugi porođaj je pogoršao stanje, treći ga zacementirao.
Stanovali su u dva prepravljena vagona. Struju su kablom, kroz prozor, uzeli sa najbliže bandere, vodu donosili sa česme na peronu železničke stanice, pedesetak metara od „kuće“.
Često sam je zvala kod nas na ručak, da prespava subotom, da se okupa. Zimi je ostajala i češće, jer zbog snega nije imala prevoz do desetak kilometara udaljenog sela. Bila je jako ambiciozna, učila bi po celu noć, preslišavala se u putu do škole, i nikad, ni u osnovnoj ni u gimnaziji, nije dobila četvorku. Samo petice. U školi se družila samo sa mnom, a pošto se Dejan i ja nismo razdvajali, onda i sa njim.
Natalija Milicu nije volela. Govorila je da je potuljena, da ima u pogledu nešto od čega je podilazi jeza, da priča o njenom životu jeste tužna, ali da, ipak, ne voli što sam toliko često sa njom. Ne zbog toga što je siromašna i sa sela, ni što joj je otac alkoholičar a majka nervno poremećena, ni što su joj sestre jedva pismene, nego... Nikad ne bi do kraja uspela da objasni i uvek bi završila sa „Ta njena potuljenost“.
Garderobu, obuću, knjige na početku školske godine i novu školsku kecelju, ekskurzije i izlete – sve to finansirao je Vasilije od prvog dana, od momenta kad sam ga pitala: „Možeš li ti, tata? Njeni nemaju.“
Kad je Dejan otišao, zovnula sam je i pitala da li bih mogla da dođem. U Ljubljanu, gde se zaposlila odmah posle gimnazije. Činilo mi se da će uz nju biti bar malo lakše, makar ni reč ne progovorile. Bar tri-četiri dana da budem što dalje od Beograda, ali uz nekog mog.
Posle duže pauze, u kojoj sam sve čvršće prislanjala slušalicu, mokru od znojave ruke i suza, uz uvo, rekla je:
„Izvini, ali... Ja ovde radim odgovoran posao. Upisala sam i fakultet... Nemam vremena. Uostalom, koga nema, bez njega se može. Što pre to shvatiš, pre će ti biti lakše.“
* * *
Čika Milanu su sva imena sa spiska bila poznata. Osim Zefira. Čak je mislio da je u pitanju kefir, i da je Vasilije to napisao da ne bi zaboravio da ga redovno pije do Nove godine.
„Jeli smo poparu na vodi, nismo ni mleka imali. A tata nije izlazio. Da je u pitanju kefir, znala bih. Ja sam mu nosila hranu u bolnicu. Ja sam išla u kupovinu.“
„Onda ne znam. Nikad nisam čuo da je zastupao nekog ko se tako zove. A ovi ostali... neki su sad siromašniji od tebe i mene, al’ dvoje-troje njih bi nas kupili za mekinje... Ovi, vidiš...“
Ispodvlačio je njihova imena.
„Ako rešiš da im iskaš, idem s tobom. Tek da ti pravim društvo, da vide da nisi bez zaštite.“
„Hvala Vam. Ako rešim... Šta mislite, o kol’ko para se radi?“
Duboko je uzdahnuo i počeo da računa na poleđini spiska.
„Nemojte se mučiti, ne mora baš u dinar. Nego... onako... okvirno?“
„Kakav dinar, crna ti! Ovako napamet, bez ovog Zefira, ovi što imaju trebalo bi da ti daju najmanje šes’ ’iljade maraka!“
„Auh! Onda smatrajte da sam rešila. Al’ klimav mi je ovo dokaz da su dugovali. Parče ’artije. Treba nešto konkretnije da imam za toliku lovu.“
“Sutra ću ja ovoj maloj (mala je bila gospođa koja je radila kao advokat u tatinoj bivšoj kancelariji) da ispričam kako stoje stvari, pa da i ona pogleda ima li negde neki trag u knjigama... ili... negde... šta ga znam... nek’ vidi, nek’ se malo pomuči. Dobila je od Vasilija sve na tacni, sažvakano. Uostalom, do kraja godine treba da ti isplati lokal, pa nek’ opsiguje te pare, ako baš ’oće da naplati trud i trošak...“
“Sutra ću ja ovoj maloj (mala je bila gospođa koja je radila kao advokat u tatinoj bivšoj kancelariji) da ispričam kako stoje stvari, pa da i ona pogleda ima li negde neki trag u knjigama... ili... negde... šta ga znam... nek’ vidi, nek’ se malo pomuči. Dobila je od Vasilija sve na tacni, sažvakano. Uostalom, do kraja godine treba da ti isplati lokal, pa nek’ opsiguje te pare, ako baš ’oće da naplati trud i trošak...“
„Koji lokal, čika Milane?“
„Pa radnju. Kancelariju. Da ti dâ pare. Baš u petak reče da treba da potraži koverat sa…”
“Ama, o čemu pričate? Kakve pare, kakva radnja?”
”Pare za Vasilijevu kancelariju, u kojoj ona sad radi. Ona nije imala pare kad su sklopili ugovor, pa je on rek’o da će je čekati do Nove godine, ove što dolazi. Valjda znaš?” – čika Milan je izvadio plavi “best” iz džepa, pa smo zajednički zapalili.
”Pare za Vasilijevu kancelariju, u kojoj ona sad radi. Ona nije imala pare kad su sklopili ugovor, pa je on rek’o da će je čekati do Nove godine, ove što dolazi. Valjda znaš?” – čika Milan je izvadio plavi “best” iz džepa, pa smo zajednički zapalili.
“Ne znam. Prvi put čujem da je to bio tatin lokal. Mislila sam da je plaćao kiriju ljudima u kući iza kancelarije, dok je radio.”
„E pa stvarno... Ne znaš da l’ je bolje čuvati dete od svega ili ga baciti u vodu, pa il’ nek’ pliva il’ nek’ se udavi... On je hteo da se ti ne sekiraš, zato ti nije govorio, sad i ja s’vatam...“
“Šta shvatate? Zašto bih se sekirala što ćemo da dobijemo novac, kad smo gladovali i kad smo jedva namicali njemu za lekove? Gde je tu rezon?“
“Šta shvatate? Zašto bih se sekirala što ćemo da dobijemo novac, kad smo gladovali i kad smo jedva namicali njemu za lekove? Gde je tu rezon?“
„Nije Vasilije im’o rezon. Oduvek je bio bogat i obezbeđen. Pa čak i posle oslobođenja, kad je nova vlast gazdama skidala košulje s leđa, njegovima je pomog’o njegov ujak. Moglo mu se, zato što je bio general. Ono, ne kažem, nije da im nisu uzeli, i to mnogo, al’ su im im ostavili prilično... Tako da on nikad nije misl’o o parama. Uvek ih je im’o. A kad je im’o on imali su i oko njega. Sve dok ovo nije počelo. To ga je ubilo, pazi šta ti kažem. Od kad se zaratilo, on je post’o drugi čovek. Samo je ćut’o, pušio i jeo se u sebi. Kad sam dolazio prepodne, dok si na poslu, on je samo sed’o i gled’o vesti. Jedva nekol’ko progovorimo i to sve o ratu... Za Sloveniju i Hrvatsku i nije tol’ko mario, al’ kad poče u Bosni... Da l’ zato što je tamo studir’o i im’o drugove i prijatelje ili... Ne znam, nisam pametan. Al’ znam da se radov’o k’o malo dete kad treba da putuje u Bosnu. Obiš’o ceo svet, al’ sa Bosnom mu se ništa nije merilo...“
„Joooj, čika Milane... Da se vratimo na kancelariju i pare, pustite Bosnu. Jeste li sigurni da je to istina?“
„Opet ti! Nó šta je nó istina. Samo mi nije jasno što ti nije rek’o. Preda mnom je dva-tri put’ kaz’o: ’Bar nešto da ostavim detetu, kad je već ovako kako je’, jednom se skoro i zaplak’o. Kako ti to da ne znaš? Kad su rušili Zlatića pekaru i onu kafanicu na ćošku, onda je dolazio onaj nji’ov rođak iz Splita što je to nasledio od Zlatića, da ispotpisuje papire i ovlasti Vasilija da ga zastupa. I onda ga je Vasilije pit’o bi l’ mu prod’o radnju, pošto nije predviđena za rušenje. I tad su se dogovorili i Vasilije mu je dao sve pare odma’.“
„Kad je to bilo?“
„Pa tad, kad su rušili Zlatića pe...“
„Koje godine?“
„One kad ste se uselili u ovaj stan.“
„Sačekajte malo...“
Otišla sam u Vasilijevu sobu i uzela kutiju sa papirima. Na vrhu je bio izvod iz knjige umrlih, koji sam tu stavila kad sam uzela tapiju, da bih je odnela u agenciju.
„Ako je tako, mora da postoji nešto čime to mogu da dokažem. A to mora biti ovde.“
„Ma šta ćeš kome dokazivati, Dragana, kad jeste tako. Samo što on nije to prič’o, sad vidim. Dakle samo sam ja znao i ova mala i onaj iz Splita. I on.“
„Koji on?“
„Pa Vasilije.“
Nasmejala sam se od muke.
„Čika Milane, ja jesam zbunjena al’ ni Vi niste bolji. Ako ne žurite, ’ajde da podelimo ovo na dve gomile i pogledamo šta sve tu ima. Vi se bolje razumete, radili ste sa njim“ – gledala sam ga kao štene, nadajući se da neće odbiti molbu.
„Evo tebi pare, pa idi i kupi cigare koje voliš i skuvaj nam po kafu. A ja ću ovo dispregledam. I kupi tebi neko pecivo, ubaci nešto u usta.“
„Pojela sam osam pašteta i pola litra jogurta“ – rekla sam, a onda mu ispričala i ostatak priče o stolu i stolicama.
„E moje dete. Taj Milojko leži na parama. On je i tražio da se dole postave kamere, kad su kupovali stan. A sirotinji izmiče stolicu...“
„Četiri stolice. Al’ nije on, nego Marta.“
“Isti su njih dvoje. Ima Boga, vratiće im se to kad se najmanje budu nadali.“
“Isti su njih dvoje. Ima Boga, vratiće im se to kad se najmanje budu nadali.“
„Neka... odoh da kupim cigare.“
„’Neka, neka’... Vidi se da si Natalijina i Vasilijeva. I oni su večito govorili ’neka’, a vidi kako sad ti živiš...“
Čika Milan je nastavio monolog i kad sam izašla iz stana.
A meni je bilo potrebno da ostanem bar nekoliko minuta sama. I bio mi je potreban otvoren prostor, jer sam se plašila da ću se ugušiti.
Stan nije koštao onoliko koliko mi je Vasilije rekao. Jer, da jeste, odakle bi mu bio novac za kupovinu kancelarije? Nikad nisam znala ni koliko imamo para ni odakle nam, čak ni dugo posle Natalijine smrti, ali baš toliko...
Transport Branimira, koji je umro od srčane kapi za vreme godišnjeg odmora na Siciliji. Tada je već bio penzionisan, tako da je od JAT-a dobio samo čitulju u „Politici“
Tri sahrane.
Pet grobnih mesta...
***
Završavala sam izveštaj o desetomesečnom poslovanju, kad je zazvonio telefon.
„Dragana, traži te tetka“ –rekla je Dragica sa centrale.
„Prebaci mi vezu.“
„Ovaj... Ne traži te telefonom, nego... Evo je ovde, na portirnici.“
„Pa neka dođe gore.“
„Bolje ti siđi.“
Otkud Marija po ovoj susnežici? Ako opet bude tražila da nekom od njenih poznanika sredim da kupi televizor ili veš-mašinu na sto rata, lepo ću se ubiti.
„Odoh časkom do portirnice. Ako neko traži izveštaj, evo gotov je. Možeš da im daš“ – rekla sam koleginici.
Marija je sedela na plastičnoj crvenoj stolici, odmah pored ulaznih vrata.
Na stolicama preko puta nje sedeli su portir, Dragica sa centrale i žena za koju sam pretpostavila da je čistačica, jer je nosila plavi mantil i na nogama imala „borosane“.
Kad su me videli, poustajali su. Bez reči.
„Marija?“
„Zlato...“ – prilazila je sporo, oklevajući, sagnute glave.
„Zlato...“ – ponovila je i uhvatila me za ruku.
„Mama ili tata?“
„Natalija.“
„Kad? Kako?“
„Pre pola sata. Od infarkta, u školi.“
„Jesi sigurna? Ko vam je javio? Možda je Natalija Bogićević, profesorka istorije? Ona ima bolesno srce“ – nisam imala ni suzu, ni uzdah, ni vremena za tugu. Morala sam da pitam. Da proverim. Možda je glupa greška? Natalija je alergična na jagode, to svi znaju. Al’ da ima bolesno srce, to niko ne zna.
„’Ajde, zlato, idemo... Vasilije čeka u kolima.“
Uveče mi je rekla:
„Vasilije kupio pet grobnih mesta u dve parcele. Za Nataliju i njega, za Branimira i mene i za... i ni za koga više. Ne znam ni ja što je kupov’o peto.... To je... kakosekaže... onako... bezveze. Ti ćeš sa tvojim mužem, za sto godina. Ne znam šta mu bi. Al’ neka ga sad, kad je već tako uradio... Nije mu lako. ’Oćeš nešto da pojedeš, moli te tvoja Marija?“
„Peto je za mene, Marija. Ja ću sa vama.“
* * *
Koliki god da je bio štek, nije bio bez dna.
I ne bi, koliko god da otkrivam nepoznatih stvari u vezi Vasilija, dozvolio da se mučim, a da ima štek.
Zašto je lagao?
Zašto mi je rekao „izvini“ one večeri pred smrt?
„Zašto ne pokupite poštu iz sandučeta, komšinice? Ispada“ – pitao me komšija u prizemlju.
„Evo, baš sam pošla“ – rekla sam i otključala sanduče.
Bilo je svega i svačega.
Ubacila sam sve i svašta u ceger i izašla iz zgrade.
„Kad se selite? Kaže Marta da imate neke stvari na prodaju, pa sam htela da dođem da pogledam dok...“ – vlasnica piljarnice na ćošku se spremala za duži razgovor sa mnom.
Opa! Čula da se brutalno cenkam, nema druge.
„Paklo "kamela" i sto grama kafe. Ne znam ni kad se selim ni da l’ ću. A stvari ne prodajem.“
„Ali Marta kaže da je kupila...“
„Kol’ko ovo košta?“
„Dvestadve milijarde... Ali, zar nije Marta jutros...?“
Cin-ci-lin...
To je za mnom zvonilo zvono na vratima piljarnice, kad sam izašla bez odgovora.
„Sad će da dođe ova mala... da ti kaže ... ja je nazv’o u vezi radnje ... u stvari da pitam da vidi postoji li Zefir ... da nije ipak možda kefir... kad ona kaže da je malopre otvorila koverat i da me zvala kući al’ nisam kući ... pa će sad da dođe ... ja uz’o Vasilijev viski ... bila otvorena flaša...’oćeš ti jedan ... uzmi ... ček’ da ti donesem čašu ... sedi ... sa’će da dođe mala ... o svašta! ... jesi kupila duvan ... da stavimo kafu ili da čekamo malu ... sa’će ona, rekla je da polazi ... pa će ti ona reći ... popij to pa da ti sipam još jednu ...“
„Čika Milane, šta se desilo?“
„Joj, Dragana dete, što je meni loše! K’o da ću sad dumrem!“
„Šta je bilo, recite mi?“
„Ne mogu ja. Nek’ ti kaže mala.“
„Koja mala?“
„Mala advokatica. Sa’će da dođe, samo što nije. Rekla je da odma’ polazi, kad je čula da sam kod tebe.“
„Ali što polazi? Što dolazi?“
„Da ti kaže!!!“
„ŠTA da mi kaže?“
„Joj... ’oću dumrem.“
Zvrc.
„Ko je?“
„Vesna Plazinić, advokat.“
„Uđite.“
Zvrc.
Otvorila sam vrata i Vesna je ušla.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„Dobar dan, Milane.“
„Joooj... Dobar dan, advokatice.“
„Je l’ Vam rekao Milan, Dragana?“
„Nije.“
„Jooooj! Umirem!“
„Šta Vam je, Milane?“ – okrenula se Vesna.
„Od kad ste mi rekli malopre ... k’o da me grom udari... Jo-oj!“
„Gospođa Vesna, ovo je smešno. O čemu se radi? Šta ste rekli čika Milanu?“
Pružila mi je veliki smeđi koverat.
Dana __________ sklopljen je
U G O V O R
između_________ i ___________ na iznos od ______ sa rokom isplate _______
Overava ________
Za tačnost podataka garantuje ___________
U slučaju spora, nadležan je sud u __________
Posle moje moje smrti, sva prava i obaveze, kao i bezuslovno raspolaganje istim, prenosim na mog sina Zefira Milića, rođenog _______, od oca Vasilija Milića i majke _________, sa stanom u Sarajevu, ulica ________, lična karta broj _______, pasoš broj ________.
U potpisu,
Vasilije Milić
Svedoci:
1. ________
2. ________
Dana_______
„Dakle, Zefir mi je brat. Nije ni kefir ni dužnik.“
„On je to jednog dana doneo kod mene u kacelariju. Rekao je da Vi niste upućeni u pravne stvari, što se tiče nasleđivanja...“
“Aha. Pa je on morao da prlja ruke mojim nasleđenim novcem i da razbija glavu kako da ga najbolje investira, da i vuk i ovce budu zadovoljni...“
“Aha. Pa je on morao da prlja ruke mojim nasleđenim novcem i da razbija glavu kako da ga najbolje investira, da i vuk i ovce budu zadovoljni...“
„...a s obzirom da se on ne oseća dobro i da svakog dana može da se dogodi ono najgore...“
„Meni se danas dogodilo najgore...“
„...neka koverat stoji kod mene, a ja ću već znati kako da postupim kada ga otvorim i pročitam...“
„Blago vama. Ja tek sad ništa ne znam. I sumnjam u sve. I pitam se s kim sam živela...“
„...i kad je u pitanju novac koji treba da dam za lokal, ako on pre toga umre...“
„K-o-j-i o-n?“ – pitao je čika Milan.
„Pa gospodin Milić ako umre. Pre nego što mu dam novac“ – objasnila je Vesna.
„Aa-ha. Pa ’oćete li sad da date pare Dragani?“
„Pobogu, Milane, ovo je jasno da ne može biti jasnije. Naslednik, odnosno vlasnik objekta, odnosno novca je – pogledala je u papir – Zefir Milić iz Sarajeva. Dragana, što se konkretne stvari tiče, nema nikakva prava. Testament je stariji.“
„A i Zefir je stariji. Od mene“ – dodala sam.
„Verujem da ste šokirani. Ko ne bi bio. Ali pogledajte sa druge strane – imate brata za koga niste znali. To je daleko vrednije od, da izvinite, pišljivih para...“
„A što mu ih onda niste odma’ dali, kad su pišljive. Nego ste čekali dumre i da se desi ova bruka?“ – nije posustajao čika Milan.
„Znate šta, Milane? Vidim da ste zatečeni ovim, ali nemate prava da tako govorite. Nisam ja Zefiru majka a nisam ni naslednik o kome niko nije čuo. Nije ovo moja bruka.“
„Nego moja?“ – htela sam da znam.
