Nije Vas dugo bilo

Nisam  baš bila ni mlada. Punih devetnes. Al  kad si bez majke, pa još s maćehom i njino troje dece, slabo ko misli o tebi.

Jednog je dana došo otac i reko da ima u Pećanima jedan momak neženja i da će u nedelju ići sujakom da vidi kako stoje stvari.

Nisam znala na koje stvari misli a nisam smela da pitam.

Uglavnom u nedelju uveče su se nji dva vratili i otac mi je reko da će posle Male Gospojine On da dođe s njegovima da me isprose.

Ni ime mi njegovo nije reko. Samo On.
Gledala sam u ujaka ipak sam ja dete njegove jedine sestre što je sad mrtva al on je gledo u patos.

Kad su došli ja u prvi mah nisam mogla čestito ni da se snađem koji od njih je On pošto su bila trojica starijih muškaraca i jedna žena starija i od maćehe mi. Posle rekoše da su mu to ujak i ujna  i kum od starina a treći je bio On. Kad smo se upoznavali saznadoh da mu je ime Selimir.

Imo je po celom licu popucale kapilare i nos mu je bio modar a zna se ko tako izgleda. Al šta sam mogla ko je mene šta pito. Poslužila sam ih  redno i kako dolikuje a oni su me zagledavali bez ustručavanja i nekako pogano i sve kao popreko ko da sam im nešto  skrivila.

Posle su se zdogovarali oko svadbe da ne bude ništa veliko pošto Selimir nema roditelje nego da samo njegova i moja rodbina i još nekolko njih tog dana dođu kod njega kući na ručak u nedelju a da se mi registrujemo u mesnoj zajednici u subotu.

Ništa to meni nije bilo jasno. Što jedno u subotu a drugo u nedelju? Al maćeha je  samo klimala glavom i govorila „Jes, jes, najbolje tako kako ste vi zamislili“ a otac je samo ćuto i pušio. Delovo mi je da nije nešto oduševljen al kad su pošli izljubio  se sa svima a Selimiru je reko „E pa tako zete“.

Kad su oni otišli  maćeha mi je rekla da ćemo sutra da idemo u varoš da pokupujemo materijal za haljine i veš i tako još neke stvari a otac je  reko da on ranom zorom ide kod strica da peku rakiju pa da mu kažemo kolko para treba da nam dadne.

Maćeha je kazala „Pa tako, tri-četiri crvene“ i onda su oni otišli da spavaju a ja sam ostala da pospremim operem sudove i zamesim leb za sutra. Posle sam i ja legla kod dece al dugo nisam mogla da zaspim mada sam bila mrtva umorna. Samo mi pred očima bio onaj Selimirov nos i strah da l je pijanica.

I dobro...

Sve smo obavili kako valja ja sam sašila haljinu i šlafrok i dve spavaćice za mene i haljinu za maćehu. Još su mi i dali i neke stvari od pokojne moje majke ko naprimer menđuše i jedan rezedo džemper slovenački „Mura“što joj poklonila neka žena iz Čačka.

Selimir nije tražio uopšte miraz. Reko je neka dođem u onome u čemu sam se zatekla a on ima svega i pobrinuće se za mene. Tako je otac kazo a i oni su to kazali kad su dolazili al ipak sam se radovala što ću poneti i nešto moje da me seća na roditeljsku kuću.

Pred polazak sam otišla na groblje da zapalim majci sveću i da malo posedim pored njenog groba.

Mi kad smo tamo došli svozom u subotu to je velika kuća bila. Sa dva sprata al neomalterisana. I taraba oko kuće je bila sva trula i crna i na nekim mestima skoro da je pala na zemlju a okolo kuće je bilo svačega najviše ko nekog đubreta i nepotrebnih stvari. Meni je bilo i krivo što je tako ali sam se i radovala što ću moći Selimiru da pomognem da se to sredi i uljudi mada sam svatala da je kasno da to uradimo do sutra kad će biti taj svadbeni ručak.

