Prijateljstvo

„’Oćeš da odem da nam kupim nešto? Tri dana ništa u usta nisi stavila“ – pitala je Marija.

„Ja ne mogu. Idi kupi sebi, ili uzmi nešto iz frižidera, pa napravi sendvič. I nemoj da se ljutiš, molim te“ – jedva čujno je odgovorila Ana.

„Ccc... tri dana i noći zuri u zid zbog skota. Traži krivicu u sebi. I šta ćemo dobiti na kraju, kao rezultat neopevanog cimanja i kidanja? To da će sebe proglasiti odgovornom. Reći će da je ona napisala scenario i režirala predstavu, a da je on bio tek glumac u njoj. A što li se zajebavam po ovoj kujni, kad ni ja ne mogu da jedem“, ljutito je razmišljala Marija, a onda se vratila u sobu. „Slušaj, lutko. Ti si za sve što se desilo kriva kol’ko i za otmicu Lindbergovog klinca. Pa ti predlažem da staviš tačku na ovu trodnevnu dramu. Dža ili bu?!“

„Bu“ – Ana se bledo se nasmešila.

Marija je podrugljivo klimnula glavom: „Znala sam.“

Bile su nerazdvojne i pored različitih karaktera. Istih godina, obe u drugom braku, obe bez dece.

„Meni nije žao. Pa šta ako sam omašila. Ja bila mlada, on bio dobar, pažljiv, voleo me, tad sam mislila da i ja njega volim i... I šta? Venčali se, proveli neko vreme zajedno, pošlo nam naopako, razišli se. Napolju su milioni takvih priča.“

„E pa meni jeste. Ja ne mislim da sam bila mlada, iako sam imala godina kol’ko i ti. Ako sam imala pravo glasa i mogla da rodim dete, mogla sam i da znam da nismo jedno za drugo. Zbog svega. Od načina na koji smo vaspitavani, preko stvari koje nas interesuju, do toga kako smo naučeni da rešavamo probleme u životu. Bili smo dijametralni svetovi. Samo slepac nije video kol’ko nismo jedno za drugo.“

„I šta si to propustila, time što si sa njim bila u braku?“

„O, bre, Ana. Nisam... ili jesam nešto propustila, al’ mislim da mi to nije trebalo. I ne mogu k’o ti da kažem ’Pa šta ako sam omašila?’ To je debilno i ti debilno razmišljaš.“

„Ali, Maki, misliš da se bilo ko seća toga?“

„Čuj nju! Sećam se ja! A tebi najvažnije da l’ se ko seća i šta misli?“

„Ma naravno da nije. Pokušavam da ti kažem da je mleko odavno prosuto i da je glupo...“
“Anči, srce, nemoj mi te narodne baljezgarije. Ako umeš svojim rečima, ti reci. Ako ne umeš, ćuti ’leba ti.“

Ana nije mogla da rodi dete i to joj je bila rak-rana.

Marija nikad nije zatrudnela a nikad nije ni otišla da, bar iz radoznalosti, sazna zašto.

„Žena bez deteta je nedovršena. Nepotpuna. Znaš li da na ulici prepoznam ženu koja nema dete?“

„Ozbiljno? Po čemu?“

„Tužna je. Sve žene bez dece su tužne, koliko god to prikrivale.“

„Ne pomisliš da nije primila platu? Il’ da je izgubila prsten? Il’ da je malopre stala na vagu i videla da je dobila tri kila za mesec dana? I da su joj sva tri otišla na butine?“

„Ne. Znam da je zbog toga. Zbog dece. Razlikuje se ta tuga od svih ostalih.“

„Ana, dušo, da te pitam. Da je malkice drugačije regulisano to oko rađanja, pa da i muškarci mogu da rode dete, misliš li da bi sve žene koje su rodile izabrale da to ponovo baš one urade, a ne njihovi muški partneri?“