„Šta tvoja, kukavice sinja! Šta to pričaš, bre! Zar da ispadneš takva budala... Nisi se udala da bi njega negovala, a on da ti ovako vrati... i još da bude tvoja bruka... Falim te Bože da je gospa Natalija umrla na vreme te ovo nije dočekala... A i Vi, advokatice... kako nemate ni malo osećanja kao žena... vidite kak’a je bleda, samo što se ne sruči u nesvest, jadnica... Evo, popij malo viskija...“ – stavio mi je čašu u ruku.
„Milane, emocije su jedno, a zakon drugo. Zbog njih zakon i postoji. Naravno da mi nije svejedno i naravno da saosećam sa Draganom, ali... Znate i sami šta sve čovek doživi baveći se ovim poslom. Tako da... ovo danas i nije najgore što može da se dogodi. Ja to uvek kažem – da u svemu treba potražiti lepšu stranu“ – verglala je advokatica.
„Jes’ vala. Al’ prvo morate njega da potražite.“
„Koga?“
„Pa sina mu. Da mu uzmete muštuluk.“
„Vesna, mogu li nešto da pitam? Ovde se pominju prava, obaveze i bezuslovno raspolaganje. Čime? Kakve obaveze, ako je u pitanju novac?“
„Pogledajte datum. Tada je to bio testament kojim je sinu ostavio lokal. Kasnije sam ja došla, zainteresovala se za kupovinu, dogovorili smo se... E, sad... Verovatno iz tog razloga je doneo ovo kod mene. Ja ću sutra otići u sud, verujem da ću naći nešto čime će Zefir moći da ostvari svoja prava, bez da mu ih iko ospori. A obaveze za koje pitate... To je uobičajeno kada je reč o kućama i objektima uopšte... Obaveza da se popravi krov ili oluk, ako predstavlja opasnost za pešake ili saobraćaj... Ili ako je...“
„Nisam to pitala. Zašto je prodao lokal Vama? Zašto ga, odmah, sudski, nije prepisao sinu?“
„Daaa... pametno pitanje. Ali, ne znam šta da Vam odgovorim. U svakom slučaju, sad bar nema tajni. Eto, za toliko Vam je lakše, Dragana, zar ne?“
„Ne. Jer jutros, kad sam ustala, jedina tajna o kojoj sam razmišljala je bila gde da nađem pare da danas nešto kupim i pojedem. A sad mi puna glava misterija. I srce ljubavi prema bratu, za koga pre sat vremena nisam ni znala da postoji...“
Prišla je, zagrlila me zaštitnički i pomalo pokroviteljski.
„’Ajde, ’ajde... kad se malo smirite, videćete da nije sve tako crno. Moj broj imate, ako Vam zatrebam. A koliko sutra ću otići do suda, da pogledam ima li još nešto u vezi ovoga. Doviđenja.“
„’Đenja“ – rekli smo čika Milan i ja.
„Ala izogovarah Vasilija pred njom a nisam ni ’teo ni treb’o. Dete mi od smrti spas’o, a ja kažem da te obruk’o i napravio na budalu... Al’ sam se načisto zaprepastio kad sam čuo šta piše, kad mi je ona čitala preko telefona i posle isto, kad ste pričali i kad je tebi dala da pročitaš... Sve se mislim, to je njemu podmetnuto dete, pošto je on studir’o tamo... Ko zna čije je to dete, ustvari... Pa ni ti ništa ne ličiš na njega, je l’ tako? A otac ti je. Pa tako i to. Nemo’ se sekiraš, za to uvek ima vremena. ’Aj popij još jedan viski“ – tešio me čika Milan i sipao sebi još jedno pićence. Ja sam odbila.
„Još da nađemo i neki Natalijin papir, pa da saznamo da nisam Vasilijeva ćerka. U stvari, na koga ja ličim, uopšte?“
„Najviše na pokojnu Mariju, al’ ona nije imala decu, pošto se nije udavala. A njihova jesi sto posto. Voleli su te k’o zenicu oka, obadvoje“ – ubedi me i poče da plače.
„Nemojte plakati. Ni meni nije dobro. Umrećemo oboje ovde, a kako se interesuju za moje zdravlje, naći će nas tek gospodin R. kad mu Rusi uplate pare. Idem da skuvam kafu, pa da još jednom pročitamo sve ove žvrljotine.“
„Dobro ako ti kažeš“ – obrisa suze čika Milan, nasu još jednu čašu i poče da prevrće po kutiji.
Kad sam htela da iz cegera izvadim kafu i cigare, videh gomilu pošte.
... račun... opomena... reklamni listić... račun... opomena... račun ... PISMO!
Pismo adresirano na moje ime.
Od Zefira Milića.
Na pečatu datum 12.02. Novi Sad
„Čika Milaneee!!!“ – utrčala sam u sobu sa neotvorenim pismom u ruci.
„Aj-aoj“ – presamićen preko stola, držeći se za srce, stenjao je čika Milan, sa pismom u ruci, ali otvorenim.
Otrčala sam natrag u kuhinju, pa se sa čašom vode vratila i naterala ga da je popije. Iz Vasilijeve sobe donela sam tabletu nitroglicerina i naterala ga da je stavi pod jezik. Onda sam mu otela pismo.
Dragana dete moje.
Nadam se da ovo nikad nećeš pročitati. Da ćeš čuti od mene, kad već nisi od mame i mene zajedno, kad je trebalo i kad je još moglo da prođe bez posledica. Ako ipak budeš čitala, tada ćeš biti ljuta i na mene i na nju, a mi nećemo moći ni da ti objasnimo ni da se opravdamo ni za jedan naš postupak.
Mama i ja smo se upoznali kad je ona bila na završnoj godini filozofije. Odmah sam je zavoleo mnogo. A i ona mene. Bila je mlada i bio sam joj prvi dečko. Ali ja nisam bio ni mlad niti mi je ona bila prva devojka. U Sarajevu sam, dok sam studirao, upoznao devojku iz muslimanske porodice. Viđali smo se retko, iz mnogo razloga. Godinama sam razmišljao da li ću uspeti da ti objasnim, kad ti budem o ovome pričao, koji su to razlozi. Sad, kad je rat u Bosni, plašim se da ih shvataš i bez mojih objašnjenja. Pred sam diplomski, javili su mi od kuće da mi je otac umro od srčane kapi. Odmah sam se spakovao i otišao kući. Nisam imao vremena ni načina da joj javim da me neće biti neko vreme. Kod kuće sam zatekao majku, potpuno skrhanu očevom smrću. Sve je bilo na meni. Što zbog naše dobre materijalne situacije, što zbog urođene ljudske zlobe, tek pomoć oko sahrane nisam imao. A i sâm sam bio još dete, uz to četiri godine van rodnog grada. Kad se sve završilo, majka je preklinjala da ne idem bar sedam dana, dok se malo ne oporavi. Sedam dana se pretvorilo u deset meseci. Onda je i ona umrla. Tri dana posle njene sahrane, seo sam na voz i otišao u Sarajevo. Tamo sam saznao da mi je devojka umrla na porođaju, tri meseca ranije. Rodila je moje dete, sina, koji je kod njenih roditelja. Ne traže od mene ništa, sem da dete priznam i dam mu svoje prezime. Otišao sam kod njih sa jednim njihovim rođakom. Sina nisam video. Sve što su zahtevali sam uradio. Njegovo ime je Zefir Milić.
Diplomirao sam i otišao iz Sarajeva. Posle sedam godine upoznao sam Nataliju. Hteo sam odmah da joj kažem za dete, ali... Bilo me je sramota što još nisam video sina. Čekao sam priliku da ga upoznam, pa da joj tad ispričam. Nije postojao način da ona to sazna od bilo koga drugog, jer su roditelji moje devojke ispričali priču u kojoj se moje ime nigde ne pominje.
Onda smo se venčali, ali Natalija nije mogla da zatrudni. Mislili smo da nema razloga da brinemo, ali kad je prošla i treća godina, ona je tražila da odemo u Beč, kod jednog poznatog akušera. On je rekao da ima urođeni deformitet i da u obzir dolazi samo veštačka oplodnja, koja je u tome vreme bila u domenu teorije. Istog dana smo, uz pomoć mog prijatelja sa fakulteta, koji je radio u konzulatu, kontaktirali ustanove u kojima su smeštana deca bez roditelja. Posle nekoliko dana, prvi put smo te videli. Imala si pet meseci. Odmah smo znali da si baš ti naša ćerka. Vratili smo se kući, završili sve što treba, rekli da odlazimo na duže vreme na more, jer je Natalija trudna već tri meseca, a ne prija joj vazduh tu gde bi trebala da rodi bebu... Izmišljali smo, lagali, konstruisali, nismo se ni trudili da budemo ubedljivi. Novac, koga sam imao, je uspešno pokrio svaku rupu u našoj priči. Zahvaljujući njemu smo uspeli da te dobijemo pre nego što si napunila godinu dana. Što je bilo skoro nezamislivo, baš kao i činjenica da se radi o stranim državljanima. Ali, rekoh već, pare svuda isto mirišu i deluju. Toliko, da kad smo prešli granicu, nije bio problem da dobijemo izvod iz knjige rođenih, u kome piše da si rođena na Hvaru. Dokument koji prilažem uz ovo pismo je samo list papira. Ali i način da ti i poslednju laž otkrijem. Jesi rođena 19-og u mesecu. Ali 19-og novembra 1961, a ne oktobra 1962. Još jedan deo „za svaki slučaj, da ne bi neko posumnjao“ mozaika, o našem detetu, rođenom na Hvaru.
Znam da ovo liči na loše smišljenu priču, ali mama je govorila da si na mene što se tiče talenta za pismene radove iz srpskog. Nemamo ga ni ja ni ti. Iznosim suve činjenice. Ako nekad neko dovede u sumnju ovo što pričam, i kaže ti da je tako nešto u to vreme bilo nemoguće, ne slušaj ga. Nisam ovoliko dugo ćutao da bih sad lagao.
Na Hvaru smo angažovali dadilju, koja je brinula o tebi, a mi... mi smo po čitav dan sedeli i gledali te. Natalija bi se malo-malo pa okrenula prema meni i pitala jesam li srećan što imamo dete. Jesam, bio sam presrećan, ćerko. Ali više nisam mogao da joj kažem da već imam jedno dete. Koje ne da ne gledam svih dvadesetčetiri sata, nego ga nisam video nikad u životu. Ali je moje. Nisam joj rekao, iz straha da će me ostaviti, ili da će učiniti nešto sa sobom, ili tobom. Ili sam samo bio kukavica.
Mesec dana pred tvoj drugi rođendan, vratili smo se kući. Niko ništa nije sumnjao. Počeo sam da radim u sudu, Natalija u muzeju, tebe smo dali u obdanište. Pred tvoj drugi rođendan, rekli smo istinu Mariji i Branimiru. I nikad nikome više. Tebi smo hteli da kažemo kad napuniš četiri godine. To nam je savetovao psiholog u Beču. A nismo ti nikad rekli. Plašili smo se tvoje reakcije, plašili smo se da ćeš nas manje voleti, da ćeš nas, kad poodrasteš, ostaviti. Ili smo, prosto, bili kukavice.
O sinu sam se raspitivao kad god sam mogao. I dalje je živeo sa babom i dedom koji nisu dozvoljavali da ga vidim. Onda mu je umrla baba, pa deda, i prešao je da živi kod rođaka sa kojim sam i otišao da mu dam svoje prezime i priznam ga za sina.
Od tada do danas viđao sam ga UVEK kad sam mogao. On je ovu priču odavno čuo. Meni ništa ne zamera, izuzev činjenice što zbog moje tajne ne može tebe da upozna. Inače, bio je sasvim materijalno obezbeđen, delom jer je od babe i dede mnogo nasledio, delom jer sam mu i ja svih ovih godina davao šakom i kapom. Završio je stomatologiju, oralni hirurg je, nije oženjen. Ne znam ni da li bi ti ikada za ovo saznala, s obzirom da sam istinu dugovao prvenstveno tvojoj majci, a nisam joj je rekao, da se nije zaratilo.
I da on nije ostao bez ičega.
Tada sam te pokrao, ćerko.
Uzeo sam deo novca koji si nasledila i kupio objekat u kome sam imao advokatsku kancelariju. Mislio sam da Zefir dođe u Srbiju i otvori zubnu ordinaciju, ali on nije hteo ni da čuje za to.
Zbog toga sam lokal prodao Vesni Plazinić, a novac će, kad bude isplatila, biti Zefirov. Da ima sa čim da počne novi život, ako se rat završi. A da pre toga ima zaštâ da kupi hranu i preživi rat.
Stan i sve u njemu je tvoje.
Imam dvoje dece, a oboje su, dok ovo pišem, nesrećni. I gladuju.
Oprosti meni i nama ako možeš, a majka i ja ćemo te, svejedno, uvek voleti najviše na svetu.
Tvoj tata Vasilije.
P.S. O Zefiru će se, možda, saznati kad dobije novac. Na tebi je da odlučiš da li ćeš ga upoznati. On mi je nebrojeno puta rekao da bi voleo da se sretnete. I ja bih to želeo. Nemoj da te bude sramota ako čuješ bilo kakve priče, vezane za mene i za to što imam sina, kada se priča pročuje. Veruj mi, ljudi oko tebe imaju tajne o kojima i ne sanjaš, pa opet žive i drže glavu uspravno. Ja to dobro znam, preko trideset godina sam radio sa ljudskim tajnama. A i živeo sa dve svoje.
Tvoja „tajna“ je na sigurnom. Samo od tebe zavisi da li ćeš je sa nekim podeliti. Za Nataliju, Mariju i mene to nema važnosti, ti jesi i uvek ćeš biti naše dete. Tvoj tata.
* * *
Matursko veče smo imali u holu jedne ogavne socrealističke građevine. Dejan je rekao je da ga sve to podseća na prvi dan polaska u školu. Roditelji samo nekoliko metara udaljeni od nas, sa druge strane stakla, virkaju kako se ponašamo, galama, gužva i prejaka muzika sa zvučnika, gotovo nepodnošljiva vrućina i vazduh prezasićen parfemima.
„Ja bi da se opet izgubimo, al’ zajedno“ – rekao je, nešto posle ponoći.
Otišla sam do stola gde su sedeli profesori, rekla Nataliji da je Dekiju i meni dosta džumbusa, i već posle desetak minuta sedeli smo u gradskom parku, u mraku i tišini.
„Srećan ti rođendan“ – poželela sam mu u petnaest do jedan, tog dvadesetog maja.
„Hvala, klinkice. Živa bila, pa i ti dočekala moje godine“ – uljudno je odgovorio svršeni maturant.
Nismo, eto, znali da sam ih još u novembru dočekala.
* * *
Čika Milan nije progovarao ni reč, ali sam po boji lica videla da mu je bolje.
Otvorila sam pismo Zefira Milića.
Dragana.
Ne znam kako si saznala za mene. Otac je rekao da će ti ili on reći ili ostaviti pismo koje moraš naći odmah posle njegove smrti. Danas sam saznao da je umro. Ja odavde ne mogu izić nikako, a volio bih da te vidim što prije. Hoću da ti kažem da si, od kad sam upoznao oca, u meni imala brata i da će tako biti dokle sam živ. I da mi je to što znam da te imam najveće bogatstvo. Pismo šaljem po jednoj ženi koja ide ka Srbiji, da ga ubaci na prvo mjesto odakle putuju pisma. Ako budeš htjela da me upoznaš, naći ću načina da to bude. Čim se svrši rat. Saćekat ću mjesec dana od danas, a onda ću pokušati da te dobijem na telefon. Ako ne budeš htjela pričati sa mnom, razumjet ću.
Voli te tvoj brat Zefir.
24.I
Sarajevo
„Hoćete li da Vam pročitam šta mi je pisao brat?“ – pitala sam čika Milana.
„Pročitaj. Ja danas neću više ništa da čitam. Nije da neću nego ne mogu sve i da ’oću.“
Pročitala sam mu.
„A sad mi opet pročitaj to što je pis’o Vasilije.“
Pročitala sam mu opet to što je pis’o Vasilije.
„I šta ćemo sad?“ – pitao je, posle duge tišine koja je nastala nakon „Tata“.
„Skuvaćemo kafu“ – kazala sam. „Znate li koji je danas dan?“
„Znam. Ponedeljak. ’Aj popij još jednu“ – sipao je sebi, pa pošao da napuni i moju čašu.
„A datum koji je?“
„E to ne znam. Možda ću ga se posle kafe setiti“ – bio je mrtav ozbiljan
„Meni nemojte sipati. Zato što je danas dvadesetčetvrti. I zato što neću da budem pijana kad me zovne brat“ – nasmešila sam se.
„Gledam, Garo, kako si pribrana – k’o neka matora. Nek’ mi samo još jednom neko kaže da su te Milići razmazili! Ne znaš ti ni šta je R od razmaženosti. Juče ujutru sam iš’o na pijac i sretnem Gavrilovićevu ženu. Je l’ se sećaš ti njih? Imali su veliku kuću, gde je sad onaj parking. Mala si ti bila, možda i ne pamtiš. Imali su jednog sina, bio težak probisvet... Al’ roditelji k’o roditelji...“
* * *
“Ćao. Je l’ ti tu tata?”
“Nije, ali uđi. Rekao je da ga sačekaš.”
Pošla sam prva, da ga uvedem u dnevni boravak. Otvorila sam vrata i zastala.
“Uđi.”
“Posle tebe.”
“Hvala. Sedi. Hoćeš li nešto da popiješ?”
“Samo čašu obične vode, hladne.”
Natalija je, kao i uvek, kutiju sa ledom stavila u gornju komoru. Ja, kao i uvek, nisam mogla da izvadim ni jednu kocku, a da besomučno ne udaram po ivici sudopere kalupom, dok bar jedna ne ispadne.
“Treba li ti pomoć?” – progovorio je iza mene.
“Ne treba. U stvari, treba… Ovaj glupi kalup, uvek je zaleđen.”
“Daj meni” – prišao je slavini, pustio vruću vodu, prelio led, i kockice su počele da iskaču iz kalupa k’o žabe. Svaka cela i vesela.
“Čuo sam da lupaš i pomislio da si rešila da mi ispohuješ teletinu. Pa omekšavaš šnicle tučkom” – naslonjen na frižider, držao je kalup i gledao me nasmejanim očima.
“Dragana, alo! Zemlja zove Draganu! On je kriminalac i tvoj otac pokušava da obori prvostepenu presudu od šest godina strogog zatvora, koja mu je izrečena. Drugu po redu. Prvu kaznu od dve godine upravo robija. Ne gledaj ga kao u izlog sa tek prispelim parom “leviski” koje moraš da imaš ili…” – podsećala sam se, dok sam ispred njega, sa činijom leda, išla ka sobi.
“Sedi. Evo leda, evo i vode.”
“A evo i tebe, bez šnicli. Ja sam Vladimir. Trenutno na izdržavanju zatvorske kazne zbog razbojništva. Višestrukog. Tvoj tata me zastupa. Studiram geodeziju kad ne kradem i ne robijam” – predstavio se.
“Znam ko si. Pričao je Vasilije o tebi, a znam te i ovako, iz grada” – rekla sam, pokušavajući da zgnječim tek upaljenu cigaru, a da on ne vidi da je upaljena sa pogrešne strane.
“I ja tako… često okrenem filter. Probaj ovu” – izvadio je iz džepa farmerki kutiju i masivan upaljač.
