R&O

 

U kafiću „R&O“ atmosfera je bila kao i prethodne dve večeri

Televizorčić, na brzinu nakačen skoro na plafon, bio je središte pažnje prisutnih; zbog mesta gde se nalazio, izgledalo je da je u pitanju godišnja skupština golubara, jer su svi gledali u vis. Ali nije bila godišnja skupština golubara.

Na kalendaru iznad šanka, crvena plastična kockica zakačena na 27. Mart 1999.

Sa tranzistora, lokalni radio je emitovao sažeta uputstva šta uraditi i kako se ponašati u slučaju vazdušne opasnosti.

CD Olivera Dragojevića, po ko zna koji put tog i svih tih dana – „Dva put sam ja umra za njom“ –   himna kafića. Jer svi su imali tako nekoga, nekad, negde, zbog koga su dva puta umrli.

U šanku je radila “gazdarica“ kafića; bila je, ujedno, i konobarica i nabavljač,  poslednjih dana i nešto kao „prva pomoć“ -  kod nje su bile kutije „bensedina“ od 2, 5 i 10 miligrama.

Crni, lokalni snabdevač lakim opijatima, sedeo je sa Mobijem, čija je ruka u gipsu do ramena, izazivala ironične komentare. To što mu je stric ortoped, niko nije komentarisao, ali to što je ruka zagipsana 22-og marta, zbog povrede na tenisu  jeste, jer Mobi je na tenisko igralište dolazio u krajnjem očaju, kad više nigde nije bilo nikog sa kim bi pio.

U uniformi, mada je predao smenu, sedeo je i policajac Čubi –  mada „sedeo“ i nije prava reč; pre je patrolirao po kafiću - telefonirajući dežurnim kolegama i raspitujući se o sudbini NATO pilota, iz aviona oborenog tog popodneva nad gradom, obaveštavao prisutne kako napreduje potraga, kako ga kroz kukuruze jure seljaci sa motkama i motikama (u prvoj verziji), i kako ga klinci iz Avenije 2 drže zarobljenog u trafo-stanici (druga verzija).

Društvo ga i nije baš nešto pažljivo slušalo ali, u jednom momentu, Spiro pita:

„Dobro, Čubi, je l ga jure po selima il ga prže u Aveniji?“

„Jedi govna. To mi je hvala što vas obaveštavam. Ovo, bre, sem nas ovde, niko u Jugi još ne zna.“

„Kojoj Jugi, Čubi, očiju ti? Crnogorce tuku po aerodromu, a nama već treći dan kukuruze NATO piloti beru? Kojoj onda Jugi?“

Čubi je buljio u telefon, spustio ga na pult, dobro potegao iz pivske  flaše, zagledao se u kalendar:

„Nećete mi verovati šta su mi sad rekli. Zbog ovoga se gubi glava.“

„Kaži meni, komšija, baš mi se nešto gubi glava“ – moli ga Puma.

U separeu do šanka sedi Neda, ćerka vlasnice kafića, sa drugaricama. Prethodne večeri se taksijem uputila do svog dečka; na pola puta, u momentu delovanja PVO, na ulici je nastao krkljanac. Automobili su stali, vozači obezglavljeno trčali naokolo, taksista je rekao „Mala, ja dalje ne vozim“, Neda je sa zadnjeg sedišta odgovorila „Kako oćeš, al da znaš da ću da te prijavim. Što nisi mislio o ratu, kad si išo u taksiste? “

Prekoputa nje, nekoliko likova žučno raspravlja da li je kriv Slobo, Sveti Sava ili Srbi, tojest mi.

„Da sam oženjen, sad bi bio na položaju, a mojoj ženi bi bio rep na krstima“ – kaže Braco.

„Kako bi te mobilisali, kad nisi ni vojsku služio, zbog ravnih tabana?“ – pita ga Robija.

„Ja vojsku nisam služio zbog šuma na srcu, ako baš hoćeš da znaš.“

„Ti vojsku nisi služio, jer ti je tata bio bumbar u vojnom odseku, ako baš hoćeš da znaš“ – umeša se Spiro.

„Zato se nisam ni oženio“ – za sebe će Braco.

„Zato što ti je matori bumbar?“ – čudi se Robija.

„Zato što nisam imao odakle da dođem, pa da se ženim“ – objasni Braco.

Otvaraju se vrata, ulazi Vojin, pa izlazi, pa ponovo ulazi.

 „Da se nosiš u sto pički materina, Čubi. Prođe mi deset godina života kad videh uniformu. Koji kurac je nosiš kad ne radiš? I što ne sediš okrenut vratima, da vidim da si ti?!“

Vojin ima dvadeset dve godine i tri poziva za mobilizaciju. Danima ne spava u stanu, krije se, neispavan je, nervozan. Al opet, već treće veče obilazi veća skloništa u gradu i priča ljudima kakav pakao je „gore“ i šta je sve sravnjeno sa zemljom.

 „Video sam Maća, u skloništu kod „Prosvete“. Svađa se sa nekom babom, pita je de joj je kalašnjikov, kojim je pretila na referendumu. Doći će posle. Al preterano  je pijan.“

Kad je Maćova mama po treći put pošla u porodilište; u obe familije, i očevoj i majčinoj, rekoše „Treća sreća, valjda“ -  predugo se nije rodila devojčica. Ali rodi majka Maća. Posle njega, blizance, opet dečake. Najstariji je radio u Iraku, vratio se, kupio stan u Beogradu. Taman se obradovaše oženiće se i skrasiti, on se vrati u Irak. Stan ostade, namešten a prazan.

Pa je Maćo sa ortacima godinama, u julu i avgustu, čekao busove iz provanse. Zbunjenim devojčicama, obično ih je najmanje dve išlo zajedno, da dokažu svoju zrelost, nudili su stan, gore na Studentskom trgu. Mnoge su se primile, i pored priča i upozorenja roditelja o Beogradu - džungli prepunoj manijaka.

Dve Šapčanke su jedva verovale u svoju sreću. Dvosoban stan, dve terase, centralno grejanje, telefon, u obe sobe TV, momci žive u drugom stanu, nema gazdarice, kirija samo malo veća od njihovih džeparaca.

„..Vidim fakultet sa kuhinjskog prozora... da, da, samo nas dve... nema gazdarice, tata, same bi bile... četiristotine hiljada... majke mi,  tata... evo, sačekaj... Maćo, moj tata bi hteo sa tobom da razgovara...“ – telefonirala je jedna od njih ocu.

Maćo uzima slušalicu.

„Dobro veče. Drago mi je... da... da... ne, ja imam stan na Vračaru... i sam sam bio podstanar, znam kako to izgleda... gospodine, samo malo... da, da... to ne dolazi u obzir... ne, neću da čujem... troškove telefona ja plaćam. I, da se razumemo, moja posteljina, a ne da vuku po torbama i kesama... Molim?... Evo...“

Šapčanka uzima slušalicu.

„Šta je bilo, tata?“

„Danijela, bežite  odatle odmah. Jesi li me čula? Smesta izlazite!“

Zbog opklade je  usred noći ušao kroz sporedan ulaz jedne robne kuće i odšetao do odeljenja sa nakitom i satovima. Ali „longin“ je bio na lutki u izlogu. Pa je ušao u izlog, skinuo sat... Baš tad, pored izloga je prolazio dežurni pandur, stari Maćov poznanik, zastao...Maćo je zauzeo pozu „bacača diska“, pandur je blenuo u izlog, Maćo mu je namignuo, pandur je protresao glavom...

„Ljudi, nećete mi verovati, u izlogu robne kuće lutka ista ko Maćo. I namiguje ko on“ – reko je kad je ušo u stanicu milicije.

Troja patrolna kola su za minut bila ispred robne kuće, al nije bilo Maća.

 

Udovici, koja se nameračila da ponese njegovo prezime i burmu, objašnjavao je dok su pušili, posle... “Suviše sam ja dragocen da bih bio samo tvoj. Ja mu dođem nešto ko Dubrovnik, nije red da me samo ti imaš i gledaš.“

Godinama je već bio  „na čekanju“. Mesečnu nadoknadu za to čekanje trošio je u jednoj večeri, a pre svake ture pića bi naglasio „A ova je za mog direktora, Bog mu dao zdravlje.“

Najviše na svetu plašio se braka ili stalne veze. Ili veze uopšte.

Ulazi Maćo u kafić, a prisutni znaju: ako vežu pogled za njegov... propast.

Pa svi netremice gledaju TV. U gornjem desnom uglu ekrana piše da je vazdušna opasnost, krol obaveštava da je u toku bombardovanje centra Beograda, spiker priča o odbrani mostova, nasmejani Slobodan Milošević muški se rukuje sa namrgođenim tipom, Oliver peva kako je dva puta umro, Maćo prilazi šanku i traži rakiju.

„Ne može, pijan si“ –odbija Sofija.

„Daj mi rakiju.“

„Ne dam, vidiš da si gotov.“

„Daj rakiju ili ću sve da porazbijam.“

„Ne dam.“

„Crni, daj mi džoint“ – okrete se Maćo.

„Daj prvo pare“ – mekši Crni od Sofije.

„Ne može ni džoint“ – nepopustljivo Sofija.

„Sofi, koji ti je moj? Ajde da se volimo i slažemo, možda nam je poslednja noć. Daj mi rakiju.“

„Maćo, dođi kod nas, ima ovde svega, pusti kevu“ – zove ga Neda.

U najmračnijem uglu mračnog kafića sede dva muškarca, reklo bi se braća, po fizičkoj sličnosti.

„Pa u prvoj idu na vojne objekte i strateške ciljeve“ – tumači mlađi.

„?!“ – nezainteresovan stariji.

„U drugoj mostove, puteve, pruge, nadvožnjake...“ – nastavlja tumač.

„?!“ – i dalje drugi ne reaguje. Ili reaguje, ako je pospano - nezainteresovani pogled reakcija.

„U trećoj fazi, brate, hidrocentrale, elektrane, bolnice, stambeni objekti, obdaništa, škole, mlekare, pekare...“ – preti, a  i nervira se, mlađi brat.

„I? To je sve?“ -  i dalje neuznemireno pita stariji.

„Nije. Ima i četvrta. U toj fazi iskrcavaju se na Kosovo crnci sa bejzbol palicama, i idu u Srbiju da zatuku sve što mrda. Je l’ dovoljno?“ – eksplodira stručnjak za faze.

„Dovoljno. Samo sam mislio da će to biti... onako... baš... ne znam ni ja... ko iz priča o ratu s Nemcima“ – ne ume  da objasni što su mu izneverena očekivanja.

„E, Predo, zaboravio si da mu kažeš... Živac, neće biti struje!“ – dobaci Crni.

„Onda nek nas odma pobiju.“

„Rekoh li ti ja, u trećoj fazi bombraduju centrale, imaju neke grafitne bombe...“

„Jebale ih centrale i grafit, nisam ja to tako shvatio. U redu je i to za faze i za crnce, al da nema struje, e to stvarno nema smisla.“

„Maćo, ko je tebi dozvolio da ustaneš odatle?“ – pita Sofija.

„Samo da kažem nešto Solani“ – promrsi on, probijajući se ka televizoru.

„Vrati se i sedi, ili izlazi“ – presudi Sofi.

Maćo se vrati i sede.

„Živac, tebi najveća frka da nema struje, a? Pa sad je ima, a pogle, ko da je nema. Sem televizora, samo škilje ove sijaličice iznad šanka. Mislim, koji će mi moj i takav život, ako ću da budem slepi miš“ – neugipsanom rukom Mobi ubacuje kikiriki u usta i prilazi stolu.

