Apartman

Ovo je priča koju vrlo nerado pričam, no s obzirom da imamo poziv „da dođete  na minimum sedam dana, da se slatko ispričamo i da vidite grad i okolinu“, ispričaću je u nadi da će, možda, neko od tih koji su nas pozvali, nekim slučajem, hodajući Njegovim čudnim putevima il onima kojima se ređe ide, stići i dovde i pročitati je. (A poslaću im i link do bloga.)

Pre nekolko  godina, moj muž i ja smo pozvani u goste kod mog ne tako bliskog al meni dragog rođaka. Nisam tolko mutava da ne  znam da mi je drag  zato što se viđamo jednom u deset godina, a „tradicionalno dobre srpske rođačke odnose“ je teško  pokvariti u pet puta za pola veka, čak i meni, koju bije glas da je u stanju  i gvozdeni kliker da  pokvari. Nije da mi se nešto išlo, jer ako baš ne moram, radije bi da nikad nigde od kuće ne mrdam. Al u pitanju je bilo i neko, nazovimo ga vraćanje „duga“, odnosno gostoprimstva, što znatno ume da pokvari rođačke odnose, ako se ne tretira kako zaslužuje.

S obzirom da je rođak od našeg poslednjeg viđenja nekolko puta stupo i istupo iz „bračnih voda“, nisam imala ideju ni gde on sâm živi, a kamoli de nas zove u goste. Pa sam ga pitala. (Nisam, pobogu, pominjala to oko brakova, samo sam napisala „Jesi siguran da nećemo smetati i da ima dovoljno mesta?“, ne koristeći, ako primećujete, ni jedninu ni množinu u pitanju, jer dodatno nisam znala ni da l je trenutno u braku te da l ćemo mu ili im smetati.  Odgovorio je: „Ništa ti ne brini, imaćete kraljevski smeštaj, u apartmanu koga se ni Burj Al Arab***** ne bi postideo. :) “

A je l?

Pitala sam Gugla ko ili šta je Burj Al Arab, zvezdice nisam kucala, misleći da to neka fora. Gugl  je odgovorio:

”Бурџ ел Араб***** је високолуксузни хотел саграђен у Дубаију у Уједињеним Арапским Емиратима.”

Opa!

Još sa Guglom nisam čestito ni završila a stigo je novi mejl.

U stvari, počo je da stiže jer je, bar za mene, to još bilo vreme dial-up konekcije.

Kad je mejl konačno došo, nešto oko pola tri ujutru, imalo se šta i videti.

Rođak poslo fotke. Pedeset komada.

Na jednoj cvet zove. (Super. Čaj od zove podstiče znojenje. Mada je avgust i mada je već deset dana preko triesosam. Ma super.)

Na drugoj jež; maji, maji ježić. (Hm...)

Na trećoj nebo, krošnja nekog drveta i vrhovi bandera  s telefonskim  i ostalim žicama. (Pokazano/dokazano da ima  struju i telefon. Ako je njegovo dvorište... ovaj, nebo...o-o-ovaj krošnja... drvo... Nea veze, lepa slika.)

Na ostalih četres sedam - cvetići, leptirići, ribice, kornjačice, travica, hokličica i malo veće drvene stoličice (komada dva).

Ponovo sam izlistala sve fotke, al nigde kućice. Ni sobice. Ni kujnice. Ni kupatilceta. Ni krevetića. Ni peškirića.  Ni tanjirića.

“Aaa, lepo mnogo. Je l ovo tvoje dvorište?” – moj mejl rođaku, u tri poponoći.

“Aha   :) ” – rođakov mejl-odgovor meni, u tri i tri sekunde poponoći.

Gleala sam ono moje pitanje i njegov odgovor, pa opet prelistala slike (pošto čak i ja znam da sam često smušena i brljiva i da mi promakne bitno), gleala...

“A de ti je kuća? – 03:18 AM.

“Tu u dvorištu ali nisam  nju fotkao. A vas čeka apartman, tako da te to i ne zanima :)” - 03:19 AM.

Aha, tako. Postoji kućica, al mene to ne zanima.

