"Radio zombi, izvolite..."
“Dobro veče.”
„Dobro veče. Izvolite...“
„Hteo bih da pozdravim voditeljku i goste u studiju. I hteo sam da postavim neko pitanje u vezi sa...“
„Izvolite, slušamo Vas...“
„Halo? Halo? Da li se to prekinula veza? Izgleda da... Ha-lo? Izgleda da imamo malih tehničkih smetnji. Halo? Iz režije mi kažu da više nemamo slušaoca na vezi. Nastavljamo razgovor sa našom gošćom, a vi nas pozovite na 3333333. Čekamo vaš poziv... Halo? Izgleda da ipak imamo nekoga na vezi... Dobro veče... radio zombi... izvolite... Ne, nemamo nikoga... napravićemo kraću muzičku pauzu, pa nastavljamo razgovor sa našom večerašnjom gošćom, gospođom Katarinom – Rinom Svetisavljević – Stanisavljević, spisateljicom.
„Urađena je preko običaja“ – čekala sam da mi se žu-žu pecivo ohladi i slušala zombije. Moja koleginica Dunja iz suprotne smene u koautorsku emisiju je dovela ženu koja je napisala knjigu o svom petomesečnom boravku u svemirskom brodu. Očekivala sam da će Dunja biti potpuno egzaltirana (i bila je) i naduvana (i bila je), ali i da će se setiti da ispod toga što večeras priča stoji i moj potpis.
Okrenula sam 3333333...
„Radio zombi, izvolite?“ - javio se dripac.
„Dobro veče.“
„Dobro veče... Izvolite...“
„Treba mi Dunja“
„A ko je traži?“
„Lela.“
„Lela kao Lela sa radija?“
„Lela kao Lela Savić. Daj mi Dunju.“
„Alooooo...“ – u pozadini se čula muzika – „... izvolite, Dunja ovde. Halo?“
„Lela je. Šta ima?“
„Haj. Eto ništa. Malo pričamo, malo... Jel slušaš?“ - progovorila je normalnije. Čula sam kako pali cigaru.
„Slušam. Čujem ti po glasu da si bila vredna danas.“
„Jebi ga, moralo se. Samo kad sam otkačila kretena od zeca, neću da žalim. Sačekaj malo...“
Nešto je palo, nešto je škripnulo, nešto cijuknulo, a ona je opsovala. Uobičajeno.
„Čućemo još jednu muzičku numeru, pa ćemo nastaviti razgovor sa našom večerašnjom gošćom, gospođom Katarinom – Rinom Svetisavljević – Stanisavljević, spisateljicom“ – čula sam i u slušalici i na radiju.
„Jesi slušala od početka?“
„Skoro.“
„Jel ti se sviđa?“
„Šta?“
“Emisija.“
„Nisi je još ni počela.“
“Pa nisam. Al sad ću. Jesi čula uvod?“
„Nisam. Slušaj, znam da žuriš... ne diraj iz kompa ništa što sam jutros radila, važi?“
„A je l mogu samo...?“
„NE MOŽEŠ! Ništa. Ne diraj. Ćao.“
„Poštovani slušaoci, kao što sam već rekla, naša večerašnja gošća je gospođa Katarina – Rina Svetisavljević – Stanisavljević, spisateljica i autorka knjige „Pet meseci koji su promenili život Katarine – Rine Svetisavljević – Stanisavljević“. Verujem da ste proteklih meseci imali prilike da u gotovo svim novinama čitate intervjue sa gospođom Katarinom Svetisavljević – Stanisavljević, a u vezi njenog boravaka na brodu vanzemaljaca. Svoju priču gospođa Katarina – Rina Svetisavljević – Stanisavljević je prvobitno ustupila časopisu za popularnu nauku „Galaksija i mi“, ali je, nakon nesuglasica koje su nastale nakon toga, jer je redakcija časopisa „Galaksija i mi“ zahtevala od gospođe Svetisavljević – Stanisavljević da o svom neobičnom iskustvu ne daje izjave sve dok časopis, koji je zapravo tromesečnik, ne objavi kompletnu reportažu, odnosno dnevnik, koji je gospođa Rina Stanisavljević vodila tih pet meseci... Na trenutak ćemo prekinuti, jer mi iz režije javljaju da imamo slušateljku na vezi... Halo? Radio zombi, dobro veče... Halo? Izgleda da imamo smetnje na vezama vanzemaljske prirode... Hahaha... Možda petomesečni domaćini gospođe Katarine – Rine Svetisavljević ne gledaju blagonaklono na njeno večerašnje gostovanje u našoj emisiji „Verujem, ali pitam“, pa nam prave telekomunikacione probleme... Šalim se, naravno... Da nastavimo... Dakle, prvo pitanje koje ću postaviti našoj večerašnjoj gošći, gospođi Rini Svetisavljević – Stanisavljević je ... Pre svega, želim da joj poželim dobro veče u ime dežurne ekipe zombi radija i u vaše ime, dragi slušaoci. Dobro veče gospođo Svetisavljević – Stanisavljević.”
“Dobro veče.”
“Kako ste?”
“Ja dobro, hvala. A Vi?”
“Hahaha. I ja. Uzbuđena sam... Nije mala stvar imati u emisiji nekoga ko je pet meseci... Ja se izvinjavam, iz režije mi pokazuju da imamo nekoga na vezi. Radio zombi, izvolite. Halo? Dobro veče, izvolite?”
“Dobro veče. Ovde Anđela sa Brda. Prvo bih želela da pozdravim gospođu Katarinu – Rinu Svetisavljević – Stanisavljević i da joj kažem da je jedna hrabra i neobična žena, koja je u ime svih žena dokazala da žena može i da bude i da ostane žena i u najtežim uslovima. Halo? Je l me čujete? Haaalo?”
“Čujemo Vas odlično, Anđela. Imate li neko pitanje za gospođu Stanisavljević?”
“Pa... Da... U stvari ne... Htela sam samo da joj poželim mnogo uspeha u životu i radu i još mnogo knjiga. I da je pitam kada će se njena knjiga pojaviti u prodaji i gde se može nabaviti. Toliko. Pozdravljam sve u studiju najboljeg radija u gradu. Hvala.”
“I mi vas pozdravljamo i zahvaljujemo se na pozivu.
Dakle, gospođo Stanisavljević? Čuli ste pitanje. Kada će se knjiga pojaviti u prodaji i gde će moći da se nabavi? Ja bih samo da napomenem, pre nego što gospođa Svetisavljević odgovori na pitanje naše slušateljke Anđele, da smo u toku današnjeg dana imali na desetine poziva sa istim pitanjem - kada će se knjiga gospođe Rine pojaviti u prodaji?”
“Draga Anđela, i ja Vas pozdravljam kao i sve koji su zvali da se interesuju u vezi moje knjige. Pozdravljam i sve ostale slušaoce ovog radija i večerašnje emisije. Čast mi je i posebno zadovoljstvo što sam večeras u Vašem gradu za koji me vezuju lepe uspomene. Moja baka po majci službovala je kao učiteljica u Vašem gradu i ja sam kao mala rado dolazila za vreme raspusta kod nje. Nažalost ona je kasnije umrla, pa sam prestala da dolazim i posle dužeg vremena sam večeras evo opet sa vama. Što se tiče Vašeg pitanja kada će se moja knjiga pojaviti u prodaji i gde se može nabaviti, moraću da Vas razočaram. Zbog sukoba koji je nastao između mene i redakcije časopisa „Galaksija i mi“, a u vezi njihove zabrane da o svom neobičnom iskustvu dajem izjave... Pošto se ono što sam doživela ne dešava ni svaki dan ni svakome, smatrala sam svojom moralnom obavezom da o svom iskustvu obavestim širu javnost i to sam javno i rekla i stojim iza toga. Moj advokatski tim upravo ovih dana završava...”
“Gospođo Svetisavljević – Stanisavljević, moraću na trenutak da Vas prekinem, jer imamo nekoga na vezi... Dobro veče. Radio zombi, izvolite?”
“Dobro veče. Petra ovde.”
“Odakle nam se Petar javlja?”
“Petra.”
“Molim?”
“Petra, nije Petar.”
“Petra?! Naša slušateljka Petra, koja se javlja iz...”
“Iz kola.”
“Možete li da ponovite, jako slabo se čujemo. Odakle zovete?”
“I-z k-o-l-a!”
“Aha. Dobro, Petra. Možete da postavite pitanje gospođi Svetisavljević.”
“Hvala. Gospođo Stanisavljević, prvo želim da Vam poželim dobro veče i prijatan boravak u našem gradu. Htela bih na početku da kažem da je ovo dvadeset prvi vek i da niko nema prava da ljudima uskraćuje informacije, o čemu god da je reč. Divim se Vašoj hrabrosti, koju ste imali za vreme svog boravka kod Marsovaca. Divim se i mom najdražem radiju, što je imao hrabrosti da Vas pozove u goste. Želela sam da Vas pitam kada će se Vaša knjiga pojaviti u prodaji, kao i gde će se moći da nabavi i po kojoj ceni? Nadam se da će joj cena biti prihvatljiva, jer verujem da bi mnogi hteli da pročitaju o Vašem neobičnom iskustvu, što je jedinstveno do sada poznato iskustvo. Takođe bih htela da poručim gospodi iz časopisa „Galaksija i mi“ da istinu niko nije mogao da ubije i da ona kad-tad izađe na videlo, zašta ste Vi najbolji i očigledan dokaz. Laku noć prijatno i hvala.”
“Laku noć, Petra. Hvala i Vama što ste se javili. Slušate radio zombi, na frekvenciji devedesetdevetzarezdevedesetdevet megaherca. U toku je emisija „Verujem, ali pitam“, koja je na našem programu svakog četvrtka od dvadeset do dvadeset dva časa. Autori Lela Savić i Dunja Panić. Naša večerašnja gošća je gospođa Katarina Svetisavljević, spisateljica i autorka knjige „Pet meseci koji su promenili život Katarine – Rine Svetisavljević – Stanisavljević“. Za vaša pitanja našoj večerašnjoj gošći otvoren je naš dobro poznati telefon 3333333. Nakon kraćeg muzičkog predaha, vratićemo se u studio i nastaviti razgovor sa gospođom Svetisavljević – Stanisavljević. Sada slušamo muziku ičekamo vaše pozive.”
