Izrod

Moja tetka je rođena kao peto dete u siromašnoj porodici, u Crnoj Gori. Odmah po njenom rođenju, krenuli su put Srbije.

Ni godinu dana po dolasku, umro je otac. Zatim i najstariji brat, pa sestra. Ne zna se gde su im grobovi, jer ih nisu ni sahranili. Zatrpali su ih, bez sanduka i krsta. Takvo vreme bilo, nije se imalo.

Nisam je nešto volela.

Ali...

Moja tetka se selila više od šezdeset puta, u gradu u kome je živela pedeset sedam godina.

Moja tetka nije, više od pola veka, imala svoju kuću.

U sobičcima kojekakvih straćarica na stolu je uvek stajalo veštačko cveće mada je, znam, više volela prirodno. Moja tetka nije imala ni terasu ni dvorište do pred sam kraj života. Kad je već bila bolesna i kad joj nije značilo.

Moja tetka je školovala sina u Beogradu, tako što mu je slala celu platu - platu čistačice.

Iz kanti za đubre vadila je ljuske od krompira, prala ih i pekla na plotni. Iz korpi za otpatke kancelarija koje je čistila, vadila je polupojeden đevrek ili kiflu. To bi joj bio doručak. I ručak i večera, ponekad.

Moja tetka je umrla od raka na želucu, a nikad cigaru nije zapalila i nikad čašicu alkohola nije popila. Što bi se danas reklo - hranila se zdravo i živela sportski. Špediteri su joj svako malo prevozili kukavno pokućstvo odavde donde, pa odande dovde. Razmeštanje pokućstva po novoj sobici i kujnici joj je bila rekreacija.

Moja tetka je na svim zavesama, u svakom kirajdžijskom budžaku, imala po nekoliko leptira od tila, a u zift crnoj kosi šnalu sa nečim sijuckavim. I pored posla koji je radila, nokti su joj uvek bili nalakirani, a kosa sveže ofarbana. Ali to je bilo kasnije, kad joj je sin završio školu i kad je od plate mogla sebe ponečim da obraduje.

Za moju tetku smo govorili da je izrod i da ne znamo na koga liči. Svi smo to govorili. Njen sin, njena starija sestra (koju sam obožavala do debilizma), brat (moj otac), kasnije i snaja i unuka. Ja.

Kad se moja tetka razbolela, mislili smo da je to još jedna njena paranoja. Kad je povraćala krv, mislili smo proći će. Prehladila se. Kad je jednog jutra nigde nije bilo, mislili smo da se obesila da nam napakosti.

Bila je nedelja, mesec jul, bila je strašna vrućina danima. Svi smo bili mnogo nervozni što nas opet zajebava. Obigravali smo oko njenog stana, jer niko nije hteo prvi da predloži da pozovemo miliciju ili da obijemo vrata. Posle smo primetili da je na kupatilu odškrinut prozor. Moja tetka je stanovala u prizemlju, tako da je bilo sasvim lako ući kroz prozor i naći je u sobi na podu, u lokvi krvi i dubokoj nesvesti.

Moja tetka je umrla tri meseca kasnije, jednog kišnog, jesenjeg, hladnog dana. Opet smo bili mnogo nervozni što je baš tad umrla, jer su svi dani pre toga bili sunčani i topli, pravo Miholjsko leto. Ona je izabrala da umre po kiši i da nas do kraja nervira. Moju tetku smo sahranili sutradan, i daj Bože da je se ikad iko više setio, sem kad se priča o baksuzluku, do evo mene sad.

A ja sam ovo o njoj napisala, na način koji inače ne koristim, jer mi se u poslednje vreme sve više čini da sam ista tetka.