1. S obzirom da ne znam odakle da počnem, počeću od sredine
decembra.
Od sredine decembra (preciznije, od kad je Šija promenila
ime u Vrat, al’ neka bude da je od
sredine decembra, da sad ne ispravljam gornju rečenicu), imam problemE sa
internet konekcijom.
Ne znam kol’ko sam
puta zvala vaš broj. Ni jedan razgovor nije bio kraći od 20 minuta, pa vi
vi’te. Kad mi stigne telefonski račun, znaću kol’ko košta zadovoljstvo
svakodnevne telefonske komunikacije s vama, pa ako vas bude interesovalo... tu
sam.
"Sekretarica", odnosno automat koji se javlja
nakon poziva, podešen vam je za medalju.
To sam izvalila još prvi put kad sam se obratila za pomoć (mučenica!), pre nekih pet godina, i pitam se
‘de mi je tad bila pamet da vas oteram u
tri lepe pičke materine, jer kakvu ozbiljnost i profesionalnost očekivati od
bagre čija je dobrodošlica: "taster jedan - tralala, taster tri - tralala,
taster devet - tralala, taster dva - tralala, taster osam - tralala, taster
devet - tralala... Pošto niste izabrali
ni jednu opciju, uskoro će vam se javiti prvi slobodan operater... Vaš poziv
je... pedeset osmi na listi čekanja. Hvala vam što ste blesava retardirana
debilčina koja koristi naše usluge šišanja merino ovaca." To što sam, dok
je automatska budalčina tralalakala, pritiskala sve tastere redom po deset
puta, se ne broji - šta zna ovca šta je taster.
A onda, nakon o-ho-ho vremena, moj poziv biva prvi! Automat
me, sav presrećan, obaveštava: "vaš
poziv je sada prvi na redu, uskoro će vam se javiti slobodan operater".
Zaposleni u vašem korisničkom servisu isti
koriste za lečenje frustracija i kompleksa, iliti, što bi se po narodski
reklo, za izdrkavanje nad kretenima koji su se, u momentu bitno smanjene
uračunljivosti, zajebali pa potpisali sveobavezujući ugovor, jebo vas ugovor da
vas jebo u dupe i jebo vas onaj ko vam je dozvolio da (ne)radite kako (ne)radite.
Tako saznadoh da mi je u jednoj od sesija (podešavanje
parametara, resetovanje rutera drvenom čačkalicom, isključivanje pa ponovno
uključivanje splitera, isključivanje/uključivanje bežičnog telefona,
isključivanje/uključivanje adaptera za bežični telefon, drmusanja kablova: sad
sija zelena, sad ne sija, sad sija crvena a zelena adeesel trepće, sad ne sija
crvena a sija internet al zelena trepće e sad
ni internet ne sija...e sad trepću dve zelene... eee sad ništa ne sija...) sa jednim od vaših maloumnih
operatera, promenjena lozinka kojom se prijavljujem na net, a da
koleginica-maloumnica nije našla za shodno da o tome obavesti poštovanog
korisnika – mene.
(- Dobar dan.
- Dobar dan, Rajagajaivlaja na vezi, kako mogu da Vam
pomognem?
- Znate šta. Već
danima – tačnije nedeljama – imam problema s internetom. Moguće da sam i s Vama
razgovarala… prosto ne verujem da vam je firma u ljudstvu tako brojčano jaka,
da sam Vas nekim čudom omašila…
- Hehehe… Recite…
- Pa ništa, ne radi mi net, to je otprilike sve što bih
imala reći.
- Jeste li…?
- Jesam!
- Pa nisam završio… Jeste li…
- JESAM!!! Kako god da završite, uradila sam to što me
pitate da l’ sam uradila.
…
Još pešes minuta se preganjasmo i tek će meni
Rajagajaivlaja:
- A, pa nije Vam to lozinka.
- Kako nije? Znam valjda lozinku, pobogu.
- Nene, nije… Promenila je koleginica lozinku kad je
poslednji put resetovala ruter, evo vidim ovde napomenu baš u vezi toga.
- A mene nije obavestila?
- Ne znam, verujte, moraćete da pozovete nju da pitate.)
Vreme je za još jednu digresiju.