Uzela sam ponuđenu cigaru, povukla dim iz sve snage, naslonila se, prekrstila noge i malo zažmirila. Samoj sebi sam ličila na Nataliju u ulozi “fatalne žene”, kad se blesavi.
“I… Vladimire… Šta najviše voliš da kradeš? Ako ne smeta što pitam?”
“Ne smeta. Kradem sve. Ne – odmahnuo je glavom – nisam pilićar. Ne džeparim po gradskom prevozu i ne izuvam deci patike na velikom odmoru. Ali kad vidim zlataru, parfimeriju, izlog sa satovima, upaljačima, naočarima… tad ne mogu da odolim”
Sem upaljača, činjenice da je božanstveno mirisao i neospornog ukusa koji je koristio dok se oblačio za posetu advokatu, nisam videla ništa od pomenutog.
“Izgleda da ti ne ide u poslednje vreme. Nemaš ni lanac ni prsten ni sat. Ni naočare, mada je napolju sunčano.”
“O, pa nisam ja gadljiv ni na dobra kola ili motor, samo da znaš. A opet, šta bi rekla da sam se dovezao do tvojih vrata? Mislim, ne bi bila fora da ti sve što imam pokažem prilikom prvog susreta” – namignuo je.
“Zar ćeš mog oca danas prvi put videti?” – da li mi se samo činilo ili sam flertovala na način koji se preporučuje u prvom poglavlju knjige “Kako flertovati sa razbojnikom u sto lekcija”.
“Da. Prvi put ću ga videti kao budućeg tasta.”
Pa mislim... naravno da je u zatvoru imao višak vremena i napamet naučio svih sto lekcija. Što je bezočno pokazivao. S tim što nismo učili iz istog udžbenika. On je preferirao “Kako zavesti advokatovu blentavu ćerku za četiri minuta. Na sto načina”.
“Ako ti kažem da sam jedinica i da svakoga ko nije “majka” ili “otac” podvodim pod “ostalo”, a da sve od reda oslovljavam krštenim imenom, hoćeš li se smilovati da ne koristiš izraze koji su mi strani? Šta znači “budući tast”?
Zagledao se u mene preko zamagljene čaše. Imao je žućkasto-zelene oči, malo iskošene i totalno bezobrazan pogled. Sklonio je čuperak kose sa čela, uzdahnuo, pa se introspektivno zagledao u sebe.
Ne nervira me tišina koja nastane u razgovoru odjednom, bez nekog razloga. Nisam od onih koji po svaku cenu održavaju konverzaciju, koliko god da je neprimerena ili nepotrebna. Kad nemam šta da kažem, ja ćutim, a druge ostavim da razmišljaju da li je situacija neprijatna i kako da je učine prijatnijom. Vladimirovo ćutanje sam shvatila na jedini ispravan način. Kao put da advokatovu mutavu ćerku navede da priča, bilo šta, ne bi li on nastavio da joj se nabacuje. Najzgodniji sam i najintrigantniji mladić koga je u životu srela, verovatno je mislio. Ako i imam mleko oko usta, to je zato što sam te očekivala u pet a ne u pola pet, pa si pozvonio dok sam jela sladoled, domaći, od mleka, jaja i čokolade, koji je Marija napravila “za svoje luče”. Toliko za tvoju informaciju, Vladimire. Dakle…
“Pitala sam te nešto” – čestitala sam sebi na blaziranom ponašanju iskusne, svetske žene.
“Je l’? Izvini, nisam čuo. Šta si me pitala?”
Au ala je ovaj bezobrazan! I taj Vasilije... gde li do sad blejači, da mi je znati. Nisam mu ja animir dama, da mu zabavljam robijaše dok on sa Natalijom obilazi izložbu arheoloških iskopina iz drugog veka pre Hrista. Rek’o je da će ovaj bezveznjaković doći u pet, a da će on, možda, zakasniti desetak minuta, jer je otvaranje izložbe u pola pet. Čim se Natalija i on ispozdravljaju sa prvim građanima naše varoši i ždraknu eksponat najbliži vratima, dolaze. Razbojnik neće imati vremena ni da veže portiklu oko vrata, a kamoli da me u slast pojede.
“Je l’ znaš kol’ko je sati?”
“Ne znam. Nemam sat.”
“Znaš šta? Sedi ti tu… ako hoćeš pusti televizor… sad će tata, samo što nije. Ja odoh u sobu, moram da završim domaći.”
“Ne volim da gledam televiziju. U zatvoru moramo da gledamo dnevnik u pola osam. Zamisli! Sačekaću čika Vasilija, ne žurim. A ti samo idi i završi domaći. Volim da čujem da neko na raspustu uči. Je l’ ti ne smeta što ja ovde sedim?”
“Ne smeta. Nego mi glupo da sediš samo tako… piješ običnu vodu… a ja da odem… Što nećeš da ti uključim televizor… možda ima neki film… pa da gledaš… dok ne dođe Vasilije…”
“Ne volim da gledam televiziju, kažem ti. A i da volim, trenutno mi je mnogo zanimljivije da gledam tebe. Je l’ ti tata u gradu ili je na putu?”
Ovaj je još bezobrazniji nego što sam mislila. On je… Šta on misli, ko je on? I je l’ misli da moram da trpim njegove bezobrazluke i provokacije, samo zato što, po Vasilijevim rečima, njegovi roditelji uvek dupliraju cifru koju Vasilije kaže. Kao, on nas ‘lebom ‘rani, pa može ovako da se ponaša! Ne zna da o njemu znam više nego što može i da nasluti. Da sam gledala kakve ribe šeta gradom, vozi u kolima i na motorima. Reputacija ga je preticala, bar što se mene tiče. Reputacija momka koji uzima sve što mu se dopadne, živo i neživo, s pristankom ili bez. Pa neće on na meni vežbati da ostane u formi, samo zato što je u zatvoru možda malo izašao iz nje! On, bre, ne zna da sam smrt za takve. Prepotentne zbog izgleda. Prepotentne bez pokrića. Praznih glava a dubokih džepova.
“Tata i mama su na otvaranju neke izložbe. Rekao je da ćeš doći u pet, a da će on, možda, malo zakasniti. Ali ti si došao ranije…”
“Da. Zaboravio sam da ti se izvinim. Planirao sam da prvo odem do bake, a onda dođem ovde u dogovoreno vreme. Međutim, baka je kod frizera, njena kućna pomoćnica mi reče da se do sedam neće vratiti i tako… sam ovde došao ranije. Izvini.”
Pitaj ga je l’ ga dovez’o bakin šofer limuzinom do naše zgrade.
Jeste mu baka imala kućnu pomoćnicu (a imali su je i njegovi roditelji, i to dve – jednu sa punim radnim vremenom i drugu koja je dolazila tri puta sedmično da obavlja “prljave poslove”, što bi rekla moja Natalija. “Prljavi poslovi” su bili peglanje, čišćenje prozora, tepiha, glancanje parketa, održavanje dvorišta…) i jeste odlazila dva puta sedmično kod frizera (moja Marija je odlazila kod istog frizera, i uvek se radovala kad bi tamo zatekla Vladimirovu baku Majdu - duhovitu, načitanu i prijatnog sagovornika), al’ šta onda? Treba li da mu se prostrem pred noge jer je iz “aristokratske” porodice? Zna li on da je tri ulice u ovom gradu bilo mog dede, Vasilijevog oca? Plus dve kafane. I da je moja baba umela da kuva i mesi ne zato što je morala, nego zato što su je to naučili u internatu u… u nekom mađarskom gradu punom slova “đ” i “j”. Ona i deda su imali duplo više posluge od njegove babe i roditelja zajedno, pa su mogli da ne podignu ni kašiku, nego da im sluge prinose kašiku sa supom od kornjače do usta, samo da su hteli. I da je moj Vasilije imao guvernantu, originalnu Francuskinju, koja ga je čuvala, mada baba nije bila zaposlena. I da je moja Natalija imala prosek devet koma četiri na filozofiji, u vreme kad su devojke sa radničkom školom smatrane za visoke intelektualke. I da joj je trudnoću vodio lično profesor Gutenberg, možda rođak onog Johana. I da se porodila na Hvaru, jer joj je ova palanka sa “aristokratijom” kao što su on i njegova familija bila zagušljiva.
Prostak!
“Nema veze. Nisam ništa radila. Jela sam sladoled i gledala crtani kad si došao.”
“A jesi li za večeras nešto planirala?”
“N-nisam.”
“Počinje nova serija na televiziji, reče bakina bedinerka. Pa možeš da je pogledaš, kad završiš domaći. Pošto voliš da gledaš televiziju.”
E pa stvarno! Teški delinkvent je drskošću nadmašio sopstvenu kilažu! Sad ću da zovem galeriju i da im kažem da mi se Vasilije odma’ javi! Da ga pitam ‘oće li da me brani zbog ubistva u afektu! Samo da prvo…
… počnem da dišem. I da se setim ko je Vasilije.
“Ti još ne umeš ni da se ljubiš, a pokušavaš mene da nadmudriš. ‘Aj da probamo ponovo. Prati šta ja radim i uči… Đàče!”
. . . . .
“U osam?”
“U osam.”
. . . .
“Evo. Evoooooo…” – prelazila sam rukama po kosi, po košulji, po licu, tražila u praznoj glavi rečenicu koja će mi biti prva, dok sam išla ka vratima.
“Pa gde ste do sad?” – super sam se setila koju rečenicu da izaberem.
“Da vidiš šta sam ti kupila…. Znam da si rekla da to ne radim… I da umeš sama da odabereš, ali… Nešto mnogo lepo. Samo da operem ruke i osvežim lice. Je l’ još nije došao tatin klijent?”
“Jeste, u sobi je. A gde je tata?”
“Ostade da traži gde da parkira auto. Neće u garažu, jer ćemo opet izlaziti. Evo, idi probaj da l’ ti odgovara…”
“Natalija, imamo goste. Probaću kasnije, šta god da je.”
“Goste? Što ne kažeš? Ko nam je došao?”
“Vladimir.”
“Ko nam je Vladimir, Garo?”
“Tatin klijent. Gavrilović Vladimir, unuk gospođe Majde, znaš da nju Marija pominje kad god…”
“Otkud nam je on gost? Sad će Vasilije doći, pa neka završe to što treba. Skuvaj mi kafu, zlato. Nisam ti rekla, večeras idemo sa Sekom i njenima na jezero, na pastrmku. Bila i ona na izložbi, pa smo se dogovorili da dođu ispred naše…”
“Ko ide?”
“Pa nas troje i njih troje. Na pastrmku. Na jezero.”
“Ja ne idem, imam već nešto planirano.”
“Šta?”
“Nešto!”
“Šta je to “nešto”? Atentat na direktora gimnazije? Vasilije, kaži joj… Neće da ide s nama na jezero, ima nešto dogovoreno.”
Tata je ušao, olabavio kravatu, spustio aktovku na policu, poljubio me, pitao je l’ došao Vladimir i pošao u sobu.
“Čuješ li ti, Vasilije? Neće Gara da ide na večeru! Kaži joj da mora, jer nam je ovo poslednje leto sa njom. Idućeg će biti maturantkinja i neće nas poznavati. Kaaaži joj…”
“Ne mora. Ni meni se ne ide, imam posla, al’ ko bi ost’o živ od tebe dosadne. Što ti i Seka same ne odete, nego vučete prikolice?”
“Eto kakav si. A iver - gde će, nego pored klade. Uostalom…”
“Uostalom, ako zbog mene ne možete, doći ću sutra. Još četiri dana sam ovde” – rekao je Vladimir, izlazeći iz sobe i pružajući ruku mami pa tati.
“Stigao si. Odlično. Nije zbog tebe, imam neke druge obaveze. ‘Ajde sedi, sad ću ja, samo da nam sipam piće. Šta ti piješ?”
“Ništa hvala. Već me Gara pitala” – osmehnuo se krajem usana.
“Opa! Već smo na ‘Gara’!“ – smejuljila se i Natalija, kad su se iza njih dvojice zatvorila vrata. “Pripazi, malecka!”
“Ne lupetaj, Natalija, majke ti” – prosiktala sam i demonstrativno, sa kesom u kojoj je bilo nešto mnogo lepo, otišla u svoju sobu.
Sve li ti znaš, filozofu jedan! Još samo prženice da naučiš da praviš. I da ne izgoriš Vasiliju svaku košulju koju staviš pod peglu.
Može da ima svaku koju vidi, taj isti Vladimir. I šta onda da pripazim? Da me ne ubije? Ili ne izdžepari? Mnogo mi ti pa znaš o muškarcima! Zatelebala si se u Vasilija dok si bila u pubertetu i više nikad nikog nisi pogledala. Veze ti nemaš o ljubavi! Padaš u trans kad se pomene Lepenski vir.
“A ti ćeš, kako stvari stoje, kad se pomene Lepoglava” – progovorio je opominjućim glasom neko iz mog stomaka.
“Ne lupetaj još i ti, majke ti!” – odbrusila sam mu. “K’o da mi nije dosta Natalije.”
Medvedu Petroniju, koji je dremao na krevetu, zavalila sam šamarčinu i bacila ga ispod radnog stola, a sama se bacila na krevet. Čula sam kako moja bananica cak-cak-će, što je značilo da Natalija ili Vasilije telefoniraju i da ne mogu da zovnem Dekija, sad kad mi gori pod nogama i kad su mi se uši upalile.
Deki je moja najbolja drugarica, nikako to da kažem, još od kad smo, najmlađi u obdaništu, zajedno pobegli iz krila deda-Mraza. Srušili smo danima kićenu jelku, sa koje je pala prskalica i zapalila zavesu u prostoriji gde se održavala priredba i deljenje paketića. U pometnji koja je nastala, dok su cmizdravci iz naše i starijih grupa zapomagali dozivajući mame, tate, babe i strine, a vaspitačice vatrogasce, istrčali smo u hodnik, otvorili ulazna vrata i stuštili se niz stepenice, sve onako uparađeni za slikanje sa omraženim deda-Mrazom. Deki je oko vrata imao leptir-mašnu na lastiš, a ja na nogama lakovane cipele, već potpuno mokre. Pobacali smo ih u sneg.
„U onu žutu zgradu!“ – pokazivala sam na zgradu suda pred nama, dok smo trčali.
„Dobjo!“
“Ako tata pita šta je bilo, kaži da su hteli da nas smikaju!!!”
“’Oću!” – drao se Deki.
Stvarno sam se plašila foto aparata, odnosno blica. Kapirala sam da to nije grom (a grmljavine sam se užasno plašila) i da ništa strašno neće da se desi, al’ ipak - što da ostanem, ako mogu da pobegnem i da ne vidim kad sine odnosno sevne. Molila sam Vasilija da foto aparat odnese u podrum i objašnjavala mu da će možda noću, dok spavamo, on sam odlučiti da nas smika (još nisam umela da kažem “slika”, a već sam ga provalila). A onda će biti kasno da se kajemo što mi nismo verovali. Možda nisam baš tim rečima ukazala na katastrofu koja nam preti, ali Vasilije je razumeo i odneo ga u podrum. Možda ne baš u podrum, ali u stanu ga više nisam videla.
Elem, uleteli smo u sud, pa uz stepenice na drugi sprat, pa kroz ogromna vrata, čiju sam kvaku uspela da dohvatim tek mesec dana ranije, u Vasilijev kabinet.
“Vasilije, ‘teli su da nas ubiju!” – zakukao je Dejan i bacio se mom ocu u zagrljaj, plačući na sav glas.
“Nije nego smikaju!” – zavrištala sam i bacila se preko Dejana.
Zabezeknuti Vasilije nas je, k’o deset minuta pre toga deda-Mraz, posadio na kolena i na brzinu nam proverio broj nogu, ruku i ušiju.
Prekoputa njegovog stola, iza koga smo izgledali kao troglava aždaja, sedela je delegacija eksperata za krivično pravo. Iz Norveške. Prvi put u poseti našoj zemlji i našem gradu.
“ ‘Teli da nas ubiju pa da nas smikaju!” – korigovao se Deki, shvativši da je napravio gaf.
Tek tad su Norvežani shvatili svu ozbiljnost situacije, a Deki mi postao i ostao najbolja drugarica.
On će znati da mi kaže šta da radim. Nije da sam ga baš uvek poslušala, al’ sam ga uvek pitala za savet. I naravno da ne mogu sad, kad sam rekla Vladimiru da ću doći u osam, da ne odem, ali mogu bar da pitam Dejana kol’ko je to pametno. I šta da radim ako Vladimir bude hteo da i sutra idemo na piće.
Izvukla sam telefon ispod kreveta, proveravajući da l’ su završili razgovor. Linija je bila slobodna.
“E!”
“E!”
“Je l’ znaš Vladimira?”
“Aha.”
“Tu je, kod nas. Sa Vasilijem se nešto dogovara. Pit’o me da se vidimo večeras, pa sam htela da ti javim.”
“I šta mi javljaš? Da te pit’o ili da ćete se videti?”
“Da ću da izađem sa njim.”
“Odlično.”
“Ih! Što si takav. Kaži mi šta misliš.”
“Ne. Ti kaži meni šta treba da kažem, pa zovi opet da to čuješ.”
“Ali… Htela sam da mi ti…”
“Dragana!!! Ti i Vladimir ste jedno za drugo kol’ko ja i njegova baba!”
Uj ebo te, nisam ni znala kol’ko je poznata ta Vladimirova baba. Gledaj kad je i Dejan zna. Možda mu Marija pričala? A možda i njegova Đurđa ide kod istog frizera?
“Otkud ti znaš Majdu?”
“Koju sad pa Majdu, Dragana?”
“Pa Vladimirovu babu.”
“E ne mogu da verujem. Već ste i o babama pričali? Dakle to baš ozbiljna veza, a? Ta između tebe i Majdinog unuka? I? Kad će svadba?“
Mrzela sam kad Deki koristi upitnike kao da ih je on izmislio. Kao da su samo njegova svojina, pa može da ih arči bez mere i milosti. Kao da ja ne umem da sastavim rečenicu da zvuči kao upitna.
“Neću da se udajem, hoću samo da izađem sa njim na piće.”
“A šta ’oćeš od mene? Dozvolu? Nije ti ovo Amerika. Ovde toče alkohol maloletnicama. A ni ja nisam punoletan, mada sam pet meseci stariji. Ne bi ni mog’o da ti je dâm. Traži od Vasilija. ‘Oćeš da ga ja zovnem i da mu kažem da ti dâ?”
Prekinula sam vezu. Kad je ovakav, najbolje je sa njim ne pričati, pa ćemo razgovarati kad se oraspoloži.
Ustala sam sa kreveta i otvorila kesu. Mini suknja od tanke kože boje mastila i polurolka bez rukava iste boje, svilena. Ops! Natalijin ukus je iz dana u dan sve bolji.
Ovo ću večeras da obučem. I teget papuče sa nitnicama. I Natalijinu teget tašnu iz Jugoeksporta. I zeleno-teget svileni rajf u kosu. I… na telefon neću da se javim, jer nije za mene.
“Garo, telefon. Traži te Dejan... Ček’ da vidim… Jao kako ti stoji, kao da si u prodavnici probala!”
“Kaži mu da se tuširam i da ću ga zvati kasnije” – zamolila sam je, zagledana u cenu na suknji, koju sam htela da isečem.
Izlazeći iz kupatila, sa makazama u rukama, naletela sam na Vasilija.