„Ti stanuješ na prvom, a ja na jedanaestom. Možeš  ko slepi miš da uletiš u stan, a kako ja da dođem do mog, kad ne radi lift?“ –  ne prašta Živac struju.

„Ovaj čovek je lud. Predo mu predoči kataklizmu, on zapeo za struju. Pa jebo te, struje nema od kad sam se rodio. Večito restrikcije, havarije, planska i neplanska isključenja, grupe, podgrupe, šarene tarife... njemu do struje, a padaju bombe“ – idući ka vratima, gunđa Vojin.

„Vojine, ako ćeš u sklonište, pozdravi onu babu i izvini joj se u moje ime. Kaži joj da ne pušta nikoga više unutra“ – doviknu mu Maćo.

„Neću ni u jedno sklonište. Idem kući da spavam. I vama bi bolje bilo da se raziđete. Vas bar niko ne juri, možete slobodno da otvorite vrata rođenog stana.“

„Aha, kako da ne. Evo, samo da popijem ovo, pa idem. Znaš li ti, sinovac, da je devedeset druge bila mnogo veća frka. Sad dolaze na vrata, zvone, sve kulturiška, sve po zakonu, a onda su vatali po ulici, k’o šinteri...“ – priseća se Maćo – „Sofi, evo ga Solana opet, pusti me samo tri reči da mu kažem, kad te molim.“

„Rekla sam ti. Šta imaš ti, uostalom, sa Solanom da pričaš? I šta to piješ, otkud ti to?“

„Pusti čoveka, rđo, neka kaže šta ima. Možda se Solana postidi. Ili pokaje“ – smeje se Robija.

„Pa, sto im majki jebem, umesto sad, dok ima struje, da nas puste da igramo tenis, oni zakatančili. Kao - opasno je. Šta je opasno? Moj život – moja stvar. Kad majmuni mogu da stoje na mostovima, mogu i ja da biram de ću da poginem, pa je l tako?“ – i dalje se zbog struje živcira Živac.

„Da znate kako je odvratno napolju, počinje kiša, mračno, samo pubovi kruže naokolo. I avioni...“ – ulazi Marina, a Tomica, njen muž, seda na poslednju praznu stolicu u kafiću.

 „Je l, Sofi, kako ćeš da skineš ovaj selotejp sa stakla? Moja keva neće ni mrtva da zalepi, nakačila neku ćebad po prozorima, zbog staklića. A ja, mentol, kupio onomad tri široka koluta. Smrzo sam se noćas, nemam sa čim da se pokrijem, uzo neki tanak frotir, predrhto sam“ – žali se Crni.

„Marina, Tomi, šta pijete? Ne znam, Crni, tek sam zalepila, kažu da može acetonom, al ko sad da misli o tome. Promeniću stakla, ako budem živa. Imate li jorgane?“

“Imamo, ali imamo i moju sestru i zeta, sa dvoje dece. Pobegli sa dvanestog sprata kod nas na prvi. Dok smo ispokrivali njih i prozore, za mene osto samo frotir“.

„Ja ću duplu kafu i kolu, Tomica će...Tomice, koji ti je to fazon, de ja da sednem? Gledaj pedera, zauze stolicu.“

„Ja ću pivo. Maki, pa dok ti izvestiš šta se dešava napolju... Odi na pola“ – džentlmentski joj nudi muž.

„Maki, dođi ovde kod nas, da mi ispričaš kako je napolju, je l mračno, ima li murije, aviona... Nisam ceo dan mrdnuo odavde“ – zove je Maćo.

„ Ooo, Maćo, i ti si tu. Ostavi mi ženu na miru, izađi pa vidi šta te interesuje, nije ona Lazanski.

„Jeste, Maćo, mračno je, skoro ko u tvojoj glavi, što pitaš? Pomakni se do zida, da sednem. Čoveče,vidi kolko love imam“ – vadi iz džepova jakne pare i slaže po stolu.

„Nije nas valjda gazda platio da i dalje čekamo?“ – pita Maćo koleginicu iz firme.

„Primio Tomi platu juče. U banci gužva, zaurla sirena, sve pozatvaraše, ko se zateko unutra – ostade, broji ona riba pare, i kad on dođe na red, ostalo samo po dvadeset dinara. Izlazimo  iz banke, ko da smo ušli pre osam meseci, mislim, ko da smo pred porodjajem, naduli nam se džepovi. Tomi kaže ajmo negde da nešto kupimo i potrošimo ovo, ja ga gledam, da l je blesav, drugi dan rata, on bi da troši. E, al kad sinoć pođosmo kod mojih, pa ja potrpah sve što savetuju da se ponese, vidim da mu nije bila loša ideja. Trebalo mi dva kofera da stavim ove dvadesetice“.

„Je l vam to sve?“ – pita Maćo Tomicu.

„Jeste.“

„Pa tu nema ni za omanju putnu torbu.“

„Sad nema, al da si vido sinoć. Pođemo kod njenih, ja predložim da svratimo do kumova, da vidimo kako su sredili podrum, i kako se provode... Kad kod njega oni manijaci iz kraja udarili po pokeru, i tako...“ – objašnjava Tomica.

„I tako šta?“

„I tako ja ostanem kratak kofer i više; jebi ga, nisam naučio da igram poker pored gomile uglja, a od onog kotla udarilo mi u glavu …“

„Je l igro Boki?“

„Jeste.“

„Pa, šta se čudiš? On radi u kotlarnici, njemu je to prirodno okruženje – smejulji se Robija.

„Kad reče „kotlarnica“… Sofi, radi li ta peć, majke ti? Smrzoh se“ – pita Spiro.

Sofija odlazi do termoakumulacione peći, prislanja ruku na nju...

„Ladna.  Opet se pokvarila, a nema mesec dana kako smo zamenili grejač. Braco, odi pogledaj, ti si inženjer.“

„Daj mi glinericu.“

„Ne izmišljaj. Uzmi rakiju, pivo, konjak, kafu... Kaku glinericu, de se toga seti?!“

„Ama, ženo, to je šrafciger. Onaj što sija na vrhu, da pokaže ima li struje. Imaš li?“

„Meni zvučalo ko „komovica, travarica“, tako nešto. Nemam, probaj prstima...“

„Pusti, Braco, i nije baš tolka zima“ – uplaši se Spiro.

„Idem ja da donesem, puna mi  kuća alata, otkad ovi Dačovi ruše“ – ustade Puma.

„Ovo sija gde god pipnem“ – objavi ing. Braco.

„Pa da, i treba tako“ – ne shvata Mobi u čemu je problem.

„Ostavi, Braco, bre, odo ja; neka Sofija sutra nađe nekog da vidi šta je“ – moli ga Spiro.

„Šta treba? Da sija kad pipnem lamperiju? Čoveče, ne valja glinerica.“

„Daj to meni, jebala te diploma. Šta ne valja glinerica, na banderu sam se s njom peo kad su ovi izigravali diverzante“ – uzima mu Puma glinericu. „Šta je sad, ovo sija de god pipnem?“ – okreće se prema Bracu.

„Ne razumem se, jebe me diploma. Ti si banderaš, pa vidi što sija.“

„Sija li sad?“ – čuje se Maćov glas iz mraka.

„Eto, o tome  pričam. Nikad nema struje. Da bar nisam išo; lego da spavam, a samo osluškujem stepenište i lift. Vidim nema mi spavanja, obučem se, ko velim da još malo procunjam, kad vidi – nestade struja“ – sa ulaznih vrata likuje Vojin.

„Pa ne cunjaš ti na struju, što to da te omete? Sofi, zovi ih pitaj šta se dešava“ – predlaže Živac.

„Kako da zovem kad ne radi bežični, zovi ti sa mobilnog.“

„Ja ću sa mobilnog zvati samo u slučaju da budem zatrpan u ruševinama.“

„Pametan čovek. Ako bi svaki put kad nestane sa mobila zvao, račun bi ti bio taman da pokrije troškove gradnje manje hidrocentrale, samo tvoje“ – reče Predo.

„Valjda elektrane?“ – u nedoumici Robija.

„Ko da je važno kako se zove kad nikad ne radi“ – odmahnu Tomica rukom.

„Jesi  ti zaključo kuću?“ – pita ga Marina.

„Pa, ti si ostala da filuješ džepove parama, dok sam ja grejo auto“ – čudi se Tomica.

„Ja sam otišla pre tebe, da pokušam da ukrupnim  ovu artiju u trafici. Ti si osto da pogledaš vesti.“

„Valjda jesam“ – priseća se Tomica.

„Šta vas briga, vi sve pare nosite sa sobom“ – teši ih Živac.

„Jesi li il nisi, manijače?“ – nervira se Marina.

„Ne sećam se, Maki, pusti me. Ima Živac pravo. Šta bi nam uzeli, sve i da obiju?“ – moli je muž.

„Pa, na primer, tatine marke.“

„Nemačke marke?“ – radoznalo Mobi.

„Ne, taksene. Nemačke, koje druge? Dao nam na čuvanje, da ga neko ne opljačka. Svi znaju da je radio u Alžiru. I sad ovaj ne zna  je l’ zaključ’o“ – grize nokte Marina.

„Deco, deco, nemojte se svađati, pustite tate i pare. Puma, trkni opet do kuće, zovi distribuciju, da znamo šta čekamo“ – upada Crni.

„ Da znamo šta čekamo! Znači to radimo ovde, čekamo da dođe struja?“ – smeje se Mobi.

„Neću. Kad sam išo za glinericu, ona veštica  zeva u televizor i melje kako su svi sposobni muževi na vreme zbrinuli porodice, samo ja i dan i noć sedim ovde, ni pet para ne dajem što je rat“ – odbija Puma.

„Sad ne zeva, nema struje. Idi, možda je legla“ – hrabri ga Crni.

„Koje legla? Sedam dana sedi zavarena ispred televizora, sva se usmrdela. Sigurno sad sluša tranzistor, navukla baterija i sveća, sve pod krevet stavila. I konzerve ribe i dehidrirano povrće. Mislim, dehidrirano do sinoćne kiše.“

„Idi ti, Čubi, zovi“ – predloži Sofija.

„Ja ću da odem, al kako ćete znati šta su mi rekli? Ona moja  neće me pustiti da se vratim, plaši se da spava sama“ – pristaje Čubi.

„Pa, kako se ne plaši kad radiš treću?“

„Misliš, kad nije rat?“

„Pa da.“

„Pa onda nije rat, čega da se plaši?“

„A čega se sad plaši?“

„Pa rata, valjda, otkud znam. Nisam je ni pito. Samo se kljuka „bensedinima“, zato sam ja moje i doneo ovde. Sve bi mi popila.“

„Što ti je pandurski mozak. Kako se toga seti, svaka ti čast“ – divi se Puma.

„Sofi, dajder meni jedan. Nisam popio celo veče“ – prilazi Živac šanku.

„Gledaj ovo; čovek u ponoć pije prvi „živcolin. Jebo te nadimak.“

„Spiro, kad su mene prozvali Živac, ti nisi bio ni ameba. Ali, sve se menja, pa i ja...“

„Pa i strujno stanje“ – objavi Maćo.

„Pusti Olivera, Sofi, molim te. A ti, Spiro, utišaj televizor. Ili idi kući, već dva sata polaziš“ – javi se Neda.

„Nisam ti ja Sofi nego mama. A ti, Spiro, stvarno, ideš već tri sata, a nikako da odeš.“

„Ovakve usluge na svetu nema. Gazdarica tera gosta kući. Smetam li ja?“ – uvredjen Spiro.

„Ne smetaš. Samo zauzimaš stolicu, a ja levitiram ovde pored Marine, da ne zaoštravam situaciju oko nezaključanog stana... Sofi, evo ga Solana, pusti me, molim te, samo da mu kažem“ – preklinje Maćo.