Da li znate da postoje kuće u kojima su se oni koji ih
koriste k’o mesta za stanovanje
potrudili da kablovi od kojekak’ih uređaja ne budu razvučeni po podovima
i zidovima k’o u televizijskom il’ filmskom studiju? Kuće u kojima su kablovi
uredno razmršeni i skriveni od pogleda, a delimično i od prašine? Da l’ znate
kakav je osećaj kada nekom iz takve kuće
kažete: "Aj prover’te sad da l’ je isključen spliter?" pa on po peti
put tog dana baulja po pomrčini ispod radnog stola, s baterijskom lampom u
ustima, svejedno što zna da nije u pitanju jebeni spliter, nego jebeno kinesko
govno koje solidno naplaćujete, a nazivate ruterom? Da l’ znate da nije lako
osobi s dve ruke (a vaš prosečni poštovani korisnik ima dve ruke, tako se bar
priča) da čačkalicu gura u rupicu (dugme za resetovanje!) sa zadnje strane
rutera, dojavljuje vam da l’ se i šta
dešava s prednje strane rutera, sve na prostoru od petnes santima, da
istovremeno u adres bar upisuje jedanosamdevettačkajedašest..., pa admin, pa
još jednom admin, pa enter i onda: ništa! ništa? kako ništa? nema?, ne
može?, dobro, okej, 'ajmo još jednom,
jedanosamdevettačkajedašest....i sve to da vam prenosi telefonom, dok mu je baterijska lampa još
uvek u ustima? Da l’ ste vi blesavi/ludi/nenormalni/bezobrazni il’ sve zajedno
il’ samo mislite da je vaš poštovani korisnik tol’ko fasciniran činjenicom da
radite s kompjuterima, da je zarad toga u stanju i da pojede baterijsku lampu?
Zamal’ da i ovo izostavim; U jednom od razgovora, pre
sedam-osam dana, obećano mi je da će novi wi-fi ruter biti poslat brzom poštom
"večeras ili sutra ujutru, tek dobićete ga u roku od 24 sata, jer
očigledno sa ruterom nešto nije u redu". U subotu, 12-og. o.m. vaš rođak
po intelektualnim kapacitetima, inače brzi poštar, obavestio me da je dolazio u pola devet
ujutru, zvonio na interfon, da niko nije odgovorio, da će ruter vratiti u magacin, a ponovo se s njim
pojaviti u ponedeljak pre podne, sve to unjkavo-kilavim "mrzi me i što sam
živ, sestro, pravo da ti kažem" glasom.)
Tol’ko o roku od dvaes četri sata.
Ovde prekidam, na vašu žalost (sic!), jer sam se set’la da automat-šeret
obaveštava i da se "razgovori snimaju, u cilju..." Zaboravila
sam svrhu cilja. (Da se ja pitam, cilj bi bio posred centra čela onog ko ovo
aminuje.)
Dakle, pošto sve snimate, imate snimljene i moje pozive,
razgovore, nedoumice, zaprepašćenja i svu silu drugih emotivnih i mentalno
neuravnoteženih stanja - pa preslušajte, ako vas zanima.
Dok ne stigne brzi postmen,
lokalni internet klub mi je dao
ruter na poslugu. Ovo pišem, a nemam internet. Nisam ga imala ni večeras, a nisam ga imala ni juče pre podne. A ni
popodne. Ne neprekidno, da se razumemo, ponekad ga je i bilo. Minut, dva, nekad
i celih pet. Najkraće, novi ruter radi ko semafor.
Iz toga zaključujem da vezu neću imati ni sutra a ni nikad. Imam samo nadu da
će krajnja lampica desno sijati zelenom
bojicom tolko dugo da vam pošaljem ovo
obaveštenje. Il ću zamoliti komšiju za uslugu, pa ću mu se odužiti kad mu
stigne ugalj.
Inače, vaš
poštovani korisnik sam od 2002-ge
godine, bez dana kašnjenja u plaćanju pretplate.
* * *
2. Te pretprošle nedelje, oko podneva, neko iz SBB-a zvao i
ponudio nešto… Ne znam, ne gledam televiziju, ne zanima me, muž se javio, Neko
pit’o “’oćete li?”, muž reko “’oćemo”, neko rek’o “okej, doći će naša ekipa u
naredna tri-četiri dana da instalira opremu.”
Četvrtak, oko 11h
Da ne davim situacijom ‘de dva tipa samo što me u top ne stave, jer nemam ličnu
kartu. Od muža ličnjak, ako nisam jasna. Mada sve i da je imam, ne bi mi
vredelo, jer on svojeručno mora da
potpiše da je “primio opremu”.
Kažem: “Ma važi, momci, meni taj teve paket ni za klinac ne
treba, a ni brži internet. Ko se s kim dogovar’o taj to i nek’ vidi, ja sem
moje lične karte drugu nemam, a bogami pazim i šta potpisujem.”
U zlo doba seti se jedan od njih da ima broj mobilnog
“spornog korisnika”, pa cimnu muža, pa se tu muž zdravo iznervira “Ali ja sam
rekao vašoj koleginici da sam na poslu i da, ako je potrebno moje prisustvo,
dođete posle pola četiri”, pa momak reče da ne može tako, jer oni rade do
četiri, pa muž reče otprilike isto što i ja, al’ bez pominjanja tevea, pa momak
nađe soluciju da ipak dođu oko pola četiri, pa odoše, pa dođe muž, pa dođoše
majstori, pa uneše trista kila blata
(dobro, za blato nisu krivi, al’ što da ne napomenem), pa ispomeraše sve
što nije zašrafljeno za patos, pa stenjaše, pa hukaše, pa montiraše, pa se
ispotpisivaše, pa mužu izobjašnjavaše postupak, pa se ispozdravljasmo, pa ja
očistih blato i vratih stvari na mesto, pa sedoh da nešto napišem, kad ‘oćeš –
nema interneta.
