Mama li je, ili beše tata?

Pogledao je na sat iznad radnog stola. Pet do pola jedan. Oči su ga pekle, skinuo je naočare, obrisao ih, a onda ponovo stavio, da bi se odjavio sa foruma na kome je te večeri učestvovao. Odgovori su stizali sporo, mahom isti, kao prepisivani. Brzina prenosa nije imala ni brzinu ni prenos. Setio se prijatelja koji je, dok je prošlog leta bio na odmoru, od njega hteo da pošalje imejl kolegi  u bolnici u kojoj je zaposlen. I njegovog, prvo čuđenja, pa smeha kad je čuo o kojoj se  "brzini" radi.
Taman kad je usmerio kursor na "log out", privukao mu je pažnju jedan nickname. Nepoznat. Do večeras ga nije bilo.
Prelistao je stranicu do dna, i u "najnoviji registrovani" našao isto ime. Ukupno 12 postova od 22:35. "Nije loše za početnika" - pomislio je, ali mu je i dalje nešto bilo nejasno.
Pa da!
Stil kojim su pisani izazivao je... nešto kao uspomenu. Na nešto.
Ukucao je na pretraživač.
Vau!
"Nije loše za početnika". Nasmejao se sebi. Devojka, žena, šta god, mladić, čovek - što da ne... Ko god da je. Više od dvadeset stranica sa tim imenom.
Zapalio je cigaru ("Još ovu, i idem da legnem") i počeo, bez reda, da čita.
Posle treće cigare, oko pola tri, bio je siguran da je reč o njoj.

