Pičkematerine i ostali stojevi na rukama (u podnaslovu: "Stoj! Na rukama! Ko ide?")

Ovo je poluljubavna SF priča sa neizvesnim hepiendom. Ako ne volite nauku, ako ne volite fantastiku i ako ne volite srećan kraj  u naznakama, imam  negde linkove  „Ukusne, jeftine i brze torte i slana predjela, za deset minuta, u dvestadve lekcije“ i "Stojim na kantunu na rukama, prosjaku sličan" pa ću ih, čim nađem, okačiti, možda čak i do kraja priče. Do tad, nemojte  ovo čitati.

I tako je ona zvala kol centar ( zvala kol! Ženo, alal ti vera!) i molila da provere šta je više s  tim jebenim netom i što joj puca veza i do kad će to tako biti (do uvek, sad bi joj i ja mogla reći, al nema potrebe.) Molila, pa se ljutila, pa se svađala, pa počela da ih proklinje onlajn, a kad je došlo do otvorenih, skoro terorističkih pretnji, gde su pominjane bombe, dinamit,  zgrade, majke, serveri, sestre, operateri, pičkematerine, sazvežđa i takoto, rešila je da odustane. (Dobro, ipak je ovo SF priča, dozvoljeno je pustiti mašti na volju.)

Sledi pasus smandrljavanja.

Oni su rekli nemamo mi  pojma o čemu se tu  radi, ona je rekla u redu onda  ko vas  više jebe, oni su rekli napišite molbu, ona je rekla još i da vas molim mamicu vam jebem lopovsku, oni su rekli pa dobro onda napišite zahtev, ona je rekla a šta više  da zahtevam što već nisam, nemoj da vas još i tužim sudu u Strazburu,  znate l' vi  kol'ki će mi biti telefonski račun za januar zbog mog zajebavanja s vama,  odnosno vašeg sa mnom, oni su rekli e gospođo onda napišite nešto štagod,  ona je rekla pa pišem majmune, nema dana da negde nešto u vezi vas  ne napišem, oni su opet rekli a jeste li opet proverili spliter, ona je bacila slušalicu u vece šolju i rekla ma evo ti pa  se sit najedi  govana!!!

Nastavljam  nesmandrljano.

Onda joj  je, posle svega, jedne februarske nedelje stiglo pismo, poslato zadnjeg petka u avgustu prethodne godine. Pa vi  vidite ko je bio u pravu kad je govorio da su to obični šusteri i barabe, jebo ih server u crvljivi  mozak. Pet i kusur meseci nisu ženi mogli da isporuče   običan mejl.

E, ali to nije bio mejl u kome je pisalo:

Ne mogu da navodim ni deo sadržine mejlova koje je dobijala, a verujte mi na reč, ništa ne propuštate što to ne radim.

Elem (!!!) (otkidam na „elem“!) pročita ti ona taj mejl (u nastavku će se mejl pretvoriti u  „pismo“, ovaj  mejl me lepo  ubija zbog ova dva suglasnika), odgovori na njega pismom, posle sat-dva dobije novo pismo, sa iste adrese, odgovori i na njega, i tako ceo taj dan, a bogami i sutradan pre podne.

Onda se ona seti kako je tele bilo domišljato kad se našlo pred šarenim vratima, pa reši da i sama iz te vizure pogleda sva pristigla i poslata pisma o kojima sam već pričala  u  pasusu pre ovog.

Koristila je tu vizuru  desetak minuta, pa je skuvala kafu, pa se vratila i parkirala ispred monitora, pa je hukala i smejala se (malko kiselo, al’ ona se uglavnom tako smeje i kad oko nje padaju sa stolica), pa je...