“Ode Gavrilovićev mali. Pozdravio te. Kaže da si fina devojka. Je l’ znaš da sam razmišljao kako nije trebalo da mu kažem da dolazi ovde. Ali danas mi je bio dan - da ga ne poželiš. Nisam u kancelariju ni svraćao, sem jutros da uzmem papire. Ceo dan sam bio u sudu, pa posle toga u opštini sa nekom delegacijom, pa na izložbi sa Natalijom… A on za četiri dana ide nazad. I ovo sam mu na jedvite jade isposlovao, preko upravnika kape doma. Dao mu nagradno zbog lepog vladanja, a u poverenju – nema goreg od njega…”
“Što, šta radi? Krade plehane lončiće za čaj u pet, pa im ometa društveni život?”
Vasilije se kao nasmejao.
“Nije toliko okrutan, ali blizu si. Samo sam hteo da ti kažem da si danas imala priliku da upoznaš mladog, šarmantnog i pametnog čoveka a, bojim se, potpuno nesposobnog da se uklopi u obrasce i norme kojih nam se valja pridržavati, ako nećemo da nas okolina odbaci i proglasi nepoželjnima. Sociopatu.”
“Ti si taj koji govori da nema ništa loše u tome biti drugačiji i ne uklapati se u standarde.”
“Jesam, sine. Ali ne na njegov način. On je opasan mladić. Nije u redu što ja to kažem, ali kažem samo tebi, u poverenju” – tu me nežno povukao za uvo – “a i nisam mu ja sveštenik, nego advokat koga plaćaju da uradi ono što će mu pomoći.”
“Što će mu pomoći da bude još opasniji?”
“Ne, nego ono što će mu, možda, pomoći da shvati da je izabrao jedan jedini pogrešan, od deset puteva koje je mogao da bira. Nadam se da tim njegovim putem ti nikad nećeš ići?” – upitno me pogledao.
“Vasilije, ako nećeš da idem tuđim putevima, ne šalji mi putnike-namernike kad nisi kod kuće. Nije izgledao ni opasno ni izgubljeno. Običan mladić” – mahala sam mu ispred očiju makazama, jer sam znala da ga to nervira.
Okrenuo se, ali mi i dobacio:
“Drago mi je da smo otvoreno razgovarali, gospoj’ce Garo. Nadam se da će Vam naš razgovor pomoći u donošenju ispravne odluke.”
“Kakve odluke, tata?”
“Pa da otkažeš obaveze i ideš sa nama na pastrmku, bez obzira što Seka i tebe i mene nervira. Te odluke, sine.”
Iduće godine ću biti punoletna. Otići ću na fakultet. Dejan će da upiše Akademiju, nećemo biti u istom gradu. Ko će onda da mi drži sveću? Zar sam retardirana, pa da ne znam da nije uobičajeno da do dvadesettreće godine već imaš jednu iza i sedam godina zatvora ispred sebe? Još ako si to radio tek onako, iz hobija… I da, ako sve što si dobio na pajser, pištolj i fantomku, tvoji roditelji mogu da plate iz jednog džepa, a ti i dalje to radiš, zbog adrenalina, ne može da se završi sa “Igralo se dete, pa pogrešilo”… Naravno da znam. Zato što nisam retardirana. Ali, gde je tu razlog da ne izađemo na piće? Mislim, ne planiramo pljačku banke. Ili njegovo bekstvo iz zatvora pomoću mojih hulahopki i turpije za nokte. Uostalom, zar ne slušam svakodnevno kako sam pametna i zrela za svoje godine? Možda bi ga razgovor sa mnom, u kome mu ne bih delila packe, osvestio? Možda bi uvideo da u životu postoje i drugi izazovi, uz koje ide povećan nivo adrenalina, ali ne i robija? Ne kaže se tek tako da ljubav čini čuda. Možda bi se čudo, zahvaljujući meni, njemu dogodilo?
Već je deset do sedam, sad bih stvarno trebala da se istuširam. Posle razgovora sa Vasilijem bila sam sva znojava.
“Ova Natalija će nas jednog dana ’ladno i kompletno spustiti na četvrti sprat svojom veštinom da joj sve ispada uz ruku. Propašćemo kroz patos od ovolikih potresa” – pomislila sam kad je nešto tresnulo, dok sam se tuširala.
“ ‘Oćeš li skoro, treba nam kadica za terasu?” – čula sam je kroz vrata.
“Zašlo sunce, kasno vam da se brčkate u kadici na terasi!” – vikala sam iza zavese.
“Samo da uzmem kadicu. Izvini” – videla sam, kroz mokru zavesu, kako ulazi u kupatilo. “Puna terasa vode, već ulazi i u sobu. Treba Vasiliju da je pokupi u nešto, da ne sipamo ovima ispod prljavu vodu na glavu.”
“Kako nam se stvorila prljava voda na terasi?” - provirila sam iza zavese.
“Pala s’ neba, Garo.”
“Ozbiljno te pitam. Ja sam ručala na terasi i sve je bilo…” – ovo kako je izvela, pojma nemam. Potpuna misterija! Stoji, sa žutom kadicom u ruci i sluša me, a istovremeno opet pokušava da nas dislocira na četvrti.
“Šta se to dešava, mama? Je l’ nam to Vasilije demolira kuću?”
“Nevreme, oluja, čuješ šta pričam? Kao da će smak sveta.”
„Dođi sine ovamo, ako se plašiš. Spustili smo roletne da se ne vidi kad sevne“ – provirio je Vasilije u moju sobu.
Sedela sam na krevetu sa podvijenim nogama i zamotanim peškirom oko glave, u bade mantilu zbog koga mi je bilo vrućina više nego kad sam pošla da se tuširam. Struje nije bilo, kosu nisam mogla da osušim, a ni da se našminkam i obučem. Prozor sam zatvorila, u sobi je ponestajalo vazduha, sa tranzistora se više čulo krčanje nego muzika.
„Da ti spustim roletne, ako nećeš da dođeš“ – prišao je prozoru.
„Nemoj! Ne diraj! Nisam beba! Ne plašim se! Izađi! Ostavi me! idi!“
Nije spustio roletne, ali nije ni izašao.
Seo je pored mene i zagrlio me.
„Kol’ko je sati?“
„Pet do pola devet.“
. . .
„Idi umij se, pa da idemo na večeru. Nas troje. Prestala je i kiša“ – duže od pola sata neutešno sam plakala, a Vasilije me ljuljuškao, ljubio u mokru kosu, mahao sveskom da me rashladi, povremeno govorio „š-šš“ i „pssst“, sklanjao mi ruke sa lica „nemoj, iskočiće ti bubuljica“...
„Tata...“
„Molim?“
„Samo sam htela da odemo na piće i da malo pričamo...“ - grcala sam.
„Znam, sine.“
Kose skupljene u čvor na vrh glave, u izbledelim farmericama, beloj košulji bez rukava i patikama, sedela sam u restoranu i brljala po tanjiru, dok su našem stolu prilazili, odlazili i opet prilazili neki ljudi... Vasilije i Natalija su se smejali, jeli, pričali, nameštali sveću da vosak ne kaplje po stolnjaku, kad je opet, nakratko, nestalo struje, naterali me da pojedem porciju sladoleda posle večere.
Plakala sam u krevetu, glave zagnjurene u jastuk, plakala... i zaspala.
Sutradan, oko jedanaest, ustala sam da pojedem malo sladoleda, pa da se vratim u krevet i nastavim da tugujem.
„E!“
„Šta ’oćeš?“
„Je l’ si ti, sad, kao udovica?“
„Molim?“
„Pa mis’im... Pošto ti je verenik... onesposobljen, da nećeš, k’o u Indiji, za njim?“
„Šta to lupetaš, Dejane?“
„...eto, to priča čaršija. Ne sumnjam da će biti još pikanterija do kraja dana“ – završila je moja najbolja drugarica raport, dokusurujući treću čašu Marijinog sladoleda. „Tako da i nemaš neki izbor. Lomača ili manastir, pitanje je sad?“
Videla sam mu u očima da je zabrinut. Sela sam na naslon njegove fotelje i uzela ga za ruku.
„Rekla sam ti juče, al’ nisi ’teo da me slušaš - samo smo hteli da popijemo piće.“
„Dobro je što niste.“
Dakle:
Vladimir je od nas otišao u kafić, da se nađe sa ortacima. Oko sedam je trknuo do kuće, da uzme očev auto. Ni otac ni auto nisu bili kod kuće. Vratio se u grad, počela je oluja, nije imao kišobran, pa se poslužio terenskim autom parkiranim u blizini kuće njegove bake. Odatle se mišljenja razilaze; Ili je pošao u ilegalnu kockarnicu udaljenu dvadesetak kilometara, ili da se malo provoza. Sa devojkom godinu dana mlađom od mene. Koju je pokupio ispred zgrade, dok je čekala taksi. U osam i deset, kola su udarila u stenu, u klisuri desetak kilometara od grada. I zapalila se. Ni jaka kiša, ni vatrogasni aparati iz kola koja su prolazila i stala da pomognu, nisu mogli da ugase vatru. Izvadili su ih tek oko pola četiri ujutru.
* * *
„Sećam se, čika Milane. Nisam bila mala, imala sam skoro sedamnaest godina kad im je poginuo sin. A ako računam po novom, imala sam sedamnaest godina i osam meseci.“
„A je l’? Kako vreme prolazi... E, taj njihov sin, Bog da mu dušu prosti, taj je bio razmažen. Sve je im’o, a krao. I na kraju, što ubi sebe, nego ubi i devojku, ni krivu ni dužnu. Samo zato što se te večeri zadesila s njim. Jadnica...“ – opet se čika Milan prekrstio. Videlo se da je umoran i nesposoban da se nosi sa stvarima koje je tog dana saznao, a ni količinom alokohola koju je popio, bez dobrog sna.
„Čika Milane... A da mi za danas završimo sa otkrićima i tajnama? Da Vi sad lepo odete kući i legnete. Pa da sutra nastavimo?“
„Vala, dete, ništa pametnije nisi rekla. U’vatio me i ovoliki viski, ništa od jutros nisam jeo. A u glavi mi... bolje ne pitaj. Izmešano k’o u bojadžijskom ćupu. Idem ja polako, a i ti lezi. I odma’ da si zaspala, jesi čula?“
„ Hoću. I Vi.“
Ispratila sam ga pogledom dok je silazio niz stepenice i tiho pričao sa sobom.
Prošla sam kroz stan, ugasila sva svetla, a onda obučena legla u Vasilijev krevet.
* * *
„Ko ih jebe štrebere, nek’ se ljute... Od mene imaš piće i klopu sutra uveče“ – razdragano ga udarajući po leđima, tešio je Dejan Uroša.
Posle Čehoslovačke i Mađarske bila je na redu Austrija, kao poslednja zemlja koju je trebalo da obiđemo na ekskurziji. I Beč, kao poslednji grad, posle Bratislave i Budimpešte. Pare koje smo poneli od kuće potrošili smo na gluposti. Dva dana u Beču proveli smo sa vodičem koji je bio smoren nama koliko i mi njegovim pričama. Večeri smo provodili u hotelu, uz kiselu vodu, kafu i keks sa kimom i susamom, gladni posle mršave večere. Uroš, i u Beču i iz Beča isti, sedeo je sam za stolom do naših sastavljenih stolova i nešto zapisivao u blokčić „lipa“.
Ujutru smo se potrpali u autobuse.
Prvo su nas prozvali. Svi su bili tu, izuzev njega.
Naš razredni je otišao do drugog, pa do trećeg, pa sve tako... do svih šest autobusa. Svuda su svi bili na broju, samo je nama falio Uroš „Klavir“.
„Jebo ga ko ga pov’o.“
„Jebo ga ko ga pustio da završi osnovnu školu.“
„Jebo ga ko ga naučio da se ne javi pre nego što nestane.“
„Jebo ga pas.“
„Jebo ga klavir.“
„Jebo te, ja umreh od gladi! Kol’ko po zakonu moramo da čekamo nekog kad nestane?“
„Jebo te, ja ću da dobijem šugu ako ne pođemo za pet minuta. Sva se češem.“
„Jebo me onaj k’o mi rek’o da uzmem razredno starešinstvo“ – rekao je naš razredni. „Dejane, ima li još konjaka?“
Imalo je i konjaka i rakije. I cigara. Pa smo pili i pušili i pili i pušili... i čekali Uroša.
Rek’o razredni da će polomiti koske prvom ko zucne da mu je teško da čeka.
„Možemo li bar nešto da Vas pitamo, profesore?“ – zucnuo je Sale.
„Pitajte me, Tanaskoviću“ – dozvolio je.
„Mis’im... nije da mi je teško da ga čekam... al’ otkud on zna da ga mi čekamo? Možda je mrtav? Možda se bacio u Dunav? Ili prebeg’o u Rusiju? Kako Vi znate da on nije nastran dečko?“
„Austrija se ne graniči sa Rusijom“ – rekao je razredni.
„Pa preko Mađarske je prebeg’o... u tom slučaju.“
„Stvarno, profesore... Zar nije bolje da svi pođemo da ga tražimo, nego što se već pola dana davimo u ovoj autobuščini?“
„Znaš li koliki je Beč, Dragana?“
„Paaa... veliki. Ali i nas ima skoro trista...“
„...miliona, ako računamo i Uroševe Ruse, kojima on sad odaje naše tajne sa časova muzičkog“ – završio je Deki moju rečenicu.
„A sutra pismeni iz matematike. Dok mi ovde trulimo“ – dodala je Milica.
„Dok ga austrijska policija traži! Rečeno je da ne napuštamo autobuse i da čekamo. A oni će obavestiti sve patrole“ – rekao je razredni.
„Opalac! Je l’ ga sa konjima traže?“ – zainteresovao se Baćko.
„Ne, Baćeviću. Traže konja. I, kol’ko vidim, našli su ga. Kolega, izađite i preuzmite klavir“ – rekla je profesorka biologije, koja je od prvog minuta čekanja sedela na izdignutom sedištu do vozača, radi osmatranja.
„On je stvarno mnogo lud. Ja smeo da bacim opkladu da je otiš’o u kupleraj. K’o velim, nigde niš’ nije trošio, čuv’o lovu za crveni fenjer – kad on kupov’o notne sveske s valcerima. Ccc...“ – coktao je Sale.
Tako smo, sa devet sati kašnjenja, napustili Beč i krenuli nazad, u Jugoslaviju.
Izračunali smo da nikako ne možemo da stignemo pre osam ujutru, što je značilo da sutradan nećemo ići u školu, svejedno što smo popodnevna smena. A da smo pošli na vreme, stigli bi pre ponoći i škola bi nam bila neizbežna. I pismeni iz matematike.
Tad je Dejan otiš’o do Uroša i obećao mu piće i klopu. Uroš je rek’o da nije to namerno uradio, zbog škole. Nego je razumeo da krećemo nazad u devet uveče a ne ujutru, pa je mislio da ima vremena da obilazi dućane i natenane kupuje note.
Stigli smo na granicu i na „pasoše na pregled, molim!“.
U autobus je ušla uplakana Natalija, za njom Vasilije, pa tek onda tip u žućkasto-zelenoj uniformi.
Onda je Dejan ustao, a Natalija sela na njegovo mesto, zagrlila me i nastavila da plače.
„ ’Oćemo l’ sad da čekamo da profesorka plače isto kol’ko smo čekali da Klavir postane Štraus?“ – pitao je Sale.
„Nećete. Izvinite deco. Garo, i ti Dejane, uzmite stvari i ’ajmo u kola“ – rekao je Vasilije, pošto se prethodno nešto domunđavao sa razrednim.
Poljubila sam Milicu, Dejan je uzeo naše torbe i izašli smo iz autobusa, praćeni zvižducima i aplauzom.
„Ti, Deki, sedi napred, a Gara i Natalija pozadi“ – komandovao je tata.
Dejan je upitno podigao obrve. Ja sam slegla ramenima i sela pozadi.
„Jesi pio?“
„Ko, je l’ ja?“
„Jesi li?“
„Nego šta sam, Vasilije.“
„A jesi li pijan?“
„Nisam. Al’ sam gladan.“
„Imaš li dozvolu kod sebe?“
„Od kad sam položio, ne odvajam se od nje.“
„Sedi i vozi, al’ polako. Pa ću posle opet ja. Dok popušim dve-tri i malo odmorim oči.“
„Dajte mi neku cigaru koja nije ruska i kažite nam šta je bilo“ – zamolila sam.
„Što pušiš ruske cigare, zlato?“ – pitala je mama.
„Zato što nemamo para za bolje, eto zato“ – odgovorio je naš vozač.
„Ti ćuti i gledaj kuda voziš. Imali ste para da kupite fabriku duvana, kad ste pošli“ – nasmejao se Vasilije.
Mnogo sam volela kad se tata smeje. Činilo mi se da ništa loše ne može da se desi, sve dok je nasmejan. Jednog leta, na moru, dok smo se vraćali sa izleta čamcem, uhvatila nas je oluja. Ogromni talasi, gromovi udaraju u obližnje brdo, čamac pun vode, Natalija, bela u licu, drži me u krilu i nešto šapuće, a ja, kroz suze, promuklo kažem: „Tata, ’ajde da se smejemo. ’Ajde ti prvi!“ Vasilije se nasmejao, čamac je udario u obalu i mi smo izašli živi i zdravi.
„Ovaj... pa čuli smo da kasnite, jer je neki učenik ostao u Beču. Mislili smo da si to ti“ – objasnila mi je Natalija.
„Koje ’to’?“
„Taj učenik.“
„Kako ’ostao’? Niko nije ostao, nego je mutavi Klavir izgubio pojam o vremenu i prostoru pa smo blejali devet čuka u busu“ – tumačio joj je Deki.
„Da, da... sad znamo. Ali kad smo čuli, kad su mi javili iz škole, izgledalo nam je kao da je neko ostao... namerno... ili da je, možda, otet.“ – mucala je Natalija.
„Ost’o namerno u Beču? Pa je l’ znate kol’ko tamo košta jedna obična kafa? Mislim, te Švabe stvarno nisu tačne. Ne znam kako onaj narod tamo uopšte izlazi na kraj s parama, kad je sve tako skupo...“ – mleo je Deki.
„Šta, bre, otet? Ko bi nas otim’o? Jesi videla kako smrdi kad si ušla u autobus? A zamisli kako je tek bilo po sobama? Jedva čekam da se okupam i da legnem pored Petronija. Što nismo poveli i Milicu?“ – kukala sam.
Natalija me pomilovala po prljavoj kosi.
„Gde bi sela, kad imate prtljaga k’o da ste išli na put oko sveta? Još malo i kod kuće smo.“
Pogledala sam je i videla da je opet sva mokra od suza.
„A što ti, u stvari, plačeš?“
„Zato što je šašava, k’o svaka žena u klimaksu. Stani ovde, Deki, i pređi kod Gare. A ti, šašava, dođi pored mene, pa da vam pokažem kako se vozi kad Petronije čeka“ – naredio je Vasilije.
Dejan se sručio na Natalijino mesto, ja sam se naslonila na njega, tata je pustio muziku i upalio motor... Pošli smo kući.