Inače, mi imamo “bubu”, kojom moj muž ide na poso (sam), a kojom (zajedno) idemo u nedeljnu kupovinu, na sahrane i još tako neka mesta i događanja, al nikako dalje od deset kilometara od kuć(ic)e. Znači,  počela sam da nas pakujem. I za  tamo, ali i za vreme u autobusu do tamo.

Pošto čak i ja znam da sam često smušena i brljiva i da mi promakne bitno, ponavljam, ne bi da  vam uskratim neophodnu informaciju o sebi, tj. da mi to promakne (nenapisano):

Ja sam i granični slučaj koji ponekad (dobro, češće od samo ponekad) prelazi granicu.

A moj muž, taj  je jedan optimista, koji u svemu nalazi dobru stranu, a kad baš ničeg dobrog nema, onda nađe komičnu.

Kad sam izrazila zebnju i strah usled nedostatka kućice na slikama, reko je “Pobogu, pa mora imati kuću. Odakle je izvadio aparat da slika dvorište, ako ništa drugo. Ajde ne paranoiši.”

Al kad je vido šta sam sve spakovala...

”Uuu... Kolko reče da ćemo ostati?”

“Tri-četri dana. Što?”

“Nako pitam. Uuu...”

Tolko o optimizmu a i o dobrom i komičnom.

Jok, najbolje da sam blesava pa nosim i  što nam ne treba. Čisto da nam bude teže. Kolko da imamo više prtljaga. Da se duže zajebavamo s majstorom po vrućini, dok smešta torbe u prtljažnik.

Tja, muškarci! “Meni spakuj dva šorca, dve majice, japanke i veš. Neću da se brijem.”

Ma da, naravno. Samo što nisam.

(Baj d vej, pomenuti  me, kad je čito “Gaju” i stigo do opisa Marijine torbe za izlet pito “Ovo si tebe opisivala kad pođemo negde van Čačka, a?”)

Bus je polazio tačno u podne (idealno vreme za putovanje u avgustu) a rođak je zvao oko devet.

“E... Ajde kad već dolazite, ubaci još malo stvari, pa da ostanete koji dan duže...”

Žmureći sam preinventarisala sadržinu torbi.

“Ma važi, videćemo... Najavljuju pogoršanje vremena (ne, nisam spakovala vetrovke, jer nemamo vetrovke. I ne, nisam njemu to rekla, nego vama pričam.) pa onda... Kako god, spakovala sam za sedam dana, recimo... (Msm, ne bih mu  to baš tako rekla, da nije bilo onog “Uuu!!! Šta je trebalo da radim, da vadim već spakovano zato što neko u-uče nad tim?”

“Pa stvarno, planirajte desetak dana. Kakve veze ima, ne može biti hladno i ako bude kiše... Aj poubacuj još ponešto, da vam se nađe ako baš padne temperatura. E tako... aj pa se vidimo.”

Jesi ti bre lud, čoveče?!?!  ÚŠTA da poubacujem?  I ŠTA da poubacujem? Spakovala sam sve što imamo u sve úšta se imalo spakovati.

Pošto sam se sedam-osam puta vraćala da proverim da l je sve isključeno (Fata mi je sestra rođena. Nju je brinulo da l je isključila peglu, te je istu ponela sa sobom,  mene i šporet, bojler, klima, svetla... I pegla, naravno.  Sve da ponesem ne mogu, čak ni ja, zato se vraćam da isproveravam, više puta.) -  keve mi rođene, nije nikakav ko moj fazon da ko fol ne znam de se zatvara zagrada i kako završava rečenica, nego sam funkcionalno polupismena i zato će ovaj pasus ostati ovakav kakav je, samo ću sad da lupim  tačku i onda ću da otvorim  novi, u kome ćemo biti  u busu.

Seli smo u bus, bus je pošo, u busu je bilo veoma toplo, bus nije imo klimu, prozori na busu nisu mogli da se otvore, jer je predviđeno da unutrašnju temperaturu reguliše klima-uređaj, koji nije radio. Sledi, dakle, ispravka:

Bus jeste imo klimu ali ona  ispravna bila nije.

“Ma pa šta, ne idemo u Velington. Napraviće majstor pauzu-dve i eto nas već tamo” – reko je moj optimista.

O Bože, znala sam da sam nešto zaboravila. Pištolj dubijem govno optimističko!