„Halo, je l Lela?“
„Jeste.“
„Zovi na mobilni ovu drogiranu caricu i kaži joj da od sutra ne dolazi. Il trkni do studija pa joj kaži.“
„Što je ti ne zovneš?“
„Zato što čuvam ovo malo živaca što mi ostalo. Je l je ti čuješ šta priča? Je l je slušaš, uopšte?“
„Slušam.“
„I?“
„I čekam da počne... Još joj traje uvod. Jesi se zato iznerviro?“
„Jebo je uvod i ko je dovede kod mene. Tri nedelje plaćam pića i šenim pred kojekim, pričo sam ti, uostalom, da bi mi nam ova žena došla da gostuje kod nas, a slušaj šta radi narkomanka... Ako nije deset puta ponovila ko je gost, nije ni jednom. Skoro će devet a ona nije ni počela. Kad misli da priča sa Stanisavljevićkom? Pred zoru? I kad će slušaoce da uključi? Đubre naduvano...“
„Ej, Zec, stani malo... Pa bilo je nekoliko uključenja, dok je trajao uvod. Ako si slušo...“
„To sam ja uključio šurnjaju i ženinu bratanicu. Šurnjaja zvala sa mobilnog, da mi učini... Moram sutra duplatim dopunu na njen telefon. Reko, da joj dam početni impuls, da se otvori diskusija. Znam kakva se sve bagra ponekad javlja, pa ko velim, da se Svetisavljevićeva ne naljuti ili ne demorališe... Kad sam budala... Kome sam našo da dajem impulse... ludoj Dunji. Za elektrošokove je ona, ako joj nije kasno.“
E, pa, Zec, šta sad da ti kažem? Jurio si je i proganjo od kad je ušla u, kako ti kažeš, „redakciju“, odnosno u tetka Stojaninu kujnu, odnosno u studio. Ono kad si imo rusvaj sa Ivonom, pa je otero, pa tražio drugu... spikerku. Jebavali ste se tri meseca, nisi skido ni ruke ni oči s nje. Sad kad ti je dala mahanje, tebi se navilo i da je šokiraš strujom i da je otpuštaš. Al pošto si u zentu zbog njenog matorog, čuvaš dupe. Pa da „trknem ja“, da ti ne prljaš ruke. Inače, imaš ti živaca za voćnjak dunja. A ja da je zovem neću, ni na mobilni ni na stabilni. I paz da ti ne trknem.
Tako sam dumala dok sam, sa slušalicom pod grlom, slušala mog gazdu Zečević Janka kako sere.
„Nemo se nerviraš, Zec, čuvaj živce. I nemo se ljutiš što ću te zamolim da prekineš vezu, čekam da me zovne Sajko, da se dogovorimo za subotu.“
„Eto. Eto šta je profesionalac. A ne ko ona... uh! Slušaj, ja moram noćas dodem u Vojvodinu za robu, a ti... Pitaj ga kad zovne je l pristaje da mu ne keširamo... nego ako mu treba štampač... ili nešto od hemije... semenja... ili đubriva... pa da to prebijemo. Oćeš?“
„Nego šta. Ćao.“
„...i kaži mu da smo, ako je zainteresovan, voljni da napravimo serijal sa njim... ako oće... i ako nije zauzet ...i ako pristane da prebijemo. Oćeš li?“
„Oću, bre. Ćao.“
Jedi govna, Zec.
Uf kako mi je bio odvratan.
Periferijski džiber oženjen seljačkom džiberkom. Oboje sa tatama, tatama sa kintom.
Zecu je otac otvorio poljoprivrednu apoteku. Kad su videli da je to kovnica para, otvorili su još jednu, u blizini gradske pijace. Onda su otvorili i treću, u prigradskom naselju.
Zečicinom tati je osnovni poso bio benzinska pumpa. U stvari dve benzinske pumpe. A dodatni prodaja polovnih računara, uz garanciju od dve godine. Kad je treći put dobio batine, jer računari nisu mogli da izračunaju ni kolko je devet puta osam, preorijentiso se na štampače. Čim su mu skinuli gips, rasprodo je zagarantovane računare i kupio, na kilo, štampače. Laserske i pljuckavce, crno-bele, crno-bele i u boji, samo u boji... Smišljo i izmišljo cela dva dana, dok je sročio katalog, koji su ubacivali po sandučićima. Sa imenom njegove ćerke kao vlasnika. Glavni snabdevač u novom poslu bio mu je gastarbajter iz Kine, propo sa poslom „sve za 69“. Prvo se propio od muke, pa se posle oženio zečicinom tetkom. Tukli se ko konji, pa svaku noć dolazila milicija, dok mu jednom nisu zapretili deportacijom ili tako nečim. Onda je „69“ reko da mogu da ga uvate za kurac – ima on papire. Nije se oženio tetkom zato što je lepa. Ili pametna. Onda mu se tetka, naočigled interventne patrole najebala kineske keve, pa su ga, zbog njegove bezbednosti, ubacili u plavobeli auto i odvezli u pizdu materinu.
Na zasedanju porodičnog saveta, posle tih događaja, odlučeno je da udruženim sredstvima kupe kuću od one babe, u čijem su dvorištu, do ulice, već koristili objekat za poljoprivrednu apoteku II.
„Uvek mož da valja za nešto, da je jebem“ – reko je Zec senior, obrazlažući odluku o kupovini.
Tetka Stojana, moja prva komšinica, bila je dobra ko hleb. I gluva ko top poslednje dve godine. Sama kao i ja, ali trista godina starija.
Ja sam je „slušala“. Bila je i zdrava i pokretna, izuzev staračke kostobolje i malo povišenog pritiska, ali nije izlazila. Pošto nismo telefonom mogle da se dogovorimo šta joj od namirnica i lekova treba, jer je slušni aparat odbijala da ga koristi (uporno sam ga punila i molila je da ga stavi, ali uzalud!) odlazila sam kod nje nekoliko puta dnevno. Kuvala sam joj poparu, supice, sutlijaš, kačamak... bilo šta toplo i čorbasto... i onda smo se ubeđivale i svađale, dok ne pojede. Jela je kao ptičica i nije htela da se bakće po kujni. Ribala sam joj kupatilo, prala i kačila veš, donosila knjige iz biblioteke.
Poznavala sam je od rođenja, volela sam je i nije mi bilo teško. Nekoliko puta je pokušavala da me ubedi da sklopimo ugovor o doživotnom izdržavanju. Tako da, posle njene smrti, nasledim kuću. Nisam htela. Zato što sam očekivala papire od brata iz Kanade. Tamo je imao malu izdavačku kuću, još manju TV stanicu i, po njegovim rečima, posao za mene. A i zato što mi je to bilo lešinarski. Ni moja kuća mi, ovolika, nije trebala. Pare jesu, al na koji način? Da se svakog jutra nadam da ću je naći mrtvu? I kako da je izdržavam, doživotno, kad živim od pomoći sa biroa rada, koja mi ističe za dva meseca?
„To se samo tako kaže, Lelice. Imam ja penziju i kiriju od dućana, bilo bi nam za obadve. Ne treba ti da me izdržavaš. Kolko da se osiguram da se nećeš udati i otići dok sam živa. Sve bi bilo ko i do sad, samo što bih ja bila sigurnija. Znaš da su moji dugovečni, ko zna kolko dugo ću još ovako tavoriti“ – objašnjavala mi je i molila me. Kad je shvatila da nema vajde, rešila je da ide u starački dom.
Tu sam joj već bila od veće pomoći, koristeći veze koje sam stekla dok sam radila na „najslušanijem radiju u gradu“, dok jednom, kad se oko podne pojavila zevajući, sva u čudu što je u nevreme budna, bujna plavuša našminkana od peta do uveta, ruku pod ruku sa vlasnikom radija. „Jebi ga, Lela, ovo mi sestričina. Izbeglica. Pa sam mislio... ti ćeš se snaći, imaš poso u malom prstu, a ona.. em je mlada (i ja bih ti bila mlada, da sam htela da ti budem „sestričina“, konju!) em izbeglica (pazi tek to! Odakle li je pobegla dveiljadepete? Bila bez pasoša i dokumenata u nekoj meani pored Ibarske džade... zabavljala umorne šofere... pa iskoristila trenutak kad je „madam“ okrenula glavu... i izbegla... Zvuči pakosno? I jeste pakosno!)
A za platu dođi po prazniku, dok mi legnu pare...“
Obezbedila sam tetka Stojani jednokrevetnu sobu u domu tridesetak kilometara od grada. Što se kuće tiče, dogovoreno je da posle tetka Stojanine smrti pređe u vlasništvo staračkog doma, a da ona, za vreme dok je u njemu, ništa ne plaća. Još da se ode u sud i da se taj dogovor ozvaniči. U njeno ime ona i ja, jer nije htela da ide bez mene, u ime doma pravnik, koga smo očekivali u petak.
A u sredu sam joj kupila sve što je tražila, skuvala joj kačamak, izmerila pritisak, saslušala kako su je hvatali grčevi u noge i da je slabo spavala, obećala da ću nam za večeras ohladiti lubenicu, pa da je jedemo pod lipom, još jednom obećala da ću je često obilaziti u domu (hotelu, kako je ona govorila). Popile smo kafu i ostavila sam je u sobi da čita novine.
Punila sam veš mašinu, rešena da operem i poslednju od ono malo krpica koje je imala, jer je sledećeg ponedeljka trebala da ide u „hotel“, kad sam čula zvono.
„Je l ti tu baba?“ – pito je najdeblji od trojice.
Ni „dobar dan“,
ni „pomoz Bog“? Onda ko te jebe, seljačino.
„Nije.“
„Kad će dođe?“
„Odakle?“
„Pa... de je otišla.“
„Pa u Loznicu je otišla.“
„Pu jebem ti lebarnik! A kad će se vrati?“
„Nikad.“
„Kako to?“
„Tako lepo.“
„Bez zajebavanja, de je?“
Imam oko ko soko. Čim ovaj ne zna o kojoj Loznici pričam, taj je plemić ko ja što sam vruća kifla s kajmakom.
„Koju moju babu ti u stvari tražiš?“
„Ovu što je ovo njena kuća“ – reko je najmršaviji. Zec Junior. Al tad to još nisam znala. Pošto nikaka posla po poljoprivrednim apotekama nisam imala, nisam ga nikad ni videla. Kasnije sam saznala da je i on u tu apoteku svraćo podjednako često ko i ja. A i što bi – imo čovek osoblje od poverenja.
„A nju! Pa što tako ne kažeš? Ona jeste ovde.“
Krenuli su da uđu...