* * *
Ne znam kako ova epizoda sa „učenikom koji je ili ostao ili je otet“ nije kod ljudi koji su čuli za nju izazivala ništa drugo sem osmeha i komentara „Eh, pusti roditelji!“
I kako meni, uvek sumnjičavoj, nije palo na pamet da:
- nas je bilo skoro trista;
- je to, u najboljoj varijanti pomnoženo sa dva, skoro šest stotina roditelja;
- je skoro šest stotina roditelja imalo, u najboljoj varijanti, najmanje dvesta automobila;
- su samo moji roditelji seli u auto i bez ijednog zaustavljanja došli do granice. Koju nisu mogli da pređu, jer je Vasilije prethodnog dana odneo pasoš „na produženje“. Inače bi, to sam čula sutradan, vozili sve do Beča. Sve dok me ne vide i ne uvere se da je sa mnom sve u redu. Da nisam ja taj „učenik koji je ili ostao ili je otet“.
Jedino što mi sad pada na pamet je da sam bila klinka i da sam u svemu tražila komičnu stranu. Prvo čega se setim, kad se pomene ta ekskurzija, je moj razredni. U neverici gleda Miliće koji napreduju ka sredini autobusa, briše znojave ruke o umazane pantalone, pruža Vasiliju ruku i kaže: „Druže Miliću, otkud Vi?! Pa rek’o sam ja koleginici drugarici Nataliji, da ću Vam, čim naplatim odštetu od osiguranja, doneti pare“.
Da se tu zatekao neko ko ne poznaje Vasilija, pomislio bi da je advokat jurio klijenta-lažova preko pola Evrope i uhvatio ga na granici, taman kad se ovaj spremao da brisne preko nje.
* * *
Branimir je slavio Svetog Nikolu. Uspeo je da za dvadeset sedam godina, koliko smo proveli zajedno, dvadeset dva puta prilagodi raspored dežurstava i letenja, i bude na dan slave kod kuće. Poslednju je slavio kao penzioner.
Nekoliko dana pred slavu, Marija bi ispuštala vodu iz cevi u kupatilu i kuhinji, proveravala štekere u celom stanu, vadila kabl od antene iz televizora, u slučaju decembarske grmljavine, kabl od električnog šporeta (onaj debeli, crni, koji posle nije mogla, bez Vasilijeve pomoći, ponovo da utakne) u slučaju da šporetu padne na pamet da se uključi i zapali stan, otapala frižider i ostavljala ga praznog, otvorenih vrata, „da se ne umiriše“, zavrtala ventile na radijatorima na „najmanje“, isključivala telefonski kabl iz zida, tako što bi pomerala pretežak plakar u predsoblju (koji posle nije mogla da vrati bez Vasilijeve pomoći, jer bi uvek zarozala stazu dok bi ga vukla), ostavljala rezervni ključ od stana kod prve komšinice „u slučaju da se nešto desi dok nisam tu.“
Onda bi spustila torbe sa stvarima bez kojih nije mogla da funkcioniše, pa ni u kući rođenog brata, odnosno kući u kojoj je rođena i odrasla, izvadila ključ sa unutrašnje strane, zatvorila vrata, dva puta zaključala i pozvala lift. Onda bi se vratila da proveri da li je zaključala vrata.
Tek tada bi ušla u lift i otišla kod Branimira.
Inače, ona je stanovala u broju 94, drugi ulaz, na kraju, a Branimir u broju 2, u istoj ulici.
I sad vidim belu kuću sa brojem dva. Dograđivanu, pregrađivanu, sa zelenim drvenim kapcima i dvokrilnim ulaznim vratima, koja sam, do poslednjeg puta kad sam ušla u nju, deset dana posle ujakove sahrane, jedva otvarala. Vasilije je govorio da je u pitanju trik, da malo treba podići desni deo vrata, jer je spala srednja šarka, a Marija, Natalija i ja smo gunđale i stenjale i ogovarale Branimira kako „stvarno nema smisla što već jednom ne popravi ova vrata, nego nas danima posle boli i ruka i rame.“
Izuzev kupatila, kome je bilo dodavano sve najnovije i najmodernije što bi našao tokom putovanja, kuća je bila nameštena u stilu
„šta se kome dopada, to i okači/zalepi/ukuca/prišrafi.“
S obzirom da su imali troje dece, s akcentom na najmlađeg sina, baba i deda su ih pustili da vršljaju do mile volje, ni malo se ne traumirajući što je trokrilno ogledalo od hrastovine trajno oštećeno lepkom u pokušaju da se ulepša slikama tada popularnih glumaca. Ni što je kredenac, sav u duborezu, takođe od hrastovine, prefarban u drečavo žutu boju, ali mestimično. „Kol’ko su mi para za farbu dali, tol’ko sam im ga i ofarbala“ – pravdala se Marija.
Od dva servisa za ručavanje, kontra boja, jednog oranž sa teget cvetićima, drugog tamno-plavog sa naslikanim malim suncokretima, oba za dvanaest osoba, ukupno je ostalo tanjira i činija taman da mi koji dođemo na slavu iz njih jedemo. Na svakom komadu, pozadi je bio znak
kojim sam bila očarana i nikad nisam saznala šta znači.
Dakle, iz preostalih tanjira („Deca k’o deca. Kad ne znaju šta će od dosade, razbijaju čaše i tanjire“ – objašnjavala je baba svojoj zaprepašćenoj majci šta se desilo sa godinama spremanim mirazom, sećala se Marija) jeli smo, na dan slave, Branimir, Marija, Natalija, Vasilije, Branimirova dugogodišnja devojka Đina, njen brat sa svojom devojkom i ja.
Nikad mi nisu nedostajala deca na tim ručkovima. Nisam žalila što nemam društvo.
A opet, volela sam da idem i u obdanište i u školu. I moljakala, duže nego što bi trajao dozvoljeni produžetak, da ispred zgrade ostanem „još samo malo, molim teee!“
E pa sad – da li je čika Milan u pravu kad kaže da ne znam šta je ni R od razmaženosti ili sam bila do te mere razmažena, da mi je prijalo da i na dan slave budem u centru nepodeljene pažnje?
I jedno i drugo, rekla bih.
Ne sećam se da sam ikada sedela u krilu oca ili majke i jela.
Moje prve uspomene su vezane za stolicu, posebno pravljenu, najsličniju onima kakve koriste sudije na teniskim mečevima.
Beskrajno dugačka motka, na njoj tapacirano sedište sa ogradicom, a u njemu ja – jedem bez ičije pomoći, uzimajući sa stola „sve redno“.
Ili „priča pred spavanje“? Skoro nikad. Zato jer sam rano naučila da čitam i zato jer su Natalija i Vasilije, i sami zavisnici od čitanja pred spavanje, nekoliko puta pokušali da smandrljaju bajku tako što bi počeli od sredine, a kraj bi bio od neke pete bajke.
Čini mi se da sam brzo shvatila da oni nemaju vremena kao roditelji, posebno majke, neke dece koju sam poznavala. I da ne moram baš svaki slobodan minut da im uzmem.
Ni pare im nisam tražila. Skoro nikad. Ali, kad bi mi dali, trošila sam ih munjevito. Obično pogrešno. Što znači da bih kupila nešto što mi se već posle pola sata nije dopadalo i
tada sam postajala razmažena. I držala Nataliju budnu do pola noći, sve dok ne obeća da će sutradan to „nešto“ odneti i tražiti da zamenim za potpuno fenomenalne cipele, koje sam videla tek kad sam izlazila ili da mi vrate pare.
Ni sa činjenicom što nemam brata ili sestru nisam imala problema.
Jesam se nekoliko puta, čim sam pošla u obdanište, raspitivala kad ćemo i mi imati bebu, ali je to bilo uvek na putu kući, dok sam još snažno osećala nedostatak dece koju sam napustila.
Krajem januara sam dobila neke od boginja. Uz visoku temperaturu i bunilo. Natalija, koja je tek počela da radi u gradskom muzeju, rekla je da joj je dete bolesno i da mora da bude pored njega, koliko god bude potrebno. Ako to podrazumeva otkaz, neka izvole da joj ga odmah otkucaju i daju na potpis, pa da ide, jer mnogo žuri. Dete joj gori.
Nešto slično je uradila i Marija, samo bez pominjanja otkaza. Sa opširnim objašnjenjima koliko joj se sestra ne snalazi oko bolesnog deteta, jer je u panici, i da boginje, ako se ne preleže kako treba, mogu sto čuda da naprave. Kad se to shvati, kasno je za kajanje i slobodne dane, pa će ona, zato, biti pored sestričine koliko bude potrebno. Ako ne mogu slobodni dani, uzeće odmor za narednu godinu ili neplaćene dane ili... ako ništa od toga ne može, neka izvole da joj odmah otkucaju otkaz i daju na potpis, pa da ide, jer mnogo žuri. Dete gori.
Smenjivale su se pored mene, nutkajući me kompotima, pomorandžama, supicama, barenom piletinom, pudingom... Ponekad i obe istovremeno, sa po šoljom u ruci i zapovedničko-molećivim „Zini blago meni, samo još ovu kašiku, pa ćemo posle da oblačimo i češljamo Žaklinu (Žaklina je bila moja najvoljenija lutka, inače Petronijeva mama) i da je nateramo da i ona sve poruča, pa da brrrrzo ozdravi!“.
Vasilije je zivkao telefonom, ponekad uspeo i da dođe za vreme radnog vremena, a kad bi završio sa obavezama, seo bi u stolicu za ljuljanje u uglu sobe i bio samo zabrinuti tata. Ne znam da li je i kada odlazio na spavanje, ne znam ni gde su on, Marija i Natalija spavali, s obzirom da smo imali samo jedan kauč u trpezariji. U spavaćoj sobi nisu. U njoj sam se ja, za vreme boginja, baškarila u svom krevecu, a bračni kreveti zvrjali su namešteni i prazni, ako ne računamo Žaklinu koja je sedela na sredini. Poslednje što bih pre nego što zaspim videla bio je on, zabrinutog lica i velikih podočnjaka.
„Tatice, je l’ pada sneg?“
„Pada, ali je glup. Sve se nešto kovitla i namišlja. Čas ’oće, čas neće. Izgleda da čeka da jedna devojčica ozdravi – tu bi me značajno pogledao, u fazonu „Znamo svi koja je to devojčica“ – pa da onda napada toliko da zatrpa ujka Branimirovu kuću.“
Ujka Branimira sam retko viđala a mnogo volela.
Nisam razumela zašto nije tu uvek kad poželim da ga vidim. Objašnjavali su mi da „ujko mora da leti“, upirali prstom u nebo i terali me da mašem avionu-sićušnoj beloj tačkici daleko, daleko:
„Eno ga ujko, maše ti. Maši i ti njemu. Ode da ti kupi lutku.“
Ili haljinicu sa žiponom od čipke.
Ili najveću bombonjeru sa bombonama u zlatnoj hartiji.
Ili svašta.
Ja bih mahala. I smišljala kako da ga prizemljim. Da ne leti, makar mi nikad ništa više ne kupio.
Početkom novembra počeo je da pada sneg. Za tri dana bilo ga je više od metra. Surčin je bio zatvoren, a Branimir sa mnom po ceo dan. Zabranio je da me vode u obdanište. Krali smo Dejana iz njega, i onda se grudvali, sankali, pravili Sneška i, malo-malo, pa merili kol’ko je napadalo od poslednje provere. Đina je bila zadužena da beleži rezultate.
„Još tji metja“ – javio je Deki jednom prilikom, sa zaleđenog bureta, odakle je nadgledao regularnost Đininog upisivanja.
„Zar ti umeš da čitaš?“ – začudila se Đina.
„Ne umem, al’ vidim da je tji metja pošto će da zatjpa kjov“ – odgovorio je mali sa bureta.
„Zatrpaće mi kuću, deco. U pravu je Dejan! Neću moći nikad više da izađem iz nje, jadan ja!“ – plašio se moj ujak.
Ura!
Eto načina da uvek bude tu. Ako budem jako želela da sneg nikad ne prestane da pada, Branimir će biti zarobljen u kući, i meni na usluzi dvadeset četiri sata. Zamolila sam roditelje, tetku, Dekija i Đinu, da i oni navijaju da sneg nastavi da pada. Branimiru ništa nismo pričali. Neka ga, neka se iznenadi kad jednog jutra ne bude mogao da izađe iz kuće. O tome kako ću ja ulaziti kod njega, počela sam da razmišljam malo kasnije. Imala sam nekoliko sjajnih ideja, al’ onda sam dobila boginje i sve od reda su propale.
„Tatice, ako budem dobra i budem sve jela, ’oće li Branimir da nam kupi bebu? Da se mama ne muči i da ne bude debela?“ – ne znam zašto sam pitala. Možda iz razloga što Dejana nisam videla čitavih sedam dana, pa sam pod hitno morala da nabavim društvo.
„Važi. Čim se vrati, razgovaraću sa njim. Ako ne bude mogao, rodiće ti mama. Al’ pazi – kad dođe beba, nema više „to je moja lutka, moj ujko, moje sanke, moj Dejan, moj Sneško Belić, moj gramofon, moje ploče, moj tata...“ Sve će biti i bebino, znaš? A ti sad samo kaži je l’ hoćeš sestru ili brata?“
„Mogu li da razmislim do sutra, pa da ti kažem?“ – do poslednjeg dana života Vasilije se kleo da sam baš tako pitala.
„Naravno. Al’ kad jednom odlučiš, nema vraćanja.“
Sutradan sam sve jela i pila, zinula kad mi kažu, sama tražila još jednu kašiku ribljeg zejtina. Marija nije prestajala da mi stavlja ruku na čelo, proveravajući da li gorim.
Vasilije je ušao u sobu, noseći u tepsiji malog Sneška Belića, napravljenog od snega ispred zgrade.
„Dakle? Evo ga i Sneško došao da čuje šta si odlučila.“
„Neću ni brata ni sestru. Imaću Dejana kad ozdravim. Bolje nam je ovako.“
Sneško je počeo da plače i uskoro je od njega ostala samo barica u tepsiji. U sobi je bilo pretoplo. U crvenoj flanelskoj pidžami, da bi mi boginje što pre izašle, sva zajapurena i malaksala, ustala sam iz kreveca, šutnula tepsiju pod bračne krevete i uspentrala se tati u krilo.
„Što plačeš, tatice? Pa imaš mene, zar ti nije dosta?“ – svašta mi je prolazilo kroz glavu. Sve u vezi toga da je Vasilije neutešan zbog moje odluke da ne nabavimo bebu.
„Jeste, lutko. To mi je...“ – nije mogao da završi. Spustio me u krevet i izašao iz sobe.
Bila sam zadovoljna što smo se dogovorili, mada suze nisam razumela. Možda se rastužio što je Sneško, na naše oči, ispario?
* * *
„Dragana, hoćeš li parče koha? Molim te, učini mi i pojedi, do ujutru će se pokvariti po ovoj vrućinčini. Pa da se ne baci“ – čula sam Danin glas iza leđa.
Okrenula sam se. Stajala je, držeći tanjir sa kohom u ruci.
„Ako sve pojedeš, vodim te na veliku terasu večeras, slepice“ – nasmešila se obešenjački.
Nasmejala sam se i ja, uspravila u krevetu i uzela tanjir.
* * *
Mariju sam volela na „slep“način, kako je ljubomorno govorila Natalija. Što uopšte nije istina. Marija, prosto, nije radila ništa što mi smeta ili me nervira, a Natalija...
Njene obrve, dva reda tanje nego što treba, na primer.
„Gde piše koliko treba da budu tanke obrve?“ – dizala ih je u čudu.
„U svakom časopisu koji bi ti trebalo, ali to ne radiš, da pročitaš“ – dala sam joj informaciju.
„Je l’ i u NIN-u? Ni ja nisam na to naiš’o, a iščit’o sam ga celog“ – pitao je i Vasilije.
„NIN nije časopis.“
„Nego?“
„Nedeljnik. Nedeljne informativne novine, kaže mu ime šta je."
Natalija se i dalje koprcala.
Natalija se i dalje koprcala.
„Vodi ti računa kako pričaš. Jer ako tako nastaviš, za pola godine moraćeš se služiti pantomimom. Šta ti znači „U svakom časopisu koji bi ti trebalo, ali to ne radiš, da pročitaš“? Ništa. Ništa ti ne znači“ – rekla je.
„Eto vidiš... To je još gore od obrva. Njih i možeš i ne moraš da čupaš, ali to, to iz tebe nikad niko ne iščupa. Potrebu da ispravljaš ljude.
Da govore pravilno, da isprave leđa, da ne savijaju stopala unutra kad hodaju, da ne mljackaju, da ne srču, da skinu laktove sa stola kad jedu, da stave ruku na usta kad zevaju, da ne pričaju punih usta, da se ujutru prvo umiju, operu zube i očešljaju, pa tek onda nekom požele „dobro jutro“, da ne piju jogurt iz tetrapaka, nego da ga sipaju u čašu, da ne ljušte pomorandžu zubima, nego da uzmu nož, da speru kadu iza sebe kad se tuširaju, a ne da neko u njoj pogine na sapunjavoj gumi, da rašire mokar peškir posle kupanja, a ne da se ubuđa, da ne odvrću radio između dva i pet, da sve poslove koji prave buku završe do deset uveče, jer nisu sami na svetu, da se ne kaže ni „a?“ ni „šta? nego „molim?“, da nije „nâ” nego “izvolte”, da se u školu ne oblači ono što se oblači kad se ide u disko, a da se ono što se oblači u disko ne oblači kad se, jednom u sto godina, pođe sa majkom kod mamine prijateljice Seke, da je iluzorno nadati se da će se soba sama raspremiti, da razbacane stvari neće stati u red i jedna po jedna se same vratiti u regal i fioke, da nikom nije teško da namesti krevet, ali da bi to ponekad mogao da uradi i onaj ko spava u njemu, da se kalodont koristi tako što se istiskuje od dna ka vrhu, a ne tačno po sredini, da je za jedno pranje kose dovoljno osamdeset litara tople vode, posebno ako vodu zatvoriš dok nanosiš šampon i čekaš da deluje, da ni druga deca ne vole deo gde nema pekmeza, ali zbog toga ne bacaju više od pola pekmezare, da se u kupovinu ide da bi se kupilo ono što ti treba, a ne da se ratosiljaš para k’o bede, da...
* * *
A Marija je bila savršena. Njoj nikad ništa nisam zamerila. Ne zato što nisam htela, nego zato što mi ništa nije smetalo.
Za razliku od Natalije, koja je tromesečno menjala boju kose, frizera i frizuru, ona je godinama odlazila kod istog frizera i imala uvek istu, svoju boju kose. I potpuno istu frizuru.
“Žali Bože para koje daješ frizeru. Da bi tako izgledala!” – čudila se Natalija.
“Takođe” – uzvraćala bi joj sestra.
Natalija je kupovala bluze, cipele i tašne, Marija je kupovala šerpe za kuvanje džema, tiganje u kojima palačinke ne zagorevaju, kalupe za keks u obliku cveta ili srca, pekače za tople sendviče...
Natalija je imala nakit od žutog i belog zlata. Srebrni nakit. Desetak satova u skladu sa nakitom. Biserne ogrlice.
Marija je imala verenički prsten i ručni sat koji je dobila od fabrike, kad je penzionisana. „Nemoj da si me slučajno sahranila sa prstenom. Ti ga uzmi, a ako nećeš da ga nosiš i ne moraš. Al’ nemoj da ide u zemlju sa mnom. A sat mi ostavi, da znam kol’ko je sati“ – jednom me upozorila.