Selimir nas je sačeko na stepenicama terase od kuće i poželeo dobrodošlicu pa se rukovo i izljubio sa svima samo nije sa mnom. Mi smo bili poveli i mog ujaka tako da nas je ukupno bilo nas sedam.

Kad smo ušli u kuću imali smo šta i da vidimo.

To je bila neka kujna sa rasparenim stolicama ni jedna nije bila ista pa možda ni iste boje i neki rasklimatani astal i neki šporet koji nikad šmirglu video nije a zidovi čađavi da se zaprepastiš. Kredenac sav razvaljen šolje kafene bez drški i jedno obijeno lonče i plekani tanjiri izubijani. Da te muka uvati.

Moj otac se smrknuo na mene kad je video kako sam iznenađena a Selimiru je reko „E pa zete, sad će imati ko da ti vodi kuću“ a maćeha je kazala „Jes, jes, bogami. Ništa bez ženske ruke.“

Ja sam pitala de da stavim one stvari što sam donela sa mnom a Selimir mi je reko „Nekaitu pa ćeš poslen.“

Onda nas je sve skupa obavestio da je njegovom kumu bolesna majka te tako nećemo praviti svadbeni ručak jer nema smisli zbog kuma. Moj otac se zgledo smaćehom pa je pito „A ko će da vam bude kum na venčanju“ a Selimir je reko „Našo sam ja dvojicu ne brini. Nego ako ste gladni oćete li da nešto prezalogajite pre nego što pođete?“

„Gde pre nego što pođemo?“ – pitala je maćeha.

„Pa nazad. Vašoj kući.“

Ja nisam mogla sušima da verujem šta se dešava al otac me samo pogledo ispod oka i kazo je da oni nisu ništa gladni i bolje da ranije pođu da uvate šinobus u četiri.

Na kapiji smo se ispozdravljali i tako su me oni ostavili kod Selimira.

***

Nisam ja tolko glupa da ne znam da ima i nekih ljudi što ne biju žene. Pa i kod nas u selu ima tih slučajeva de žene nisu bile bijene a da ti ne pričam kad sam išla da prodajem sir i kajmak šta sam sve slušala kako poneke žene uživaju. Ja sam bila mnogo mala kad mi je umrla majka pa se ne sećam jel nju moj otac tuko al maćehu jeste nekolko puta na moje oči udaro pesnicama pa čak i kad su njena deca gledala. Samo što je uvek bio pijan il ljut kad bi se to događalo. Nikad nije iz čista mira to radio da ne grešim dušu.

Mene je Selimir redovno bio od prvog dana. Kad smo se vratili s venčanja ja sam uzela one moje stvari da odnesem negde gde ću boraviti u neku sobu za spavanje ili tako a on će ti na to „Kućeš to ti?“

„Da odnesem ovo.“
“De da odneseš?“

Stvarno, de da odnesem kad ne znam ni kolko kuća ima soba ni de je planirano da mi ko muž i žena živimo mada u kući nikog i nema sem nas.

„Ne znam. Ti kaži.“

On je usto s kreveta polako mi prišo i uvatio me za kosu, ovako mi na levo nakrenuo glavu i ošamario me.

„Jesam ti reko nekai tu? Jesam li? A? Čueš šta pitam?“

„Jesi“ – procvilila sam.

„Od sutra da povezuješ maramu. Je l  to jasno?“

„Jeste.“

Ni kad sam bila u drugom stanju ni kad sam rađala decu ni kad sam bila bolesna, ni tad nije bio bolji.

Uvek je bio ljut i nezadovoljan i uvek je govorio da ništa ne valja što sam uradila. Pa udri.

Kod oca i maćehe sam retko išla a oni kod mene nisu uopšte.