„Obrišite noge, valja se.“
Počeli su da, ko od bede, brišu cipele o otirač. Blatnjavi do zavrat. (De li se samo ovako ublatnjaviše, kad kiše nije bilo... ni tetka Stojana nije pamtila kad je poslednji put pala kiša... duže od mesec dana pržilo je ko u Sahari.)
„Idite u travu pa ljudski očistite. Tako samo razmazujete blato.“
Opet najdeblji, sav crven: „Šta joj ti dođeš? Ja sam čuo da ona nema nikog.“
„Kućna pomoćnica joj dođem. Šta joj vas trojica dođete?“
Prestali su da trljaju noge o travu i ponovo se naparkirali ispred mene.
„Pomoćnica? Pa šta me onda zajebavaš. Je l tu ona? Treba nam poslovno! Je l u kući?“
„Jeste.“
„Onda nas pusti da uđemo, jebem ti... Šta mi se ti tu...“ – rukom me pomerio u stranu da bi ušli. Za njima sam ušla i ja, pa ih u predsoblju pretekla po propisu.
Pokazala sam levo: „Izvolte ovuda... Gospodo.“
Tetka Stojana je ležala na kauču i gledala ruski dečji film.
„Ko je to, ćero?“
Slegla sam ramenima.
„Dobar dan, gospođo Protić. Kako ste? Ja sam Vojin Zečević a ovo je moj sin Janko isto Zečević a ovo je njegov tast Slavko Marković. Upoznali smo se mi već jednom ne znam da l se toga sećate? Kad ste nam izdali lokal, ovaj u dvorištu. Nego nikako da nađemo vremena da svratimo, da se malo popričamo. Posla preko glave. Al zato svakog prvog pitam ovu decu što tamo rade da l su Vam doneli kiriju. Tu ne sme ništa da omane. Kako ste? Šta radite? Jeste li dobro? Ala vam je ladovina ovde samo tako. Ja baš sad u kolima kažem, dok smo dolazili vamo, kako je danas težak dan, je l da? Mislim, kad je meni i njima dvojici težak, mogu misliti kako je Vama... Je l ne smeta ako sednemo? Što Vam lep ovaj milje, je l ste ga sami štrikali? Je l možemo da zapalimo? Neće da Vam smeta?” – seli su, izvadili mobilne telefone i cigare i ključeve, a debeli Vojin je spustio i fasciklu, kojom je do tada mahao, na sto.
„Šta kaže, ćero?“ – pitala je tetka Stojana.
Otišla sam u kuhinju, da isključim slušni aparat koji je bio na punjenju, pa da se vratim u sobu, ćušnem joj ga u uvo i... i da odem. Namirisala sam prljavu rabotu i odjednom sam žurila. S obzirom da su svi moji bili u Loznici (kako smo tepali gradskom groblju), a da mi tetka Stojana nije bila ni rod ni pomoz Bog, veš mogu i kasnije da operem. I tako će biti suv za dva sata.
Odoh pa ću doći ponovo kad joj odu poslovni prijatelji.
Kabl od aparata je visio sa frižidera, a u šteker je bila uključena „panik“ lampa. Pojma nemam što. Mislim, ne znam što je stavila lampu na punjenje, kad je nije koristila još od bombardovanja. Ali znam što je kabl od aparata visio. Zato što je deo koji se nastavljao na kabl mrzela ko skota.
Šta sad da joj radim? Da je bijem, ne ide. Da je grdim, ne brenuje me, a i ne čuje me. Da izađem i ostavim je gluvu... Kako kad ima samo mene, Crvenkapu takoreći? Da mi je pojedu ovi vukovi. Da joj crtam? Uzela sam svesku i olovku i vratila se u sobu.
„...KAŽEM I
MOJA ŽENA MNOGO RADI U RUKE OVAKE STVARI!!!“ – urlo je matori zec i cimo, vuko
i svuko sa stola milje levom rukom, dok je desnom, u vazduhu, upravo dovršavao
sliku matore zečice kako sedi pored vatre jedne hladne zimske noći u decembru i
hekla u ruke take stvari.
„Šta kaže, Lelice? Ne prodajem ručne
radove. To ću tebi da ostavim kad pođem, da imaš uspomenu na mene.“
Vratila sam
milje na sto, a Zečevi su sa poda vraćali popadale drangulije.
Sela sam pored nje na krevet: „Ne čuje, džabe vičete“
„Ma čuo sam ja da ona ne čuje, al sam mislo da ipak menkice čuje. Al ona bre ništa ne čuje. Kad smo se pogađali za lokal, bila je druga pesma. Kad pre ovolko ogluve? Kako sad da se zdogovorimo, kad je gluva ko noć?“ – pitao je, već malo promukao, svoje rođake.
„Šta ja znam... pitaj nju... ona joj je služavka... kako se ona sporazumeva... Je li ti, kako se ti sporazumevaš sa njom?“ – obratio mi se tast.
„Nikako. Ona mi kaže, ja je poslušam. Bez mnogo priče. Al sam se setila da probam ovako“ – mahnula sam sveskom. „Samo da mi kažete zbog čega ste došli.“
„A-aa. To ti je pametno. Kaži joj... napiši... piši da oćemo da ragovaramo o poslu“ – uz mrvicu respekta prema posluzi, odahnuo je Prvi zec.
„Čekaj, ćale...“ – umešao se Drugi. „Kad joj već crta... ovaj... piše, u stvari, onda nek joj napiše da oćemo... da smo teli...“
Nastavili su da se dogovaraju šta u stvari oćeju, a ja sam napisala:
HOĆE DA RAZGOVARAJU O POSLU!
„O postu???“
Naškrabala sam čitkije: О ПОСЛУ!!!
„O kakom poslu?“
Nisam htela preko reda: „Sad vi.“
„Jebi ga, ona će dumre pet puta dok joj objasnimo. Zar ne umeš malo brže?“ – ni mrvicom respekta me nije udostojio Slavko Marković.
Zini da ti kažem da l umem brže.
Moja tetka je, posle saobraćajne nesreće, ogluvela.
Pa sam ja... malo mahala rukama, malo modulirala reči, a ona mi gledala u usta, malo vikala. (I ona je mislila da je aparat skot).
Uglavnom - radilo je. Razumela je sve što kažem.
Sveskom i olovkom služila sam se samo kad bi se u gradu dogodilo nešto što sam mislila da će tetka Stojanu zanimati. Umesto da mlataram i vičem, napišem stranu ili dve. Ona pročita pa „bacimo kosku“.
Al naravno da to ovim moronima neću da kažem.
Nek se sami snalaze u svetu tranzicije, biznisa, gluvih i nagluvih lica.
„Ovo je najbolje što umem. Žao mi je. Evo vama sveska, pa vi pokušajte“ – bespomoćno sam raširila ruke i spustila svesku na sto.
„O kakom poslu, Lelice?“ – opet je pitala tetka Stojana.
Živci su mi se polako tanjili: „Pa kažite joj sad.“
„Kako? Da joj pišem?“ – pitao je Vojin Zečević, Jankov tata.
Ko te ponovo i opet jebe, matora nevaspitana stoko od zeca: „Da. Ako umete“
„Čuj, umem li da pišem! Svašta! Je l ti to mene zajebavaš, majke ti? Umem li ja da pišem...“ – vrteo je glavom u neverici dok je sedao pored tetka Stojane.
Malko je isplazio jezik, nakrivio glavu, uzeo olovku i...
„Jebi ga, ostale mi naočare u sakovu. Dela ti, Janko“ – ustao je sa kreveta i odneo svesku pred Janka.
Ruski film se bližio srećnom kraju. Tetka Stojanu je, kao mene malopre, napustilo strpljenje: „Lelice sine, šta oće oni?“
„Daj to vamo meni“ - Janko je seo, ispazio jezik, nakrivio glavu, uzeo olovku i počeo da piše li piše.
Zatim je tetka Stojana čitala i čitala i pročitala i rekla:
„Ne može. Već sam rekla da ću da je dam hotelu u koji idem. Zato mi neće ni dirati penziju. Ne mogu. Rekni im i ti, Lelice“ – mahala je mršavom rukom.
„Ma šta bre ima da ne može ako se oće! Ništa ti nisi potpisala, nigde. Njihov čovek dolazi tek u petak. Ko ih jebe. Mi tebi tras pare na ruke, pa im plaćaj mesečno, ko gospođa. Možda nećeš živeti ni dva meseca, a da oni dobiju kuću na ovakom mestu. Za splačine što ti tamo budu davali. Ko njih jebe, mafiju jednu. Ima da se zdogovorimo šta je za tebe bolje, a ne da te tamo oni koriste. Jadna bakica, vidi se da je duša od žene. Bože, bože, kakvog sve sveta ima. TO neka vajna državna i humana ustanova, a vara ljude. I to koje ljude? Da su to mladi ljudi, pa ni po jada, nego starci. Bespomoćni i bolesni...“ – besneo je Slavko Marković.
„I gluvi. I sami na svetu“ – dodala sam.
„Jeste“ – složio se sa mnom, prvi put od kad se znamo.
„Onda ćete morati i da se iselite. Kad ja budem umrla. Pošto ko zna šta će njima pasti na um da urade sa kućom i dvorištem. Ali nije moje da o tome mislim, je l tako? Pa jeste. Lelice, je l možeš da im skuvaš kafu? Znači, vi ste ti što sedite u dućanu? Ako, ako... lepo... Ja ne izlazim, ona mi nabavi sve što mi treba i tako... Vi ste mi odnekle poznati, ko da sam Vas videla ranije...“ – obratila se starijem Zečeviću.
„Ja sam se sa Vama zdogovarao da mom sinu izdate lokal, sećate li se? I ovo što Slavko kaže potpuno je u pravu. Ništa Vi niste potpisali i sve je ovo još Vaše. Zato smo i došli danas. Da se zdogovorimo. Što da se iz neke vukojebine neko širi usred našeg grada, pored nas živih. Za pare ćemo lako da se zdogovorimo samo ako pristanete, gospođo Protić. Ni onda nismo imali problema kad ste nam izdavali za apoteku. Nećemo ni sad videćete...“ – opustio se matori rabbit, utripovavši da ga tetka Stojana, u mislima, upisuje u „favorites“.
„Šta je reko, Lelice? Je l to nemaš vremena da im kuvaš kafu, medena?“
Klimnula sam glavom, što je značilo da odoh da je kuvam. Na prvo pitanje joj nisam odgovorila. Bio mi smor.