„Rekla sam ti pa biraj.“

„Eto ti, Maćo; Drugim rečima, i ti se kupi i idi, oće žena da ostane sama u kafani; ne znam samo što li si je otvarala, kad ne voliš goste. Otvorili ljudi kafić, a jedva čekaju da se ratosiljaju gostiju.“

„Šta oćeš da mu kažeš, kaži meni, pa ću ja“ – pokušava Neda.

„Nikako. Oću ja da mu kažem u četiri oka, al kad mi Sofi ne dâ... i nema ga više, opet Milošević sere“ – iznervira se Maćo.

„Reče li vam Čubi šta su mu rekli iz stanice?“ –  pita Vojin Teodoru.

„Nije. Otkud  znaš kad nisi bio ovde?“

„Treće veče priča isto; preksinoć je bio američki špijun, prerušen u seljaka, sinoć žena franscuskog ambasadora, poreklom iz Ivanjice, al prodana duša. Ako nastavi, a ’oće, do nedelje će Maćo moći Solani u četiri oka da kaže to što ima, jer će ga lično Čubi uvatiti i dovesti ovde.“

„Sofija, daj mi rakiju, ne pamtim kad sam bio ovako trezan. Šta je, bre, ovo, kafić ili klinika Mejo? Kuva mi po stomaku ko da sam progut’o Nađu Komaneči.“

Sofija prilazi Maćovom stolu.

„Ustani.“

Maćo ustaje.

„Vidiš li liniju gde se sastavlja itison?“

„U ovoj pomrčini da vidi? Ja ne vidim ni itison, a pijem kiselu vodu, a ti od njega tražiš da vidi liniju“ – smeje se Robija.

„Vidim“ – odgovara Maćo.

„Raširi ruke, kao da ćeš da poletiš, i hodaj po njoj.“

„Da ću da poletim ko golub?“

„Da ćeš da poletiš ko golub.“

Maćo širi ruke, ide po liniji, do zida.

„A sad?“

„Sad natrag.“

Raširenih ruku, Maćo se, po liniji, vraća i staje ispred šanka.

„Vidiš! Daj.“

„Čekaj. Kolko prstiju ima?“ – maše Sofija rukom ispred njegovog nosa.

„Tri... četiri... tri... jedi govna i daj rakiju. Je l ovo test za astronaute ili kafana?“

„Kolko prstiju, Maćo?“

„Šes!“

„Evo ti, dupla“ –stavlja Sofija čašu na šank.

„E, fala što mi za rođene pare dade rakiju, posle tri sata – eksira rakiju – sipaj još jednu, dok si dobre volje. Evo ga opet Solana, oćeš da me pustiš sad, vidiš da sam najtrezniji od svih, samo da mu kažem.“

„Ne može. Uzmi rakiju i vrati se za sto.“

„Je l on tebi neki rod, pa ga tolko braniš? I otkud znaš šta oću da mu kažem, možda baš oću da ga pofalim za ovog anđela?“ – nije jasno Maću.

„Ne može. Idi kući, pa pričaj s njim cele noći, vidiš da je svaki čas na televiziji. Zar stvarno misliš da sam zaboravila kako si za vreme demonstracija, kod Periše u kafiću, pričo sa Slobom, kad je primio one studente iz Niša; jurio te Periša dva meseca, dok mu nisi dao lovu za  novi televizor.“

„Ih, bre, de se toga seti! Neću da razbijam, samo da mu kažem.“

„Kad si ušo, rek’o si da ćeš sve da porazbijaš“ – podseća ga Crni.

„To sam ja onako, zna ona. Nikad  čašu nisam ovde razbio, meni je ovo druga kuća.“

„A prva ti je kod Periše?“ – pita Crni.

„A prva mi je kod keve i ćaleta. Ja ne valjam drogu ko ti, pa da kupujem stanove svake druge godine. Ja sam, prijatelju, na čekanju, bednik sam ti ja

 „A ja, kao, kupujem stanove? E, ako ti nisam tristačetiri puta reko da mi burazer šalje pare, i da su obe garsonjere njegove, nisam ni jednom. Nego, u pravu si, bednik si ti, i đubre.“

„Alo, alooo...Koji vam je moj? Jebali vas stanovi i televizori. Jebo te Solana, Maćo; a i ti, Sofi, koji ti je to fazon, nije ovo bolnica. Daj čoveku da pije, ako traži, šta mu proveravaš psihofizičke sposobnosti, proveri ima li da plati“ – smiruje ih Robija.

„Nemam da platim“ – kaže Maćo.

„Najgori su ovi kao izlečeni. Robija, od kad je presto da pije, ljušti kiselu, i ima razumevanja za sve pijance sveta, ali ne voli ružne reči. Čudo jedno. Pij, Maćo, ali ćuti. Ja ću platiti, bar kintu imam“ – ne odustaje Crni.

„Šta ti je, Crni, večeras, a? Ostavi čoveka neka kaže Solani šta ima, nije on kriv što ti je opala prodaja poslednjih dana“ – posreduje Živac.

„Kako da mu ne opadne promet, kad apse ove što prodaju duvan. Njega bi streljali, da sad upadnu i nađu mu nešto. Stvarno, Crni, ako imaš robu, truba je da svi zaglavimo. Rekli su da će raditi racije. Vidiš da ni jedan klinac večeras ne priviri, a jurili te ko krstaša do onomad, kad zakasniš.“ – filozofira Mobi.

 „U jebo te, sve pobezvijalo“ – još uvek zagledajući glinericu šapnu  Braco.

Puma dolazi do njega, uzima mu glinericu iz ruku, izlazi napolje, vraća se i nastavlja da rešava ukrštene reči, uz svetlost sijalice od 15W.

„Šta uradi sa njom?“ – pita ga Braco.

„Bacih je.“

„Što?“

„Zato. Moja glinerica, moja stvar. Vojskovođa, pet slova?“

„Slobo.“

„Šešelj.“

„Pavke.“

„Koji Pavke?“

„Nebojša Pavković.“

„Aaa! Ne može. Drugo slovo „T“. „

„Tito sa dva o.“

„Draža.“

„Drugo slovo je „t“, čujete li me?“

„Stevo.“

„Koji Stevo?“

„Krajačić, tako nekako, onaj što je sjebo Tita.“

„Pa, on nije bio vojskovođa.“

„Nego?“

„Pa nego je sjebo Tita.“

„Jebem li ga, ako to nije vojskovođa. Ovaj maršal, vrhovni komandant, a ovaj ga sjebo. Šta je onda?“

„Strateg“ – dobacuje neko.

„Pet slova, ne sedam.“

„Probaj Atila.“

„Može, al ko je, sad, pa taj?“

„Nisi čuo za Atilu?“

„Možda i jesam, al sam zaboravio; nema veze, odgovara mi taj Atila. A izgleda i da jeste, jer sad  se uklapa, imam prvo slovo I za „prvi letač“ – Ivan.“

„Koji Ivan, Puma, šta to lupetaš?“

„Ivan Bekjarev! Pa Grozni, koji bi bio.“

„Puma, ko je bio Ivan Grozni, znaš li?“

„Prvi letač.“

„Na čemu je leteo?“

„E sad jebi ga.“

„Ikar, budalo, kakav Ivan.“

„Sad ne seri  ti, ja se bar iz ribe ne vadim, ako ne znam za ikara i jegulje, onda do moga“ – ljutnu se Puma.

„To o čemu ti pričaš, to je ikra. Samo vas slušam. Osnovne stvari ne znate“ – sažaljivo komentariše Robija.

„Osnovna stvar – ime nekog pilota? Pa, u ovom momentu ih je hiljadu iznad nas. Da ne preteruješ malo, Robi?“ –  pita Živac.

„Šta ćeš, brate, nismo svi imali sreće da robijamo sedam godina, i tako se obrazujemo, ko ti“ – ne ostade Puma dužan Robiji.

„Pa da, to i kažem. Znaš ti što sam ja bio na robiji, Pumče; iz istih razloga zbog kojih se sve ovo i dešava. Al tad sam bio petao koji je prerano kukuriknuo. I ne mislim da sam nešto preterano pametan, daleko bilo, ali, slušajući vas, tebe, na primer, vidim gde sam. Ne, ne gde sam - vidim gde nisam, gde mi nije mesto. Ovde, s vama, s tobom Puma, nemam šta da tražim. Naplati, Sofija, idem.“

Plati i ode.

„Što otera čoveka, Puma, kad znaš da je ležo zbog onih slika sa šubarom i kokardom? Pa ti ideš na Ravnu Goru ko u Meku, svakog maja?“

„Ma, ko ga jebe, na kurac mi se popo s njegovom pameću.  Uostalom, zabole me da l je bio u zatvoru, a i zbog čega. Neću da mi drvi svako veče jednu te istu stvar. Preko klinca mi je.“

„Tebi da drvi? Pa, nemoj ti dolaziti. Otera jedinog čoveka sa parama, jebem te ludog, jedinog koji ne balavi pijan... e, ne mogu da verujem, ovde svi imaju veća prava nego ja“ – trlja Sofija  krpom po šanku i psuje.

„Sofi, eno ga Solana...“

„Joj Maćo, umukni više, ko Boga te molim! Znaš li da mi dođe da sutra odem i prijavim godišnji odmor. Da zatvorim ovaj burdelj, ne mogu očima da vas gledam.“

„Mama, kad se vraća tata?“

„Ne znam, Nedo, do sad je trebo da stigne. Ko zna kako je na putu.“

„Stvarno, de je Miloš?“

„Odvezo kevu u Beograd, vraća se u Nemačku. Nema žena živaca za ovo. Kad god dođe, ovde neko sranje; il demonstracije il restrikcije il inflacija il rat il mobilizacija. U podne je trebalo da joj krene bus za Berlin, ne znam što li ga još nema... Evo ga. Baš sad pričam o tebi.“

Miloš ljubi ćerku, okreće se prema ženi, traži pelinkovac, seda na Robijinu stolicu, vadi cigare, upaljač, baterijsku lampu, ključeve od kola, još dva upaljača, manju baterijsku lampu, mobilni, novčanik, futrolu sa dokumentima, futrolu sa naočarima, hemijsku olovku...

„Eeej, gazda, lakše malo, de da stavimo piće.“

 „Pustite me da iskipujem ovo; Sofi, stavi mi kafu. I daj mi taj pelinkovac. Jebem ti i Beograd i život.“

„Tata, ti reče da babu voziš samo do Beograda?“

„Misliš, vozio sam je do Berlina? “

„Šta se radi na putu?“ – pita znatiželjno Mobi.

„Paaa… u pet smo krenuli, u dvanaest joj je polazio autobus, a bacio sam se pod njega da je primi unutra. Sedam sati smo se zajebavali. Nema mosta na kom nema milicije; stoje -  ko nešto osmatraju. Zaustave kolonu, nije bezbedno, čuju se avioni, stojimo, stojimo...Onda, kao, maše onaj jedan „ajde, može, sad je bezbedno“, krenemo tri kilometra, benzinska pumpa, opet ista slika, opet stani, opet avioni, opet jedan osluškuje, a drugi nas značajno gleda, pa onaj što sluša mahne, pa mi krenemo... Da te šlog drmne. Pita keva: „Sine, šta ovi rade, ko Indijanci su, ovaj samo što ne legne na zemlju. Pa ja kroz prozor vidim avione, još od kad smo pošli?“, ja kažem...“

„Ne, mama, on je kauboj, ovi gore su Indijanci“ – pomaže mu Mobi.

„ ...jok, nego ne znam, mama, to su, valjda, naši avioni, ti što ih ti vidiš. Nego daj da te smestim u bus i putuj, nemoj nas ništa zvati, ni da javiš da si stigla, ni da vidiš da l smo živi. A ako čuješ da više nismo – ko da jesmo, mala razlika.“

„Nikaka razlika“ – za sebe komentariše Maćo.