Al čak se ni sa imanjem pištoljem ne bih usrećila, jer bi i bez optimiste situacija bila katastrofalna. Setila sam se jednog drugog rođaka (ne, nije onaj što je alergičan na vodu. Ccc, tek kad sednem da pišem svatim kolko sam bogata. Rođacima.

Taj je jednom prilikom putovo autobusom nalik ovom našem i po dolasku u Čačak se zaputio pravo  kod advokata, inače svog školskog druga. U tom momentu je imo nešto preko pet banki godina, a školskog druga je poslednji put vido na deset godina mature, pa nije znao da toga advokatura lebom svakidašnjim rani, a da mu je lepo pisanje (i izražavanje) duševna hrana.

Razgovor (dogovor) o kako tužiti prevoznika od čijeg autobusa moj rođak  i danas nosi ozbiljne traume je ovako nekako teko:

„...i on se tu opet ugasi  jebo te!“

„Eee... ne može tako da pričaš, moraš opisno.“

“Opisno? Kućeš opisnije? Ugasi se usred pičke materine a napolju vetar mlati vertikalnu saobraćajnu signalizaciju ko šljive!“

„Ma ne to, nego da opišeš gde se ugasio, kako je izgledalo naokolo, šta si imao na sebi, ko je sedeo u autobusu preko puta tebe, ko do tebe, odakle ste pošli, gde ste krenuli... Da malo dublje prodreš u priču... Sve se svodi na „a onda mu se sit najebem keve, a on meni kaže da odjebem dok  još može da se kontroliše.“

 „Da kažem de smo pošli?“

„Ajde reci.“

„Pa u Čačak.“

“I?“

„I onda  se bus po peti put ugasio u usred pičke materine a napolju vet...“

„Ama, bre, Arso, slušaš li me? Odakle ste pošli?“

„Pa iz Beograda.“

„I dalje?“

„I dalje se bus ugasio u Žarkovu.“

„Kako izgleda Žarkovo?“

„Koje Žarkovo?“

„To gde se prvi put ugasio bus.“

“Znaš valjda kako izgleda?“

„Znam ja, ali zbog  njih. Opiši ga malo, reci „a onda je, iznenada, motor autobusa prestao sa radom. Stali ste nasred ulice, na pedesetak metara od semafora, koji je treptao žuto. Kroz prozor si video da devojka pred trafikom telefonira i čuo si da kaže „Sačekaj malo, evo jedan bus je stao, samo da proverim je l to taj“, pa je prišla autobusu, kucnula u prozor i pitala „Jeste vi iz Čačka?“

„Jesam“ – rekao si.

„E hvala“ – zabrzala je i potrčala ka ulaznim vratima. Nosila je žutu jaknu i ciklama-teget kačket, naopako okrenut.

Šofer je otvorio.

„Ne primamo , nije nam stajalište, nego...“

“Ne, ne, neću unutra, samo sam htela da pitam da li su po vama poslali paket iz Čačka?“

„Iz Čačka?“

“Da.“

“Pa mi tek idemo u Čačak.“

“Ali gospodin  reče da ste iz Čačka.“

“Koji gospodin?“

Popela se na prvi stepenik.

„Onaj“ – pokazala je prstom na tebe.

„Pa neka ti onda on da paket, ako je iz Čačka.“

“Nije me pitala imam li paket nego odakle sam „ – kazao si ti.

„Al nije bilo te ribe skačketom.“

„Nije?“

„Jok.“

“Izmisli je.“

„Što bre dizmišljam ribe, malo li je šta nam se stvarno ispodešavalo?“

„Zbog verodostojnosti. Ne znaš ti njih, veći im dinar od celog voznog parka. Ovako, kad se ispostavi da imaš svedoke i van autobusa,,,“

„Aha... Aj važi, probaću... A onda je, iznenada, motor autobusa presto s radom. Stali smo nasred ulice, na pedeset metara od semafora, koji je treptao žuto. Kroz prozor sam vido da devojka pred trafikom telefonira i čuo sam da kaže „Sačekaj malo, evo jedan bus je stao, samo da proverim je l to taj“, pa je prišla autobusu, kucnula u prozor i pitala „Jeste vi iz Čačka?“