„Mislim da bi. Sigurno. Pa to je, Maki, jedan od najlepših doživljaja, to ni sa čim ne može da se uporedi. Trudnoća, porođaj, trenutak kad ti donesu bebu, kad vidiš stvorenje kome si dala život...“

„I strije i povraćanje i četres’ kila žive vage za devet meseci viška i bubrezi koji otkazuju i kinta za epiduralnu i lični ginekolog, koji će doći minut pošto počnu prvi bolovi, i sepse i pestosedamsto komplikacija pride. Znaš ono, kad izađu iz sale i saopšte polupijanom srećnom (za sad ne)budućem tati: ’Žao mi je. Dešava se i kod najzdravijih.’ A zamisli tek s kol’ko veselja novopečena mama broji prste i uši i gleda da l’ je bebina glava proporcionalna il’ je rodila punoglavca?! Verujem da su to momenti za nezaborav. Prosto poželi da svaki dan po nekol’ko puta bude u neizvesnosti  „O, da l’ sam okotila mongoloida!?“

„Zakuni se da ti nije žao što nemaš dete?“

„Paz’ da ti se ne kunem. Ako ’oćeš, veruj da nije. Možda da živimo u nekom drugom vremenu ili na nekom drugom mestu. Al’ ovde i sad – nikako. Da i ja budem ona koja se žali da četiri godine nosi iste ofucane čizme i da već pet nije otišla na odmor, jer njeno čedo mora da ima vrh patike. Ne zato što je razmažena moronična, nego jer ima nežne nogice i zato jer raste i u razvoju je, pa ako bi mu kupili neke tralje, nogica bi mu otišla ukrivo i ukòso, pa bi išlo nakòso i zanosilo se i u zanosu padalo na nos ili na teme. I da serem kako muž i ja paradajz jedemo tek u junu, al’ zato ga moje čedo svakodnevno ima na stolu. Nekad pojede u slast a nekad kaže „bljak!“, pa ja molim i plačem, sve dok ne pojede. Paradajz od tristapedeset dindži po kilu, u januaru! „Jedi kis’o kupus, jebo ti ja mater, ima ga puna kaca. Svaku glavicu sam deset puta preprala i očistila tri prva sloja. Nalivam ga, pretačem, jebavam se na promaji u podrumu... mislim, ako ti je paradajz ’bljak’ „ – eto šta bi ja rekla mom čedu.

„Ja bih išla i gola i bosa i gladna, i život bih mu dala, samo da ga imam“ – čežnjivo je rekla Ana.

„Koji će mu krivak tvoj život? Da ga zameni za drogu ili cirku ili firmiranu jaknu – ne može. Ti bi, Ana, da imaš dete, morala da brineš o samo jednoj stvari; da ti uvek budu pune baterije koje aktiviraju glavu u položaj „napred-nazad“. Klim-klim. „Nisam kevo urađen, nego me bole sve ove moje glave.“ „Klim-klim, ljubi te majka u dupe.“ „Nisam kevo...hik... janapi k’o Rus, nego me...hik... bole... štuc... sinusi. (povrać...)“ „Klim-klim, ’ćero. Pusti da ti mama drži glavicu dok bacaš peglicu.“

„Uf, vala ga i ti karikiraš. Ne bih bila takva. Uostalom, u prirodi žene je da bude nežna i popustljiva, kao što je muškarcima da su grubi i neosetljivi“ – bunila se Ana i tek tad izazivala lavinu Marijine rečitosti.

„Žene nežne, a muškarci grubi? Gde li samo to kupiš? Žene su neuporedivo jače od muškaraca, zlato. Al’ kriju, kurve, da je tako. Kad budem videla ženu da se vere po krovu, da čisti kanalizaciju, da kopa kanal, da se pentra uz banderu, da leži u blatnjavom rovu, da rmba kod Švabe ili Šveđanina po osamnaest sati dnevno, a da sve što zaradi šalje nezaposlenom mužu, koji je ost’o u selu da ’vata zjale...“