Dok sam petljala po kujni, oni su se dopisivali i dovikivali i koristili to što tetka Stojana ne čuje, da u hodu promene početni plan. Na mene nisu obraćali pažnju. Razumljivo, a i za očekivati, od klase kojoj su pripadali.
Ringlu sam okrenula na keca, zapalila cigaru i sela da razmislim šta mi je činiti. Šta da joj kažem? I šta ako je izrade, zahvaljujući meni?
Najdeblji je provirio kroz vrata: „Je li? Je l oćeš ti da budeš svedok, da ne tražimo drugog? Sad će da dođe moj advokat, nazvo sam ga na mobilni. Nije ni dva minuta odavde...“
„Sačekajte da skuvam kafu“ – mrzovoljno sam odgovorila, sita zezanja, čak i sa takvima.
Doći će advokat... Daće joj lovu... moći ćeš da joj kupiš spavaćice i veš, papuče i kućnu haljinu, posteljinu i topao jorgan, peškire. I električno ćebe. I desetak knjiga. I da joj kod očnog uzmeš odgovarajuće naočare. Da joj negde deponuješ pare, pa da mesečno dobija pristojnu sumu. Da odluči kome će ostaviti ostatak, ako ga još bude, kad nje više ne bude.
I da se nadaš da neće umreti na licu mesta kad vidi „hotel“, koji će joj ubuduće biti jedina kuća.
I, uostalom, je l ti ono beše imaš diplomu pravnog fakulteta?
„A, evo je Lelica. Skuvala kafu, srce moje. Jesi videla da sam nam uključila lampu da se puni? Kad večeras budemo jele lubenicu da odvlači komarce. Sad neka ona kaže šta ću i kako ću, pa ću kako ona odluči.“
„Kolko para joj dajete?“
„Čekaj malo... Nisam ovdi došo da pregovaram sa služinčadima, nego s babom...“ – počeo je Vojin Zečević.
„Je l ću da im prodam? Šta si im rekla, Lelo?“ – pitala je moja komšinica.
„Kolko?“
„Tridesetpet iljada. Pola sad pola do Nove godine“ – kapitulirao je.
„Sedamdeset. Odma!“
„Jesi bre ti normalna? Za sedamdeset u kešu možemo da kupimo Rajkovića kuću i da nas Bog...“ – počeo je da otkriva rezervne planove Janko Zečević.
„Onda kupite Rajkovića kuću.“
„... da te jebem u ta smrdljiva usta... je l te zato ja plaćam... jesi reko za dva minuta, a kolko je prošlo? A? Čuješ šta te pitam? Dovlači se za sekund ovdi!“ – aha, saće i advokat. Samo što se nije za sekund dovuko.
„Nemamo sve pare, sestro. Časna reč. I do Nove godine jedva ako namaknemo. Al namaći ćemo – reč je reč. Bolje joj je da uzme ovo što joj sad nudimo, nego da se posle češe po glavi.“
„Je l to Vi njoj pretite, gospodine Markoviću? Izvinite, samo da otvorim...“
Na vratima je Lazar, moj drug iz gimnazije i sa fakulteta, buljio u mene.
„Ene!“
„Otkud ti, Laki?“
„A otkud ti??
„Ja došla kod komšinice na kafu.“
„Mene... ja imam zakazano...“
Ljiga ostaje ljiga.
A on je već sa šesnaest bio ljiga.
U dvadesetdevetoj je bio ljiga na kvadrat. Novokomponovana, turbo - advokatska ljiga.
„Uđi. Čekaju te zečevi end tast.“
„Fala kurcu kad si se smilovo. Slušaj. Baba je pristala... dobro, skoro je pristala… ali oće da čuje šta misli njena služavka... a ona zacepila... jesi pono papire?... jesi ih sve pono?... odlično... saćemo to da završimo, samo dok ova...“ – prepričao je Vojin Zečević svom advokatu epizode koje je ovaj propustio.
Mom školskom drugu je bilo neprijatno: „Izvini, Lela, zbog rečnika. Svi smo ovih dana nervozni, zbog vrućine.“
„Jebeš rečnik. I... Dokle smo ono stigli, pre nego što je advokat zazvonio, gospodine Markoviću? Do babine glave?“
U pola glasa, matori zec je pokušavao da izvuče informaciju od advokata:
„Jeben igrač ova babina... šta li joj dođe, ni ja ne znam. Odakle je poznaješ?“
Ruku na srce, Lazar nije nastavio sa domunđavanjem:
„Ne znam da li je gospođina služavka, ali sa mnom je završila gimnaziju i prava. Ona je diplomirala godinu dana ranije.“
„Eto ti ga sad... pa jesi li joj... jeste li joj... šta ste joj Vi... ti?“ – pitao je Marković.
„Prva komšinica i dobra drugarica. Sedamdeset, danas!“
„Čekaj, Lela. Nemamo danas pare. Sutra je četvrtak, a tip iz doma dolazi tek u petak. Sutra sve završavamo i gospođa dobija pare na ruke.“
„Kolko?“
„Četrdeset i ne seri da ćemo sutra dati sve“ – rekao je Veliki Zec malom lazaru.
„Sedamdeset, sutra!“
„Pedeset. Sutra trideset a do Nove godine resto.“
„Sedamdeset, sutra!“
Zečević senior je odlučio da promeni registar: „Uostalom, što njoj ne kažemo o kolko para pričamo. Ona je vlasnik. A nije ni senilna, kolko vidim...“
„Nije. Al nije ni budna.“
Tetka Stojana je spavala. Glasove nije čula, grčeve u nogama nije imala, sumnje u ispravnost moje odluke je nisu mučile, lubenica još nije bila hladna, mrak još nije pao...
Nekoliko trenutaka sam joj zavidela, a onda se setila da još nisam završila sa gostima...
Donekle zabrinuta da se gluvoća možda prenosi putem vazduha, kao kijavica, ponovila sam malo glasnije: „Sedamdeset, sutra“
„Pedesetpet! Sutra!“ – reko je matori zec. Iz očiju mu se videlo da će me zubima preklati ako opet pomenem bilo šta na „s“.
Predala sam se. Odustala sam.
Deset hiljada evra više nego što sam očekivala, kad sam počela da licitiram. I pedesetpet više nego što je jutros, kad sam ovde ušla, imala tetka Stojana. Taman da joj jednokrevetnu sobu zamenim za garsonjeru sa terasom. A do nje je da, kad se probudi, ostane verna tradiciji svoje porodice i doživi stotu.
„Moraću da je probudim. Da je pitam.“
„Nemote je buditi, vidi je kako slatko spava. Ko beba“ – razneženo je gledao i on i ostala trojica prisutnih. „Rekla je na naše oči da se s Vama zdogovorimo i kraj priče. Samo još da vidimo kad ćete sutra da je dovedete u sud i da sad ovo ispotpisujete, pa odosmo. Već smo odocnili na važan sastanak.“
Sutradan sam sa tetka Stojanom otišla u sud.
U skladu sa
dogovorom pod lipom („Molim te, Lelo, molim te, pusti samo da ih nešto pitam
sutra!“
„Šta da ih pitate? Daleko im lepa kuća.
Čim daju pare, vodim Vas pravo kući a ja idem da kupim ono što smo rekli“,
„Molim te ovako“ – sklopila je ruke. „Samo da im reknem dve-tri!“), dok sam
jele ladnu lubenicu, tetka Stojana je, kad smo završili i kad su pare ležale u
mom rancu, predložila da „negde malo sednemo“.
Dva zeca i nas dve (tast je bio opravdano odsutan, a Lazar ostao u sudu, ali, nažalost, ne iz razloga koji bi mene obradovali) smo čekali naručenu klopu, pijuckali i neformalno ćaskali.
„A šta ćete sa kućom, sad kad je Vaša?“
„Videću ovi dana. Nešto... Šteta da zvrji prazna na onakom mestu“ – odgovorio je Vojin.
„A je l bi mogli moju Lelu da uposlite, dok ne ode za Ameriku?“ – raspitivala se, namestivši malo bolje aparat za sluh ljupkim pokretom.
Načisto sam se izbezumila. To li je: „Molim te, Lelo, molim te, pusti samo da ih nešto pitam...“
„O svašta! Šta Vam pada na pamet, tetka Stojana. Papiri samo što mi nisu stigli, a i još dva meseca primam...“
„Idete u Ameriku?“ – strogo na „Vi“, očinski se interesovao Vojin.
„U Kanadu.“
„Jes, u Kanadu oće da ide. Ko zna kad će joj stići te pusule. A treba od nečeg da živi do tad. Neće od mene ni dinar da uzme, zamislite. Šta će meni tolke pare? Da ih nosim u grob?“ – u poverenju se nagla ka mlađem Zečeviću.
„Ne radite u struci?“
„Ne.“
„Uopšte ne radite?“
„Ne.“
„A jeste li radili?“
„Jesam.“
„U struci?“
„Ne.“
Pljesnula me po ruci.
„Pričaj! Radila je, no šta je no radila. U biblioteci (u videoteci sam radila, tri meseca. Ona je govorila „biblioteci“), u... kod Jovanke je radila skoro pola godine, prala tegle i flaše za sokove i pekmez, pa je radila za osmi mart, prodavala džidžabidže na ulici za onog Veljka što ima...“
„Tetka Stojana!!!“
„Šta je? Pričamo! I taman kad sam se poradovala da je našla poso da ne kisne i da se ne mrzne i da joj ne propada zdravlje, taj dovo kurvu, a nju izbacio sa radija“ – završila je.
„Kog radija?“ – pitao je Janko.
„Najslušanijeg u gradu“ – rekla sam.
„A u struci, kao pravnik, niste radili?“
„Nisam. Šest godina mi stoji diploma na birou, al nikako da se ukaže radno mesto“ – preko klinca sam rekla, da bih pričala i da mi tetka Stojana ne bi zviznula šamar.
„Njoj su i pokojni otac i deda bili pravnici. Al eto, njojzi se ne dâ. Ma, ne mora ni da radi taj svoj pravni poso, al samo da mi je da ima parče leba dok ne ode u...” – čavrljala je. Moj pogled koji ubija pljunuo joj je pod prozor.
“Dabogme, gospođa Protić. Kake veze ima šta ko radi, dok je pošteno. A je l te, gospođice Lela, je l bi Vi radili opet na radiju?” – i dalje mi je Vojin izigravao oca.