Gledo sam je a srce mi  je iskakalo iz džempera. Plavooka, duge kratko podšišane kose, s kačketom na  plavoj kosi, čiji su pramenovi bili okupani zlatom. Da l da joj odgovorim il da posto  siđem sautobusa, uzmem je za ruku i odvedem daleko od svakog zla... Ana Karenjina na trotoaru u Žarkovu čeka paket koji nikad neće doći, sreću koju nikad neće doživeti... Ne zna da sam joj ja karta u jednom pravcu za beg iz sivila, taštine i pohlepe... Suviše mlada da bi bila razočarana u život, prijateljstva, nekolko izgovorenih reči, koje su joj bile potpora u trenucima beznađa, dok nije shvatila da ih je izgovorilo vino i pijana, mamurna noć, a ne onaj kome je bezuslovno verovala, čiji je život položila na dlanove, budućnost na obraz... tamo... jedne jesenje večeri, jednog Miholjskog leta, ispod ponovo procvetale trešnje, te godine kad je bila puna poverenja u ljude, dobre namere i večne ljubavi, čiste kao voda sa Ivanovih korita... Zašto sve što je lepo ima kraj? Zašto uvozimo pasulj iz Kine? Zašto nemamo sve što želimo? Zašto joj srce rani? Zašto joj ostavi tugu za juče, za danas, za sutra, za uvek? Zašto je pile prešlo ulicu? Valja li?”

“Ne znam, nategnuto nekako. Umeš li svojim rečima?”

“A čije su mi ove dosad?”

“Pa tvoje, ali se vidi da pričaš na silu. I gde nađe  “zašto?”

“Zašto? Nije bilo dobro?”

“P-sad, kako da ti kažem... Moraš to sa više pravih emocija. Tako kako ga  ti pričaš izgleda kao da si uzo “Večernje novosti” pa čitaš nagrađeni rad iz srpskog nekog osnovca.”

“Pa kad numem da pričam tako. Ja sav srećan što mi nisu amputirali noge zbog promrzlina,  a ti me teraš da ti deklamujem budalaštine, ko da će to neko da čita. Napiši kako je bilo, onako kako sam i počo da ti pričam, a ja ću dodnesem u njihovu pravnu službu da predam i da zavedu i da mi daju broj pod kojim su zaveli pa  da vidim da l neće da mi isplate odštetu zbog fizičkih i duševnih posledica koje sam pretrpeo od njihovog jebenog busa.”

(Moglo je i bez ovoga, al meni smešno kad god se toga setim, pa sam mislila možda će i vama biti. A vama  ako  nije smešno, vi lepo preskočite.)

Na svu tu katastrofalnu situaciju, rođak je telefonirao:

”Gde ste?”

”Evo nas.”

”Mislim, gde ste trenutno?”

”A... pa eto, izlazimo iz Čačka.”

”Tek? Pa šta je bilo, jeste imali kašnjenje u polasku?”

(Ne, nismo, rođače. Imali smo kašnjenje u odlučivanju da usred avgusta u Srbiji krenemo  na put autobusom, al ne bih da te dodatno izlažem troškovima, dosta si se oko apartmana istrošio. Pa ću ti o tome nekom drugom prilikom.)

“Ma ne, krenuli smo na vreme, nego... Malo je gužva na putu...”

(Majstor je, zaboravila sam da kažem, oko vrata imo peškir, a imo je i još jedan, prebačen preko levog ramena. Pa je (svako)malo briso znoj, što nam je dodatno usporavalo napredovanje.)

Dosta  više i zagrada i puta i vrućine i još najmanje petnestak “Gde ste sad?” telefonskih poziva.

Stigli smo, rođak nas je čeko, u autu mu je radilo... zamal da kažem “grejanje”... msm, bilo mu je ladno u autu, mogla sam se voziti do kraja sveta, onako na zadnjem sedištu, u ladovini, al mali je bio taj  grad kome smo stigli u posetu, tako da smo brzo stigli do rođakovog dvorišta.

Da je život fer, ovde bi bio kraj  priče.

Al  život je govno, posebno moj i posebno tog dana.