Natalija je kupovala umetničke slike i preskupe, retke knjige, Marija je naručivala konce i šeme za Vilerove goblene. I vezla ih, kad god bi našla vremena. “Za moje zlato, da ima spremljeno kad se uda” – govorila je. Kad bi je leđa i noge zabolele od kuvanja, a ramena od goblena, čitala je MIR-JAM ili savete kako da presečeni limun ostane što duže svež.
Natalija je volela slobodan prostor i svaki santimetar u stanu bio je iskorišćen da se napravi što manje uočljiva polica ili ostava. Marija je uvek imala modrice na nogama, udarajući u glomazni nameštaj kojim joj je bio pretrpan stan od nepunih pedeset kvadrata.
Natalija je dva puta godišnje gomile odeće i obuće nosila u Crveni krst, Marija bi jedne godine planirala da kupi, sledeće birala i kupovala štof za novi kaput, a treće odlazila kod šnajdera.
Natalija bi svaku Vasilijevu čarapu koja bi se “prosenila” bacala, Marija je “uštopane” Branimirove čarape obuvala kad pođe u krevet ili kad ne radi grejanje. Ili u čizme, zimi.
Natalija je govorila da pare postoje da bi se trošile.
Marija je čuvala bele pare za crne dane.
Natalija je bila bubalica, koja se udala za prvog momka u kog se zaljubila.
Marija je jedva završila srednju ekonomsku, zaljubljena sve četiri godine školovanja u najmanje tri, po svemu različita, momka. U isto vreme
Dok je Natalija uživala u produženom medenom mesecu, Marija je zavolela kolegu iz fabrike, Petra. Taman kad su počeli sa planovima za zajednički život, on je dobio ponudu da godinu dana provede na radu u Alžiru.
„Pa dobro. Venčaćemo se posle toga“ – odlučili su. Petar je kupio prsten, napravili su veridbeni ručak za najužu rodbinu, i otputovao.
Onda je Natalija ostala trudna.
Nekako tih dana, Mariji su javili da joj je verenik poginuo na gradilištu.
Natalije nije bilo skoro dve godine.
Toliko nije bilo ni Marije. Odlazila je na posao, jela, spavala, govorila „dobar dan“ i „doviđenja“ i čekala da joj jave da je telegram greškom poslat. Ili da se Petar pojavi na vratima.
Onda se Natalija vratila i svima sa ponosom pokazivala šta je dobila. Mene.
Onda je Marija oživela jer je i ona dobila mene.
„Kad su došli sa Hvara, videlo se da nemaju pojma kako se gaji dete. Da su duduci. Al’ ja, i pored iskustva u podizanju nje i Branimira, nisam htela da se mešam. Rek’o, neću da se utrpavam, makar crkla. Dok sami ne zatraže. Dolazila sam svaki dan da te vidim i da se poigramo, al’ ništa sem toga. Njihovo dete – njihova stvar. Kad su umeli da ga naprave, neka nauče i da podignu i vaspitaju.
Tad su rekli da će da ti slave drugi rođendan. Pošto niste bili ovde kad ti je bio prvi, rešili su da pozovu sve redom.
„Gde ćete da ga pravite?“ – pitala sam.
„Ovde, kod nas. A gde bi?“ – rekla je moja sestra.
A vi ste tada, zlato, živeli u onom stančiću kod mlekare. Jedva smo ti uglavili krevetac u ćošak, da ti ne duva kad se otvore vrata. Ni igla nije imala gde da padne. Tu da pravi rođendan sa bulumentom naroda?!
„A šta ćeš da izneseš?“
„Kauč, stočić sa televizorom i vitrinu. A stolove ćemo uzeti iz Vasilijeve menze.“
„Šta ćeš da izneseš na stolove, Natalija?“
„A, to! Videću. Videćemo. Nešto lako. Ribu i nekoliko vrsta salate, recimo. Vino. Neki kolač. Kao da je to važno...“
"Lepo sam videla kako se Slavka i Dimitrije prevrću u grobu. Njihovom prvom unučetu slave rođendan sa salatom, k’o da je zec! Je l’ to pada posno? Nisam znala da u oktobru ima posnih praznika?“ – pravila sam se luda.
„Ne znam i nije me briga. Znaš da nikad nisam postila i da ne dajem na te gluposti ni pet para.“
„Pa što iznosiš ribu, ako te nije briga?“
„Ama, bre, Marija!“ – dreknula je na mene i ovako iskolačila one njene zelene oči. „Skoro dve godine smo imali ribu za bar jedan obrok dnevno. To je i zdravo i ukusno i lako. Da je sreće, i ti bi tako jela. Pogledaj kakva si.“
„Kakva sam?“
„Debela, eto kakva. Imaš najmanje pet kila više nego što ti treba.“
„Otkud ti znaš kol’ko meni treba?“
„Ma dobro. Neću da se raspravljam. I nemoj da si slučajno Gari kupovala neke gluposti, kao što imaš običaj. Nemamo više gde da slažemo igračke, a ona se igra šerpama.“
„Pa kad ih ne koristiš za kuvanje...“
„Ti to meni prekonosiraš... kao ja ne ume da kuvam?!“
„Jer ti, kao, pa umeš?“
„Pa dobro, onda da čujem; šta misliš, ko mi je kuvao dok smo bili na Hvaru? Gara nije baš toliko ni napredna ni pametna, a Vasilije ni jaje ne ume da obari. Znači ko?“
„Dobro da se dotakosmo te teme. Od kad ste došli, stalno to ’oću da te pitam. Ko vam je tamo kuvao? I šta ste jeli? Sad čuh da ste jeli ribu, ali mi nije jasno... je l’ ste je živu jeli ili...?“
Onda je, znaš ti nju.... počela da se smeje... i ispričala mi da su imali sobaricu, bedinerku, kućnu pomoćnicu... tako nešto. Domaćicu, najpre. I da im je i kuvala i prala i peglala. I sve ostalo. A da su ona i Vasilije bili mama i tata sa razglednica, sa plavokosim anđelom u kolicima, u šetnji obalom, dok sunce zalazi. Idila.
„E ovde tako neće moći, Natalija. Prošli idilični dani. Ovde imate posao i dete koje je svakog dana sve veće. Prohodalo i neće ni da pogleda kolica. Progovorilo i ume da kaže da je gladno. Kad si ti prvi put rekla da si gladna, ja sam...“
„Marija!“ – vrisnula je. „Ja sam prvi put rekla da sam gladna kad sam imala osamnaest meseci.“
„Pa šta?“
„Kol’ko si ti tad imala?“
„Pet godina, valjda. Al’ šta to ima veze...“
„Pa si mi ti, sa pet godina, razvila na ruke rezanac za supu i u’vatila kokošku i zavrnula joj šiju i uredila je i skuvala mi pileću supu sa domaćim rezancima? Je l’, Marija?“
„Ne, nego sam otrčala do Slavke i kazala joj da si gladna. Da si rekla da si gladna. Pa ti je ona namazala ’leba i džema.“
„Dobro. Predajem se. Šta predlažeš?“
E, tu sam je čekala. Da me lepo zamoli. Da ne bude da guram nos gde mu nije mesto i da se namećem.
„I šta se jelo na mom drugom brzdeju?“
„Sve po redu. K’o što i treba. I sve sam, sa ove dve ruke, sama spremila. Tad su njih dvoje videli ko je Marija i šta ume. Niko ni jednu zamerku nije imao. Jedino što se gospoja Nataliji nije dopalo je to što si ti pojela beli luk.“
„Šta sam uradila?“
„Znaš kako... Pošto je rođendan bio u restoranu, odlučili smo da te tamo odvedemo pred početak ručka. A ujutru smo te nosili u crkvu, da te krstimo. Tebi se spavalo i bila si umorna od sve te gužve, a narod k’o narod... Svejedno što su te videli već sto puta od kad ste došli, hteli su da dođu kući da te vide i na rođendan – kao, valja se. Ono, ne kažem, nije da se ne valja, ali...
Vasilije te stavio u krevetac da malo odspavaš, a oni počeli da se oblače i spremaju, a ja došla da još nešto proverim i setim se...
„Je li, Natalija, jesi stavila beli luk u Garin krevet?“
„Jesam li uradila šta?!“
„Neka, Marija, nemoj... Pusti sad to“ – umešao se Vasilije.
Samo što je on to rekao, došli su Novakovići. Sa tortom i vinom i cvećem. Da ne nose u kafanu, a i da te vide.
Njih dvoje se uzmuvali oko gostiju, a ja otišla u kujnu. Kad ’oćeš – nema belog luka. Otkud bi i bilo, mislim se? Pravila Natalija salatu od pečenih paprika, pa ostalo dva čena? Kako da ne.
Izađem i kažem im da ti spavaš i da ne bi valjalo da te bude zbog gledanja, pa trk do kuće. Uzmem luk i sve trčeći nazad. Uđem kod tebe, a ti, srce moje, pajkiš k’o anđelče. Polako priđem i stavim ti luk pod jastuk, poljubim te u kosicu i izađem.“
„Ali....što si mi stavljala luk u krevet, pobogu?“
„Kako što, zlato? Ne znaš ti kakvog sve sveta ima... tri godine njih dvoje nisu imali dece, pa dobili tebe... misliš da je svima bilo milo? I sad, treba neko da dođe, kao da te vidi, pa da te urekne! I šta posle? “ – objasnila mi je Marija.
„Ali luk... Kakve veze ima luk i to što nisu imali dece?“
„Protiv uroka, zlato, nema boljeg sredstva od belog luka. Posle me bilo baš briga, nek’ uđe ko ’oće i nek’ te gleda do mile volje. Ima šta i da vidi. Kad ujutru, samo što sam sela i otvorila kartoteku, zvoni telefon. Natalija pita šta je ono ispod tvog jastuka. Kažem da je luk, a ona pita kol’ko ga je bilo. Baš sam ga ja brojala u onoj brzini. ’Bilo ga je dovoljno da posluži svrsi’, kažem joj, a ona ’E, sad ima samo jedan smrvljen čen, a detetu smrdi iz usta kao da je jelo da ti ne kažem šta. Crna Marija, mogla si mi otrovati bebu! Nisi ti normalna, sreće mi’ i prekide mi vezu. Za srce me ujede i spusti mi telefon. I to zbog čega? Što sam htela da joj sačuvam dete. Pa šta ako si pojela luk, ništa zdravije od njega nema. Kakvu sam joj bukvicu očitala tog dana, da ti je samo bilo čuti. Vasilije ni jedne nije progovorio. A ti, tetkino zlato, kako si me videla potrčala mi u naručje i duvaš mi u lice. ’Daj još, Malija’. Od tad mi se ne mešaju ni u kujnu ni u odluke. I šta im fali? Ništa. Ona ponekad prigovori da je nešto masno ili da nije trebala zaprška, ali ti i Vasilije sve u slast pojedete. A njoj, ako se ne sviđa, niko ne brani da kupi ribu. Pa je l’ tako? Sad će Marija časkom da napravi šnenokle, sa dosta mleka i vanile. Pa da vidimo šta ćemo sutra za ručak.“
Marija je bogovski kuvala, a Vasilije i ja jeli kao da smo iz gladi utekli. Coktali smo i mljackali, sipali još jednom, nekad i po treći put, hvalili je i divili joj se, ako bi i ona jela sa nama. Tražili da donese šerpu, da očistimo hlebom eventualne ostatke hrane. Istog dana kad sam od Dekija naučila da podrigujem, naučio je i Vasilije da podriguje. Od mene.
Sutradan je bila nedelja i rekla sam Mariji da obavezno mora da ruča sa nama. Pošto smo smazali sve što je izneto, Vasilije je ustao, udario viljuškom u čašu i najavio: „A sad, u čast kuvarice...“
Ustala sam i ja, rekli smo „tri-dva-jedan-sad!“ i najstrašnije podrignuli.
Natalija je bacila salvetu sa krila i rekla da ide da se obesi.
Marija je pitala:
„Kad ste to naučili? ’Oćete li meni da pokažete?“
Pokazali smo joj.
Marija me naučila da kuvam. Ali ne na način „odvojiću ti malo testa, pa i ti mesi kolače“.
Posle Petrove pogibije, počela je da dobija napade gušenja, kojima nikako nisu mogli da pronađu uzrok. Pošto je prošla sve preglede i popila deset kila lekova, proglasili su je invalidom rada druge kategorije i počela je da radi skraćeno radno vreme, nekoliko meseci pre nego što smo mi došli sa Hvara.
Od uvek ranoranilac, izabrala je da radi od šest do deset.
Posle toga, izabrala je nas da nam kuva.
Već u pola jedanaest vitlala je po pijaci, u potrazi za svežim povrćem, domaćim jajima i kvalitetnom teletinom. Onda bi odlazila kući i kuvala. U pola četiri, kad smo dolazili, čekao nas je postavljen sto.
Kad bih ja bila na raspustu ili ona na odmoru ili kad bih ja pobegla sa časa ili ona javila da joj „nešto nije dobro, kao da će da dobije napad“, zavrtale smo rukave i prianjale na posao.
>Razbiti pet jaja u dubokoj činiji.<
Vadila sam deset jaja i dve duboke činije.
>Dodati 400 grama brašna.<
Merila sam 800 grama brašna.
>Malo posoliti.<
Malo bi posolili, dvaput.
I sve tako.
Kako ona, tako ja, što bi rekle komšinice uz jutarnju kafu.
Nekako u to vreme, pojavili su se u prodaji slovenački zamrzivači i Marija je među prvima kupila jedan. Na opšte čuđenje i „Šta će to tebi, kad si sama?“
„Neka ga, ’leba ne traži. Možda će Gari trebati, kad se uda“ – objašnjavala je. A u stvari, u njega je lagerovala klopu koju smo udružene kuvale. A koju bi jela kad bi moji imali neku, kako je govorila, paradu u vidu ručka ili večere sa ne znam ni ja kim.
Niko nije znao šta se dešava u Marijinom stanu, ni dvesta metara udaljenom od našeg.
„Nemoj da im pričaš. Nek’ misle da si nesposobna i sakata u ruke. Bolje da misle da ništa ne znaš, a ti, u stvari, sve znaš, nego da misle da sve znaš, a kad tamo – ti ništa ne znaš“ – bila je malo poduža i prilično nerazumljiva ta njena filozofija, ali ja sam je prihvatila kao što se prihvata zakon gravitacije.
„Možda nikad nećeš morati ni jaje da skuvaš, al’ valja ti da znaš. Nek’ dâ Bog da imaš sluškinje, al’ neće moći da te prevare da u sarmu ide tri kile mesa, nego..."
"Kilogram goveđeg i svinjskog, pola-pola, dva puta samlevenog. Propržimo u dubokoj šerpi na kašiki masti, pa kad se ohladi dodamo...“ – k’o iz topa sam odgovarala.
"Kilogram goveđeg i svinjskog, pola-pola, dva puta samlevenog. Propržimo u dubokoj šerpi na kašiki masti, pa kad se ohladi dodamo...“ – k’o iz topa sam odgovarala.
„Vidiš! Sva si na mene, živote moj“ – raspilavila bi se od sreće što ima tako dobrog učenika.
Početkom decembra, u drugom gimnazije, odlučila je da je vreme da se uozbiljimo.
Dan pre toga, pitala je kol’ko sutra imam časova. Ja sam rekla šest, a ona je rekla da moram nekako da vidim da nemam više od četiri, jer nas čeka veliki posao. Pa sam se tako na četvrtom času uhvatila za stomak, a Dejan počeo da cvili od straha za mnom. Profesor engleskog je predložio da potraži Nataliju u nastavničkoj kancelariji i kaže joj da joj ćerka skoro pa umire u učionici. Rekla sam, značajno ga pogledavši, da nema potrebe, da je to samo posledica “onoga”. On je pocrveneo i rekao mi da idem kući i legnem. Deki je napomenuo da nema ko da mi opravda peti i šesti čas. Onda je profesor otvorio dnevnik i opravdao mi naredna dva časa svojim potpisom.
Marija je otvorila: “ ‘De si bre do sad, već sam te otpisala?!” Ušle smo u kujnu.
Kuhinjski sto je bio zatrpan svinjskim nogama, ušima, repovima, glavicama crnog i belog (mmm!) luka, vezama zeleni, lovorovim lišćem...
“Joj, Marija, šta ćemo sa ovim?” – stvarno je počelo da mi kuva po stomaku.
“Da skuvamo pihtije” – gledala je u mene sa iščekivanjem.
“Mi?! Misliš... da me naučiš... da ih kuvam... danas...?”
“Jeste, zlato. Nego šta nego da danas naučiš. Idemo!”
. . .
Razlilivene pihtije smo poređali po polici u špajzu. I odškrinuli prozorčić.
“Odlično. Nije jak mraz, al’ taman je ‘ladno da se stegnu kako treba. A sad da popijemo kakao, zaslužile smo. Danas si postala majstor!”
“Šta sam ono ‘tela da ti kažem... je l’ ti ne smeta... je l’ će da ima problema ako zapalim cigaru? Mislim, je l’ nećeš da podivljaš?”
Dejan i ja smo od početka školske godine, sve dim po dim, stigli do zajedničkog pakla dnevno. A sve ili u školskom WC-u ili kod njega ili mene, kad nema nikoga.
“Zapali mi i kuću, samo ako neće da ti škodi” – ustala je i sa trpezarijske komode uzela kristalnu pikslu, pa je spustila pred mene. “Onda nećemo kakao, nego kafu” – otišla je do šporeta i prosula zašećerenu vodu iz džezve. “Samo nemoj da piješ slatku, molim te. To je seljački” – rekla je, dok je sipala vodu za kafu. “Daj i meni jednu” – zatražila je kad se vratila i sela. Zapalile smo. Zasmejala se. “Kak’e smo k’o Natalija, je l’ da?” – kikotala se, brišući suze zbog dima koji joj je ulazio u oči. “Večeras ću ja da donesem cigare i da kažem da sam počela da pušim, pa ću i tebe da poslužim. Onda možeš da pušiš pred njima. Pa da. Bolje tako nego da se kriješ po klozetima. Uostalom i oni puše, pa ne mogu da ti zamere. Medicinski je dokazano da deca pušača ranije počinju da puše”- zaključila je, a da joj nisam ni reč rekla o tome gde Dejan i ja postajemo nikotinski zavisnici. I kolika mi je frka da o svom najnovijem poroku obavestim Nataliju i Vasilija.
Natalija je, što je za nju bilo nezamislivo, bez komentara gledala kako Marija, šepureći se, vadi iz torbe cigare i upaljač sa nacrtanom kamilom i spušta ih na sto uz izjavu: „Od danas i ja pušim. Jednom se živi.“
Nije prokomentarisala ni šolju kafe koju je Marija stavila pred mene.
Al’ kad je njena starija sestra gurnula cigare pred mene i rekla: „’Ajde i ti zapali jednu, da nam praviš društvo“, tad joj se samokontrola srozala na nulu.
„Zaboravila si da izvadiš špric i iglu iz te tvoje mađioničarske torbe. Ili ćete njih za desert?“- primetila je.
„Šta će mi špric?“ – zbunila se Marija, jer se to nije pominjalo u njenom, unapred pripremljenom, scenariju.
„Da se izdrogirate, kad završite sa duvanom i kafenisanjem. Jednom se živi.“
Mudro sam ćutala i puštala da Marija vadi kestenje iz vatre.