“Ni mrtva. Pre bih do kraja života prala flaše i prodavala andramolje na ulici, nego što bi moja noga kročila u...” – moja rečenica je najčešće kratka. Ova koju sam izgovorila je, zbog umora, jučerašnjeg straha za sudbinu tetka Stojane, kupovine u koju sam trebala da idem, “pusula” koje ne stižu, vrućine od ranog jutra i još tako nekih stvari, bila podugačka.
“Ma ne kod njega da radiš ponovo, devojko. Nego kod mog Janka na radiju, to sam mislo da te pitam.”
“Na kom mom radiju da radi, ćale?” – pitao je Janko.
“Što da neće. Nego šta će nego oće. A gde je Vama radio?” – pitala je tetka Stojana.
“Nisam znala da imate radio” – rekla sam Janku.
“Nisam ni ja” – odgovori Janko
“Nema, al će da ima” – rekao je Zečević senior.
“Eto. Sve je na svom mestu i sve dogovoreno. A sad stvarno idem. Telefon Vam je ovde, šteker Vam je ovde, aparat Vam je ovde. Nemoj da Vas đavo nosi da ga ne punite, pa da se ne javite kad zovnem...”
“Lelice, bre! Nego šta ću nego da ga punim. Nisam tela kod kuće da ga punim zato da bi ti dolazila, pa da sediš i da pričamo, a ne samo da mi donosiš da jedem i da raspremaš. Al sad oću. A ti me zovni kad god uzmogneš. I ja ću tebe, bar para imam. I dođi, jesi čula? Ko će mi doći, ako mi ti ne dođeš? Koga imam na belom svetu? Samo tebe...” – plakala je, plakala, plakala... “I nemo da dižeš nos kod onih zečeva, jesi čula? Nemo ni da saginješ glavu, al čuvaj parče leba. Pod nosom ti poso, u mojoj kući de si se igrala ko dete, nije težak, dali ti dobru platu, šta ćeš lepše? Al ako ne budeš mogla, teraj ih u pizdu materinu. Snaći ćemo se ti i ja!” – odjednom sva važna, ali i dalje zarozana, grlila me i milovala po ruci.
Stajala je na terasi i mahala mi, dok sam ulazila u “đuture” taksi, koji je nju preselio i dovezao, a kojim ću se vratiti nazad.
Đacima je to bio prvi dan nove školske godine, a meni prvi na novom radnom mestu novinara-voditelja, na radiju “Zombi”, čiji je vlasnik bio Janko Zečević.
Za nepuna dva meseca dobio je sve potrebne papire (ja moje još nisam) i dozvole, telefonski broj za koji bi neko ubio, nabavio solidnu opremu. Tetka Stojaninu kuću je okrečio, izbacio nameštaj (ostavio je nekoliko stolica, sudoperu, frižider), od poslovnih partnera oca, tasta i supruge imao već uplaćene pare i skoro popunjene termine. U studiju radija za koji do tada nisam čula, neko mu je snimio reklamni materijal i džinglove.
Još nisam znala kakav smo, zapravo, radio.
Dala sam mu adresu i ime čoveka koji ima i snima najbolju muziku u gradu. I imena nekoliko ljudi koji su bez posla, a znam da vrede.
Rekao mi je da za muziku ne brinem, a da on ima ljude, kvalitetnije od tih o kojima mu pričam. I da se ne ljutim, ali da on ne bi da zapošljava na osnovu preporuka. Hoće lično da se uveri šta ko zna i ume.
Kroz nekoliko razgovora, dok su trajale pripreme, pokušavala sam da iz njega izvučem šta planira.
Nije umeo da mi kaže, jer mozak operacije “zombi”, Vojin, nije imao viziju, sem...
“Da pustate muziku i da reklamirate” – predložio je.
“Koju muziku da puštamo?”
“Ko da ti ja znam. Onu što se sluša. Momci i ti odlučite, vi ćete to bolje.”
Desetak dana pred početak, zamolila sam Janka da porazgovaramo.
Razgovor sam počela pitanjima: “Oćeš li da imamo vesti? Prognozu vremena? Stanje na putevima? Govorne emisije? Info-servis? Želje i čestitke sa pozdravima? Reportaže? Sport? Kontakt programe? Vesti iz kulture? Ili samo muziku i epepe?”
“Oću” – odlučno je rekao Zec.
“Jebi ga, Zec. Ništa od onoga što sam ti rekla nisi uradio. Nađi malo vremena, raspitaj se kako to drugi rade, pa odluči kakva će koncepcija da bude. Ne možeš tako. Što si mi pričao o kvalitetu, znanju i o tome da oćeš lično da proveriš svakoga ko će raditi, ako metar pred ciljem ne znaš koju disciplinu trčiš?”
“Jebi ga, Lela. Vojin se uvatio s onim šljamom što je radila u onoj apoteci kod škole i zabole ga dupe za pos’o. A rafovi prazni. Sve ja moram. I u nabavku i u naplatu i... Ti si to radila, pa ti i odluči. Meni je svejedno, samo da nema politike.”
* * *
I tako smo prvog septembra počeli.
Prethodne večeri sam pravila plan rada.
07:00 – Ukoliko me čujete, da znate... da je ovo radio zombi na frekvenciji... Neću vam reći da i dalje ostanete sa nama. Ali ću vam reći nešto drugo. Da ni ja ne znam šta bi sledilo dalje, ako bi ostali sa nama. Zato kako hoćete. Ovo je jedini radio u gradu koji vas neće ni moliti ni ubeđivati da ga slušate zato što je najbolji.
Jupi!
Onda mjuz.
Louis Armstrong i “What a wonderful world”, na primer.
07:07 - Nismo najbolji, ali je svet dovoljno veliki za sve. Naše mesto je na... megaherca.
Posle Sačma, druga legenda.
John Lennon sa “Imagine”.
Opet ja, oko 07:15 - Još ste tu? Ili vam se dopalo ili vas boli zub, trećeg nema. Ima. Ima i treće... Neki od vas polaze danas u školu. Prva smeno, saslušaj još ovo, pa kreni. I ja sam kroz isto prolazila, znam kako vam je veselo oko srca. Za prvu i drugu smenu, ovog jutra...
...Pink Floyd i
“Another brick in the wall”.
A onda, samo za mene.
Besmrtni Koen. “Dance me to the end of love”.
Dopalo mi se to što radim.
Počela sam da zviždućem.
Činjenica da ću, posle godinu dana, opet imati obaveze, svejedno što se nisam za to opredelila kada sam birala profesiju i što sam takvu vrstu posla prezirala – paa, uopšte nije bila depresivna.
Mada...
Nikad nisam mislila da u radiju stanuju mali malecki ljudi. Ali ni da na njemu rade veliki ljudi. Zbog toga, kao i zbog činjenice da su mi veliki komad života otrovali mediji, nikad nisam poželela da budem neko kome će iza leđa šaputati “Ovo je ona što radi na radiju.”
I treće, ali ne najmanje važno; za desetak godina, namnožilo se radio-stanica toliko da su zbunjene skale često odbijale poslušnost i komandu. A u njima (na njima) novinari, voditelji, spikeri, urednici, montažeri, tonci – svastike, kume, švalerke, sestrići, sinovi i ćerke ženinog i bratovog direktora. I poneka(d) sestričina-izbeglica.
Al ko je mene pito?
Posao nisam imala, radila sam skoro pa sve i svašta (“Kake veze ima šta ko radi, dok je pošteno” – reče jedan veliki čovek) i tako sam, sasvim slučajno stigla i na “najslušaniji radio u gradu.
Naučila koliko daleko treba da bude mikrofon, kako da stavim slušalice, gde i u koga da gledam da bih znala kad da počnem da pričam...
Umesto sedam dana na zameni, ostala sam sve dok sestričina nije izbegla. Dve godine.
Vreme je da se ponovo javim.
“Pola osam je. Mi ovde nemamo ni termometar. Još nam se moleri vrzmaju po studiju i merdevinama obaraju sve našta nalete, ali sad sam, kroz prozor, pitala jednu gospođu pošto su paprike i je l hladno.
Tako da mogu da vam saopštim da se jutros paprike prodaju po ceni od četrdeset dinara za kilogram i da nije hladno, da nema vetra i da ne pada kiša. Ne znam koja je temperatura u našem gradu, ali ako samo malo mrdnete skalu vaših prijemnika, levo ili desno, čućete i to. Na nekoj od dvadesetak najboljih stanica u gradu.
Odoh da skuvam kafu i da narednih minuta slušam Depeche Mode i “Enjoy the silence”.
Ma, ne da nisam ispala iz fazona, nego sam i bolja.
Sutra uveče, zečevi će mi duplirati platu i postaviti momka na kapiju, da pazi da me neki konkurentski medij ne preotme tokom noći.
* * *Ustala sam u pola šest, skockala se kako odavno nisam, zagrejala u mikrotalasnoj pecivo koje sam prethodne večeri kupila, pojela ga uz čašu jogurta.
Da me ne hvata nesvestica i da mi ne pripadne muka.
Još jednom sam virnula kroz prozor, da se uverim da ne pada kiša i da mi ne treba kišobran.
Onda sam osobu, koja je pred ogledalom u kupatilu četkicom nanosila puder u prahu, pitala:
“Jelisaveta, oćeš li kroz kapiju ili kroz rupu?”
Jelisaveta je stala u pola pokreta, razmišljajući koji put da izabere.
Ogradu koja je delila tetka Stojanino i moje dvorište neko bi odavno zamenio novom. Ja nisam. Polomljene letve mi nisu smetale, naprotiv. Svejedno što mi je bilo bliže najviše pedeset sekundi, za devedeset od sto odlazaka kod moje drugarice koristila sam prolaz u dnu dvorišta, nastao onog dana kad je letnja oluja slomila višnju, a višnja, kad je pala, tri letve. Od devedeset puta, sedamdeset puta bih:
- iscepala čarapu;
- imala u kosi ili paučinu ili pauka ili oboje;
- se ogrebala na ekser;
- ušla kod tetka Stojane sa flekom od višnje na pantalonama ili blatom na obući, jer taj deo dvorišta nije bio betoniran;
Sve ovo o čemu pričam, Jelisaveta je dobro znala, a ipak je izabrala rupu, kroz koju je prošla u sivo-crvenoj prugastoj košulji, sivim pantalonama sa niskim strukom i crvenim kožnim papučama, sa štiklama od 10 cm.
“Dobro jutro” – rekla sam, otresajući paučinu sa kose.
“Dobro jutro. Jesi stigla?” – Janko je sedeo za konferencijskim stolom, u kujni koja se sad zvala studio. Društvo mu je pravio mladić koga do tada nisam videla.