„Ih, bre, ne greši dušu. Misliš da je lako ženama gastarbajtera? Na njima ostanu i kuća i deca i stari roditelji....“
“I po novi švaler svaka dva meseca, jer se stari istroši. Uz opravdanje da ’ona mora da zadovolji prirodne potrebe, čisto zbog zdravlja. Da joj ne bi hormoni poludeli pa da i ona poludi. Al’ najozbiljnije. A to ne bi valjalo, to da poludi, zbog kuće i dece i starih roditelja. Pa ni on ne bi vol’o da se to desi, kad bi ’teo da bude pošten. Uostalom, odakle ona zna šta on tamo radi? Pa zar ne? Jok, nego se omrsi samo za Novu godinu i Uskrs, a ostalo vreme je na postu. Kako da ne! Paz’ da mu ne poveruje.’ Ha... Ništa više ja ne volim muškarce nego žene, al’ da su u mnogo nepovoljnijem položaju, to priznajem, i žao mi je što se to već jednom i zakonski ne reguliše. Da se stave pod zaštitu nekoga. UNESCO-a, možda.

Nego još i slušam i čitam tirade o ženskoj obespravljenosti. Prilikom zapošljavanja, prilikom školovanja, prilikom napredovanja u karijeri... Idi na skelu, sestro, uzmi mistriju u ruke, sačekaj da  temperatura dođe do plus četrdesetpet, pa da vidiš kako ćeš munjevito da napreduješ. Ima da postaneš direktor skele a još mrak neće pasti. Žene nežne!!! Pa jesmo li pre neki dan gledale ovo dvoje iz zgrade prekoputa? Sećaš se?“

„Kad im je stig’o ugalj?“

„Jeste. I? Ko ga unosio? Onaj bednik što ga sa sve kofom punom uglja nema ni pedeset kila. A ona, šira neg’ duža, sedi na klupi, puši i nadgleda. Sva nežna i popustljiva. A da nije, mogla je ležati u kući i i ne znati da im je stig’o ugalj. Ma da, u pravu si. I ti i tebi slične, koje misle da se muškarci rađaju sa koferom punim uputstava kako zaraditi pare, kako od dva ziliona delova, koji ne liče ni na šta poznato ni ikad viđeno, sklopiti radni sto, kako zameniti osigurač kad nemaš ni licnu ni nepregoreli osigurač, kako iscepati drva za potpalu a kako ona koja treba da drže vatru celu noć, kako zameniti gumu na autu, kad pukne usred neke vukojebine (a u 95% pucanja puca u epicentru vukojebine), kako lako i brzo i nečujno neutralisati drogiranog ili pijanog ili ludog manijaka koji ti u tri ujutru lupa na vrata i preti da će sve u kući pobiti, ako mu ne otvore (a i ako mu otvore), kako voleti i poštovati tasta i taštu i svastiku, a kako noktirati rođene roditelje, od momenta kad se oženiš pa zauvek, kako biti romantičan, kako ženu iznenaditi i obradovati cvećem, parfemom, bundom, aranžmanom za tronedeljno letovanje na Bora Bora ostrvu, kako je dočekati sa osmehom, postavljenim stolom i upaljenim svećama, kad uveče umorna dođe od frizera ili trač-partije sa sebi sličnim nevoljnicama, kako se za žene podrazumeva da su senzibilne i lako ranjive, jer jesu, naravno da jesu, a kakve bi pa mogle biti, a da muškarci to moraju svakodnevno da pokazuju i dokazuju svojim izgledom, ponašanjem, govorom tolerancije i nemržnje, činjenjem, nečinjenjem... Ćuti, Ana, ne ukopavaj se dalje.“

„Ja ovo ne mogu preživeti. Zar još samo tebe imam?“, rekla je Mariji kroz suze, posle majčine sahrane, Ana.