„... Ona se rasplaka, oće da se vratimo, neće ni ona da ide na sigurno, ako mi ostajemo, brlja nešto po tašni, vadi pare iz šteka, daje mi, pita kako bi i mi mogli sa njom, pita me kolko imam godina, zamisli, ne kapiram je, posle svatim da je u vezi mobilizacije, još se seća kako su me jurili kad se zaratilo. Kaže nismo se čestito ni videli ni ispričali, a već se vraća, planirala da ostane do Uskrsa. Pa izvadi još para; „Mama, ja kad bi te vozio do Berlina, primili bi me Nemci oberučke, s tolko para, bez obzira što sam Srbin; uzmi ovo“, jok, ona samo plače i odmahuje glavom. Pa joj muka, pa bi da stanemo, da negde popijemo kafu.  Ugledam jednu kafanicu, parkiram, izađosmo; Odakle li se ker stvori – „A, pa ne sme tu da se parkira, znam li da je rat...“

„Vidiš, kažem ja kako su oni pametni. Zna čovek da je rat“ – opet Puma.

...kažem da sam načuo nešto, al da smo stali zbog kafe, ne zbog rata; e ne može, tu treba da se parkira cisterna sa gorivom za jedinicu na položaju, upalim auto, keva moli da se ne svađam sa njim, uhapsiće me, ćutim zbog nje, samo mu namignem, ko Maćo iz izloga, krenemo, stanemo, avioni, opet jedan osluškuje, al sad ih trojica, drugi gleda,  treći kontroliše tehničku ispravnost auta u koloni...“

„Lažeš!“ – ne izdrža Tomica, vlasnik krša.

„... Ne lažem. Stade džip, istrča lik, prilete dokonom što zvera, šapnu mu nešto, onaj ko uboden dotrča do kontrolora, pa zaždiše, sva trojica, u maricu… neki mučenik iz crvenog „keca“ potrča za njima, viče „Druže, vrati mi vozačku i saobraćajnu“, izbaci mu drug kroz prozor i odoše. Kolona ostade da stoji. Drži onaj izgužvana, blatnjava dokumenta, okreće se i pita, ne znam ni ja koga „Šta ćemo sad? Kako da znamo  je l  bezbedno?“. Tu i keva poče da se smeje. Ne prođosmo ni pet kilometara, stoji  tip i maše li maše. Pita ona „Ko je, sad, pa ovaj?“, „Otkud znam, zanemari ga, maše ko god ima bar jednu ruku“, kad – čovek stopira. Vidim torbe pored njega, a i nije u uniformi...“

„Ne bi mu stao da je bio u uniformi? – pita Čubi.

„Ni lud. Potrpa torbe i uđe, i on do Beograda. Priča da radi u Minhenu, napravio kuću na Rudniku, dolazi dva puta godišnje, baš za Novu godinu dolazio, sa familijom. Pre neko veče zove ga stric, priča mu šta se dešava, savetuje da dođe, i skloni vredne stvari...

„...fala ti, al de da ih sklonim, sem na leđa da uprtim nameštaj, i televizore, tepihe… skoro tries  godina sam  ko hrčak dovlačio... Pričam sa ženom, ona kaže da ujutru kupimo nešto hrane i lekova, pa da trknem do sela, trebaće ljudima, a i da im dam malo para, znamo da nemaju...“

„Ko nema para, seljaci?“ – prenerazi se Predo.

„... i uradim ja tako, i dođoh preključe, razdelih po familiji sve što sam doneo, kad sinoć, zvoni moj brat od strica. Ja već lego, moram jutros nazad, dao mi gazda samo četiri dana, ni to ne znam kako je pristo. Otvorim, mislim došo da se još jednom pozdravimo, il zaboravio nešto da mi kaže...On pita de mi je auto. Vraćo se iz kafane, vido da mi nema kola, a već smo se pozdravili, i reko sam da ću ranije da legnem, pa ko veli, da vidi … Kad tamo, ukrali mi auto, čoveče...“

„Jesi vido? Seljačka posla!“

„U onoj pomrčini, oni ukrali beemvea. Uđe on, vidi da će da me udari kap, gleda me sažaljivo, al pita „Jeli, kako ti se isključuje ovo osvetljenje ispred kuće? Bar da si to sproveo i pozadi, do garaže?“ „Otkud znam kako, majstori napravili da svetli, bar donekle kuću da čuva“ a on „E, vidiš, moram i to da ti kažem, ako nekako umeš, batali ga, isključuj kako znaš. Svetozar iz Švajcarske, i on  to sproveo u dvorište, večeras mu seljaci sve porazbijali.“

„Pa majku im jebem seljačku, oni kad ne mogu da ukradu, razbiju“ – pobesneo ja...“

„I ne pobesneo, nesrećnik. Al ako, nije mi ga žao, kad donosi pare seljacima“ – dobacuje Predo.

Kaže brat „Jok, bre, nego mu se palilo kako se smrkne, a vidiš da moramo i prozore da pokrivamo, da se ne vidi svetlos. Kod njega sijalo, ovi ga dva dana zvali da dođe i  isključi, on nije mogo da veruje da ga neko zove da prevali tolki put da utuli struju, pa nije ni došo, i eto mu sad.“

„ Vidim da priča o foto-ćeliji,  pa zovi električara...“

„Pa, kad nije imo onu glinericu, što je Puma baci.“

„... zovi aerodrom, zovi sve prevoznike za koje sam  čuo, zovi ženu...Trenuo nisam. Obeća mi jedan prevoznik da će me primiti, u jedan polazi ispred JAT-a. Niko od mojih goriva nema, da me odbaci do Beograda, više od sat vremena stajao sam onde i zaustavljao svakoga ko naiđe, prvi vi stadoste.“ Nađoše keva i on zajedničku temu, zajedničke poznanike, a u dva kraja Nemačke žive, srpska posla. Raspričaše se, stadosmo još jedno pedeset puta, ulazimo u Beograd, nešto ispred pola dvanaest. Kažem mu da prvo vozimo kevu, a posle ću njega odbaciti, ima vremena. Stigosmo i do stajališta, autobus kreće... Istrčim, mašem, stade majstor, otvori prozor, pričam ja ko navijen, objašnjavam, otvori on vrata, počeše keva i onaj čovek da ubacuju stvari, ne izlazi šofer da otvori prtljažnik, ne znam ni da l poljubih kevu, ode bus. Vratismo se u kola, krenusmo ka JAT-u, stigosmo i tamo, izađe ovaj,  poče do neba da se zahvaljuje, izađoh i ja i sa njim se izljubih, kad on pita „De mi je plava torba?

“I torbu mu seljaci ukrali?“ – prekrsti se Predo.

„Brljasmo po  kolima, tražismo  – nema je. Seti se on u zlo doba. „Ja sam tvojoj majci u onoj pometnji ubacio i moju torbu.“ Razmenismo telefone i adrese, da mu keva pošalje torbu, ode čovek, a ja pođem kod kuma, da se malo odmorim. Dođem do njegove zgrade, sat sam tražio gde da parkiram, zvonim, izlazi Tamara...“ Tatu su sinoć mobilisali, a mama dežura u skloništu, takav raspored dobila u bolnici“... siđem dole, ne mogu da krenem, zagradio me vojni kamion, utovaraju neku ćebad... da ne dužim, popio sam kafu tek kod Kleca u Lazarevcu, oko tri, a vidi, sad prošla ponoć.“

„Od tri do sad putovo si od Lazarevca?“

„Ma, tek sam oko pola osam krenuo... ubacili smo tri metra drva i tonu uglja, okrečili podrum, ispraznili kacu od sto kila... Kaže „Izvini, Miks, al nikog da pomogne. Il su negde otišli, i’ su ih pokupili, il i sami rade isto, naišo si ko kec na desetku“. Mrtav sam, života mi. Samo da nešto jedem, čini mi se da ću dva dana spavati. Šta se ovde događa?“

„Ništa. Nije mi jasno, celo veče šiba  kajron da bombarduju centar Beograda, a ti pričaš o torbama, kacama sa kupusom i drvima. Vide li negde zgarište, spaljeno obdanište, sravnjenu školu, ima li patriotskih snaga na mostovima?“

„Vido sam nekog čiču, palio korov na njivi, pa mu vatra uvatila motokultivator. I on stao pored puta i maše, a stali i mi, zbog milicije.

Pita ima li neko vatrogasni aparat, svi mrtvi ladni, i patrola, i mi iz kolone, ostade čiča, verovatno već na zgarištu“ – priseća se Miloš.

„Lažu, znači, komunjare. Kad reče motokultivator… devedeset treće odemo mi kod tašte u selo. Zamislite mene u selu! Al deca još nisu pošla u školu, žena na čekanju, jedini ja radio. Primo pet maraka mesecima, kasnije i manje, tast umro, tašta sama, ima stoke, ima zemlje za obrađivanje, pomaže nam kolko može, al i pored toga ne možemo kraj s krajem da sastavimo. Potrpamo najosnovnije u torbe i kofere, i krajem oktobra preselimo se. Prvih dana, ja sa komšijom kolima dolazio do grada, al ode i on na čekanje...“

„Možeš li nekako da me povežeš s njim, ako je još na čekanju, da ga pitam šta čekamo. A možemo i sindikat da osnujemo?“ – pita Maćo.

„Pa, to bilo devedeset treće, možda je i umro do sad, nije mogo više da čeka“ – razmišlja Živac.

„Ne voze autobusi – ignoriše ih Predo -  nestašica goriva, predloži meni tašta da idem traktorom do Morave, i da ga tu ostavljam, jer je neregistrovan, a odatle peške kružnim putem do fabrike. Nikad traktor nisam vozio, al daj šta daš, valjda ću umeti. Sednem ujutru, prvo sipam iz pljoske naftu, stignem do Morave, uzbrdica neka, okrenem ga u rikverc, parkiram tako da po povratku krene nizbrdo, ako neće da upali, potkočim sa dve kamenice da se ne otisne u Moravu, izađem na kružni put, još tri kilometra do fabrike, pa kroz kapiju pa još kilometar i malo više, milina. Poispadale mi plombe, rastresli mi se bubrezi, znaš kakav je seljački put, a stalno traže pare za asfalt, jebem im mater seljačku. Odradim osmicu, krenem natrag, stoji traktor, sklonim kamenice, sipam naftu, upalih, skrenuh srećom pre Morave, izađoh na put, pođoh ka kući, pao sneg tog prepodneva, klizavo, ukočio se od zime... Dolazim do moje kuće, upaljeno svetlo ispred, vide me tašta, istrča na kapiju, „zete, zeteee!“, projezdih ja, ni kočnice, ni gasa, niti znam ima li to uopšte. Sav se sludeo a nigde da okrenem. Seljački put put ide pravo u pičku materinu, a ja putem. Nestade nafte. Siđoh,  izađe čovek iz obližnje kuće, pita šta nije u redu, ništa nije u redu al nema veze, donese on u flaši naftu, sipah. Jok, neće pa neće. Nije do nafte. Šutnuh traktor dvatriput, kad trči tašta putem. Jadnica, sva zadihana, spala joj marama, drži kanisterčić nafte u ruci. Sipasmo i tu naftu, vratismo onom čoveku, opet se ja popeh, opet neće, moli me tašta da idemo kući, a ona će potražiti komšiju da pogleda šta nije u redu, odavno nije vožen. Pođosmo kući, naiđe taj komšija, ispričasmo mu problem, pristade on da ode da pogleda, pa ako upali i da ga doveze. Stigosmo tašta i ja kući, kaljavi, smrznuti, dok sam se opro, presvuko i jeo, pola osam, stiže i komšija, popravio traktor ali ne sasvim, fali deo a teško ga je naći, a i skup je. Pa dok ne zamenim, da sipam nafte samo kolko mi treba do destinacije za koju se odlučim...“

„Kakve destinacije? Jesi ti išo u fabriku s njim ili...?“ – ne razume Spiro.