“Evo, ovo ti je Lela. A ovo je Mirko, tvoj kolega u smeni.”
Pružila sam mu ruku: “Drago mi je. Jelisaveta”
“I meni. Stefan” – odgovorio je.
Tu se Janko začudi: “Šta “Stefan”? “
“Ništa. Što pitaš?” – začudi se i mladić.
“Pa što si reko “Stefan”?” – hteo je da zna gazda.
“Pa šta da kažem?” – interesovalo je mladića.
“Pa ime.”
“Pa reko sam.”
“Čije?”
“Ja moje” – odgovorio je mladić koji je mislio da se zove Stefan.
“A kako se zoveš?”
“Stefan Ječmenica.”
“Nisi Mirko?”
“Nisam.”
“E jebi ga.”
“What a wonderful world” – pomislila sam i zapalila cigaru. Onda sam sela na stolicu sa koje sam godinama pričala ili pisala tetka Stojani šta ima novo.
Za svaki slučaj prvo sam priupitala Zeca: “Je l smetam ja, možda?”
“Ma šta smetaš.... Nego... Kako si ti Stefan, kad piše da si Mirko?” – uzeo je iz mog pakla cigaru, pa i on pripalio.
“Gde piše da sam Mirko?” – i taj je od mene uzeo cigaru. I zapalio je. Tetka Stojanina kujna uopšte nije velika, a sa konferencijskim stolom je još manja. Janko se dosta izlupo dok je stigo do sobe i otuda doneo fasciklu. A posle nas je jedva našo, zbog dima.
“U rešenju piše. I ti ga potpiso. Vidiš?” – pokazivao je Zec Mirku-Stefanu-mladiću.
“Vidim tek sad. Nisam ni čito šta potpisujem. Al potpis je moj. Vidiš?” – pokazao je na liniju dole desno, gde je pisalo Stefan Ječmenica.
“Jebiga jebiga. A de je Mirko?”
Kad sam shvatila da će đaci otići u školu bez mojih muzičkih pozdrava i toplih želja za prvi školski dan, rešila sam da se umešam.
“Koji Mirko, Janko?”
“Mirko Denić, eto koji. Onaj što sam ga primio za tonca još pre mesec dana” – strpljivo mi je objasnio.
Nije mi bilo jasnije: “Pa gde ti je Mirko?”
“Pa ne znam, ženo! To se i ja pitam.”
“Je l ti to u stvari pitaš za Mirka Denića?” – sinulo je mom smenskom kolegi.
“Jes za njega.”
“Pa on ti je na moru. U Budvi. Još od juna. Konobariše. Doći će prvog oktobra” – referisao je kratko i sažeto.
“A otkud ti ovde?”
“Pa reko mi ujka Vlado da tražiš tonca i da Mirko ne može pošto je na moru.”
“A šta je tebi Mirko?”
“Pa brat od ujaka.”
“A kum Vlado Denić?”
“Pa ujak.
Onda je Zec shvatio: “Aha. Tako.”
“Ali i dalje mi nije jasno otkud ti ovde” – nije baš do kraja shvatio.
“Reko mi ujka Vlado da njegov kum traži tonca za novi radijo i da ga je pito može li Mirko i da je ujko reko da će ga pitati ali Mirko nije teo da dođe s mora i onda je on reko meni da idem ja i ja sam došo i potpiso rešenje kod tebe kući. Eto” – eto otkud on ovde!
“Ko ti dao da potpišeš rešenje?” – interesovalo je Zeca.
“Tvoja žena. Jedna plava, u stvari. Ona mi kazala da ti je žena. Ti si bio u Zemun-polju na putu. Ona me pitala jesam li ja taj što ga šalje kum Vlado Denić ja sam reko da jesam ona mi dala da potpišem ja je pito de si ti ona kaže da si na putu i da ja prvog počinjem da radim...”
“Eto vidiš. Prvo, nisam ja pito kuma, nego on mene. Ne samo on, deset njih me pitalo za to mesto. Al ja sam teo njemu da učinim, zbog kumstva od starina.
I drugo, moja žena je budala, kad ne zna kako se zove ni kako izgleda sin našeg kuma od starina. A i tolko je glupa da nije uporedila ime na rešenju i u potpisu.”
“Hoćeš li ti sad da me prijaviš pod njegovim ili pod mojim imenom?”
“Kome bre da te prijavim? Šta bi – bi, sedi tu i radi” – odmahnuo je rukom gazda, praštajući.
“Ma na tržište rada da me prijaviš.”
“Kako tržište! To je samo nako, fiktivno. Ko to još radi? Zato će ti plata biti veća... al nećemo sad o tome.”
“Čekaj malo, Zec. Nemoj da nas foliraš od prvog dana. Sedeo si ovde s njim kad sam ušla, a kriviš ženu što ga nije identifikovala. Šta si ti mislio, s kim sediš? S Mirkom? Kako ti nisi video da je u pitanju greška?” – odlučila sam da poslušam tetka Stojanu i “... nemo da dižeš nos kod onih zečeva, jesi čula? Čuvaj parče leba.”
Zec se kao nasmejo: “A ti moraš baš sve da vidiš? Ajde sad počnite, odo ja do stovarišta, pa ću naići opet.”
Bilo je deset i dvadesetpet, tog prvog septembra, kad je Stefan, posle dosta petljanja oko miksete, mikrofona, kompjutera i svega čega bi se dohvatio, i posle mnogo psovki, pročistio grlo i rekao “Dobro jutro. Slušate radio zombi, najbolji radio u gradu, na frekvenciji ... Na početku slušamo Cecu i “Žuto pile”. Ostanite i dalje sa nama.”
Znam da mu u Mirkovom rešenju ne piše da i to treba da radi, ali samo smo nas dvoje bili u redakciji u tom momentu.
A ja sam morala u tetka Stojanino kupatilo, jer mi je bilo muka i hvatala me nesvestica.
“Idi ti, Lela, prošlo je dva. Sad će oni (druga smena?), samo što nisu. Ja ću da ostanem da ih sačekam, i tako nemam bus pre pola četiri” – rekao je, kad sam izašla iz kupatila. Dobar dečko, al voli živinu.
Oko pola tri sam ušla u kuću, umorna kao da sam od ranog jutra kopala kanale, a ne radila na radiju.
U predsoblju na podu je bilo pismo iz Kanade. Bez papira, ali sa objašnjenjem zašto ne stižu. I obaveštenjem da neće ni stići.
Oko tri je na vrata došao Janko, da mi kaže da “večeras u devet imamo sastanak u redakciji. Da se upoznamo i da malo popričamo.”
Oko osam sam se probudila, pojela dva sendviča i telefonirala tetka Stojani. Najoptimističkije što sam mogla, opisala samo joj prvi dan na poslu. Oprala sam tanjir i čašu i u patikama, bermudama i majici, kroz rupu, pošla na redakcijski sastanak.
Onda sam odlučila da ipak izađem kroz kapiju. Dovoljno nepoštovanja već pokazujem neadekvatnom garderobom, ne moram baš i da, ko zadnja džukela, kroz rupu na plotu, idem na posao.
“Ko je zagradio žicom prolaz?” – pitala sam Janka, koji je sedeo pored frižidera, u vrhu konferencijskog stola.
“Slavko.”
“Što?”
“Da ne prolaze paščad u dvorište.”
Pogledala sam Stefana: “Kad si ti video paščad da defiluju kroz rupu?”
“Ništa ja nisam vido. Samo što sam došo.”
Zalajala sam na Zeca: “Što lažeš? Vidiš da nije on. Niste vi iščitali do kraja ono što ste potpisali, izgleda. Ograda je moja. Ako vam se rupe ne dopadaju, moraćete da podignete paralelnu, u vašem delu dvorišta”
“Ja ti nisam ni reko da je Stefan, nego Slavko, moj starac.”
“Ovome se, da je pozorišni komad, niko ne bi ni nasmejao ni poverovao da nije namešteno. On reko “Slavko”, ja čula “Mirko” i skočila za oči “Stefanu”. Odnosno Stefanu. Zabole me da im se izvinjavam” – razmišljala sam, spremna da se, ako zatreba, opet svađam.
“Ti si sigurno Lela?” – preko stola mi je pružao ruku mladić u teksas košulji.
“Nije sigurno. Možda sam džukela koja je uspela da se provuče pre nego što je zatvorena granica” – umem ponekad da budem teža od robijaške kugle sa lancem. Onako, iz čista mira. A ako još imam i loš dan... Ako se, pre nego što i ustanem, negde dogovore da me sapliću na svakom koraku kojim pokušam da osvojim pola metra života, ako u pola jedanaest pre podne slušam pesme posvećene pilićima (volim ja piliće, al nikad nisam umela da im spevam pesmu, pa sam bila i malo ljubomorna na one kojima to tako lako polazi za rukom...), a ne mogu da ih, jednim klikom eliminišem, ako me tetka Stojana četiri puta za deset minuta pita kad ću doći, glasom deteta koje samo što ne zaplače, ako brat, najbliži koga imam, u svom poslednjem pismu sam demantuje svoje pretposlednje, od prvog do zadnjeg slova i tako mi, bez da to pomene, kaže da ga zabole dupe za mene i za to da l se time što je napisao, u mojim očima pretvara u lažova i đubre, ako mi se, u momentu dok se umivam posle popodnevnog odmora, odjednom širom otvore oči i ugledam ispred sebe transparent “Lutko, to ti je što ti je, a ti gledaj šta ćeš. Nema ni Kanade ni drugarice Stojane ni radnog mesta pravnog referenta u nekom javnom preduzeću. Imaš samo zečeve, piliće i zombije. Il uzmi il ostavi!” – tad postajem teža od zemlje po kojoj odavno već teško i bezvoljno hodam.
“Važi. Ko god da si, ja sam Bogdan.”
Pružila sam mu ruku uz “izvini-nisi-ti-kriv” osmeh.
“Stefana znaš, jutros ste se upoznali. Ono ti je Ivana, ona će da radi u kontrasmeni...”
Ivana je stajala pored sudopere. Lepa do bola, desetak godina mlađa od mene. Nogu još malo pa duplo dužih od mojih u patikama. Kad li joj samo izrastoše, za tako kratko vreme? Što joj i guza ne poraste, nego ostade mala, utegnuta i okrugla? Jedino su joj grudi bile poslušne i držale se kako dolikuje. I bez brusa i uprkos majici od streča, kojom je pokušavala da ih udavi.
