Račun po račun, računar

Добар дан. Ево, пишем ћирилицом  али не умем да одвојим пасус. Шта да се ради, не могу два добра заједно, ваљда? Нисам одавно писала дневник. Доста разлога бих могла да наведем, што је то тако (знате ли онo кад владика долази у једно сиромашно село, чија црква нема звоно, и пита месног пароха зашто не звоне звона у част његовог (владикиног) доласка, а мученик-поп каже: "Па, Ваша светости, има много разлога. Први је што немамо звоно." Дакле, један од разлога што нисам писала је тај што ми је покварен рачунар. И сада, док ово, све ћирилично, покушавам да артикулишем, он не ради, покварен је, а како ово успевам, немам појма. Да ли се нешто тренутно замислио, па не види шта ја радим, или... појма благог немам, рекох већ, све што знам да нешто са њим дебело није како треба. Руку на срце, он и ја се од самог његовог доласка у кућу не слажемо, али, некако смо, џентлменски, то решавали у тишини, и мало њих је знало у како лошим односима смо. А онда је полудео, тотално. То, шта је радио, не верујем да би ми поверовали, све и да вам, до у последњег детаља причам, а шта сам ја тада радила, кад је он то радио... то више  ни ја сад не верујем. Онда сам и ја  полудела. Кажем да је доста, бре. Да ме обична машинчина прави будалом, нећеш га мајци више, избациће тебе Атајло из куће, право у контејнер, прекините са причама "Па дај га неком детету, нек' се учи на њему, немој га бацати." Да се учи на овом кретену, па да ја после одговарам, када дете израсте у манијака, узме снајпер и попење се на први солитер, јер због траума, нанетих од стране мог поклоњеног рачунара...Човече, не смем ни да размишљам. Јок, море, право у контејнер. Али, прво морам да купим други (пази ово, прво други! ја сам заборавила и граматику, а и пристојне формулације, од како се ова ствар пројолпазила. Кладим се у шта 'оћете, да нико од вас не зна шта значи израз "пројолпазила" - шта да вам радим, кад не живите у паланци, као ја, где се ти изрази још увек увелико носе, и сви су изгледи, неће ускоро изаћи из моде.) Дакле, почнем  изокола да се распитујем о ценама новог рачунара, његовим могућностима (мислим, да ли може да емајлира и да играм дугмиће, све преко тога је чист ћар.)  Аух, ил' почех ил' не почех, кад почеше и савети... Још ја, бре, каква сам, одмах, на почетку, упозорим "Е, брацо, немој да ми крећеш од амеба и парамецијума, ја ти се у то  ич не разумем, кажи ми цену, кажи ми колики је монитор, у инчима (а? мислили сте да ни то не знам, али знам, нисам ћорава, видим кад не видим, тј. кад је овај екранчић малецак), кажи ми има ли неку гаранцију, и шта она значи, колко дуго се чека да се појави сервисер и каже-пита "Да сам знао да је ово у питању, не бих долазио, ово је нестручно руковање, ко ти је рекао да...." па онда почне да прича тотално неразумљиво а као стручно. Као да ме импресионира, а узгред и заплаши, па да, кад прилазим компјутеру, носим коцке шећера, као да је коњ, да му говорим "Миран!", и слично. А ко на ђавола, потрефи се да ми понуде један посао, убио се за мене, овако лењу и мрзовољну. Треба свакога дана да напишем двадесетак реченица - коментар на дан који је прошао, а касније, евентуално, ако се то што радим свиди онима који читају, ако таквих буде, једним недељно мало дуже, нешто као резиме седмице иза нас. Лутка Божја, ако крене. Али, мораш, секо, да имаш машину, и штампач у боји, и ласер, и скенер, и факс, и резач, и ТВ картицу, и да машина буде неинтегрисана, и да програм буде ХР, мада се показао лошим, али гори од овога који је сада сигурно није, и да ја изгледам као Шерон Стоун, само кад личи на Пенелопу Круз, и тако... А, да, и да пишем у стилу Агате Кристи, али да нагиње Урсули ЛеГвин, са примесама стила МирЈам. Саслушам ја и овога што ми објашњава око рачунара, а и овога што ми нуди посао, кљукам се "кафетинима", али да они не виде, а пуца ми глава.
И опет, к'о на томболи, викнем "Доста".
Све је звучало не може бити слађе и примамљивије, само се ја, некако, нисам уклапала у то.
И тако, ево ме, са старим рачунаром на грбачи, посао одбила (то сам заборавила да напоменем, подразумевало се да ћу пратити информативне програме на ТВ, и читати дневне новине, а мени то помени... иди, боље да не причам), киша пљушти (чекала да ја почнем да пишем, јер зна да је обавезни декор), празник рада је, сутра се не ради, а прекосутра, као, ради, све је, чини се, под контролом, сем мог рачунара (колико је лакше написати РС, али, како ћу, кад пишем ћирилицом, а што њу користим, е, немојте ми још и ви стајати на муку).
А сад вишња.
Замоли ме госпођа са једног сајта (појма немам шта тамо ради, да ли је неки модератор, неко нешто) да јој пошаљем моје дневнике са БеоградКафеа. Жена мисли  има посла са нормалном особом, која ће да притисне дугме, и то је то. Она, мученица и не зна да ја ништа немам, све што се и затекне у меморији овог дебила, буде обрисано, моментално, што он, што ја, што судбина. Јутрос око четири почнем да скидам те  дневнике; овај се узјогунио, ваљда што сам га у недоба дирала, неће да сними, кочи, рња нешто процесор… Још и паук измиле испод стола, а ја боса седим, ко последње сироче, а паук велики ко жаба, ја изула кломпу и тукла по зиду, док нисам избудила пола кварта. Паук оде, изнервиран, ја дневнике сместих у нешто чему ни сад не знам име, а ни ку' ћу сад с њима, жена ме данас зове, ја, као, нисам имала времена, презаузета сам, вечерас ћу, извињавам јој се, лажем ко псето, а без стварне потребе.

Ћути Цилка и седи ту, хебеш паре и чувај живци - ко зна кад и због кога ћеш жалити што си једно мењала за друго.