„Alo, ženska glavo. Čemu si se nadala? Da žive dvesta godina? Da oni tebe sa’rane? Uostalom, imaš muža.“

I shvatanja o braku su im se razlikovala. Ana je brak smatrala poželjnim statusom, jer štiti ženu mnogih vrsta gnjavaže i objašnjavanja da to što je sama ne znači da nije normalna il’ da je niko nije hteo. Marija o svom braku nije ni govorila, iz čega se može zaključiti da joj se pogled na isti nije slagao sa Aninim. Jednom, samo jednom je, isprovocirana Aninim „Da l’ da prekinem il’ da nastavim?“ rekla: „U svakom slučaju si ovca, šta god da uradiš. Sad ti je kasno za takva pitanja!“

„Jeste, u pravu si, imam muža. Ali roditelji su nešto drugo. Znaš i sama. Ni ti ih više nemaš“.

„Nemam. Bilo im vreme da umru pa umrli. I tako su se probaksuzirali poslednjih godina. Bolje tako, dok sam imala šta da žalim, nego da sam im igrala užičko kolo na grobu, srećna što sam ih se oslobodila. Pa stvarno.“

Ana je volela ljude i verovala im. Za svačiju grešku tražila i nalazila opravdanje. Praštala i zaboravljala i prva pružala ruku pomirenja.

Marija je ljude stavljala na treće mesto, iza flore i faune. Jedino se sa Anom opuštala i na kratko stavljala štit u ćošak. Ali je umela i nju da odjebe, kad bi prekršila neki od dogovora.

„Izvini, molim te. Kad te molim. Nikad, nikad više neću. Od sad ću paziti. Reci nešto, molim te“ – sklapala je Ana ruke, grcajući.

Marija je ćutala. Volela je ona Anu, kol’ko je umela. Ali joj nije lako ni praštala ni zaboravljala. Kad bi se nakupile, greškica po greškica, i kad bi od njih, poput grudve, postala grešketina, Marija je Anu kažnjavala tišinom. Sela bi pored nje i ćutala, danima. Sve dok se Ana ne bi naopako izvrnula i priznala i ono što nikad nije uradila i zaklela se u sve čega bi se setila da neće nikad, ali nikad više. I da joj je ovo škola. Kad bi sve to izdeklamovala, sa obaveznom završnom rečenicom „Pa ja samo tebe imam“, Marija bi je pomilovala po kosi i rekla „Okej, al’ sledećeg puta se nećeš ovako jeftino izvući“.

„Neće biti sledećeg puta, Maki. Sad i ja shvatam gde grešim... Molim te... pogledaj me. Jesi li mi oprostila?“

Marija bi se u sebi pobednički osmehnula a Ani namignula.

„Odo’ da nam stavim kafu“ – otperlijala bi Ana u kujnu cvrkućući.

„Nikad se ova moja ludača neće dozvati pameti“ – pokroviteljski bi Marija u sebi stavila tačku na poslednji nesporazum.

Ana je volela muziku i slikarstvo i književnost i... i uopšte, sva je nekako bila sazdana od apstrakcije, ako to bilo šta znači ovako saopšteno. Volela je da napiše poneku pričicu, da prepriča neki svoj ili doživljaj nekog svog poznanika. Napisala bi je u cugu, na brzinu pregledala ima li grešaka i onda zvala Mariju da se pohvali, ali i da čuje mišljenje.

Marija je, kol’ko da joj učini, čitala te pričice. Cicijaški štedeći reči ih komentarisala, čudeći se, al’ ne govoreći glasno, što li se Ana zamajava tim budalaštinama.

Jedne nedelje, Ana je zvala: „Brzo, Maki. Dođi da vidiš, napisala sam novu pričicu, sasvim je neobična. U stvari, možda nije toliko neobična... ali kraj joj je nesvakidašnji.“

Marija je, sa uzdahom kojim uzdišu majke lude dece, sela, stavila naočare i počela da čita:

Prijateljstvo

„’Oćeš da odem da nam kupim nešto? Tri dana ništa u usta nisi stavila“ – pitala je Marija...

. . .

Anamarija ih je posmatrala, malo podsmešljivo, malo sažaljivo.

Onda je kliknula na „uspostavi vezu“, pa na „atajlo blogspot".