Mrtvi ne lažu (C. Hill)

Dva puta je ovih dana  smrt dolazila u posetu familiji koju sam pokatkad pominjala.
Takva kakva jeste, familija razmišlja da baci kintu na opkladu ko će biti treći. Još da se dogovore oko kvote, pa da  se malo i ovajdimo - dosta smo se istrošili, na svaki način.
Danima već, dolazimo muž i ja kasno uveče  kući,  umorni ko iz kamenoloma.
Kao se nešto istuširamo i kao nešto jedemo, pa ne legnemo, nego sednemo i uz kafu raspredamo protekli dan.
Kažem mu:
- Molim te, ako budem ja, ne piši "naša draga i nikad neprežaljena". Ne stavljaj mi sliku sa ekskurzije u sedmom osnovne, napiši da sam imala tolko i tolko godina, da sam se naživela i nagledala i naslušala dovoljno za tri života i da mi ni malo nije žao što  je obaveštenje  da me više nema u biračkom spisku, sa sve slikom,  na banderi kod "Mladosti". Napiši i da se nadam da niko zbog toga što se smejem sa bandere nije tužan. Ili ne piši ništa i ne obaveštavaj nikog. Samo nađi ljude da iskopaju dovoljnu duboku rupu za sanduk. Zaduži se, ako ne može drugačije, plati da me iznesu na ono brdo i spuste u tu rupu. A ako te neko pita što to tako uradi, reci mu da odjebe, a ako baš insistira, uputi ga na mene,  da mu ja kažem što je to tako bilo. Molim te sa šlagom!
On se smeje, kaže da sam luda i  "ajde da popušimo još po jednu pa u krevet, sutra će biti još gore".
I bude u pravu - sutra bude još gore.
Nemam mnogo tajni u životu, jednu ili dve, najviše tri. Ni izokola im se nikad u razgovoru ne približim, ničiji pogled na život, a ni način života, a ni život, nikad zbog njih nije bio u pitanju. Prilično  sam sigurna da ih znam samo ja, al ko zna;  u danima iza mene videh da  i najbolje čuvane tajne jednom postanu "tema dana", posebno u malim sredinama i posebno u mom Čačku.
A možda vi i znate moje tajne, ali ćutite, iz pristojnosti il gađenja, iz nemog protesta il čekate da mi slika osvane na banderi kod "Mladosti", pa da bez bojazni od mog poganog jezika počnete s  analizama?!
Mnogo izbačena iz ravnoteža (ne znam otkud ravnoteža u  množini, ali i ta množina je  dokaz više da sam sve, samo ne svoja, ovih dana) donosim odluku da već od utorka počnem sa  još  boljim skrivanjem  mojih tajni. Omalene ću pretvarati u košarkaše, kuvare u  astrobiologe, devojkama  u ruke gurati aluminijumske hodalice i lečiti im obolele prostate, sredovečnoj gospodi  ću na brade i čela lepiti pubertetske bubuljice i  mučiti  ih neredovnim  menstrualnim  ciklusima (oligomenoreja, ha!), tako normalnima za te nežne godine. Domorodačkim potleušicama ću dograđivati dva-tri gastarbajterska sprata, "fiće" ću pretvarati u Daimlerove "smartove", salsu u kazačok, maslačak u čokoladni kosmos, prinčeve u žabe, Crvenkape u bake, magarce u komarce, vodu u vino, vino u mleko sa 55% aflatoksina...
Pa da onda vidim ko će, kad mi slika bude na banderi kod "Mladosti", uz kafu i rakiju, reći:
- Pa zar ti to nisi znala? A ja misl'o da to opštepoznato.
Jer, nije pošteno, nije fer, nije ljudski, nije čovečno (moram od utorka  da poradim i na sinonimima), nije ni moralno, ako hoćete, nije ni lepo, nije, možda, čak ni potrebno,  lagati o stvari koja se dogodila pre toliko godina, a koja je od mene, kako god to da zvuči, napravila osobu kakva nikad ne bih bila da sam znala istinu.
Ne bih volela neke ljude koje sam volela i ne bih ne volela neke ljude koje sam ne volela. 
Šta  sad da uradim sa tom istinom, kad nemam kome da je sručim u lice i pitam zbog čega sam verovala u laž sve ove godine? Ko i šta sam ja, čime sam, kojim postupkom ili nepostupkom, mogla da izmenim to što se desilo pre više od pola veka? Nikad i nikako, a opet, bez stida i srama, bez obraza i savesti, pričali su mi priče u koje bi današnja deca verovala ako i dva minuta.
I ja sam verovala i  saznala istinu  kad nisam bila današnja deca.
Dragi moji mrtvi, a dragi moji i živi, svi vi koji ste ikad imali ikakve veze, i krvne a i ma kakve druge, sa mnom -  zbog tih laži i obmana, prećutkivanja i poluistina  primorana sam da u ovim godinama počinjem snažno da želim da kraj naših  života ne bude i kraj svega i da ćemo se svi   makar još jednom, nekad i negde, videti i pitati jedni druge šta nam/vam je to trebalo i da li nas/vas je bar malo bilo sramota. Ikad. Bar jednom.
Ovo nije pričica o mojoj familiji, kolko je priča o svima nama. Ogrezlima u laži, prevare, prećutkivanja, zavaravanja, podmetanja, prebacivanja krivice i odgovornosti.
Ovo je, delom, i pričica o meni danas. Imam problem da se prepoznam, predugo mi je mozak radio na pogrešnoj frekvenciji.
Ovo je pričica koju sam morala da napišem, kao što pijan mora da povrati.

P.S. E baš i volim, i to da kažem, što su neki mrtvi. Jer mrtvi ne lažu.