Pa je odlučila da uradi ono što nikad nije. Kopirala je deo te korespondencije i poslala jednoj osobi: „Šta ti misliš o ovome?“

Svesno iznoseći i deo tuđe i svoje intime ona,  koja je uvek pljuvala teorije po kojima bi se žene pre odrekle efekata s mukom držane dijete, nego blagodeti posedovanja najbolje prijateljice, kojoj poveravaju sve, sve, sve, uključivši i pin kôd bankovnog  računa, ona koja nikad nije imala ni običnu, a kamoli najbolju prijateljicu, zatražila je mišljenje od skoro nepoznate osobe, samo zato što joj se  učinilo da ta osoba  promišlja zrelo i pametno, pa će joj i mišljenje "o ovome" biti takvo.

„Impotentan je“ – odgovorila  je osoba posle pola sata.
(To je ujedno i prvi put da je, ako izuzmemo psovke,  u ovoj priči oko internet konekcije i pisma bez nade  pomenut seks, i direktno i bilo kako. Drugi put ću ga, lično ja,  pomenuti u drugom pasusu od ovog. A sve opcije su bile uključene: drag je, ljigav je, iskren je, lažov je, duhovit je, bukvalan je, pismen je, nostalgičan je, bezobrazan je, direktan je, indirektan je, ovakav je, onakav je...)

S obzirom da je prošlo dva, skoro i tri dana, od kad je prvo pismo stiglo, ona sad, sa tom naknadnom pameću i iskustvom, uopšte nije s raskida da ne pomisli da je osoba  izvestila i pošiljaoca pisma da je impotentan. A i još ponešto. Mada, možda i nije. Ali je moždije da jeste ili da će.
Svejedno što nikad i nigde i niko sem nje nije pomenuo seks. A ni razmišljao o njemu, bar do tog momenta.

Ma jok, ništa spektakularno  nije odgovorila na taj zreli i pametni zaključak. Malo se zajebavala,  a onda  isključila sve  qrce na struju, i uz kafu,  cigaru i muziku  razmišljala,  kol'ko joj mozak to dozvoljava.

Istina je da je  ljudska glupost beskrajna. A ono, na koje sem  kučića niko nema pravo: „Niti glođem niti drugom dajem“, ima li tome kraja?

Znala je da se onaj ko je poslao pismo neće naljutiti, sve i da mu  od A do Š prizna  podli  i nevaspitani postupak koji joj je grizao savest.

Ali to nije menjalo činjenicu da ona sebi  to nikad  neće oprostiti.

Kao što ne oprašta, godinama već, činjenicu da je dozvolila da poveruje da napolju više ne postoje ljudi koji pričaju jezikom njenog detinjstva, njene mladosti, njenog rodnog grada, njenog mentalnog sklopa. I da su kontakti mogući samo sa onima koji kukaju što ne mogu da izvedu stoj na rukama u četrdeset i nekoj, onima koji na „Zašto?“ odgovaraju „ Sma sam ošou šmuicu pati kaem posleN da sise dobro tO setila“. Tó kad odgovore, jer najčešće uopšte ništa i ne odgovore. Sa onima koji će zloupotrebiti  svaku mogućnost da povrede i nju  i tog nesrećnika koji je pisao tog petka tog avgusta te prošle godine, ne znajući da piše ženi koja je u zoni ratnih dejstava, čiji je cilj da joj unište i zadnju moždanu vijugu, još iha-haj od kad.

A ona mu to, mada jeste dosta drugog, naravno nije rekla.

Kao ni mnogo, mnogo toga još, a baš je imala i želju i potrebu da se ispriča sa nekim ko je ne viđa svakodnevno, pa samim tim nije ni... Ma nema veze.

Između ostalog, jer joj možda ne bi ni verovao, ali najverovatnije zato što ni sama više ne zna da li je to samo za jednu priču, neku nalik ovoj, ili za neke radikalnije korake.

I tako, bez neke bitne reakcije, svi su na početnim  položajima  i čekaju drugo poluvreme.

U pauzi zvižde, dobacuju psovke, uvrede, prete, poleti i po koja flaša, čak  i naočare, od strane   najnapaljenijih.

Ona drži zastavu u krilu i čeka nastavak. Zastava nije bela.


P.S.   http://www.ukusnejeftineibrzetorteislanapredjelazadesetminuta.com/
          
          http://www.stojimnakantununarukamaprosjakuslican.com/