Samo što sam sredom nosila sir i kajmak u varoš na pijac. Kad prodam na prvi autobus pa sve trčeći do kuće sonim praznim kofama. I sve mu do dinara dam.

Na crveno slovo nisam tela da kopam ni da radim ništa u polju to me ni batinama nije uspevo namorati. Pričalo se da je moju majku stigla boles tako mladu zato što je njen otac kosio na Petrovdan pa sam ja zbog moje dece bila spremna da istrpim i da me ubije al nisam tela da se ogrešim o Boga.

Svih ostalih dana sam radila i muške i ženske poslove i u kući i oko kuće i u štali i u bašti i na njivi i u voćnjaku i oko pčela. Ubrzo kad sam se udala po selu se pročulo da umem da šijem pa sam i šila nekim ženama pošto je Selimir imo babinu šivaću mašinu u letnjoj kujni. Kad sam mu jednom rekla da bi možda trebala da ne naplaćujem šiće nego da nam te žene pomognu kad zafali ruku za neke teže poslove on me pito a šta ću ja da radim. Jel ću da izigravam gazdaricu koja nadgleda s pendžera. Te sam tako naplaćivala šivenje pa njemu i te pare davala.

Ni prema deci nije bio popustljiv ni osetljiv. Razumem ja to donekle, drugo bi možda bilo da je bar jedno bilo muško ali sam mu rodila dve ćerke i posle toga ni makac. Nikad više nisam ostala u drugom stanju. Ali da ne grešim dušu nije mi on nikad to ni prebacio niti me tero da idem lekaru da se vidi šta to sa mnom nije u redu kad ne ostajem više u drugom stanju.

Nije bilo to nešto posebno loše. Možda malo u početku dok nisam svikla, a posle... Svugde ima nešto što ne valja. On jeste pio ali kod kuće, našu rakiju,  i jeste umeo da me udari  a bogami me i nekolke puta ljucki isprebijo, al nije se ni kurvo ni išo u kavanu da sluša pevačice i gustira muziku. Posle sam ja videla da on možda jeste bio bogat što je meni otac reko kad je pošo da izvidi stvar, al to bogastvo su bili traktor i četiri krave i ovce i svinje i dvospratna kuća i četri ektara zemlje i „golf“.

Sve drugo smo opremili i skućili kasnije pošto on od kad su mu pomrli otac i majka ništa nije ni menjo ni prinavljo. Sve je bilo za otpad te smo jedno po jedno dokupljivali a staro bacali. On je bio vredan ne mogu da kažem al je bilo dana a da nije nikakav svetac kad bi mi reko ujutru dok ustajem „Nemo me dirati neću danas ništa da radim“ i ja sam to poštovala. Ni danas ne znam što je to tako radio a od mene je u početku zahtevo da radim i na crvena slova. Boleo ga je kuk pred vreme i tad je bio mnogo nervozan. A i već se bližio pedesetoj godini što se meni činilo ko neka duboka staros jer ja još nisam imala ni dvaes pet a on je bio samo tri godine mlađi od mog oca.

Ćerke su nam ličile na njega. Braon oči a crne veđe i kosa. Ja sam belolika sa zelenim očima i valjda zato što sam dosta radila, onu haljinu što sam šila za svadbu sam oblačila kad god smo  išli na neko veselje, jer sam i posle dva porođaja imala težinu ko kad sam bila devojka. Pošto mi je on prvi dan naredio da povežem maramu ja sam se na nju bila svikla pa sam prvo što ujutru pošto se umijem uradim stavljala maramu na glavu. U selu su žene nosile maramu kako koja ali ni jedna mojih godina nije, samo kad se poruši kad neko umre. Al ja jesam i nije mi smetalo.

Kad je Selimiru umro ujak otišli smo u varoš i kupili crninu te sam ja nosila crnu maramu godinu dana. To mi je najteže palo kad je došlo leto. Upeče sunce a ja usred njive sva u crnom i sa crnom maramom na glavi a ne smem da mu pomenem da se razrušim bar smaramom. Da ne grešim dušu kopa i on barabar sa mnom al nema maramu na glavi te svaki čas sipa vodu na glavu i onda mu bude manja vrućina.

