Subota je, mraz je, mrak je, ne radim danas, nemam nikakvih
obaveza, i koze i ovce su mi na broju – dakle ustala sam.
Da je radni dan, da mi je zvonio mobilni ili sat, da je
napolju sunčan letnji dan, da cvrkuću ptice i cveta lipa – poubijala bih prvo
vas pa sebe ili se.
Iz toga zaključujem da volim da idem na pos’o.
Nikad vam nisam pričala o mestu na kome zarađujem ’leb sa
devet kora. Zato što se plašim da ne provale, pa da me tuže. Il’ da mi sude.
Il’ šta god. Ma šta da urade, nerviraju me. Taj moj kolektiv, taj „Brod
ludaka“, ako se sećate, a čitali ste, naravno?! I ja sam, više (desetina) puta,
a sve zajmeći je iz biblioteke. I vukljajući je do kuće, skoro dva kila tešku.
I da znate, žao mi je što je nisam ukrala. (Ukrala knjigu?! Pa mis’im, pojava
ređa od Halejeve komete na ovim prostorima? A nije greh, tvrdim.)
Kad rekoh biblioteka...
Leto ’98. je, ne znam da li se sećate, bilo – ne ponovilo
se. Kad mi je Milena Bosanka, koja je na pijaci, u ortaka sa mojim kumom,
prodavala sredstva za higijenu, žvakanje i pušenje, jednog jutra rekla „javili
su da će sutra da bude pedesetpet stepeni“, uopšte je nisam pitala da l’ je
tačna u glavu, odma’ sam joj poverovala.
Dakle...
Ne zna se da l’ je gore danju il’ noću. Ne spavam, ne dišem,
sve štampano pročitala, na teveu ništa zanimljivo, ni slučajno.
Sedim na terasi k’o gr’ota, pušim, ispijam kafe, čekam
kamiončiće sa hlebom i mlekom, čekam ribolovce, čekam da vidim bilo koga na
ulici, pa da i ja izađem. Da odem do biblioteke, pa da sednem da onaj beton
ispred i k’o fol nekog ili nešto čekam, a u stvari čekam da se otvori. Da je
otvore. Da otvore biblioteku, ne znam da l’ kapirate?! I da se nadam da prvu
smenu neće raditi ona crvenokosa aspida, što mi rekla da nisam normalna jer ko
sam ja da pitam zašto ne nabavljaju nove knjige i da bi mi bilo pametno da
nešto radim a ne da čitam iste knjige po pet puta. Eto šta mi je rekla
bibliotekarka lično.
Ostale tri su dobre k’o panja. Ne prave pitanje kol’ko
knjiga ću da uzmem, samo me ponekad sažaljivo pogledaju, kad nabacim žutu torbu
na rame i priupitaju „Možeš li?“
Žuta torba je napravljena od ponjave. Krpare. Prvo je bila
na podu, pa je na nju, niotkuda, pala pegla, pa se stvorila rupa, pa...
Ma nema veze.
Torba ima veliki džep, na njemu kao neki cvet od vune raznih
boja. Stara je osamnaest godina, unikatna je (ako do sad iz ovolikog opisa
niste zaključili) i ne bih je dala ni za kakve pare.
Dakle...
Kad je svanulo i razdanilo se i sve što sleduje, pošla sam u
biblioteku, a uzgred i da platim vodu, pre nego što temperatura dogura do
šezdeset stepeni.
Obožavam što sam ovako koncizna.
Platih tako ja vodu i potroših i poslednju uplatnicu.
„Izvin’te, gde mogu da dobijem novi blok sa uplatnicama?“ –
obratih se gospođi s one strane stakla.
„U sobi broj četiri“ – odgovori gospa.
Dobro. ’Fala na obaveštenju.
Krenuh u sobu broj četiri, sve gledajući iznad vrata u
brojeve. U to vreme, upravna zgrada vodovoda je bila veličine šupe. Što znači
neizolovana savremenim materijalima, što znači neklimatizovana, što znači
zamračena, što znači sa zelenim zavesama navučenim na sve prozore i svaku
rupicu kroz koju bi mog’o da prođe sunčev zračak.
’Oću se skr’ram. Vrat da polomim. Iza mene, neki muškarac
zove neku devojčicu:
„Devojčice, devojčice...“
Pa opet:
„Devojčice, devojčice...“
„Jadna dečica, ni ona ne mogu da spavaju po ovim
vrućinčinama“ – razmišljam sva tužna, luda, zbunjena, neispavana. A ne
razmišljam da sam u vodovodu i da deca u sedam ujutru tu baš i nemaju nekog
neodložnog posla.
„Devojčice, devojčice...“ – zove onaj i dalje.
„Ma bre! Da nije pozlilo nekom detetu? Pa ga priziva
svesti?“ – na kraju se i zabrinem pa onda i okrenem.
Mis’im... Jedan od dva metra, star k’o ja pre dvadeset i
kusur godina, dahće mi za vratom i pita, sav izbečen i iznerviran: „’De si ti
pošla?“
„U sobu broj četiri, da uzmem knjižicu“ – kažem jadna ja.
„Ko ti rek’o dideš tamo?“
„Vaša koleginica, sa šaltera. Kad sam platila vodu, videla
sam da nemam više uplatnica...“
„Da vidim!“
„Šta da vidite?“
„Jesi platila vodu?!“
Tu ja izvadim knjižicu i pokažem mu da jesam platila vodu,
jebala ga voda i jebo ga ko ga vaspit’o da tako ragovara sa duplo starijima od
sebe.
I ne, nije kraj.
Na kraju je on rek’o: „Dobro. Platila si i sad idi. A po
knjižicu neka dođe neko od tvojih.“
Okrenem se da izađem iz tog vilajeta, a on za mnom: „Ono se
smuca ovuda!“
Ono!
Života mi sam plakala.
Istera me iz javnog preduzeća, nazva me „ono“, ispreslišava
me i ispretresa balavac.
Malo se kao sredim, udahnem nekoliko puta duboko, obrišem
sline i suze i nastavim put ka jebenoj biblioteci.
Kilaveći tako, prolazim pored kafića sa staklom... ne znam
kako se zove... ono što se spolja ne vidi a iznutra vidi. Kapirate? Nema veze.
Kilaveći tako, naiđem na kafić koji umesto stakla ima
ogledalo.
U ogledalu ja:
Majica od mog muža, dužine do ispod kolena, boje bordo-sive.
Mini suknja deset santima iznad kolena. (!) (Suknju oblačim
samo kad nisam pri zdravoj pameti ili kad sam pijana. Ili,
kao tog jutra, kad uopšte nisam svoja, ni jednim jedinim atomom. Ne zna se koje
je boje suknja, ne vidi se od majice.)
Bordo „starke“.
Rep na vr’ glave, rasprostrt u najmanje tri pravca.
Crne „Džeki K.“ naočare, dva broja veće i crnje od
originala.
Žuta torba, tri broja veća od mene.
I ko tu kriv što me
napujdaše iz vodovoda?
U moju firmu (onu s početka teksta, ako se uopšte sećate
početka ovog putešestvija) da uđe neko tako obučen, ja ga ništa ne bi ni pitala
ni pretresala ni preslišavala.
Samo bi ga streljala na licu mesta.