„’Ajde, molim te, ne drami. Dve-tri cigare dnevno nikog nisu ubile. Uostalom, ako ste hteli da ne puši, što sami niste prestali na vreme, da dete nema od koga da vidi. Sad gledaj šta te snašlo. Baš ti lepo stoji cigara, luče. Vidi je, Natalija. Je l’ da da joj lepo stoji?“
Natalija je prevrnula očima i otišla da popije tabletu protiv glavobolje.
A Vasilije, koji je gledao neku emisiju o devalvaciji dinara, okrenu se prema nama i rekao:
„Vala, Marija, ovo ti je večeras bilo baš pametno. Još samo da se napijete i pobijete sa nekim na železničkoj stanici, pa smo prebrinuli sve brige.“
* * *
Sedela sam na „velikoj terasi“ i pušila, kad sam čula korake.
Da mi se, dok sam bila zdrava, tako nešto dogodilo u pustoj ulici, ne bi mi bilo svejedno.
U bolnici, sa dijagnozom raka, na terasi na koju smo dolazili mi neizlečivi, ne od raka nego od potrebe za cigarom, znala sam da je to neko ko, kao ni ja, ne može da zaspi.
„Dobro veče.“
„Dobro veče.“
„Je l’ mogu da dobijem Vaš upaljač? Kresao sam dok mi kremen nije iskočio i bacio se dole – pokazao je rukom na dvorište, četiri sprata ispod – i sad nemam čime da zapalim“ – tiho je govorio. Ne glasno, ali neprijatno pištanje mobilnog, skoro da ga je nadjačalo. „A sad ću i telefon da bacim. Da pravi društvo kremenu“ – rekao je, isključio mobilni i pošao da uzme stolicu.
„Je l’ Vam smetam?“ – pitao je, reda radi, spuštajući stolicu pored moje.
„Ne“ – sve brže sam uvlačila dim, rešena da se smesta, čim popušim cigaru, vratim u sobu.
„Ja sam Predrag Nikolić, a Vi ste Dragana Milić, Marijino zlato“ – upoznao nas je i seo.
Tad sam ga bolje pogledala.
Bliži pedesetoj nego četrdesetoj. I najbliži, od svih koje sam u životu videla, tituli najzgodnijeg muškarca.
Toliko blizu je seo da sam mogla da osetim, kroz sve ogavne mirise koje je letnji povetarac donosio na terasu, miris bebi sapuna. Ili je to bio parfem, sa notom bebi sapuna? Ili losion posle brijanja?
Ne, nije bio losion. Predrag Nikolić je imao bradu.
„A šta ste joj bili Vi, ako sam joj ja bila zlato?“
„Kolega i komšija. I vatreni obožavalac“ – tužno se nasmešio.
„Je l’? Kolege joj nisam poznavala, ali komšija...? Ne sećam se da sam Vas viđala...“ – nije da mu nisam verovala, ali nije ni da sam nameravala da smesta odem u sobu. Pa sam pokušavala da nađem razlog da produžim razgovor.
„I niste. Kad sam se ja doselio, Vi skoro i da niste dolazili. Ali sam slušao od drugih o Vama. Najviše od Marije, naravno“.
„Zanimljivo. Meni o Vama nikad nije pričala“ – sad već više nisam bila sigurna da l’ da mu verujem. Marija mi je apsolutno sve pričala. Da ovog (i ovakvog!) tipa nikad ne pomene, mogla je samo zato jer ga nije ni poznavala.
„Ni u šali?“
„Molim?“
„Je l’ me ni kroz šalu nije pominjala?“
U polumraku sam pokušavala da mu vidim znak na pidžami. Ali, tip je nosio tanku trenerku, koja nije bila bolnička. Nisam mogla da znam da li bi na njoj bilo utisnuto O kao „onkologija“ ili P kao „psihijatrija“. Doduše, i ja sam bila u neobeleženoj trenerci, ali on je imao prednost. Znao je da bi moje slovo bilo Z, kao „zlato“.
„Ne. Ni kroz šalu. A je l’ ovo neka šala?“
„Nije, Dragana, opustite se. Ja jesam Predrag Nikolić, za prijatelje Peđa Tajfun, a Vi ste nepoverljivi baš kako je Marija i pričala.“
Peđa Tajfun!
„Čuj, da l’ te pominjala? Pitaj da l’ je prestajala da priča o tebi poslednjih meseci“ – pomislila sam, i iznenađena i obradovana.
„Aha. Pod tim imenom ste mi poznati“ - rekla sam.
„Nadam se po dobru?“
„Isključivo.“
Marija je tog leta izgledala mlađe i lepše nego ikad. Već dve godine je bila penzioner. I dalje smo se viđali svakodnevno, ali sam ja, uz Natalijinu traljavu asistenciju, preuzela kuhinju. I pored tetkinog žestokog protivljenja, suza, pa i pokušaja ucene: „Znači, ja vam više ne trebam? Onda neću ni da dolazim.“
U međuvremenu sam se zaposlila. S obzirom da me Marija nije naučila samo da kuvam nego i da volim da kuvam, htela sam da se oprobam u ulozi zaposlene žene sa obavezama. Dok sam joj to objašnjavala, digla je nos i frknula: „Znači, sad ćeš da se udaš za nekog bilmeza i rodiš žgepče, pa da spisku dodaš usrane pelene i bilmezove košulje! Čisto radi probe! Kao da neće doći vreme kad će ti svi ti poslovi izaći na nos!“
Pošto se namerio junak na junaka, a i zato što Marija nije mogla ništa da mi odbije, pristala je. Donosila bi jela i poslastice, ali mnogo ređe. Uvek iskritikovana i opomenuta. „’Oćeš da gledaš kako ovo leti kroz prozor? Šta smo rekli da je tvoja jedina obaveza? Da se posvetiš sebi i da malo proživiš. Ovo je poslednje što si donela, jesi li razumela?“ Nekoliko puta smo zajedno otišle u kupovinu, tako da je sad, umesto svog dugogodišnjeg „mišjeg izdanja“ blistala u košuljama i blejzerima pastelnih tonova, sjajne negovane kose, dužine koju nije imala još od srednje škole. Bila je neodoljivo slatka i šašava kad bi sela, prekrstila noge, pa se u neverici zagledala, prvo u pantalone na sebi, a onda u mene. „Dok sam živa, ne mogu ti se odužiti što si me naterala da obučem pantalone. Čista uživancija!“
Bila sam na godišnjem odmoru i tek što sam se vratila iz Grčke. Leto je bilo kao neka koja sam pamtila iz detinjstva. Vrućina preko dana, a sveže noći. Ni ona ni ja, naravno, nismo znale da joj je to poslednje leto. (Danas mislim da ni Bog to nije znao. Da jeste, sigurno bi uložio žalbu tamo gde je doneta ta odluka i tražio da Branimiru, Nataliji i Mariji bude omogućeno da bar jednog leta kažu „Ovo mi je... (pa da taj broj počnu šesticom)... leto. Branimir ih je izbrojao pedeset dva, Natalija pedeset četiri a Marija pedeset devet. A sve troje, dajem glavu, ukupno jednog mrava u životu nisu zgazili.)
Dok smo sedele na terasi i utvrđivale gradivo naučeno pre nešto više od deset godina, a vezano za pušenje i kafenisanje, rekla mi je da se u stan u kome je živela ’ona prostakuša što ti se smejala’...
(Jadna žena. Godinama mi se izvinjavala što se nasmejala kad sam se, kao klinka, pokušavajući da se, sa rolšuama na nogama, popenjem kod Marije, prosula na trećem stepeniku. Žena je izašla da vidi odakle dolazi buka i zatekla me kako se, sedeći na betonu, trudim da samoj sebi iščupam noge uz „Jebem li vam majku. I onome ko mi vas je natakario na noge! Sto puta da jebem!!!“, a sve u pokušajima da skinem rolšue.
Kad god bi ona to pomenula, a pominjala je kad god bi me videla, ja bih je molila da zaboravi. Mariji nikad nije uspela da se izvini. Ona joj je to pamtila do smrti.
„Sram je bilo! Gledala kako dete pati, možda polomljene kičme, i smejala se!“)
... uselio ’pristojan mlad čovek’. Sinoć je pozvonio na njena vrata i pitao je da li ima TV program. Pozvala ga je da uđe...
„Opa, Maro! Imamo romansu na pomolu?“
„Ne lupetaj, Garo! Čovek je mlađi od mene sto godina. Ali kako je duhovit i kako je lepo vaspitan, samo da vidiš. I zamisli, već pet godina od kad radi u mojoj bivšoj fabrici! Ali u proizvodnji, kao inženjer. Dok sam postavila sto i iznela da nešto gricnemo, on popravi ventilator. Rek’o da će večeras doći da pogleda što mi ne radi ekspres-ringla. Kažem kako ima zlatne ruke i kako je brz, a on kaže da mu je nadimak Tajfun.“
Od tog dana, redovno sam slušala izveštaje o Tajfunovim zlatnim rukama i smislu za humor. I šta su sinoć jeli.
„Je l’, Marija... ima li taj Tajfun ženu i decu ili je siroče?“
„Nema, zlato. Razveden je. Žena ga ostavila i pobegla sa njegovim rođenim bratom, zamisli! Kad mi je to prič’o, sita sam se isplakala. Odavno ništa ružnije i tužnije nisam čula, da je... prosto... toliko strašno da ne mož’ biti strašnije. „Može, Marija. Strašnije bi mi bilo da je pobegla sa mojom sestrom. Sestru volim mnogo više od brata“. A i nije materijalista. Svako veče donese kafu ili čokoladu ili neko piće. Sinoć otvaram – kad on drži ovoooliku lubenicu. Rek’o „Peđa, ko će to pojesti? Zar nije bilo manjih?“, a on kaže „Nema veze. Veće su slađe, pa ćemo jesti samo srce. Ostatak ćemo da bacimo.“
„Što mene ne zvaste da oglođem kore?“
Pogledala me, zaključila da umem da čuvam tajnu, malo primakla stolicu i zapalila novu cigaru...
„On je bio bolestan od onog najgoreg, zlato. Na plućima. Davali mu lekari najviše godinu dana, al’ ga Bog pogled’o. Ali i on... prestao da puši, počeo zdravo da se hrani, uzimao redovno vitamine i lekove, izbegavao sekiraciju... Umesto da umre, zaključili mu bolovanje i vratili čoveka na posao... Ali... kaže da se, za vreme dok je bio bolestan, razočarao u svet oko sebe. Shvatio da su ljudi samoživi i da je najveća istina ona da ni jedno čudo ne traje duže od tri dana. Kad su čuli da mu se bliži kraj i najbliži mu okrenuli leđa. Sad retko izlazi. I malo se druži sa ljudima. Pos’o, kuća, pos’o, kuća, ponekad bioskop... Tako da sam mu ja sad i izlazak i provod i najbolji drug.“
„Isključivo po dobru, Peđa“ – ponovila sam. „Ali se setih... Marija mi je pričala da ste bili bolesni...“
„Jesam. Bio bolestan pa ozdravio, pa bio zdrav dvanaest godina, a sad me evo ovde, jer sam opet bolestan. Ali više neću ozdraviti“ – potpuno ravno(dušno) je rekao.
„Kao ni ja“ – odgovorila sam.
„Nekoliko puta sam Vas sreo poslednjih godina, i ovde i u Beogradu, ali Vi mene niste videli. Možda i jeste, ali niste znali da sam to ja – nasmejao se svom objašnjenju – a i bili ste uvek vidno iznervirani gužvom, čekanjem, jadikovkama po čekaonicama...“
„Smradom, nevaspitanjem, nepoštovanjem reda, prozivanjem preko veze, pokvarenim aparatima i zastarelom opremom“ – završila sam umesto njega.
„Sad opet ja! Sa predlogom da ne persiramo, jer znam koje si godište. Rekla mi najbolja drugarica. Važi?“
„Važi. A koje si ti godište? Moram tebe da pitam, jer ja nemam najbolju drugaricu.“
„Devet godina sam stariji od tebe. Imam rak pluća. Ni ja nemam najbolju drugaricu, od kad je Marija... otišla. Ali imam opasnu prijateljicu, kojom sam, u trenucima kad sam bio magarac, hteo da se oženim. Na sreću, ti trenuci nisu dugo trajali. Na nesreću, trajali su dovoljno dugo da ona sad živi u mom stanu i nestrpljivo broji dane do kraja. Moje dane do mog kraja. I telefonira...“ – pokazao je na džep u koji je malopre stavio mobilni.
„Pi malera! Baš te poterala šara“ – nisam mogla da ne budem ironična. I razočarana. I zapanjena što sam ironična i razočarana. Čuj njega - „prijateljica“. „Prijateljica na silu“. „Opasna prijateljica“. Prijatelju, a da ti potražiš drugu terasu? Neku na kojoj noć troše bolesni u glavu? Pa da ti oni poveruju?!
„Rekoh ja da je Marija pričala da si nepoverljiva. I da ćeš se jednog dana pretvoriti u veliku tabelu sa uredno ispisanim kolonama cifara koje predstavljaju procente „za“ i „protiv“ neke odluke koju treba da doneseš. Ako što pre i sebi ne daš savet koji si dala njoj; da se opustiš, posvetiš sebi i počneš da živiš.“
„Bila sam posvećena sebi, dok ti nisi došao i tražio upaljač. I delimično živa. I opuštena – pokazala sam na izgužvanu trenerku i kosu nemarno uhvaćenu gumicom – mnogo više nego što je red.“
Marijino pominjanje tabele bi me uvek razbesnelo, a nisam htela da on to primeti. Pa sam pala u vatru i pokazala da sam baš takva kakvom me opisuje.
„Ej, prznice! Nisam došao da se svađam sa tobom. I ja sam ovde zato da bih popušio cigaru i malo bio sam. I zato što mi je danas doktor Popović, koji me leči, rekao da se ne nadam nikakvoj operaciji ni terapiji. Samo čudu.“
„Izvini, Peđa. Nisi ti kriv.“
„A ko jeste?“
Idi bre, čoveče! Ko te posla da mi postavljaš pitanja na koja godinama tražim i ne nalazim odgovore? Otkud znam ko mi je kriv! Je l’ misliš da bih gubila vreme sa tobom, takmičeći se ko će morbidnije opisati svoje raspadanje i truljenje, da znam? Da imam ime krivca! Ali nemam ga. Ne postoje vrata na koja bih mogla da odem i sačekam da ih otvori neko koga bih optužila što je sve bilo ovako kako je bilo. Odakle god da pođem i dokle god da stignem... imena se javljaju i nestaju... listam dalje... nova imena se pojave pa izgube... Samo jedno ostaje. Dragana Milić.
„Izgleda da je tvoja drugarica bila u pravu. Ja sam kriva“ – rekla sam tiho, a u grlu osetila gorčinu progutanih suza.
„Izvini i ti. Marija mi je toliko pričala o tebi, da mi se čini da te poznajem od dana kad si pod jastukom našla beli luk i pojela ga. Inače, nisam ni ja igrač na prvu loptu. A i sâm sam često u svađi sa sobom...“
„Sa Marijom si se sprijateljio za okruglo jedno veče...“
„Jesam. Ali pre trinaest godina. Mada sam i tad već bio dobro uzdrman i razočaran, video sam da imam posla sa anđelom. A od tada do danas... još jedan život. Mnogo gori od tog koji sam imao iza sebe, kad sam, zbog Marije, počeo da verujem da još postoji dobro i plemenito. Eto. Sad ponovo ti. Šteta što svi spavaju. Valjao bi nam neko nepristrasan, da presudi ko je bolji u ovom „kol’ko smo jadni, bedni, čemerni, promašeni i nikak’i“ takmičenju. Daj mi upaljač, pa nastavi...“
Umesto da nastavim, počela sam da se smejem.
„Smeješ sa kao Marija. Još se samo zagrcni kao ona, pa da skočim da potražim kremen...“
„Neću, ne boj se. Njoj je to počelo zajedno sa onim gušenjima, sigurno ti je pričala o njima. A ja sam ti vazda zagrcnuta, samo se ne vidi...“
„Misliš ti? Da se ne vidi?“
Ćutala sam.
„Dragana, nemoj da bežiš, ne vredi ti. Naći ću te, znam gde stanuješ..“
„Znaš?“
„Aha. Znam i gde si stanovala pre toga.“
“Je l’ me zezaš?“
“Je l’ me zezaš?“
„Ne. Pa poslao sam ti telegram kad ti je otac umro, sećaš li se?“
Setila sam se tetke, obaveštenja da je dana 31.12. pokušana dostava telegrama i mog zaključka da je u pitanju neki Vasilijev prijatelj, koji mi javlja da mu je žao.
A bio je to Marijin prijatelj. Sad verujem da mu jeste bilo žao.
„Evo sad sam se setila. Nije mi uručen, a nisam ni otišla da ga preuzmem. Hvala ti što ti je bilo žao.“
„Jeste mi bilo žao. Nisam smeo ni da razmišljam kako ti je. Jer sam znao da... Marija je bila izgubljena kad ti je mama umrla. Neprekidno je ponavljala kako nije fer, kako tvoja mama nikad nije bila bolesna, i da nema smisla da tek tako, usred časa u školi, umre. Nisam išao na spavanje, dok kroz prozor ne bih video da se vraća od vas. A ponekad bi svratila kod mene, pa smo satima sedeli i pričali. Najviše o tebi. I o tome koliko brine šta će biti sa tobom. Da si se povukla i prestala da se intreresuješ za bilo šta, kao da ti je osamdeset godina. Da malo pričaš i da se sva narogušiš kad ona ili tvoj tata kažu da moraju negde da odu. Da bi da ih stalno imaš pred očima. Da si na bolovanju. Da razmišljaš da napustiš posao. Da skoro i ne jedeš, a najviše od svega si volela dobar zalogaj. Da mnogo pušiš i da malo spavaš...“
Suze su mi kapale na trenerku, dok sam na prstu okretala Marijin prsten, slušajući ga.
„...Da je tvoj otac udvostručio dozu lekova, a da ti to ne znaš. Da propada gledajući te takvu. Da joj je jednog dana rekao da ne zna da li mu je teže zbog Natalije ili tebe. I da razmišljaju da zamene oba stana za jedan veliki, pa da odete negde gde te ništa neće podsećati na majku i tvog druga... Dejana, je l’ tako? Negde na more, možda. Da je tvoj ujak spreman da proda kuću i kupi stančić, a da im dâ ostatak novca, ako bi im zafalilo da to urade. Da ti je ujak, da bi te utešio, rekao da su i njihovi roditelji umrli relativno mladi, i da je to, možda, bolje nego bolovati godinama, mučiti se i želeti da umreš. I da si ti odgovorila da on nije Bog i da nema prava da odlučuje kad i kako će da umre tvoja majka. Pa si onda plakala i govorila mu da je najbolji ujak i molila ga da se ne ljuti.
Pitao sam je jedne večeri, nekako pred Novu godinu, ima li nešto protiv da sutradan ja pođem sa njom kod vas, da se upoznamo. Malo se nećkala, opet mi objašnjavala koliko si ti ćutljiva a tvoj tata zabrinut. Da ne bih upoznao ljude o kojima mi je, samo nekoliko nedelja pre toga, pričala sa mnogo humora i ljubavi. Onda je pristala. I rekla da ćemo da banemo, da vam neće ni reći da će da me dovede.
