„...da vas jebala ulica u dupe. Što stoke ne dadoste po pola
metra dvorišta, da mogu fića i bicikla da se mimoiđu u jebenoj ulici, jebala
vas ulica u glavu glupu. Okreni i vraćaj se. Neću didem“ – rek’o je moj brat
mom mužu, sinoć oko pola osam, u periferijskoj ulici.
„Kako dokrenem? Pazi kad sad više ne mogu ni napred. Jebala
ih ulica u dupe da ih jebala, što ne dadoše bar po tri’es santima od dvorišta,
da mogu dokrenem za pola kruga. Jebem ti, ’de ova stoka živi i ’de me dovede?!“
– vrteo je moj muž glavom u čudu i tras!!! zakuc'o se u vrndelj.
Žena mog brata i ja smo sedele na zadnjem sedištu narodnih
kola, pušile k’o Turci i kulirale.
Izašli su i počeli da šutiraju građevinska kolica sa jednim
točkom, puna gvožđurije, prisno priljubljena uz branik narodnih kola: „Jebo vas
onaj ko vas tu ostavi. Da vas jebo. U USTA!“
„Ovo meni liči na grupnjak“ – reče moja snaja.
„Liči“ – odgovorih. „Alo, rođaci... Dizađemo i mi, pa da gi
šutiramo udruženi? A posle didemo peške ovih pet metara?“ – pitala sam
podivljale rođake.
„Jebem li im ulicu“ – dozvoliše oni, pa izađosmo, pljunusmo
vrndelja i odosmo na večeru.
Ne znam da l’ da pričam kako je bilo i šta su nam rekli kad
smo ušli. Il’ da ne pričam. Il’ da neke stvari izostavim?
Izostaviću ono što su brat i muž rekli domaćinu u vezi
ulice. Ali neću ono što je on kaz'o. A on je kaz’o: „Ih, nije to ništa. Da vi'š
kad počnu da stižu drva i ugalj, jedva se i peške probijamo dovde. Samo vi
sedite, posle će neko dode da gurne ta njina govna u potok.“
Onda nam poželeše dobrodošlicu i izljubismo se i čestitasmo
i poželesmo svako dobro, jer Filip danas polazi u prvi razred.
Vreme je da saznate da nikad u životu nisam bila na slavlju,
veselju, jebem li ga kako se zove manifestacija povodom polaska u prvi osnovne. Na svakakvim
slavljima i žalosnim skupovima jesam, al’ da sa nekim delim sreću što mu dete
polazi u školu, to do sinoć nisam. U stvari, ja sam se tamo slučajno zatekla.
Ljude poznajem ni mesec dana, starijem sinu smo muž i ja nešto kao pomogli
krajem jula, zaboravili i njega i tu uslugu, kad pre tri večeri – kuc, kuc, kuc
– Filipov tata: „Dobro veče. U nedelju pravimo Filipu ispraćaj, pa bi žena i ja
voleli da dođete. Jer smo videli da ste dobri ljudi, iz onoga kak’i ste bili sa
Filipom...“
„Gde ga ispraćate?“ – zbunio me. Vid’la sam Filipa, ne liči
da je stas’o za vojsku. Al’ opet, ko zna? Možda je pomerena granica, možda se
sad ide čim se poraste do 1,20cm. Propisi su to, menjaju se k’o zakoni i
ustavi.
„U školu. Nije ispraćaj, nego polazak, al’ moja žena tako
kaže, a ja čuo od nje, pa i ja sad tako kažem. Pa bi ja i ona voleli...“ – i
ponovi kako su videli da smo dobri.
Da l’ smo dobri - ne znam, da l’ smo ludi - znam. Jesmo,
ludi smo.
Kao „dete je u pitanju, neće nas pojesti, idemo na pola
sata da ne kažu da ih potcenjujemo.“
A brat i snaja, otkud oni? To su im poznanici iz nužde. Tako
je i Filip povezan sa nama, tada u julu.
Ogromna prostorija, kao namenski zidana da se u njoj slavi
polazak u školu. Baloni, krep-papir, dva transparenta „Filipe, srećan ti polazak
u školu“, ikebane, neko granje i suvo cveće, zimzelene grančice... Ništa
nameštaj. Samo stolovi, stolice, kolica za dovoz hrane i pića i devet zvučnika od
po sto vati.
Taman kad smo se upoznali
sa najbližom prvakovom rodbinom, Filip mi odvede muža da mu skine igricu za
mobilni. Otac i majka su ga opomenuli „Filipe, ostavi čoveka, nije zato doš’o“,
al’ Filip ih nije jebav’o ni dva posto. „Dečja posla. Ceo dan priča da jedva
čeka da dođete, zbog te igrice. Saće on brzo da se vrati. Šta ćeš ti da
popiješ? Je l’ možemo da pređemo na ti, pošto smo se zbližili?“
„Ja ću votku i ona će votku i moja žena će votku, a njen
čovek će, kad se brzo vrati, kokakolu, pošto je bio alkos, pa sad ne pije
žestinu“ – rek’o je moj brat u ime svih nas iz "bube" ostavljene nasred
ulice, yebala ih ulica.