„...zahvalih mu se ja, ode čovek, tražim kamenice za potkočivanje, nađoh tri kod bunara, jedva ih tašta i ja dokotrljasmo i popesmo na traktor, onako zaleđene i mokre. Nađe ona i neko staro ćebe i gunjeve, da stavim na sedište da mi bude mekše, i da amortizuju rupe na putu, nađe i kapu „ušanku“, nikad do tad to nisam vido, donese i gumene ribarske čizme iz šupe, zna kako je kaljavo pored Morave. Već ponoć. Navih  sat da zvoni u pet i sruših se u krevet; preko noći napado sneg jedno dvaes santima, kad sam usto ujutru došlo mi da se ubijem. Sednem na traktor, upali odma, stvarno čovek popravio, dođem do Morave, popenjem ga uzbrdo, u rikverc, ostavim da radi dok ne nestane nafte, posle pet - šest minuta ugasi se, ja sav srećan...“

„Ala si ti bio srećan te zime, treći put već to ponavljaš.“

„ ...dobro, zadovoljan  što umem da procenim, siđoh i počeh da skidam kamenčine, prva bućnu pravo u Moravu, druga pravo meni na nogu, sva sreća da sam imao gumene...“

„Slušaj  ga. Kaži nam odma kraj, jesi li umro od sreće na kraju?“

„Pomoglo mi što sam imo gumene čizme i dvoje vunenih čarapa. Treću kamenicu stavih iza točka, a onda i onu što me osakati. Opet izađoh na put, opet pravac fabrika, opet odradih šihtu, pa natrag na traktor, pa verglah jedno pola sata, doduše nije bilo ladno, oko minus pet. Upalih, skretoh  pre Morave, izađoh na put, vidim prve kuće, vidim i moju. Na putu se postrojila familija, natrontani ko Eskimi, mašu mi, mašem i ja njima. I prolazim, jer još nije nestalo nafte. Još kilometar vozim, stade traktor, siđoh, pristigoše moji, vadim pljosku da sipam naftu, smrzle mi se ruke, ispustih je, razbi se, u kući onog čoveka, što mi juče dade naftu ne gori svetlo, dogurasmo traktor do kuće, parkirasmo u dvorište, uđosmo, nema još ni sedam. Nacepam familiji drva za sutradan…“

„Bog te ne jebo, božmeprosti, što li je meni samo to u glavi? Da ćemo morati zbog ovog ludila da se evakuišemo u neko selo, i da ću da cepam drva seljacima, u znak zahvalnosti što su nas primili. Neko se plaši epidemije, neko gomile smrdljivog naroda, neko urušenog skloništa, a ja u tripu da ću cepati drva“ – prekide ga Miloš.

„Je l umeš da cepaš drva?“

„Taman ko da vezem Vilerove goblene. Odakle da umem? “

„Ima u selu mnogo gorih poslova; Da prosipaš govna po njivama, da čistiš štale i kokošinjce, ili septičke jame, da…“ – sa uživanjem poče da nabraja Živac.

„Dosta, bre, Živac, ogadi mi život. I šta bi dalje, Predo?“ – prekide  Sofija nabrajanje.

„ …odem u  kupatilo, večera, krevet. Ko gospodin čovek da se naspavam do sutradan, a sav zadovoljan kako sam već prvog dana organizovo. I tako sve do kraja januara devedeset četvrte“ – završava pričicu Predo.

„Čoveče, da ispriča još neki dan…“ – brišući suze od smeha, reče Miloš. „Mi smo u to vreme držali kafić pod kiriju, baš kod tvoje fabrike. U kraju sve suv manijak, života mi. Puni love, niko ništa ne radi, i dan i noć  sede kod nas. U ono vreme sam ja imao pazar po šesto marona dnevno, ali kući nisam ni išo, čini mi se. Kad je počela zima, jednog jutra izbacujem neke gajbe u dvorište, pogledam prema stajalištu gradskog busa, jer je bilo nekoliko momaka, koji su redovno dolazili na vruću; iz nekog sela, zaboravio sam kog, putovali... Staje motokultivator, a na njemu sedi desetak likova. Onaj što ga vozi  siđe nekako, ali ovi na prikolici ne silaze. Sede. I sede... Stiže neki bus, pokuljaše bednici napolje, prolaze pored kultivatora, oni i dalje ne mrdaju. Niko. Spustila se magla, promiče sneg... Uđem u kafić, obučem jaknu i pođem tamo. Dok sam prilazio, pomeri se nešto na prikolici. Stiže još jedan bus, izađoše i ovi što dolaze na vruću, vide me jedan, pita gde ću. Zovnem ga da pođe sa mnom, stigosmo do kultivatora. Tri žene i šest muškaraca sede na dve drvene klupe, umotani u marame, šalčiće, sa kapama, rukavicama, muka da te uvati. Onaj što je dovezo kultivator, petlja oko fara. Priđem mu, pitam odakle ide, on reče neko selo, posle mi kažu da je desetak kilometara odavde. Pitam što ovi ne silaze, on kaže „Čekaj da se malo otkoče“. Crko ako lažem. Ni ja ne volim seljake, al tad me duša zabolela. Jedan grljaš, sa šubarom, poče da mrda, skapirah da sam njega i  malopre video da se pomera, najžilaviji, valjda...“

„Il se najbrže topi – Somboled“ – smeje se Neda.

„...il se najbrže topi. Uglavnom, migolji se on na klupi, i kaže meni: „Prijatelju, pruži mi ruku, da prekoračim ovu dasku, a tebi ću se majke najebati  ako preživim.“ Pružim mu ruku, smandrlja se on nekako, priđoše i ovi što su pošli na kuvanu rakiju, povadismo narod iz prikolice, svak drži po nekoga, da se ne sruši. Počeše da se otkravljuju i ostali, smešno meni u pičku materinu, pitam tipa

„Je l ovo tvoje?“

„Jeste – kaže faca – moje je, jebem li im mater gejačku. Cele nedelje sam sâm dolazio na poso s ovim, a oni kukali kako sam džukela što ih ne povezem, nego pešače, jer nikad busa nema. Ja stavio klupe, oni posedali,  ja im, normalno, uzo lovu za gorivo, jok nego džabe da ih vozim. I slušaj sad njega, oće, valjda, klimu da ugradim u kultivator. Još im lepo kažem „Ljudi, ladno je, mene je produvalo za sva vremena“, oni kukumavčili, dok ja nisam totalno rasturio prikolicu i doveo je u ovo stanje, a sad im ne valja. Ova Milena kaže da je njen muž sinoć izračuno, da bi za te pare, što ih meni daje, mogla taksijem da ide na poso . Mogla bi, al pet dana, a sa mnom može ceo mesec. Al stoka seljačka, šta da ti pričam.“

Vratih se  u kafić, sa mnom i oni što piju vruću, pričamo ovima unutra, a jedan momak kaže „Ih, nisi ti prošle zime bio ovde, mi smo se skupljali na stajalištu i kukali od smeha, čime su sve dolazili zbog plate  manje od pet maraka mesečno, jebo ih pas...“

Čuje se Predovo kašljucanje.

„...umesto da sede u toplim kućama, jedu pršutu i piju domaće nekršteno vino; ko ih jebe, da znaš da ću da ih žalim. Jedan ludak je biciklom dolazio, ej, čoveče, na minus deset, on je bajsom dolazio iz nekog Pizdukovca. Ovi iz obezbeđenja zabranili da uvoze „prevozna sredstva na dva točka u krug“, keve mi, tako pisalo na kapiji.  Pa on, kad siđe sa bajsa, ode i drmne dve rakije pred pečenjarom, pa se vrati, pa počne da vezuje bidžu za banderu, imo na bidži korpu, a u korpi neke silne lance, valjda poskid’o sa bikova. Jutranji cirkus, kažem ti. Uoči Nove godine, na banderi zalepili iz Distribucije upozorenje „Zbog radova na dalekovodu, zabranjeno vezivati konje i konjima bicikle za banderu“. Umro ako lažem, sve zvanično, sa sve pečatom. Kojoj li je budali palo na pamet, da mi je znati. Stiže onaj, sjaha sa bicikla, pročita zabranu, pa izvadi naočare iz neke prnje, što je obuko, pa pročita opet, sede na bidžu i ode. Zaboravi i platu i poso, ode čovek, a ako mu je vredeo onaj bajs tri banke, pljuni me.“

„I?“

„Pa ne znam, nismo ga više videli. Al smo se nagledali drugih budalaština. Podelili smo se u dve ekipe, jedna ujutru išla, a jedna u tri, kad završavaju rmbanje samoupravljači. Brate, da ih tad vidiš... Redovno su ljuljali gradski bus  ko kolevku. Jednom ga i oboriše. A tek linijske taksije kad zaokole, po dvaes oće da uđe. Zamisli scenu... stiže linijski, dve čete se baca na njega, gužva ko na „Marakani“, taksista bio nešto nervozan tog dana i pripali, neće da čeka... Kad za njim trči čovek, sa sve zadnjim vratima od taksija, urla „Majstoree, ostala ti vrata!“... Izađe majstor...“Što mi odvali vrata, orangutanu?“... izbi tuča...

„Te zime Neda slomila ruku, Miloš radio po ceo dan, ja bila sa njom kod kuće, dolazi jednog dana Ljubiša, ko iz uličnih borbi da ide... Izgažene cipele, iscepan rukav na jakni, u džepu od košulje, ispod jakne i džempera, imo hemijsku, i ona se slomila, iscurelo punjenje, budibogsnama na šta je ličio... – priča Sofi.

„Ljubiša, što si takav? – pitam ga.

„Kakav?“

„Vidiš li na šta ličiš, Srbine?“

„A to. Pa došo sam gradskim, nije mi danas došlo vozilo.“

„Koje vozilo?“
“Pa moja bela volga.  Nema ga danas, mora da mu je klinac bolestan, nešto je ovih dana kašljuco. Sumnja vozač na bronhitis.“

„Ljubiša, sumoši se, kaka bela volga, kakav tvoj vozač, kakav bronhitis“, razmišljam je l je pijan il lud.

„Sofi, bre, i ne viđamo se čestito, pa ne znaš; imam ja taksi, svakog dana se s njim vraćam s posla. Bela volga čeka pred fabrikom, upoznali se majstor i ja. Čuj upoznali! Sprijateljili!  U tri i pet sednem pored njega, zagrlim ga...“

„Šta uradiš?“

„Zagrlim ga.“

„Što grliš taksistu?“
“Pa, jedino tako može još jedno da sedne pored mene. Zagrilm ga, uđe još neko napred, petoro sedne pozadi, krenemo... majstor Đole vozi, ja menjam brzine, taman mi menjač na ruku – uživancija, a cena ista ko karta u gradskom. Al danas ga nije bilo, mora da mu je mali bolestan. Pa sam došo busom.“

„Pa što ne dođe drugim taksijem?“

„Seko, ti očigledno nisi  skoro putovala od moje fabrike do grada, ni jednim prevoznim sredstvom, čim me tako nešto pitaš.“

„Bato, ja u tom kraju držim kafić, znam kako izgleda dolaziti od tamo do ovde“ – raspričali se nas dvoje, ko fanovi formule jedan.