Znači, dvorište:

Ludilo, egzotika, kornjače, potočići, ježevi, miševi, orhideje, flora, fauna, ovo, ono. Tu veliki kamen, tamo još veći kamen, ništa veštačko,  sve majka priroda, ovde barica, tamo pčelica, na drvetu kućica (za ptičice!), pod drvetom klupica, drvena, bez naslona, pod drvetom i hoklica i dve stoličice i jedan drveni stočić, potkočen praznom kutijom od cigara, radi stabilnosti.

Rođak je,  ispostavilo se, tih dana bio oženjen  vrlo  gostoprimljivom i vrlo, vrlo lepom ženom, koja je naše torbe odnela neznano gde.

Ostali smo nas troje, moja priručna torba-apoteka i netaknuta priroda, a u centru grada.

Dolazimo do déjà vu momenta; vi ako ste čitali “Đurđevdan je, a meni…” a ja…  A  ja jer sam to ja, nema šta drugo.

“Izvini, je l mogu da operem ruke?” – pitala sam rođaka.

Osmehnuo se ko LOL smajli i pokazo rukom na pumpu  pet metara daleku.

“Vidiš?! Kome treba more i planina i Turska i Egipat, kad ovakve lepote nigde nema.”

Pa stvarno, kome?

I dobro, da ne dužim, imali su oni kuću, al je bila u fazi renoviranja, pa nisu koristili kupatilo. Ne znam de su odlazili kad im se odlazilo, nisam pitala. Ne samo da nisam to pitala, nego nisam više ništa pitala; sedela sam na klupici, stiskala moju torbicu-apotekicu u naručju, preslišavajući se da l imam dovoljno zaliha antihistaminika, analgetika, antibiotika i anitetanusa. Pčelice, stršljenčići i osičice su prirodno i veselo zujali oko nas, a ja sam čekala da padne noć. Suton je bio vreo, kao vino kad se prol... A ne, to je iz neke pesme, a ovo je više ličilo na film. Horor film.

Posle smo jeli pljeskavicu (kupovnu, što bi rekla moja keva. Kupovnu usred leta, pa još uveče! CILKA, DETE,POBOGU!!! Al opušteno  sam je pojela, jer su mi AAAA zalihe bile solidne!), pili ladnu vodu, (ne nismo sedeli na ladnom betonu, jer nije bilo betona; samo kamenje, veće i malo veće, i ponegde trava u naznakama), opet zagrada, poludeću! dakle nismo sedeli na betonu koga nema, pili smo vodu, a kad piješ vodu, posle izvesnog vremena bude  poželjno da u blizini imaš kupatilo, a u situaciji koju opisujem... već je pomenuto renoviranje, ne?

Znači, posle toga sam u životu nekolko puta bila čvrsto rešena da ponovim, a možda i oborim, moj lični rekord u nekorišćenju toaleta duže od dvanes  sati. Nikad nisam uspela.

Nešto posle ponoći, zamolila sam rođaka da mi ili kaže il pokaže de ćemo da spavamo. Nisam više mogla ni da sedim a ni da živim na onoj drvenoj klupi bez naslona, pod drvetom. Imajući u vidu da su nekako u vreme DNEVNIKA 2 pristigli i komarci  u znatnom broju, što je čak i njemu smetalo, nadala sam se da ga neću uvrediti.

Ruku na srce, i oni su izgleda bili umorni od priprema pred naš dolazak, tako da je smesta usto, dono prtljag, potrpo i njega i nas u auto i pošo da nas odveze do prenoćišta.

Pošo da nas odveze do prenoćišta – da, da, nije greška.

Izašli smo iz grada, pa počeli da se penjemo uz neku uzvišicu, pa uz proplanak, pa uz uzbrdicu, pa uz brdo, pa uz planinu, pa smo se peli (auto se, to jest, peo, meni je bilo svejedno i de idemo i šta će s nama uopšte biti!) i peli i  popeli.

“Iiiii... evo nas!” – reko je rođak razdragano.

“Uuu, je l ono dole Slavonija?” – pito je optimista.

“Nije. Slavonija je skroz desno, možda ujutru budeš mogao da je vidiš, ako bude vedro. Ono je Bosna.”

Al dobro, de su mladi, tu je i šala. A možda je stvarno i bila Bosna, nikad  optimistu to nisam pitala.