Sutradan sam imao saobraćajnu nesreću. Već su mi stavili gips, i okačili tegove i smestili me u krevet, kad se pojavila na vratima sobe. Počela je da plače, sela pored mene i rekla “Peđa, što mi to uradi? Nemam snage da više ništa ni tužno ni ružno doživim, je l’ ti jasno? Zato, pamet u glavu, da ti ja ne polomim drugu nogu!”
“Važi, Marija. Ali pošto sam ti i sam takav, nemoj vući đavola za rep i dolaziti po poledici i mrazu samo da bi mi pretila. Nego mi povremeno obiđi stan, kol’ko da proveriš da l’ su popucale cevi, i gledaj da se oporaviš dok ne izađem. Pa ćemo da okrenemo novi list. A telefon je ovde, pored mene. Zovni me ponekad, kol’ko da ti čujem glas” – namignuo sam joj zavodnički, a ona se nasmejala kroz suze.
“Dogovoreno. Odoh sad do mojih, a ti se čuvaj i pazi šta radiš. Zvaću te sutra.”
Zvala je svaki dan, pričala mi da si ti i dalje tužna i ćutljiva, da ti je tati zdravlje sve lošije, da je u mom stanu sve u redu, da će mi doneti od svega po malo za Božić i da nemoj da sam progovorio ni reč oko toga. Da će da je doveze Branimir, ako ne ode na Zlatibor. I tako se dosađuje u penziji, pa po ceo dan prebacuje sneg sa jedne na drugu gomilu, da je ona tako-tako, da je ništa ne boli (čuo bih kako kuca o sto) sem duše...
Na Badnji dan se nije javila. Mislio sam... Ne znam ni ja šta sam mislio. Da sprema prebranac i prži ribu, možda, pa se zamarijala. Ili ručak za sutra.
Ali nisam mislio da je umrla.
I nisam znao da si ti, zbog toga, u bolnici. U dubokoj nesvesti, dva sprata ispod moje sobe.
I tako joj ni ti ni ja nismo bili na sahrani. Evo, uzmi...“ – izvadio je pakovanje maramica iz džepa.
Obrisala sam suze, istresla nos, zapalila cigaru, opet obrisala suze.
***
Nisam znala da su hteli da zamene stanove. Ni da je tati već tada bilo toliko loše. Nisam znala da sam Branimiru rekla da nije Bog. Ni da sam htela da napustim posao.
Nisam se ni čudila što otkrivam šta sve nisam znala.
Dva meseca sam bila na bolovanju. Nisam znala ni da je Badnji dan, sve dok Vasilije nije rekao „Da l’ da još čekamo Mariju ili da podgreješ podvarak? Al’ posle će se ona ljutiti, ako ne jedemo to što donese... I što smo jeli mrsno.“
Telefon je zvonio, Marija se nije javljala.
„Sigurno je pošla ovamo“ – zaključili smo.
Posle desetak minuta, okrenula sam Branimirov broj. Nije se javljao.
Pa opet Marijin. Nije je bilo.
„ Nema ni Branimira. Mora da je ostao još koji dan na Zlatiboru, zbog snega. Idem ja dole... Da joj pođem u susret. Klizavo je, a znaš kako se ona natovari torbama...“
Plašila sam se da ću je videti kako leži na trotoaru, polomljene noge ili ruke, sa prosutim jelom naokolo. Koračala sam polako, gledala preko ulice na suprotnu stranu... Možda je prešla da nešto kupi ili vidi, pa ćemo se mimoići... Ušla sam u zgradu, pozvala lift, popela se do njenog stana, pozvonila... Nije je bilo, a ja nisam ponela ključ.
Sišla sam u prizemlje i pozvonila na vrata gde je nekad stanovala ’ona prostakuša što mi se smejala’. Možda Tajfun zna gde je Marija. Ni on nije bio kod kuće.
“K’o da je u zemlju propala. Nema ni onog komšije, s kojim se druži. A ja zaboravila ključ. Odoh opet. Da uđem unutra, možda je...” – tu sam prestala da pričam Vasiliju o svojim planovima. Šta je “možda”? Da je bolesna, javila bi nam. Da je u bolnici, javili bi nam. Da je otputovala – nije. Da je ljuta – došla bi, trčeći, da nam kaže zašto je ljuta.
Gde mi je Marija, Bože? Čuješ li šta te pitam? Nemoj da se zajebavaš! Dosta je bilo! Uzeo si Dejana i Nataliju, Mariju ne dam!
“... telefon u kvaru, vidiš koliki je led na žicama. Zato nije ni zvala celo jutro. Kuvala i pržila, pa prebacila tvoj grombi kaput preko stomaka i legla da samo pet minuta dremne, a Vasilije? Šta misliš? Odo’ ja, tata. Kad budemo ulazili, nemoj da se zbuniš. Ona sa ušima izvučenim k’o u magarca biće tvoja svastika...” – tešila sam i Vasilija i sebe brbljajući.
“’Oćeš da pođem i ja?”
“Pa da i ti padneš. Samo mi to fali. Ako ‘oćeš da budeš od koristi, izvadi stolnjak i postavi, dok nas dve ne dođemo.”
U stanu je bilo toplo i mračno.
Upalila sam svetlo u predsoblju. Na čiviluku je bio Marijin kaput, ispod njega čizme.
U sobi, u krevetu, u mojoj spavaćici sa pajacima, Marija je ležala okrenuta zidu, ruke prebačene preko jorgana...
. . .
Ležala sam u krevetu, okrenuta ka zidu užasno-zelene boje.
Polako sam podigla ruku i zagledala se u nju. Tanki prsti, bez prstena. Nokti premazani bezbojnim lakom, malo zaobljeni pri vrhu. Plave naglašene vene. Tanak zglob. Igla...
“Pazite, ispašće Vam igla” – čula sam.
Nisam ležala okrenuta zidu, samo mi je glava bila okrenuta. Ležala sam na leđima, a u desnoj ruci sam imala iglu. A igla je, cevčicom, bila vezana za bocu. Koja je bila okačena na stalak koji se ljuljao...
“Dragana” – mahala mi je ispred očiju rukom žena u zelenom. “Je l’ me čujete?”
“Čujem.”
“Šta čujete?”
“Da me zovete.”
“Odlično. Pazite da Vam ne ispadne igla od infuzije. Znate li gde ste?”
“U hitnoj pomoći?”
“Ne. U bolnici ste. Samo polako, nemojte ništa razmišljati ako ne morate...”
Nasmejala sam se.
“Kako to da izvedem? Nikad nisam uspela da savladam tu teh...”
Tras!
Vratilo mi se pamćenje. Slika ruke u rukavu sa koga se smeju pajaci kao krv crvenih noseva i obraza...
A onda, na momenat, zračak nade... Možda je bila samo onesvešćena, pa su nas obe, kao zadnje padavičarke, pokupili i smestili ovde...
“Izvinite, je l’ Marija, moja tetka...?”
Htela sam da završim sa “dobro”, ali nekako nisam mogla.
“Jeste, dušo.”
“Šta ‘jeste’?” – koju li je reč žena u zelenom izostavila? Bože, molimtemolimte, neka njena rečenica glasi “Jeste, dušo, dobro je.”
“Odspavajte još malo, dušo, i sve će biti u redu.”
Naglo sam sela i igla je ispala.
“Neću da spavam. ŠTA jeste? Je l’ dobro? Jesu li Vas u školi učili da pričate? Treba li klještima da Vam izvlačim reči iz usta?”
Žena je stajala i gledala me. Bez reči. Čini mi se dva dana.
Ponovo sam legla: “Izvinite zbog igle. Ako Vam nije teško, vratite je.”
Tako, a? Da spisku dodam i Mariju? Sledeći, molim? Vidiš li Bože kako ti pomažem?!
Pljunula sam. Pošto sam ležala, pljuvačka je pala na moj obraz.
***
“Potroših ti sve maramice.”
“Nema veze, imam još... Vidi... – izvadio je iz džepa neotvoreno pakovanje. “Baš si ovca, Garo. Sedam dana si već u bolnici, dovoljno da saznam i šta si imala iz likovnog u trećem osnovne. Kako si se samo primila na moju žvaku. Ja sam ti, bre, lokalni švaler. Bolnički, ‘oću reći. Markiram žrtvu, saznam sve o njoj, naoružam se maramicama i čekam. Pet večeri ja virim iza onog bureta – pokazao je prstom na bure u dnu terase – i čekam da se pojaviš. Sazn’o sam da pušiš, a da ne smeš, kad se pogase svetla, na terasi od sobe. Jer može da te spazi dežurna sestra, pa da te baci odozgo naglavačke. I da ćeš, kad-tad, doći ovde. I da ću te, ovako – pucnuo je prstima – ubediti da sam poznavao tvoju tetku i da sam slomio nogu i da imam rak i ludu polu-ženu. I da nemam upaljač. Daj mi ga opet, molim te.”
“Šta dobijaš time?”
“Još pitaš! Zadovoljstvo da gledam smrtno bolesne neočešljane sredovečne žene u izgužvanim trenerkama dok im teku suze i sline. Malo li je?”
I do tad sam znala da su on i Marija bili prijatelji i videlo se da je voleo i čula sam od nje da je i ona njega mnogo volela, ali tek tada sam shvatila i zašto.
Čovek je bio... Imao je... Umeo je...
Tajfun je bio osoba koja se, šta god da mu se dogodi, neće pretvoriti u veliku tabelu sa uredno ispisanim kolonama cifara koje predstavljaju procente „za“ i „protiv“ neke odluke koju treba da donese.
Bio je sličan i Nataliji i Mariji i Branimiru i Dejanu i Vasiliju. Ljudima zbog kojih sam ja bila bolja, jer sam samo tako mogla da im vratim deo ljubavi koju su mi davali. Sva analitična i uvek sa lupom u ruci, nisam imala drugi način. A možda to i nije bilo zbog pogrešnog rasporeda u mojoj glavi, možda...
„Možda je to zbog moje germanske krvi“ – rekla sam. Pitala sam ga.
„Molim?“ – ponovo je bio ozbiljan. I začuđen.
. . .
„Deset do četiri, a niko se ne pojavi da vidi da l’ smo živi i gde smo.
Mogli smo se iskrasti odavde, otići do grada, obiti dve-tri banke, bez rukavica. Pobiti nekol’ko omraženih likova u našim životima, ostavljajući tragove, možda čak i naše slike, pored leševa...
Onda smo mogli da ukrademo dobar auto i da odemo negde na piće.
I... Gde smo bili? Nigde. Šta smo radili? Ništa posebno. Sedeli, pazili da neko ne ukrade bure i pušili.
A da, zaboravio sam. Ja bih kupio upaljač. Al’ na struju, a ne na kremen.
I kako bi dokazali da smo to bili mi, kad smo mi u bolnici? Ležimo na onkologiji i brojimo sitno. Ccc...
Pa mi samo još jednom reci da preterujem, kad ti pričam o stanju u našem zdravstvu” – tim rečima je Peđa prokomentarisao moju priču o Zefiru, Sarajevu, Beču, Hvaru, pismima.
Priču koju posle čika Milana niko nije čuo.
Nije pokušao da mi kaže da je Zefir možda živ, ali da ne može da mi se javi, ko zna zbog čega. I on i ja smo znali da nije tako i da postoji samo jedna istina. Da je moj brat, u periodu od dana kad mi je napisao prvo i poslednje pismo, pa do dana kad je trebalo da mi telefonira, ili poginuo ili umro. Umro od gladi, tuge, iscrpljenosti. Poginuo od metka ili noža.
Nije komentarisao ni činjenicu da se “mala advokatica” u najvećoj diskreciji, posle isteka svih zakonskih rokova i ispoštovanih svih pravnih zavrzlama, izborila sa milion papira i mene proglasila bratovim naslednikom. I da nikada – nikada – nisam imala razloga da pomislim da je nekome bilo šta, mimo neophodnog, rekla. Nije komentarisao, ali sam mu iz pogleda videla koliko poštuje to što je uradila.
Tada sam već imala drugi stan, drugi posao, sve račune isplaćene, solidnu zalihu novca u rezervi. Ali čika Milan je i dalje povremeno dolazio da vidi treba li mi šta i kad ćemo da idemo da tražimo šes’ ‘iljade maraka od onih pokvarenjakovića. Nikad nismo pomenuli dan kad smo čitali pisma i na smenu dobijali srčane udare.
Jednog dana mi je rekao da se Daca vratila. Da joj muž pije, da je maltretira, da ne može više da izdrži, da je uzela decu za ruku... Da sad nema ni posao ni zdravstveno, jer je bila, fiktivno, prijavljena kao zaposlena u firmi bivšeg muža.
Pravo iz Vesnine kancelarije otišla sam kod čika Milana i dala mu neotvoren koverat.
“Da Vam se nađe. Kao što ste Vi meni dali, kad mi je umro tata. Molim Vas uzmite.”
* * *
„Ustaj, zlato. Idemo da malo odmorimo naša tela u raspadanju. Ako se ne vidimo preko dana, čekam te sutra uveče u isto vreme ovde kod bureta. Opravdanje za nedolazak može da bude samo smrt“ – najnežnije me poljubio u obraz i otišao ka muškom odeljenju.
Još dva puta smo, do zore, sedeli i pričali...
Prve večeri, Peđa je pričao o sebi, a sutradan opet ja... O Dejanu, o „zamalo pa da se udam, al’ se predomislih na metar pred oltarom“, o svemu što Marija nije znala, jer sam strahovala da bi je bolelo ako sazna.
Trećeg dana sam, za vreme ručka u trpezariji, čula da je Peđa u komi.
Posle dva sata, čula sam da nije u komi, ali da mu nije dobro.
Nisam imala hrabrosti... snage... dovoljno života... da pređem nekoliko koraka i odem do njegove sobe. Da vidim ili pitam kako je.
Posle dva dana sam čula da mu je bolje. I dalje nisam mogla da odem i pitam doktora Popovića šta je sa Peđom. Mada sam znala da to nije taj doktor Popović...
...nisam otišla.
* * *
“E!”
“E!”
“’Oćeš da me vodiš u cirkus?”
“’De bre još ima cirkus, budalo?”
“U tvom komšiluku, budalo. Već tri dana.”
“Sve li ti znaš.”
“Jok, nego sedim k’o ti u sobi i bubam statistiku. ‘Oćeš li, poslednji put te pitam? Da dođem u nedelju?”
“Koji si ti degen.”
“Onda stižem u devet. Spavam kod tebe, pa u ponedeljak idem do kuće.”
Deki je posle gimnazije upisao likovnu akademiju u Novom Sadu a ja ekonomiju u Beogradu.
Ni njegove devojke, ni obaveze na fakultetima, ni to što nismo u istom gradu, nije uticalo na naše prijateljstvo. Najmanje dva puta mesečno smo se viđali. Uglavnom je on dolazio u Beograd, gde je pronalazio najneverovatnija mesta za izlaske i kritikovao me da sam zaostala provincijalka, koja sem puta “fakultet-stan”, ništa drugo nije videla.
Oboje smo na vreme dali prvu i drugu godinu, i oba leta smo zajedno išli na more.
U trećoj godini je mogao da pređe u Beograd, ali mu je bilo žao društva sa klase.
“Ma nema veze. I to će brzo proći. Posle još vojska a onda... Onda ću, mala, da ti pokažem šta je pravi život” – planirao je.
Došao je oko pola deset. Sa minđušom u levom uvetu.
“Probušio si ga! Probušio si!" - skakala sam oko njega.
“Pa kad si mi je kupila, šta sam drugo mog’o? Samo da znaš da sam ‘teo d’umrem kol’ko me bolelo! Jesi kupila karte?”
“Jesi ti lud, bre? Ko još kupuje karte za cirkus? Ko još, uopšte, i ide u cirkus, sem tebe? I mene zbog tebe? Možemo da sedimo i na slonu ili na trapezu, samo ako ‘oćemo. Čisto sumnjam da će nas biti više od deset.”
“Glupa ženo. To je vrhunski ruski cirkus. Oni su umetnici, a ne cirkuzanti. Imaju medalje i ordenje i državne plate. Imaće i penzije... ako ih dotle ne rastrgnu lavovi ili ne pojede neki piton. Verujem da je navala za karte... onolika. ‘Aj ti stavi kafu, a ja odoh da ih kupim.”
“Ma daj! Kupićemo večeras. Sedi da te vidim, čoveče!”
“Ozbiljno odoh. Za dva minuta se vraćam. Ti stavi džezvu. Je l’ treba još nešto da kupim?”
“Cigare... i ništa više. I požuri.”
“Za sekund sam ovde, garava.”
“Devet puta grejem kafu. Potroših struje k’o da pečemo ovna. Pazi kad je sreo nekog poznatog i sad bez kraja i konca priča o... ko zna o čemu. Teško njemu naći temu. Ludak!” – više od pola sata od kad je otišao.
“Sad mu neću otvoriti vrata, pa da umire pred njima. Stoka! Kao - on je opušten pa sve polako. Kao – tako to rade na akademijama. Jebo ga umetnički cirkus! Uf kako mrzim nedelju!” – tri sata od kad je samo trknuo po karte.
Zazvonio je telefon.
“E da ti se ne javim. Da mi tražiš da smesta dođem negde Bogu iza nogu, jer je prosto fenomenalno.”
Opet telefon.
“Moram se javljati na telefon. Ne mogu da živim k’o ilegalac zbog budale. Možda su moji?”
“Sine...?” – Vasilije, al’ čudno zvuči.
“Molim?”
“Šta radiš? Jesi li sama?”
“Šta radim? Ludim, to radim. Čekam idiota Dejana da se smiluje...”
“Dragana...”
“Šta je? Je l’ čuješ šta ti pričam? Otiš’o manijak da kupi...”
“Dragana, slušaj... Sad će doći doktor Popović, a mi ćemo stići najdalje do sedam. Mama i ja. Pa ćeš se sa nama vratiti...”
“Koji Popović? ‘De da se vratim? Šta se dešava?”
Onda sam čula zvono na vratima.
“E, tata... Sačekaj samo da otvorim vrata... pa da mi kažeš to o tom doktoru...”
Na vratima je stajao čovek koga sam se, kao, prisećala.
“Dragana, dušo, je l’ me se sećaš? Bio sam dečji lekar u obdaništu... Posle sam prešao sa službom u Beograd. Mogu li da uđem?”
“Uđite. Ali...”
Posle desetak minuta neobaveznog ćaskanja, malo sa doktorom oči u oči, malo sa Vasilijem preko telefona, saznala sam da je Dejan poginuo pretrčavajući ulicu, sa dve karte za cirkus u ruci.
* * *
Za večeru je bilo nešto masno. I kompotić.
Onda se pojavio Peđa. Nenormalno bled.
„Vidi me nâšta ličim. Obrijali mi banditi bradu dok sam spav’o. Zbog vrućine. Kao. Pa mi samo još jednom reci da preterujem, kad ti pričam o stanju u našem zdravstvu. Čekam te kod bureta, čim krokodilka-doktorka zahrče.”
Malo kasnije je iz susedne sobe došla Dana i donela koh. I rekla da će da me vodi na “veliku” terasu, ako ga pojedem. Jer je, poslednje večeri pre nego što je Peđa pao u komu ili mu nije bilo dobro, ili šta god – večeras ću saznati - i ona izašla da popuši cigaru i zatekla nas u poverljivom razgovoru.
Nasmejala sam se i uzela tanjir sa kohom. Pojela ga, ne pojela, Dano, večeras ću ići na terasu, ne moraš ti da me vodiš.