„Znaš li da je taj kafić kao uklet? Od kad ste vi otišli, iljadu ga iznajmljivalo i nikom nije išlo.“

„Bolje što im nije išlo nego da im je krenulo ko nama… Zaposlili neku klinku, slatka mala, al opičena ko zvečka, više sedi po krilima nego što nosi piće. Posle nekolko meseci – ona u drugom stanju. Ko je otac, ne zna se. Jedno veče došo njen ćale, seo pored vrata, i ko god uđe, on ga uvati za rukav: „Jeli, misliš li ti da ženiš moju ćerku, il da rađa kopile i sve nas osramoti? Znaš li da ću sad džigericu da ti razmažem po patosu?“ I tako redom. Sednem pored njega, pokušam da mu objasnim da to nije način; on Hercegovac, zastavnik u penziji...

„Alo gazda, ima ovde dece oficira“ – opominje ga Maćo.

„...pre bi onoj banderi za vezivanje bajsova objasnio. Sutradan – isto. Ajde što opade promet, nego što se pròču po kraju, pa počeše žene da dolaze, da se raspituju ko je otac. Zastavnik svakoj kaže „Ne znam ja, gospođo, moja ćerka kaže da je Vašeg muža, a Vi vidite sa njim“, pa onda ova ode kući da vidi, pa onda dođe muž, pa... da vam ne pričam... Ufitiljili mi, klinka neće da abortira, i dalje se ne zna otac deteta a njen i dalje ne izbija iz kafića, osto mu još samo ja, al ne sme od Sofije i mene da startuje. Jedno veče dođe Peđa, vlasnik lokala, i ja mu kažem da od prvog prestajem da radim, i tako odosmo odatle.“

„Šta bi s konobaricom, rodi li dete?“ – pita Mobi.

„Rodila ćerkicu. Otišla od svojih privatno da stanuje, vidim  je u gradu, pitam de radi... reče ime nekog ćumeza, žali se da joj malo plaćaju... Meni baš tad konobarica otišla, Sofija radila , al  de da ponovo zovem budalu. Pita kako nama ide, stojimo i pričamo, naiđe momak, znam ga iz viđenja, javi nam se, prođe, ona meni kaže „On je otac.“

„Čij otac?“

„Moje ćerke.“

„Čekaj malo, ovaj nikad nije ušo ni u jedan lokal koji sam držo. Kako on, zar nije neko od onih sa raskrsnice?“

„Ma, jok, bre, to se ja zezala. Ovaj je sportski tip, u teretani sam ga upoznala i tako smo se smuvali. A ono tamo sam lagala, provale radi, da ubacim buvu kretenima.“

„Pa ti vidi, pola njih bilo pred razvodom, a ona se zezala.“

„Sofi, evo ga opet Solana...“

„Miloše, kaži mu ti, molim te.“

„Šta da mu kažem?“

„Za Solanu – to mu kaži.“

„Za Solanu! Jebo te, Maćo, kako možeš da budeš za Solanu, ko da si lud?“

„Ma ne to, nego oće da kaže nešto Solani.“

„Sad više ne mogu, ode“ – tužno će Maćo.

„Šta oćeš da mu kažeš?“ – radoznao Miloš.

„Nemoj ga pitati, molim te. Pope nam se na glavu celo veče sa Solanom“ – zavapi Sofija.

„Pa, da si me prvi put pustila da mu kažem, ne bi vam se peo na glavu. Al ne daš.“

„Stvarno, Maćo, šta?“ – opet Miloš.

„E, popeste mi se na glavu s tim Solanom. Nemoj sad da se pokupim i odem“ – preti Maćo.

„Ali Maćo...“ – ne može da veruje Sofija.

„Šta - ali Maćo - šta? Ponašaš se ko da sam u KaPe domu. Ne može rakija, idi po liniji, leti ko golub, broj prste, sedi, ustani, vrati se, kreni, ćuti, ne razbijaj, a nisam ni razbijo. Popij ta dva najjača „smeška“, nemoj na goste da se istresaš.“

Miloš okreće glavu od Maća ka svojoj ženi, pa natrag.

„Nagovaraš ljude da guraju prste u živu struju, da se penju na banderu, za glinericu kažeš da je lincura...“

„Nikad čula za glinericu. Znam za probnu lampicu“ – prekida ga Sofi.

„...ogovaraš Pumu kako vaspitava taštu metlom“ – nastavlja da ređa Maćo, dok Sofija od smeha ne može da progovori.

„Šta se dešava, oće li mi neko reći? Maćo, koji ti je moj?“

„Evo ga opet. Ako me sad ne pustite, grešni ćete umreti, svi odreda“ – potrča Maćo ka televizoru, ali potrča i Miloš za njim. Uhvati ga za ruku i vrati na stolicu.

„Ne prilazi televizoru i ne razgovaraj sa njim, misliš da sam zaboravio kako si kod Periše objašnjavo Slobu o onim Nišlijama što su tabanali, dok se on izležav’o na kanabetu.“

„Pa te posle Periša jurio dva meseca, dok mu nisi dao lovu da kupi televizor“ – dodaje Neda.

„Au, kaka ste to porodica, ko slonovi pamtite. Upiši me, Sofija, platiću ti kad gazda isplati čekanje. Odoh, dosta mi je za večeras.“

„Daj, Maćo, zezaju se. Sedi, bre, opet će Solana“ – dobacuje nekoliko njih.

„E pa meni nije do zezanja. Nek sam pijan, u stvari nek sam bio pijan dok ne dođoh u ovaj sanatorijum, al nisam zaboravio da sam, kolko pre tri-četiri sata teo da ubijem babu u skloništu. Nisam siguran de je to bilo, al babe se sećam, ko da je gledam. Pozno bi je međ  iljadu. Ima ovde (pokazuje na levi obraz) mladež, četiri crne dlake iz njega rastu, oštre ko koplja. Pored nje kesa s lekovima, pumpica za astmatičare, sedi na ćilimu, možda je i leteći, nije ni važno. Ja tražio Žika...“

„Jebi ga, Maćo, tražio Žika u skloništu. Kome pričaš?“ – dobacuje Braco.

„Vama pričam. Reko mi Žiko da će biti u nekom skloništu, reko mi i u kom, al ja bio pijan, pa zaboravio. A u sklonište je danas otišo, jer tri noći nije spavo zbog babe, kevine keve. Kaže jadan, kako zatvori oči, baba ga drma i moli da ne zaspi, plaši se aviona. Tako dan i noć, ne pušta ga s oka, dva dana nije cigaru zapalio, nije mu dala da izađe do trafike. Danas oko podneva oborio je san. Žiko me zove, šapuće, jedva ga čujem, priča mi to za babu, pita može li kod mene da spava. Da se iskrade, dok ona spava.  Pitam gde su mu matori i brat, što je oni ne čuvaju? Neće baba nikog drugog, samo Žika. On je u gardi služio vojsku, jedino u njega ima poverenja, sumnja da su joj ćerka i zet italijanski špijuni. Kažem mu da je i kod mene slična ludnica. Neka dođe, al čisto sumnjam da će oka sklopiti. Moj ćale, ko Pumina tašta, samo sedi ispred televizora i šalta kanale. Došla i ona udovica sa trećeg sprata, strah je da bude sama u stanu, a kod nas i tako uvek neko budan. To bilo još u utorak -  eno je, danas kad sam pošo od kuće, ona legla na otomančić u kujni i zakuntala. Ode do stana samo da se presvuče. Kod nas i klopa. Donela, doduše, pola džačića brašna i dva kila šećera. Jadna moja keva, ni da joj kaže da ide, ni da je gleda u kujni, ne može vrata od špajza da otvori. Donela baba neku torbu, i malo – malo, pa viri u nju. A spustila je pored sudopere, ne može da se prođe. Pa hukne „Joj, deco, šta će izaći iz ovog čuda!“ Keva prevrće očima, oni moji mentalci se smeju, ćale je gotivi, muž joj bio njegov kolega, oficir. Pijandura bio, sećam ga se ja, dok sam bio klinac. Plava baba od batina večito bila. A sad kaže „E, da je moj Tošo živ, drugu pesmu bi ja pevala, al uze ga Bog mladog, i ostavi mene da se mučim, kamo sreće da sam ja umrla, a onakav čovek da je ostao“, pa izvadi iz torbe vazdan lekova svih boja i veličina, i traži od keve malo vode da ih popije. Valjda da što pre umre. Folirant baba. Sve ja to ukratko Žiku ispričam...“

„Ukratko? Ukratko? Nisi mu reko koje boje je imo oči Tošo, ni koje su boje  lekovi što  baba pije“ – nervozno dobacuje Crni.

„Šta ti je, bre, Crni? Pusti čoveka, pa i tako bezjačimo ovde. Malo lake konverzacije nikog nije ubilo.“

„A ti oćeš ukratko? Dobro. Pa eto, odoh, videh babu i dođoh ovde“ – reče Maćo.

„Što si išo u sklonište? Da vidiš babu?“

„Izašo malo na vazduh.“

„Mogo si i pred zgradom da stojiš i dišeš.“

„Mogo sam.“

„Pa, što si išo u sklonište?“

„Da vidim babu, pa da dođem ovde.“

„Vidiš li šta si uradio, Crni? Pričaj, Maćo, pusti ga“ – moli ga Miloš.

„Ni mrtav. A i nema šta da se priča, sem ukratko – otišo do skloništa, vido babu, i došo da referišem Crnom.“

„Ajde, Maćo, molim te, pričaj meni, pusti ih“ – moli ga Neda.

„...On onda kaže da će da ide u sklonište, da spava, ne može na nogama da stoji od umora. Pitam  kako misli u toj galami da zaspi, kad mu jedna baba smeta, a on, kukavac, kaže „Maćo, nisi mi vido babu poslednjih dana, to više nije ona baba, ko da su mi je zamenili i poturili neku zaposednutu demonima. U skloništu su nepoznati, ne moram da ih čuvam, mogu da ih oteram u pičku materinu i da se okrenem prema zidu i spavam“. Zato sam večeras išo tamo, da ga nađem. Al nema ga, bez veze sam šipčio. Dok sam ovo pričo, setio sam se. Kod „Prosvete“ je bilo to sa ovom babom, ne Žikovom, nego tom sa mladežom. Pošo ja da uđem, kad stoji jedan, sav razbacan i ljut. Pita me pripadam li tom skloništu. Ja ga gledam, onako pijan, pojma nemam šta me pita. Otkud znam gde pripadam, kažem mu da ja jedino znam gde glasam, a za pripadnost skloništu nisam siguran.  Pita de stanujem, kažem da sam samo ušo da potražim poznanika, neću da se zadržavam i koristim sklonište za sklanjanje. Kad pisnu baba „Ma nemoj, samo tražiš druga, ti si stoti za ova tri dana što je tražio druga. Eno ih, svi se izvalili i hrču, a što smo mi ovo od februara čistili, to nikom ništa je l da, dok ste vi ganjali sojke i ismevali Miloševića, a sad bi svi ovde, e neće moći, nema ovde tog tvog druga, aj sikter!“ Joj, il reče il ne reče, sve što nisam onom grmalju, onako pijan, smeo, ja iskalih na njoj. Al ni baba nije  mutava. Ja jednu, ona tri. Pa još kad pomenu referendum i posmatrače, i kako je bila na televiziji, i tražila pušku da ide i brani Kosovo... A unela mi se u lice, a smrdi na beli luk... Smotam je ja za prsluk, nešto pleteno, od grube vune, poleteše dugmići naokolo… Podigo sam je pet santima od betona, ne pomako se s mesta ako lažem. Pa se ja njoj unesem u lice, dok je u vazduhu bila, skoro u visini mojih očiju, pa joj kažem...“Baba... baba...“

„I?“

„I ništa. Okrenem se i odem.“

„E neka si joj reko.“

„Reko si joj – Baba, baba?  U jebo te, odakle ti hrabrost?“

„Daj, uozbiljite se, nije lako u sred rata reći babi da je baba!“ – opominje ih Živac.