Iz pomrčine se pojavio neki tip; ispostavilo se da je to njegova kuća, odnosno motel, odnosno hotel, odnosno da ima i ribnjak, al videćete ujutru (ako bude vedro? Il ako budemo  živi?), ima i roštilj na otvorenom, i zatvoreni bazen i pokrivenu terasu sa trideset stolova i dve sale za ručavanje i deset soba za letovanje/zimovanje/tihovanje. Radio čova u Švici pa rešio da to napravi i napravio.

“Trenutno nema nikog, al da vam je videti kako je u sezoni” – reče nakon što smo se rukovali.

U sezoni? Izvinte, je l i ovde kod vas  avgust mesec il ste ipak predaleko od gregorijanskog kalenadara?

“Cmok, cmok, cmok, laku noć, lepo spavajte, i ti takođe, dođem ujutru po vas, samo me cimni na mobilni kad se probudite, ima da spavate ko zaklani, aj laku noć, cmok, cmok, cmok...”

Ušli smo u apartman.

Pa dobro, nije da nije.

Nije baš da je bio preslikani Burj Al Arab, al imo je i struju i prozor i vrata i televizor i krevet. I predsoblje. I kuhinjicu. I kupatilo, skroz  u fensi pločicama i sa ovaaaako čupavim peškirima. Samo vode nije bilo.

A ni ja opet ne pričam kako jeste.

Bilo je vode, al ladne.

Nije da je to bio neki mlaz, na primer ko moj mali prst. Ne baš tolko vode, al curkala je. Ladna.

Al tople nije bilo. Ni ko prst, ni manje, ni tanje, ni u oko, ni za lek.
A u kuhinjici nije bilo ni šerpice a ni ničeg drugog u čemu bi se mogla izmisliti topla voda.

“Oćeš da odeš da pitaš onog gastosa šta je s toplom vodom? Ako se ne istuširam dobiću velike boginje do ujutru. Možda negde neki ventil... nešto... pošto nema nikog... pa zaboravio da odvrne... neko...” - pitala sam muža.

“Uzmi vlažne marmice, pa ćemo ujutru videti” – a pištolja i dalje nigde!

“Eeeeeee... nije ventil, nego smo visoko. Uvek je tako leti, kad su vrućine. Ovi dole, što su niže,  zalivaju bašte i onda opadne pritisak. Nekad se pojača pritisak, pred zoru, al ne uključujemo  bojlere ni onda, rizično je. Pred lokalne izbore političari obećaju da će prvo to rešiti, al čim prođu izbori sve se zaboravi. Lažovi” – objasnio mi je vlasnik apartmana. Šokirana saznanjem da političari lažu, zaboravila sam da zatražim šerpicu.

Televizor je primao samo jedan (1), JEDAN! J E D A N!!! JEDAN!!! J-E-D-A-N!!! program, neki bosanski, mobilni telefoni su nam bili NOKIA 3310, nema muzike, nema interneta, novine koje smo kupili za u bus smo ostavili u busu (pa kad smo ih i kupili namenski,  za bus!), u apartmanu nije bilo ni knjiga ni časopisa, ni ikakve štampane hartije za čitanje, sem kućnog reda.

Pokušala sam da ladnom vodom i maramicama sprečim  variola vera ekspanziju, još jedno desetak puta posetila kupatilo iz nekih drugih razloga (ne uvek s rezultatom, al kad je već tu) i na kraju legla, jer ništa drugo nisam imala da radim.

Ležali smo tako optimista i ja; on je ćuto, a ja sam pričala ko da mi je zadnje u životu.

Dok sam mu u formi vakele rekla sve što sam imala o (mojoj) familiji i (mom) prihvatanju ponude za gostovanje i (mom) planu da ujutru stignemo do autobuske stanice, bez da ikom išta telefoniramo, ostala sam bez daha.

Iskoristio je to i reko:

”Aj se igramo pantomime dok se ne zaspavamo.”

“Ajde.”

Zbacio je ćebe, pužio se preko mene i uzo, pa obuko, majicu koju sam tog dana nosila i torbu-apoteku koju je komesarski obesio oko vrata i nežno je zagrlio. Seo je i složio facu. Bez da mi je pokazo od  kolko reči je pojam, pogodila sam a i videla kako sam tog dana izgledala.

Onda sam se, bogami, ozbiljno rasplakala.