Jovan je plakao i molio i zapomagao toliko da je bio sav znojav od muke i besa, ali ne od još uvek velike vrućine te večeri poslednjeg dana maja.
"Ne može, Joco. Nećemo više, idemo. Vidiš da su svi zauzeti" - još jednom je pokušao da ga na lep način ubedi da prekine sa drekom, jer mu ne dozvoljava ko zna koji po redu krug automobilićem na gradskom trgu, preko leta zatvorenom za saobraćaj.
"Evo neka uzme ovaj, da se nas dve malo odmorimo" - čuo je glas iza sebe. Nasmejana plavuša držala je za ruku namrštenu plavušu. Ova koja se smejala bila je starija nekih dvadesetak godina od namrgođene. Imala je najmanje dvadeset i četiri.
Tako su se upoznali.
On je mislio da je mala ljutica njena ćerka, ona da je drekavi i od suza musavi Jovan njegov sin.
"Ma ne, to je mog brata sin" - rekao je Marko.
"Ma neee, to je moga brata ćerkica" - rekla je Milena.
Jovan i Marko su kavaljerski ispratili Tamaru i Milenu do kuće.
Jovan je Tamaru gledao ispod oka i nije je pitao šta planira za sutra.
Marko je Milenu pogledao u oči i pitao je da li bi htela da se sutradan vide bez dece.
Videli su se.
Nastavili su da se viđaju.
Zavoleli se.
Voleli se tri meseca.
Razišli se.
Nikad do kraja nije razumeo zbog čega. A često se pitao.
I još dugo je voleo Milenu. Ali je voleo i druge. I treće.
Imao je kasnije još lepih leta, ali mu je to ostalo najlepše.
Nekoliko slika i pisama, nadimak i uspomena na leto. Od nje.
Kasnije je čuo da se udala, a onda je prestao da pita. I da se pita.
Sve do večeras.
Na nekoliko mesta je, kroz njene opise, prepoznao sebe iz vremena koje je pokušao da zaboravi. Pisala je duhovito,  lako, prilično pismeno. Delovala je opušteno i bezbrižno. Pominjala je muža, malo kroz šalu, malo ironično. Jedina nota ozbiljnosti nalazila se na mestima gde je i on nalazio sebe.
"Poslaću joj privatnu poruku. Samo da joj poželim dobro veče. Dobro jutro. Nema veze, šta je da je. Samo da joj se javim" - pošao je da to uradi, pa odustao.
"Nije mi ona anonimus sa foruma. Ona je moja prva ljubav."
"Nije mi ona samo prva ljubav. Ona mi je i jedina ljubav."
Od te noći, grozničavo je tražio njeno ime, njene komentare, njene diskusije, njene nove priloge, mesta na kojima je ranije bila. Ljubomorno je čitao prepisku sa članovima, prijateljima, između redova je tražio skriveno značenje.
Flertovala je, ali sa zadrškom. Uvek ostavljajući manevarski prostor da se povuče.
I sam joj je nekoliko puta uzvratio replikom. Tretirala ga je kao i ostale,  prijateljski i kroz šalu.
Već dosta godina razveden i bez ozbiljnije veze i obaveze, sa fleksibilnim radnim vremenom i uvek otvorenom mogućnošću da ono što može da uradi sutra ostavi za prekosutra, počeo je po bukvalno čitav dan da provodi ispred monitora.
Sa samo jednim ciljem;
Da sazna njenu adresu i pismom joj kaže da je tu. Da su se opet, eto na koji način, sreli.
Ništa više. Samo to.                
Ako ga je volela deseti deo koliko mu je govorila, ako joj značio stoti deo od onoga što je pročitao u njenim ispovestima o prvoj ljubavi, dalje će sreća i sudbina udružene uraditi ono što nisu pre dvadeset i nešto više godina.
Narednih dana uneo je  u komentare provokacije i aluzije. Džabe. Ona se ponašala kao da toga nema. I dalje sa svima neposredna, reklo bi se otvorena i bez ičega što krije.
Jednog popodneva, taman kad je seo da vidi poruke od prethodnih nekoliko sati, ustanovio je da mu je isključen telefon. Potpuno obuzet  bivšom dragom, zaboravio je da plati račun.
Seo je u kola i otišao u internet klub.
Zahvaljujući kablovskom internetu, pronašao je sve što ga je zanimalo, ali i još nekoliko tekstova koje do tada nije čitao.
Vratio se kući ubeđen da su samo njena adresa i jedno pismo potrebni da se dogodi ono o čemu pre mesec dana nije mogao ni da sanja. Te večeri je pročitao da nikad nije zaboravila svoju prvu ljubav, da živi u skladnom braku, ali sa mužem koji joj je i na prvom i na poslednjem mestu samo prijatelj, da su joj jedan nadimak i jedno godišnje doba zauvek obeležili život i zaustavili je da traži dalje. Malo ga je zbunilo pominjanje da je ona ta koja je ostavljena, ali posle toliko vremena ni sam više nije bio siguran šta je pravo stanje stvari.
Sutradan je platio telefon, svratio kod majke, ispričao joj sve o Mileni kao i nameru da joj se, čim nađe način, javi i... I predloži da se vide, a onda...
"A onda ćeš da se oženiš sa njom, je l' tako sine? Nije greh ako se razvede. Vidiš da kaže da ne voli muža. Ti si joj bio i ostao jedini. Tako je napoštenije. Bar ostatak života da provedete zajedno" - rekla je.
Njih dvoje - jako bliski od kad ih je otac napustio. Stariji brat, u to vreme već u pubertetu, nikad nije uspeo da izgradi takav odnos sa majkom, a on, sa samo devet godina, uplašen da će ostati i bez nje, počeo je da joj priča i najbeznačajnije stvari, ubeđen da će tako sprečiti da i ona ode. Sa njim je odbolovala raskid sa Milenom, a da ga nikad nije pitala zbog čega su se razišli.
Već dobro raspoloženog, kod kuće ga je na omiljenom sajtu čekala odluka administratora o obaveznom ostavljanju e-mail adrese uz komentar.
Kliknuo je na prvi njen post koji je našao i napisao nešto sasvim besmisleno.
Posle desetak minuta stigao je odgovor. Sa adresom.
Svanjavalo je kad je završio pismo.
Od samo nekoliko njegovih i mnogo njenih rečenica, ali bezbroj puta prepravljano.
Pismo od jedne jedine rečenice, kad se uprosti.
Da je ON, njena prva i jedina ljubav, tema njenih priča, zid preko koga nikad nije htela da preskoči i krene dalje, još uvek voli.
Citirao je.
Vadio rečenice iz njenih tekstova i ubacivao u pismo.
Potpisao se sa P.
Nastavak nije hteo. Jednog je Petra Pana imala.
Istuširao se, obrijao, otišao na posao, pa na ručak sa poslovnim prijateljima, pa opet kod majke.
"Jesi odlučio? Kad ćeš joj pisati?" - pitala je.
Značajno se osmehnuo i pomilovao je po naboranom obrazu. "Čućeš sve uskoro."


"Piki.
Sećaš li se koliko mi je oduvek bilo odvratno ono da život piše romane?
Izvinjavam mu se. Izvini, živote!
Hvala ti što si mom Pikiju i meni pružio priliku da dosanjamo  san prekinut davnog februara, posle koga više nisam ni sanjala ni živela, ni volela, ni imala nade.
Potpuno sluđena sam čitala pismo do samog kraja. Ko mi šalje ono što sam ja pisala, o nekom koga sam volela više od sebe? Nikad, nikad ne bih pretpostavila da ćemo se ovako ponovo sresti. Ali kad već jesmo... Imam i vremena i mogućnosti i preveliku želju i nenormalno sam nestrpljiva. Samo te jedno molim. Nemoj da to bude u X. Čak ni zbog tebe ne bih više ikad kročila u grad u kome si me ostavio po želji tvog oca. Volim te potpuno isto, najviše, i jedino što mi je sada važno je da mi što pre odgovoriš kada i gde ćemo se videti. Samo tvoja Milena."