“Ćao” – rekla je. “Da ne znaš ti što li se ovo zapušilo? Točilo je normalno do malopre i odjednom sad više neće.”
Mogla sam samo da nagađam: “Ćao. Verovatno se zapušilo?”
“I ja mislim. Htela sam da nam skuvam kafu, al plašim se da ne poplavim studio ako pustim vodu. A nemamo čistih šolja.”
“Što ne odeš u kupatilo?”
“Zato što se i tamo začepilo.”
“Sedi ovde, Ivana, da počnemo. Sutra će Slavko da vidi šta je s tom vodom” – autoritativno joj je Janko pokazao na stolicu pored sebe.
Slegla je ramenima, sela i prekrstila noge. Pa se popridigla. Izvadila ispeglanu kosu na koju je sela i prebacila je preko naslona stolice, povukla majicu naniže, skoro do alki u pupku, nasmešila se pokazujući da redovno odlazi kod zubara i veruje reklamama za kalodont i paste za beljenje zuba. Onda je svoj zeleni, savršeno našminkani pogled, uperila u mene.
“Zec kaže da ćeš nam ti objasniti sve što nam ne bude jasno. Pa sam htela da te pitam, je l možeš sutra da radiš drugu, pošto ja imam neke obaveze od sedam, a smena mi se završava tek u devet” – koketno se nasmešila. Janku.
“Što da ne može. Ona stanuje u ovoj kući pored, reko sam ti. A nema nikake obaveze, pošto je sama. Al nemoj da ti to pređe u naviku. Napravićemo raspored i držaćemo se njega. Sem u hitnim slučajevima, kao što je sad tvoj” – strogo je rekao gazda.
“Izvini... Jesi mi napiso novo rešenje na moje ime?” – hteo je da zna Stefan.
“Izvini, a kad se pravi taj raspored? Meni bi odgovarala treća. Ako može?” – pitao je Bogdan.
“Izvini, al otkud ti to da sam sama i da nemam obaveze? Šta, uopšte, znači “sama”? Neudata? A ti, kao, znaš da ja nemam dečka? Ili devojku? E pa imam. I ta veza mi je važnija od tvog pilećeg radija, i neću da menjam smenu da bi ti mogo sutra predveče da kresneš ovo luče, zato što si tad slobodan, a žena misli da obilaziš feud. Imam i ja svašta planirano za sedam. Idemo u pozorište. Pa na piće. Pa na klopu. Pa u klub XX. Osoba s kojom sam u vezi i ja. Žao mi je, Zec, al ubuduće prvo snimi gde je faunska vrsta kojoj pripadaš, pa tek onda počni da spremaš ražanj” – to sam htela da kažem.
“Polako, idemo od početka...” – počeo je Zec.
“Je l ćeš moći, Lela?” – čekala je Ivana odgovor.
A šta sam mogla?
Da kažem da neću?
Da tražim da poštujemo nepostojeći raspored?
Ne reče li gazda da će ga hitni slučajevi menjati? A hitno će, s obzirom kako su se priljubili jedno uz drugo za astalom za tuce osoba, biti svaki dan. Dva puta dnevno, kad nešto bolje razmislim. Zato što nikako da sinhronizuju otresanje pepela sa cigara, pa se neprekidno sudaraju rukama, a onda nikako da ih odvoje.
Iz još jednog razloga sam mislila da ćemo raspored zaboraviti brže od lanjskog snega. U predsoblju je ostalo tetka Stojanino ogledalo. Uz pomoć koga sam, dok bih ribala kupatilo, proveravala jede li mrljavica “toplo i čorbasto” za kuhinjski stolom. Sa mesta gde sam sedela, u njemu sam videla Ivanine metar i dvajespet dugačke i vitke i Jankove kraće i deblje noge, isprepletane pod stolom za redakcijske sastanke.
“Super. Hvala ti. Kad tebi bude zatrebalo, računaj da ću ti vratiti” – obradovala se.
“Reko ti ja da s njom neće biti frke. A sad da počnemo. Što su svi prozori pozatvarani?”
Ivana je zatreptala očima: “Zbog komaraca. Ja bila otvorila, al kako upalismo svetlo, oni nagrnuše, pa sam zatvorila.”
“Dobro, nema veze. Mislo sam... ko velim zbog vazduha i dima, al nećemo dugo... pošto žurim.
Prvo što želim da kažem je da nam je današnji dan pun pogodak. Usijo mi se mobilni od poziva. Kažu ljudi da sam ovo trebo odavno duradim. Znači, pogodili smo pravu žicu. Znao sam ja i pre da ovde nedostaje radijo ko što je naš, al nisam imo vremena da se ozbiljnije pozabavim time. Sad, kad sam dovde došo s vama koje sam odabro, idemo samo napred. Znači, ovo je raspored:
Prva smena – Lela i ... Stefan. (Večeras ću ti prepravim rešenje, Stefane. Ostade mi kući u računaru.)
Druga smena – Ivana i Bogdan;
Radićete od sedam do dva i od dva do devet. Subotom prva smena radiće od devet do četiri, odnosno isto od sedam do dva, a nedeljom druga od deset do pet.
Ponedeljkom se rotirate. Za sad nećemo uvoditi treću smenu. Al ako krene kako misim da oće, počeće i noćni program. Što se tiče...”
“Da te pitam... Šta si to reko da radimo ponedeljkom?” – prekinula ga je Ivana.
Preleteo je pogledom po spisku: “Ponedeljkom se rotirate.”
“Šta ti to znači?”
“Znači da će da se rotirate kontra od prošle nedelje.”
“Ja ne kapiram šta treba da uradimo... Mislim, izvinite... prvi put mi da radim na radiju pa... ono... ne znam baš sve” – obasjala nas je belinom osmeha.
“To znači da napravimo rokadu. Je l tako, Zec?” – nesigurno se javio Mir... Stefan.
“Tako je. Ponedeljkom prva radi drugu, a druga prvu. Dok ne uvedemo treću. A i onda će biti tako isto. Odnosno u krug. S tim što će treća imati jedan dan slobodno, pre nego što opet bude prva. Ovo sam se setio... pito komšinicu sa hirurgijie. Misim da je tako najpoštenije... da niko ne kaže da ga koriste” – reče i svoju levu podvuče pod Ivaninu desnu nogu. Živela ogledala!
“Misliš ko kad smo išli u školu? Dve nedelje pre, dve posle podne? Je l nam to kažeš?” – siroto dete, još pod utiskom škole koju je onomad završilo.
“Jeste. Onda... Pošto smo blizu pijace, primaćemo oglase i ovde. Ja sam mojima u apoteci reko da od sutra i oni primaju. I kod Slavka na pumpama će primati i kod moje žene u radnji. Nećemo da zacepljujemo sa cenom. Mali oglas će da bude sedamdeset za jedno čitanje, a poslovni sto...”
“A kako ćemo da znamo je l sedamdeset ili sto?” – interesovalo je Ivanu.
“Pa po tome l je mali ili poslovni.”
“Da, ali kako ja da znam koji je koji?”
“A bre, Ivana. Slušaš li radio? Na svakom su takvi oglasi.”
“Slušam i znam da to pričaju, al nikad nisam razmišljala šta im to znači. Mislila sam... kao... ono... neka fora im... u stvari, nisam ništa ni mislila. Komšinica me pitala je l može po meni da pošalje oglas za kozmetički studio. Ja rekla da ću da pitam, pa ću joj reći. Je l može?”
“Nego šta nego može. Od toga ćete primati platu. Samo je pitaj kolko dana ‘oće da joj pustamo oglas i nek ti dâ pare i... eto... Sledeće što sam teo da kažem...”
“Koliko para da joj tražim?”
“Pa kolko dana bude tela da je oglašavamo. To pomnožiš sa sto i eto ti.”
“Ali njoj je studio u kući, nije u poslovnom prostoru.”
“Mali studio?” – morala sam il da pitam il da crknem.
“Onako. Jeste... više je... kao... ono... omanji... nije nešto preterano veliki. Ali planira da do Nove godine sruši zid od spavaće so...”
“Pa onda je i oglas mali. Što bi množila sa sto? A, Zec?”
“Daj bre Lela...” – iscerio se kiselkasto. “Računaj joj po sto. To je poslovni oglas, zato što se bavi kozmetičkim poslom. Nema to veze što joj je u kući i što je mali. Sledeće što sam teo da vam kažem je sledeće: Nekolko puta u toku dana delićemo nagrade najbržim slušaocima koji se jave na naš telefon...”
“Na čiji telefon da se jave???” – začudi se Ivana.
“Pa na naš. Šta sam ono još teo... A da... ujutru ću dodem...”
“Ali... ja opet ne kontam... Izvini... Šta će nam slušaoci?”
“PA DA NAS SLUŠAJU, JEBOTEBOG!”
“Ali... kako će da se na naš telefon javljaju nama, a slušaju nas? Što nas slušaju ovde...? Kod nas...? Zar ne treba da nas slušaju kod kuće? Ili u autu?”
“’Teo je da kaže ‘koji se jave telefonom’, Ivana. To si teo da kažeš, je l tako, Zec?” – zar ima i dalje, sad kad je i Stefan skapiro?
“Tako je, bre. Koji nam se jave telefonom u naš radijo. E, sad... ujutru ću da kupim službeni mobilni i dodem u emtees da zatražim neki zapantljiv broj, pa ću vam ga doneti. Danas nisam stigo. Pa ćemo dorganizujemo i nagrade preko mobilnog...”
“Ja pre mesec dana dobila mobilni. Na sladoled.”
“Nemo me prekidati, nem mnogo vremena, moram na još dva mesta didem posle ovog sastanka...” – zamoli je Janko.
“Kako na sladoled?” – hteo je Stefan da zna.
“Tako lepo. Pisalo na sladolednom štapiću ‘mobilni telefon’ i ja odnela štapić i oni mi tražili lične podatke. Kad stvarno... posle sedam dana mi stigo.”
Stefan je bio oduševljen: “Baš kul!”
“Tako i moji klinci, al nikad ništa nisu dobili. Samo čokoladice i kutije keksa i nove sladolede. U stvari, onaj mlađi je izgleda bio dobio ravan televizor, al bacio štapić. Reko starijem da mu izašla ‘’plazma’’ na nos i nek se jebu više s keksom. Posle tražismo i tražismo štapić, al ko zna de ga bacio kreten! Nego... Raspitivo sam se za četvorocifreni broj, al je mnogo skup. Vesti za prvo vreme nećemo da čitamo, zato što su mi danas rekli da je to baš odlično, što ih nemamo. E, sad... ako se baš nešto desi, ne znam ni ja šta, al ako se desi... onda ćemo i mi to dobjavimo...”