„Jebem ti Srbina da ti jebem. Ostavio auto posred ulice.
Nisam mog’o da prođem, a nisam mog’o ni u rikverc. Zakrčih ulicu. Šta ću sad?“
– dreknu kum s vrata.
„Zipa kad je Srbin tvoj dobri čovek i njegova tuta“ – šapnu
mi brat.
„Ma zabole me“ – odgovorila sam.
„Sedi móre, kume, i pusti auto. Neće ga niko, ne boj se. Svi znaju
da si kod nas, zbog ispraćaja“ - reče ponosni otac.
Dakle...
Izneli su predjelo i počeli smo da predjedemo.
Mog muža nije bilo ni u naznakama.
Da je bila šatra, pa da pomislim da je savat’o neku jedru
snašu i iza joj, u kukuruzu, tumači najnovije zahteve sindikata prosvetnih
radnika Srbije. Ali bili smo pod krovom. Možda je u nekoj pomoćnoj prostoriji?
Sa snašom? Il' sa flašom? Jebem ti život i kad dođosmo! I, da, jebala ih ulica.
„Idi vidi ’de li je ona moja budala. Il’ pitaj ove tvoje
prijatelje, jebali te oni“ – zamolila sam brata.
Snaja se smejala. Njoj je sve smešno.
„Kuda dizađem, ženo? Vidiš da im je zakrčenije nego u ulici? Saće
on, znaš kakav je kad se u’vati s decom“ –odgovorio mi je brat.
Muzika je treštala unutra, a napolju su treštale petarde i
još nešto, malo jače. Mirisalo je na mog muža.Filipov ujak je, kako već red kod Srba nalaže, išao od gosta do gosta i nazdravljao. Došao je do kume (sad tačno ne znam o kakvom i čijem je kumstvu reč), podigao čašu da se kucnu, u momentu kad je momak sa ovalom pečenja prolazio pored njega i... I bi šta bi, prosu se malo crnog vina kumi na majicu. Ujak - videlo se da je čoveku izuzetno neprijatno - dovati salvetu sa stola i poče da sanira štetu. Trljao je i trljao, gore-dole, levo-desno, pa opet gore-dole, pa u krug... Al' 'oćeš. Ne dâ se vino tako lako obrisati. Graške znoja mu ovlažile čelo, obrazi dobili bordo-ljubičastu nijansu, kuma je govorila "Ma neka, nije važno, nek smo živi i zdravi, valja se nešto prosuti, za napredak", ali on je bio uporan. Zar tako kvalitetnu majicu da upropasti, pa još kumi! Ona je stavila svoju ruku preko njegove, u nameri da ga spreči da i dalje vadi fleku... I to je, boga mi, poduže trajalo.
Onda nas je Filipov ujak, posle još nekoliko čaša vina, na svaka dva minuta, obaveštavao: „Ijoooj ljudi, ja bi da pojebem kumu. Ufff šta bih joj radio!!!"
Kumi to nije smetalo. Naprotiv. Vukla je majicu
naniže, pokrivala vlažni deo majice dlanom, sve kružnim pokretima, al' fleka se nije dala; vrpoljila se i meškoljila kuma na stolici, toliko da je uspela da iznervira
svoje sooolidne petice. I prekipelo im je. Preko majice.
Tada je moja snaja rekla: „Ijoooj, Cilka brate, i ja bi da pojebem kumu.“
26.08.2012.
primedba autora:
Vi koji ste na FB izrazili negodovanje (mislim, baš mi je žao što su ovde
komentari zamandaljeni, ali „spuštah se ja niz vaše uže“) zbog sadržaja ove
priče („E svašta. Ja mislila nešto o školi, kad tamo... Pobogu, Atajlo, imaj u
vidu da ovo i deca čitaju“ – je jedan od nekoliko komentara na temu „iju, pa
zar ovako pred decom!“)
'Ajde!? I deca čitaju?!
Pa je l' ja da vam vaspitavam decu? Da ih čuvam od štetnih i pogubnih sadržaja?
Jeste čuli vi za roditeljski nadzor? I šta, koj' moj, deca, uopšte, traže ovde?
Privukao ih naslov priče? Uželela se škole,a? 'Oćete da mi navučete na vrat Odeljenje
za suzbijanje VTK? Ili 'oćete da vam ispričam, u fusnoti, šta sam videla kad
sam izašla da tražim muža? U dvorištu, u mraku, iza prostorije u kojoj se
slavio polazak u školu?
Čitaju i deca, mo'š misliti. Nije nego. 👀