„Šta joj je reko, nisam čula?“ – pita Teodora.

„Ćuti, bolje što nisi. Kako si ti osetljiva, onesvestila bi se.“

„Vala, Maćo, sad možeš i da ćutiš do kraja rata, ti si tvoje reko.“

Maćo pali cigaru i gleda ih.

„Vi bi voleli da sam je ubio. – Baba, baba – imitira ih. Da robijam babu od dvedeset godina, to bi teli, a? Sofi...“

„Je l Solana?“ – pita Sofija, ispod šanka, sa glavom u frižideru.

„Nije, nego mi daj rakiju.“

„Šta, nećeš da ideš?“

„Neću. Možda će doći Žiko, a i šta ću kući. Dok sam pričo, prolazilo mi kroz glavu kako je tamo.“

 „Ma, Žikova baba je totalno ispravan lik. Znaš kaka je bila kad je Žikova tetka iz Italije sa mužem došla prošlog  leta. Jedno jutro ustali – nema babe. Kao, možda je otišla u komšiluk, na kafu, ili do prodavnice. Prođe podne, nema babe. Tražili je po podrumu, zvali sve redom, da l je ko video. Pođe Žiko da kupi cigare, i sretne Nikšu. Pita ga Nikša: „Žiko, šta će ti onolke žabe, da nećeš da pecaš na njih?“ Gleda ga Žil belo, a Nikša kaže „Eno ti babe na Rastokama, navatala punu  korpu žaba. Svaki čas ih poliva vodom, da ne pocrkaju. Neki klinac pazi da ne poiskaču iz korpe, a ona s najlonskim džakom vata po onoj žabokrečini“. Žiko sedne na bajs, ode na Rastoke... Baba, baldisala, sedi pod topolom, mali pored nje s jedne strane, korpa sa žabama s druge; kad ga vide, obradova se „Sine, šta misliš, kolko Mario jede ovoga, spala sam s nogu vatajući ih. Slabo ih nešto ima, nije odavno bilo kiše“. Stavi Žiko i babu i žabe na bidžu, doveze ih kući... Tetka se rasplaka, ganuta.“

„Zato ona sad misli da su ovi italijanski špijuni?“

„Verovatno. Zetova sestra udata za Italijana, nisu tu čista posla... ne znam, kažem ti, samo tolko mi reko. Sem ako ne dođe, pa nam detaljnije ne ispriča.“

Po prvi put te večeri, nastupi tišina u kafiću. Dragojević peva, spiker najavljuje ko zna koje po redu vesti toga dana, na ekranu i dalje upozorenje o vazdušnoj opasnosti, telefon zvoni, Sofija kratko razgovara, prekida razgovor, izlazi napolje, vraća se, uzima slušalicu...

„Pada kiša, mama, baš sam pogledala, al sve je čitavo. Laku noć.“

„To tvoja keva iz Švedske zove?“ – pita Marina.

„Četvrti put od jutros. I sva četiri puta priča o nekom našem novinaru, koji je dobio poseban termin na nacionalnoj televiziji, i evo, pre pet minuta reko da smo i mi bombardovani. Još kad Miloševa keva stigne u Nemačku, pa i ona počne da se raspituje, ja ću postati specijalni izveštač  sa ratom zahvaćenog područja, i onda ću, valjda, konačno poludeti“ – nervira se.

„Nemoj tako, normalno da žena brine. Ovde joj i ti i sin, i unuke, sva rodbina, kuća...“ – pravda Sofijinu majku Marina.

„Maki, kad sam je molila da pokuša sa papirima, da i mi odemo, nije htela. Važnije joj bilo da se neko brine o tome da ne padne odžak na njenoj straćari, i obilazi grobove kojekakvih baba za Zadušnice. Imala je žvaku „sedi tu, ja ću ti slati, nećeš gladovati“. Sigurna sam da nije ni pomislila da pita bilo de, da i mi nekako odemo. Nego laže da nema šansi. Kad dođe na odmor, do ludila nas dovede, hvaleći Miloševića. Kad joj je otac umro, stavila mu petokraku na umrlicu. Popa nije na saranu zvala, a da je vidiš sad.. Po pola godine, kad se sve sabere, posti... Ne smem ni da je pitam kolko je dala za privredni preporod Srbije. Sve novine kupuje dok je ovde, naravno njihove. Jednom svratila u kafić, stoji Telegraf na stolu, ona ga uze sa dva prsta, ko prljavu pelenu, podiže u vis i pita „Što ovo đubre unosiš u lokal?“ Pričali joj i Miloš i ja – ne vredi, Slobo pa Slobo. Znaš li da zamalo nije ostala bez posla osamdeset devete? Došla  na Gazimestan, a prijavila odmor tek za avgust. Jedva se izvukla. Luda žena, bre. Izbori - ona zove posle osam uveče, i pita za koga smo glasali, mada zna. Kad joj kažem, posvađamo se. Kad je bio referendum, pomenu ga Maćo...“

„Nisam ja, nego baba“ – ispravlja je  Maćo.

„...zove ona uveče, i pita znaju li se rezultati. Ja kažem da nemam pojma ni da je bio (a znala sam, al što i ja nju da ne nerviram), kad se ona razgoropadi...“Znači, tebi je svejedno, da sveta srpska zemlja pripadne Šiptarima. Samo ti tako vaspitavaj Nedu, pa ćeš napraviti idiota. Treba da te bude sramota, jadan onaj narod dole, šta sve trpi, samo da sačuva kolevku srpstva...“

Maćo ustaje, dolazi do šanka, klekne i sklopi ruke.

„Molim te, pristajem i da letim, i da ne pijem, i da ne dišem, i da se oženim sa dlakavom babom od devet banki, samo završi, pre nego što pomeneš vekovna ognjišta. Osećam da sad ide taj deo.“

„Završavam, Maćo, nije ni meni do priče, nego Marina pita. A i keva me opet iznervira. Oćeš rakiju, eno ti ga i Solana, idi mu kaži“ – vuče ga Sofija za rukav da ustane.

Spolja dopre tresak, otvoriše se vrata i uđe Žiko, sa vrećom za spavanje u ruci.

„Dobro veče. Sofi, skuvaj mi kafu, a ako imaš, skuvaj mi i vino, molim te. Zaledio sam se.“

„Šta ti se desilo?“

„Ništa me ne pitaj. Dva sata putujem od skloništa dovde.“

„Kog skloništa?“ – upita Maćo.

„Onog u kome si se večeras svađo sa  babom.“

„Pa što mi se ne javi? Vide li kako prođoh? A zbog tebe sam tamo dolazio.“

„Zato što baba i mene ubraja u one što su se okrenuli i hrču. Zato što je i ja  umalo nisam ubio, pre nego što si ti došo. Čoveče, kad smo danas razgovarali, ja se iskradem iz kuće i odem tamo. Reko sam da tražim ortaka, malo se promuvo okolo, nađem školsku drugaricu, sa sinčićem. Muž joj na ratištu od Božića, mali dobio boginje, teraju i nju i dete napolje, ko da ima velike boginje. Ona jadna se pravda, priča im da su kao deca svi sigurno preležali te boginje, ništa im biti neće. Jok, niko je ne ferma...Ona bi do apoteke, da mu kupi  lekove, ne mož da ga ostavi, ima temperaturu, ne sme ništa protiv temperature da mu da, nema de da ga odvede, obdaništa ne rade, roditelji joj žive u Smederevu, tuga jedna. Kažem joj da ću ostati s njim, dok se ne vrati. Ode ona, kad priđe baba...“

„Je l Maćova?“

„Aha.“

„Je l ušila dugmiće?“

„Je l se depilirala?“

„Otkud on zna, kad se prvi svađo, dok je baba još  imala dugmiće i dlake.“

„Nisam gledo. Iskolači oči na mene: „Ti reče da tražiš druga, a sad čuvaš boginjavu decu. Lepo boga mi, mic po mic, i svi ćete se preseliti ovde.“

„Koji svi, gospođo? Ja stvarno tražim druga. Slučajno sam sreo majku ovog dečaka, znamo se iz škole.“

„Nemo da se praviš lud, kad smo mi ovo sređivali, takih ko ti nigde nije bilo, a sad bi se svi ovde ufuljali...“ - e, kad mi to reče, pade mi mrak na oči, zamisli, ufuljavam se u sklonište...
“Pa, i jesi, da spavaš“ – prekide ga Maćo.

„Jesam, al ona to ne zna. Okrenem joj  leđa, počnem da čitam klincu neke pričice, kad ona obiđe oko nekog stuba, parkira se ispred mene i izdrlji se:

„Oćeš ti da izađeš il da zovem miliciju?“

Ja popizdeo. Ustanem, priđem joj i dreknem...

„Baba, baba?“ – pogađa Mobi.

„Šta baba, baba?“ – pita Žiko.

„Pa, drekneš joj.“

„Je l ti ja delujem neuračunljivo?“ – ljutnu se Žiko.

„Nije važno, nastavi.“

„ Baba, skloni se, da te ja ne sklanjam“ – dreknem. Priđe neki momak, uvati je za ruku i odvede u ćošak.

„Na kukuruz?“

„Na njenu sreću. Sedoše, on joj priča, ne čujem šta, a ona gleda u mom pravcu i žvaće protezu. Vrati se ova moja drugarica, ja nađoh pored hidrofora mesto, razmotah  vreću i zaspah ko zaklan. Ti si me probudio kad si se svađo.“

„Nije se on svađo, on je izašo na vazduh“ – ispravlja ga Crni.

„U sklonište na vazduh?“ – čudi se Žiko.

„Pa što mi ne priteče u pomoć?“ – vraća ga Maćo na priču, kao da nije čuo Crnog.

„Pravo da ti kažem, vido sam da si pijan i neupotrebljiv. Reko isvađaćeš se i otići, a ja da dremnem još koji sat, pa ću te lako naći. Dođe onaj mali, spala mu temperatura al sav tufnast, i moli me da ga vodim na jogurt i pletenice. Bi mi ga žao, odosmo svo troje, pa ih  posle otpratih nazad, i pođem ovamo… Pa mi puče guma na bajsu, pa sam se jebavo s njom evo do sad. Ni kući nisam svraćo, ne znam šta li mi je s babom.  Ne smem da telefoniram, plaši se telefona… mislio sam samo do vrata, da pitam matore il burazera.“

„Što je ona u tripu da su ti keva i ćale talijanski špijuni, je l zbog tetkinog muža?“

„Ma, jok, voli ona teča Maria više nego tetku; za tetku kaže „zetova sestra“, a za njega „naš Mario“. Znaš li da mu je spremala makarone sa sirom, sa pekmezom, sa ajvarom, sa ćeten – alvom. A  najslađa je bila, kad ga je pitala da l bi voleo sa mocom od svinjske glavudžice.“

„A kad je vatala žabe?“

„Pa da, i žabe mu vatala. Ma baš ga gotivi. Nego, moj burazer od ortaka dobio telefonsku sekretaricu, početkom februara. Ovaj bio u Austriji, i dono mu, al poruka snimljena na talijanskom. Nema prospekt, a mi, kako nas Bog stvorio lenje i glupe, nikako da skapiramo da presnimimo poruku. Nego, kad zazvoni telefon, onaj na talijanskom drekne „Pronto“. Živa se baba prepadala i pre ovoga. A tek sad, čoveče, ne mož da je ubediš da jedno s drugim nema veze...“

„Vala, Žiko, i meni deluje povezano, a nisam tvoja baba“ – vrti glavom Puma skeptično.