“Šta nešto ako se desi?” – mislim, stvarno. Ovaj čovek je rešio da ovu devojku dotuče na redakcijskom kolegijumu. Isprepada je živu vestima i nagoveštajima. I nepreciznošću.
“Ma onako kažem... nešto... ne znam ni ja šta... to ćemo neki drugi put da pričamo o tome. E, sad... razmišljo sam da l da javljamo de neće biti struje i je l bilo saobraćajnih nesreća i požara i takoto... Onda bi trebali da zovemo porodilište i autobusku stanicu... i železničku... i da kažemo kaki je kurs dinara za taj dan... pa hitnu pomoć... i automotosavez... E, sad... to bi moglo, nije sporno, al treba vremena da se prikupe svi ti podatci. A počinjemo u sedam ujutru. Ispada da bi oni što rade prvu, trebali da dolaze u šes. I tad ako bi stigli da sve to istelefoniraju... Pa sad ne znam da l dobjavljujemo il da ne javljamo... Ima to da se čuje de oćeš... Al opet, kad se slušaoci odluče da slušaju nas, valjalo bi da sve saznaju na jednom mestu, od nas... tojest od vas... pa sam teo da vas pitam, šta vi mislite o tome? Je l, Lela?”
“Ne mora u sedam. Može u pola devet, pa i u devet... Ali moraš obavestiti te službe da si počeo sa radom. I da im kupiš čokoladicu, bombonjericu, pićence, da ih pomeneš ponekad kao vredne i radne.”
“A je l poznaješ ti nekog tamo?”
“Gde tamo?”
“Pa u distribuciji i u miliciji i na stanici... u tim svim stanicama...”
“Poznajem. Al ja sam za njih samo Lela Savić, za to o čemu pričaš. Što bi oni meni govorili gde neće biti struje, kad neće da mi kažu ni što je ja nemam, kad mi nestane? Kapiraš? Što znači da ti treba da obigraš, kažeš da si vlasnik novog radija, da će ih svakoga jutra između sedam i osam neko od tvojih zaposlenih zvati radi informacija... I da im kupiš čokoladicu, bombonjericu, piće... rekoh ti malopre.”
“Ja sam četiri puta davo krv. Dobrovoljno” – iznenadi nas Stefan humanošću.
“Pa šta onda?” – jadan Zec. Šta sad oće ovaj dobrovoljni davalac? Povišicu? Besplatne sendviče? Slobodne dane?
“Poznajem jednu sestru. Može ona da mi kaže da l im treba krv i koja grupa. A kad ne radi, može da kaže nekom drugom da mi to kaže.”
“Aha... na to si mislio, znači! Odlično! Eto, znači to neka bude tvoje zaduženje. Ma, super će ovo dide, videćete. Samo dok se uhodamo i povatamo veze. I da imamo što više reklama. Tu je para, ja kad vam kažem. Još sam ovo teo; muziku ćemo dimamo samo našu. Znači nikake strane pesme. Ima de se to pusta, pa ko neće naše, nek sluša kod nji tuđe. Takih mi i neće biti žao što nas ne slušaju.”
“Ni Eminem neće
moći? Ni Džim Morison?“ - rastuži se Ivana.
I tu me, konačno, našla.
“Šta, na primer, od Morisona?“
“Kako ''šta''?“ – zbunila se.
“Šta bi da puštaš od Morisona? Odnosno od "Dorsa"? Koju stvar, koje pesme?"
“Paaa... Ne znam, svejedno mi... ono... bilo šta... Jebote kako je on prezgodan
frajer!“ 💓
Nesrećna moja Džoel, da li
bi, da si ovo mogla da predvidiš, ikad uradila „Sesiju mladog lava“? I da li ću
ja, ikada, upoznati ijednu priglupu seljančicu koja se ne pali na razapetog crno-belog
Isusa Morisona, laka mu zemlja bila?
Janko, pljunuti Džim Morison, reče: “Neće, reko sam već” – iznad
stola strogi ukor, ispod uteha na kolenu. Ili ...? Od dima se skoro i nije
videlo ogledalo.
Odlučila sam da se teleportujem pevušeći “Should I stay or should I go” i “I will survive”, naizmenično. U sebi, of kors. Negde gde nema dima, pernate živine i debilizma.
“Idi Bole našteluj da svira do ujutru, pa da se razilazimo. Znači – uglavnom smo se zdogovorili. Ti si Ivana sa Stefanom sutra prva, a Lela i Bogdan druga. A prekosutra Lela prva a ti druga ako nešto ne iskoči. A nji dvojica ko i sutra. Oćeš da te prebacim dokuće?”
Po navici sam pošla da otvorim prozore unakrst, da se izluftira. Pa sam prestala da pevam, vratila se na mesto radnje i setila da mi to nije tetka Stojanina kuća, nego redakcija “zombija”.
Otključala sam kuću pevušeći “I feel good”, ušla u kupatilo pevušeći “I feel good”, oprala ruke i umila se pevušeći “I feel good”, stala pred ogledalo pevušeći “I feel good”.
Jelisaveta iz ogledala je pitala: “Koga lažeš, tebe ili mene?”
* * *
Za prvu smenu odabrala je minimalnu suknju, najminimalniju majicu i visok rep jako zategnute kose. I tetovažu u boji.
“Je l možeš da dođeš samo časkom, pa se vrati ako ćeš još da spavaš?”
“Vidi ti to! Dok Jelisaveta, spava, ona radi na sebi. Danju na duhovnom usavršavanju, noću na fizičkom izgledu. Dakle, stvarno se ovaj mlad svet razlikuje od nas nemladih” – primetila sam, u sebi. Naglas sam pitala: “Kolko je sati?”
“Saće osam. Čoveče, zvala sam na tri mesta i svuda me zajebavali. A Zec mi sinoć reko da počnem jutros. I sad ne znam šta da radim ni koga da zovem, a ti si rekla da u pola devet ili u devet... U stvari, on je reko, zato što si ti rekla da ne mora tačno u sedam... Stefan zvao onu sestru, al ona ne radi, pošlo joj dete u prvi razred, pa uzela drugi deo odmora... Posle on tražio nekog drugog, al ta što se javila mu rekla da se nosi, zato što svako jutro zivkaju sa kojekakvih radija i cokću, ko fol sažaljivo, a nikad niko od njih nije došo da dâ krv. A malopre dolazio Zec da okači raspored i pita šta je bilo i ja kažem oko devet... Posle sam te odmah zvala, al nisi bila dostupna... Našla sam tvoj broj na zidu, pored onog spiska kad su nam smene... Je l možeš? Stvarno izvini, al ne znam šta da radim, a Zec mi reko da slobodno tebe pitam ako nešto ne znam, dok se ne uhodam.”
“Važi. Kolko je tačno sati?”
Bila je prezicna: “Oko osam.”
“Dolazim čim se obučem i umijem” – pošla sam da zatvorim vrata a ona je pošla da uđe unutra. Pošto je u tom momentu bila mlađa, bila je i brža.
“Je l imaš neko veliko lonče ili džezvu?”
“Kolko veliko?”
“Za četiri-pet kafa. Nismo pili. Voda stoji onako kako je i sinoć stajala, pa nisam smela da pustam. Kaže Zec doći će posle neki Slavko da vidi šta joj je. Je l mogu da idem u vece u tvoje kupatilo?”
Obukla sam se, čekala desetak minuta da Ivana izađe iz kupatila, da bih se umila, zatim još desetak dok je kuvala kafu. I pored toga, stigle smo na vreme da snimim “info servis” jedne od najboljih radio stanica u gradu. Istovremeno sam preslušavala kad ko nema vode i kolko se dečaka rodilo prethodne noći u porodilištu, i kucala.
Malo sam izmenila redosled, odštampala i u tri minuta do pola devet pružila sam joj papir : “Evo. Idi pročitaj.”
Stefan i ona su me gledali kao da sam, dok sam radila na zameni dotrajalih električnih brojila, istovremeno rodila blizance i dala krv.
“Jebo te! Svaka čast. Ovako ću svako jutro. Stvarno si super, keve mi” – rekla je, poljubila me u obraz i otperlijala da obavesti građanstvo šta ima novo.
Iznad frižidera je bio okačen
"Znaš li koji je danas dan?"
“Znam. Subota."
“Otkud mi ovde u pola devet u subotu?”
“A jesi vidla da me opet napiso pa prežvrljo ko Mirka?”
Često na pitanja odgovoram pitanjima: “Jesi ti znao sinoć da je danas subota?”
“Ja jesam.”
“Ali?”
“Ali mi važnije da mi prepravi rešenje. I malopre sam ga pito, a on kaže u računaru mu, pa će posle. Bar da volim ovaj poso, nego...”
“Nego?”
Pokazao je očima na Ivanu koja je izlazila iz kabine. Prevela sam to kao “ne mogu pred njom da pričam.”
“Vidi raspored, Lelice. Baš je kul, je l da? Što li nije napisao i broj kuće od tog Slavka vodoinstalatera? ”
“Nije Slavko vodoinstalater, on je... On ima pumpu... ima dve pumpe. Benzinske. Toči i plin, a prodaje i plinske boce. Ima i frišop” – tumačio joj je Stefan, čačkajući po dugmićima.
Začudila se: “Pa što on onda dolazi da nam popravi vodu?”
“On mu je starac.”
“ŠTA mu je... Ko je kome šta?”
“On. Slavko. Je Jankove žene ćale.”
Pocrvenela je, ali samo malo: “Je l? Nisam znala.”
Sad Stefan: “Nisi znala da je Janko oženjen?’’
“Jesam. Nego nisam da mu je taj Slavko tast. Mislila sam da je neki majstor što popravlja... nako...”
“E pa deco, odoh ja da odkuntam još malo, a vi nastavite sa radom. Pa se vidimo“ – izašla sam iz tetka Stojanine kuće, ni radosna ni tužna, samo pospana. I odlučna da posao sa zombijima radim najbolje što mogu, jer imam samo njega.
* * *
Te subote sam raskrstila sa šarenim lažama i pričama za malu decu.
Oko podneva, kad je šalteruša lupila pečat na avionsko pismo, pobacala sam poslednje dronjke iluzije da “imam nekog ko je daleko...”
Nemam nikog i ništa. Samo deset prstiju i nešto malo u glavi.
Pa dobro. Drugi su i sa manje počinjali, pa eno gde su.