Tako je to taljigalo, deca su rasla, mi smo omalterisali kuću i udarili fasadu napravili parapet i ogradili dvorište gvozdenom ogradom oko kuće sam posadila cveće i stavila sam saksije na terasu i stepenice. Posadila sam i jedan oraj i dve lipe pa ko doživi da uživa ladovinu. Kad sam rodila mlađu ćerku njegova ujna nam je dala mašinu za pranje veša pošto je ona kupila novu.

Nije da Selimir nije imo para. Prodavo je  telad i jagnjad i prasiće i rakiju. Imo je i pčele pa je i na medu zarađivo. Al bio je tvrd na dinaru sve se nešto grčio i sve se plašio bede i nemaštine. Bila je jedna soba u koju sam ulazila samo da je provetrim jer je to bila soba od njegove pokojne babe od oca majke. Tu je bio sanduk sa niskama dukata i bilo je nekolko velikih zlatnika, to mi je jednom pokazo kad je nešto ružno sanjo pa je valjda mislio da će mu se nešto loše desiti. Sad, ja ne znam kolko to može da vredi ako bi se prodavalo, ko to danas ceni i kome to treba, ali imo je on i gotovih para samo što ih je nerado trošio. Deci sam ja šila aljinice i bila sam s te strane srećna što su devojčice jer da su muškarčići moro bi im otac kupovati ipak neku odeću, ko još šije muškoj deci preobuku. Nikad nisu imale neke igračke ko ostala deca a kad su se pojavili mobilni telefoni nije teo ni da čuje da to spomenu.

Ja kad sam nosila beli mrs na pijac uvek mi je govorio kako ga jeftino dajem pa sam  skoro svakog meseca malo poskupljivala. Al opet su žene kod mene kupovale jer su im se sviđali moj sir i kajmak a i kako sam uredna i kako su mi sudovi i kofe čisti. Mene je bilo sramota što stalnim mušterijama često dižem cenu ali šta sam mogla kad je on tako naređivo. Jedna me gospođa bila posebno zavolela i uvek se raspitivala o meni - te koga imam te de živim te kako živim i sve tako. Za nekolko godina doznala je o meni više nego što mi je otac o meni znao. Sa njom je uvek dolazio i njen muž. On ništa nije govorio, samo je stajo i čeko da ona završi razgovor i kupovinu a izgledo je da je mnogo mlađi od nje.

Selimir je bio popustljiv samo prema nekoj Mariji, to mu bila sestra od tetke i bila udovica. Ona je živela u Beogradu i bila je udata za vojno lice što je njemu inponovalo.

Ona je leti dolazila kod nas i ostajala po mesec i više dana. Ako pada kiša ona ili spava ili gleda televizor i jedino što prošeta do frižidera il sedne za postavljen sto.

Ako je lepo vreme, obuče kupaći kostim i traži da joj nasred avlije iznesem ćebe i onda se istegari i sunča se. Izvoljeva. „Skuvaj mi kafu, šta ćeš da kuvaš danas, napravi nešto slatko za posle ručka, donesi mi pomadu iz sobe, donesi mi šešir iz kufera...“

Kad nema mene traži da je deca opkrajaju. A deca ko deca. Neće. I ne poznaju je čestito. Onda ona to ispriča Selimiru. Onda se na meni slome kola.

***

Tog proleća se otopio sneg pa je počela da pada kiša. I padala je i padala...

Selimir je imo jednu njivu pored reke na kojoj  smo sejali krompir.

Bio je osmi mart i deca su imala priredbu u školi al on je reko da taj dan ne idu u školu nego pošto se zemlja malo prosušila da svi idemo da posejemo krompir.