“Halo 19900, tak’a i tak’a stvar” – objašnjava muž, jer ja
ne bi zvala makar nam i struju do zauveka isključili. Jesi ‘teo pojačan teve
paket? Jesi. Jesam ja ‘tela brži internet? Nisam. Onda zovi rođače, da malo
vidiš kako sam se ja jebavala s Orionom.
“Do’će sutra kolega.”
Došlo sutra, doš’o kolega s kolegom, doš’o i muž, uz’o
izlaznicu. Neću da se mešam. Uneli blato, ispomerali stvari, išli do kola, išli
na tavan, išli do račve, merili, coktali, zvali Nekog gore, podešavali
parametre, proradio net. Ispozdravljasmo se, očistih blato i vratih stvari na
mesto, pa sedoh da napišem ono što juče nisam, kad ‘oćeš – nema interneta.
“Halo 19900, tak’a i tak’a stvar. Samo što su izašli iz
kuće. Daj vidite nešto, ovo postaje i naporno i smešno.”
“Evo sad ću ja uspostaviti kontakt sa njima, pa neka se
odmah vrate da vide šta to nije u redu.”
Posle dvadesetak minuta, ulaze dve kolege, unose blato,
pomeraju i stvari prišrafljene za patos, i tek onda jedan kaže: “Aaa, pa nije
ovo do nas. Isključila se mrežna karta.”
Tako saznadosmo da nije do njih, nego do samoisključujuće mrežne karte, koju
oni uključiše, nakon čega se opet ispozdravljasmo, očistismo blato i
vratismo/prišrafismo stvari na njihovo uobičajeno mesto. Onda ja sedoh da se igram
BB-a na Fejsu, al’ sam tol’ko bila smorena da sam odigrala samo dve igrice.
U subotu, oko jedan, kad sam ustala, nije bilo neta a ni
mrežna karta nije sabotirala.
Muž pavlovljevski refleksno reagov'o, al’ ga operater na
19900 podsetio da je “danas subota, ništa do ponedeljka pre podne.”
Meni postaje žao svakoga ko ovo čita i zato neću više da
kinjim potencijalne posetioce, pa ću da
zbrzam do kraja (msm, ne onog kraja, nego do danas – subota – pola pet.)
Došli u ponedeljak, muž na odmoru, puj spas sviju nas, rekli
da je juče zbog grmljavine napon varir’o u celom gradu, muž zahtev’o da zamene
ruter li je, modem li je, jebem li ga svakako, oni se nećkali, muž bio
neumoljiv, oni mu dali da upiše razlog reklamacije, on upis’o “Zahtevam da mi
ovo govno zamenite prethodnim ruterom”, oni otišli do firme, uzeli novi/stari
ruter, vratili se, uneli blato, sve, ALI SVE, ispomerali, prikačili sokoćalo,
internet proradio, samo što se nismo izljubili i okumili, ispozdravljasmo se,
k’o šatro očistismo blato i k’o fol vratismo stvari, a sve oko podne.
U pet (17h) internet nije radio. Muž zvao. Dvočlana ekipa
došla sutradan oko 11. Peli se na krov. Ispitivali… nešto… na tri mesta…
kažu nije im jasno. Pomerili sto od sto
kila nasred sobe, pa zabadali kabl gde god je moglo.
Proradilo.
Muž ih ispratio do vrata, ja na terasi ‘vatala pauke. Sto
vratili u deset uveče, bez obzira što šljako internet. Blato nismo dirali. Sela
da večeram i odigram neku igricu, internet – ne – više nije radio.
Majstori nas probudili u devet, ljuti u pičku materinu. Ni
“dobro jutro”. Brzinski ubacili blato, pobacali stvari ‘de su stigli, prikačili
ruter poslednje generacije, sve ispitali po osam puta, sve besprekorno radi,
ako opet bude problema, onda neka kupimo novi kompjuter, nema veze što je, na
njihovoj vezi, ovaj dve i kusur godine besprekorno radio, a tad je otprilike i
kupljen... Sami izašli, neispraćeni, bez
“doviđenja”.
Internet radio dan i po bez prekida i ćaozdravo.
Muž zvao 19900.
Operater Marko obeć’o da će ekipa doći u ponedeljak pre podne. Ja uzela da
napišem pismo SBB-u, a sve pazim da ne
pobrkam sa pismom Orionu. A onda da smislim kako da ga pošaljem, a ujedno se i
sa ovim negde zapljunem.
Modus operandi - SRBIJA!!!