On je išo prvi; nosio je po džak semenskog krompira u rukama, ja sam iza njega nosila alatke, a deca pozadi između sebe korpu sa jelom, da nešto prezalogajimo, jer je njiva podaleko od kuće pa da ne gubimo vreme idući kući da jedemo.

Čula sam ih kako pričaju, al se nisam okretala, jer je to bio jedan uzan puteljak, sav razlokan od kiše i jedva imaš kuda da ideš a da se ne strovališ u vodu.

Onda sam čula „pljus“ pa „Sekooooo!“ pa još jednom  „pljus“.

Okrenula sam se. Nije ih bilo.

***

Našli su ih posle dva dana, dvesta metara nizvodno. Sahranili smo ih na prepodobnog Vasilija ispovednika.

***

Selimir nije izlazio iz kuće. Nije se ni kupo ni brijo slabo je i jeo ni na groblje samnom nije išo. Nije ni pio. Samo je sedo i gledo u prazno i povremeno bi reko „E-ee.“ Skoro ceo mesec tako.

Jedno jutro  zatekla sam ga u kujni obrijanog i obučenog u parno odelo.

„Slušaj. Nešto sam razmišljo... A da se ti lepo vratiš ocu.“

***

Otac i maćeha su me smestili u šupu koju su obložili ter papirom. Zbog sela, a možda i zbog straha pred Bogom zbog troje mlađe dece, inače me ne bi ni tu primili. Al da ne grešim dušu, možda stvarno i nije bilo mesta za mene u kući posle toliko godina. Deca su međuvremenu porasla i svako je tražilo da ima svoju sobu.

Unela sam u šupu šivaću mašinu i počela da šijem za komšinice. Kasnije mi jedan komšija našo poso da porubljujem stolnjake i kuhinjske krpe za neku fabriku i od tih para sam kupovala kartu do grobova moje dece kad im idem u posetu. I parastose sam im od toga izdala i godišnjicu spremila i popu platila da na grob izađe. I troškove razvoda pošto sam samovoljno napustila bračnu zajednicu.

Sledećeg leta u vreme petrovdanskog posta maćeha me pitala da idem umesto nje na pijac, pošto mi nismo jeli mrsno tih dana pa se nakupilo sira kajmaka i jaja.

Svi oni dani i ono vreme i uspomena na moju decu, kako se nadaju nečem lepom kad se vratim s pijaca, sve mi se vratilo kad sam kročila iza tezge.

Taman kad sam ženu do mene tela da zamolim da mi rasitni iljadarku da imam da vraćam kusur mušterijama neko je progovorio „Dobar dan.“

Pogledala sam... Bio je to muž od one mušterije što me zavolela i što se o meni raspitivala.

„Dobar dan“ – rekla sam iznenađeno.

„Nije Vas dugo bilo.“

***

Reko mi je da mu je žena poginula od struje pre dve godine i da živi sam i da nema decu i da je često razmišljo o meni, zbog priča njegove pokojne žene. Pito me da l bih kad završim s prodajom otišla s njim na kafu. Rekla sam da oću. Otišli smo na kafu, videli smo se još jednom, pa još jednom i evo sad u oktobru će biti deset godina od kad smo se venčali. Napravili smo mojoj deci spomenik i često ih obilazimo. Išli smo i na more u Grčku. Svuda me vodi i kupuje mi i što mi ne treba. Još nikad nije vikno na mene. Sve je kod njega „lako ćemo, polako ćemo.“ Pazi me ko kraljicu još samo da se sviknem da više nemam marame na glavi.

Nikad ga nisam pitala kako to da se posle onake gospođe oženio sa mnom i šta je to što mu se kod mene sviđa.

On mene jeste pito jednom i iskreno sam mu rekla „Sad kad te poznajem, zbog  milion stvari al onog dana kad si se pojavio... Prvi put u životu  mi je neko reko „Vi“.