„...Gleda moje matore ko Nemce. Kad sednemo da jedemo, prvo čeka da neko od njih proba klopu, kao oće da je otruju, zamisli! Ćerka truje majku! Plače keva, kaže vodila bi je kod psihijatra, mora da je senilnost, al ko će sad da pregleda babu od osamdeset pet godina, kad su i ovi od dvaes pet podilkanili. A telefon, ko na klinac, svaki čas zvoni. Probo ja da isključim, jebala nas sekretarica, al ne umem. Telefon zazvoni, onaj zakrešti „pronto“ i nešto mrndža po čitav minut, baba dobije fras, i ko posle da je ubedi da je sve pod kontrolom. Samo meni veruje. Al da moji nisu špijuni, to čak ni meni.“

„Čoveče, što ne ostavi bicikl negde, nego se nateza s njim po kiši?“

„Leba ti? Da l si normalan? Da ga ostavim negde. De negde? Možda da sam ga odguro do u muriju, pa zamolio da mi ga pričuvaju? Dok se ne završi rat. Prošle noći kunjam na prozoru, ne dâ mi baba da spavam… trojica prolaze i nose klupu, pravu pravcijatu parkovsku. Čujem jedan kaže „Dvoje može da legne na nju, ako baš bude frke“. Odvukoše je u neki podrum, sklonište, ko zna. Za bidžu bi ubili, dušu dala za prevoz, ne treba benzin, ni nafta, ni ulje...“

„Samo gume“ – smeje se Tomica.

„Samo gume. Da ste videli kako sam je nosio, i meni  bilo smešno. Sretnem blesavog Moča, ovde kod apoteke, kaže: „Vidi Žila, izveo bajs u šetnju.“

“Miloše, daj mi cigaru, molim te, nigde ništa otvoreno nema, ne kupih.“

Pali cigaru.

Vadi je iz usta, razgleda je, pokušava da pročita šta piše na njoj.

„Šta ovo pušiš?“

„Neke mađarske, dao mi ortak iz Lazarevca, i meni nestalo.“

„Jebem ti al smrdi, ko plastični kamiončić.“

„Kako sam se ja juče sa imenjakinjom krila po haustorima… u tri navrata smo se sastajale, da bi mi dala ukupno boks „bonda“. Naplati mi ko kanabis , a puče boks sinoć... ovako“ – zapucketa Marina prstima.

„Šta bre ovo smrdi, ko da je neko zapalio dečji kamiončić?“ – vraća se Čubi od kuće, presvučen u civilno odelo.

„Šta ste vi pušili pre rata? Plastične dečje kamiončiće?“ – smeje se Teodora.

„Žiko, Žiko, da se tako razumeš u gume, ko u kamiončiće..“

„Pa kad sam se setio.“

„Čega si se setio, kakvi kamiončići?“

„Pitaj Maća, nek ti on kaže.“

„ Pa i oću. Prošlog leta pazario ja na pecanju upalu pluća, draga moja Tea. Sedim i dan i noć u kući, pijem antibiotike, primam injekcije. Najo alkoholni derivati, oću svisnem od dosade. Međutim, pretekne me neki čiča iz prvog ulaza i svisne od starosti. Jedna komšinica čuva unuku, nema de da je ostavi i pita mene da l bi osto s njom, da ona ide na saranu. Pristanem, dovede ona klinku, ode cela ulica da sarani komšiju… Dok međutim, oće mala kinder–jaje. Zovnem kroz prozor Jelku iz trafike, donese Jelka jaje; sedimo u dnevnoj sobi, ja gledam košarku, dete jede jaje i  kaže „Ja sam devojčica, a ovo je za dečake“. Uze upaljač pa zapali igračku iz jajeta. Smrdi igračka, podavismo se. Da otvorim prozor, napolju pripržilo. Sa zatvorenim prozorima – klinki i meni ne gine sutra sarana. Pitam je što zapali igračku. „Bio kamiončić,a ja volim samo lutke“. A moj ćale, od kad je imo infarkt, zabranio da se puši u dnevnoj sobi. Ma, zabranio da se puši u celom stanu. Još razmišljam da l da otvaram prozore, il da evakuišem dete, a sa mnom šta bude – ćale ulazi u stan, i sa vrata:

„Dobro, Mladene, šta smo se mi dogovorili?“

„U vezi čega, tata? – pitam u pravcu iz kog dolazi glas. Ne vidim roditelja od dima.“

„Pa, u vezi toga da nema pušenja u sobi.“

„Pa, nisam pušio, tata; ako misliš na upaljač, on stoji pored sveće jer si reko da ga tu držimo. Da se ne kršimo kad nestane struje, da bude pri ruci.“

„Ne mislim na upaljač, nego na ovaj smrad. U prizemlju sam osetio tvoje cigarčine!“

„Znam ja tu malu, Una se zove, blizu mene stanuju njeni. Stvarno je baba čuva, neće mala u obdanište, jer i dečaci idu tamo, a ona je devojčica. Klinka žešća feministkinja. Pre neko veče, njen otac se zapio u gradu, a i on živi sa matorima… pade mi nešto na pamet, sem Tomice i Marine, svi živimo sa roditeljima, jebem ti zemlju – vraća se kući, hvata za kvaku… zaključano.  Naravno, nije pono ključ. Nikad ne nosi ključ jer nikad i ne zaključavaju. Kuća im pored frizernice, još se sude što je frizerka tu montirala salon. S te strane je prozor od kupatila, konta on, jedini otvoren. Obiđe oko kuće, stvarno otvoren prozor. Al roletna spuštena skoro do kraja. Muva se po dvorištu, jebe kevu sam sebi što nije popravio zvono na vratima, baca kamenčiće na prozor ženine sobe – ništa, ko da su svi poklani unutra. Opet  ode iza kuće, nađe bure, popenje se na njega... I dalje prozor previsoko... Dovuče i neke daske, pa naslaže na bure, lomi i grmi po dvorištu, a kao, u najvećoj tišini sve to radi. Popne se na tu konstrukciju, pa na krov frizeraja, pa  rkne roletnu u vis, pa ona zazvrča, opet  jebe...“

„Što je taj dosadan, što ne izmeni spisak?“

„... sve po spisku, uvuče glavu, seti se „de prolazi glava, prolazi ceo čovek“, uvija se, izmiču mu se i daske i bure i frizerski salon u sudskom sporu, pod nogama, traje to… I odjednom... pale se svetla, i on čuje „Stoj“. „Šta  stoj, ja da mogu da biram, znaš kad bi bio ovde zaglavljen, naravno da stojim.“

Dok je  osmatro oko kuće i razrađivo strategiju kako da je zauzme, njegov ćale zvao muriju i prijavio da mu neko provaljuje u kuću.

Matori se izvinjavo pandurima, jedan mu reko da nisu imali takav slučaj, a matori kaže „Pa, druže, ni slučaj rata niste imali. Pa će i ovaj kreten naučiti da nosi ključ sa sobom, il bar da mi se javi, kad pođe negde“ – priča Mobi.

„A što se ja ne razumem u gume? Pa, bušna mi guma, što mi tu treba nauka?“ – jedva sačeka Žiko kraj priče, da pita Maća.

„Idi unesi je, imam „tip-top“ lepak, donela  keva. Kockice gumene, videćeš. Da probamo s njim da zalepimo“ – seti se Miloš.

Izađe Žiko da unese bicikl i vrati se, praznih ruku.

„Sofi, daj mi rakiju.“

„Pa pio si kuvano vino.“

„Ako, daj.“

„Šta bi, Žiko, ukrali je?“

„Nisu.“

„Pa, je l napolju?“

„Jeste.“

„Što je ne unese?“

„Ne znam.“

„Je l ti dobro?“

„Nije.“

„Šta ti je?“

„Ništa.“

„Kako – nije ti dobro, a nije ti ništa?“ – nervira se Maćo.

„Izađi napolje pa vidi.“

Maćo izlazi...

Vraća se...

Sleže ramenima na upitne poglede, prilazi Žiku.

„Oćeš da te vodim kod lekara?“

„Neću.“

„Pa šta oćeš, govori. Šta ti bi odjednom?“

„Zovi miliciju.“

„Što miliciju, brate slatki?

„Lokator.“
“A?“

„Lokator je napolju, pored trafoa.“

„Ma daj, kakav lokator, to stavljaju na krovove. Ko bi to Sofiji ispred kafića stavio?!“

„Idi vidi.“

„Išo sam, Žile. Samo tvoj bajs i kiša, ničeg drugog nema. Ajmo kod mene da malo dremneš, oćeš?“

„Eno ga Maćo kod trafoa, babe mi. Sija.“

„Pa lokatori ne sijaju.“

„Nego?“

„Nego lociraju.“

„Ovaj sija.“

 Prisutni prilaze staklu, vire, al ne vide...

„Jebem ti selotejp da ti jebem“ – psuje Puma, istrčava napolje, vraća se sa glinericom u ruci.

„Je l ti ovo lokator, pizdo? Ovo ja malopre bacio, palo u baru sa naftom, pa sijucka nafta“ – vraća se.

„Da, da, kako da ne, još ćete i bušotinu eksploatisati u ulici. Kaka nafta, ne valja ti, bre, glinerica, jesam ti reko! Vidiš da i u bari pokazuje struju“ – likuje Braco.

„A što sad ne sija?“ – diže je u vis Puma.

„Kako znaš, kad je osvetljeno?“

Gase svetla. Glinerica ne sija.

„Eto vidiš!“ – Puma iz mraka.

Pale svetla... Pokušavaju da upale svetla...

„Šta sad bi? Osigurač?“

Opet Puma izlazi napolje.

„Nije osigurač, nigde nema struje“ – objavljuje.

„Žiko, majstore, iseče me za desetku. Pomislio sam da si skrenuo. Dešava se to u ratu, u stresnim situacijama, čito sam juče u „Blicu“. Ima i ime, neki sindrom, zaboravio sam ...“

„Gumi-defekt sindrom?“

„Ne zajebavajte se, stvarno sam se uplašio. Žiko, kaži nešto, jebo te“ – moli ga Maćo.

„Je l ti to ona glinerica što si se s njom peo na banderu, kad su Dačovi poturili bombu? Ni onda ti nije valjala“ – progovara Žiko.

„Ti si samo lud, nemaš sindrom“ – odahnu Maćo.

„Šta li ovo rade sa strujom, što li je isključuju svaki čas?“ – nervira se Živac.

“Možda bacaju grafitne bombe, a Predo, šta misliš?“

„Ja sam pričo ono što sam pročit’o... Evo je, nisu bombe“ – pravda se Predo.

„Sofi, je l mogu da zovnem mog bilmeza, dok opet ne nestane. Reko je da će doći po mene, a gledaj kolko je sati, i još ga nema“ – prilazi Teodora telefonu.

„Kolima da dođe?“ – pita Braco.

„Ne, avionom.“

„Mislim, ako je krenuo kolima, ovde ima više bandera nego u Aleksincu. Može da potraje.“

Teodora se smeje, vraćajući se stolu. Ne može da dobije vezu, pet tuđih razgovora čuje, a kućni broj nikako da izabere.

„Braco, da ti ispričam kako se jedan moj drug vozio sa njim na motoru. Pa da imaš kompletan dosje o njegovim vozačkim sposobnostima.“

„Je l mu i motor bio s pomoćnim točkićima?“
“Slušaj. Snimao on kasete za disko-klub u nekoj selendri , i pošo da ih odnese. Sretne ga u gradu taj moj drug, pita de će, moj Slavko mu reče, ovaj kaže idem i ja s tobom, ubih se od dosade, niko se još s bazena i Morave nije vratio, žive duše nema, ne mogu više da pijem pivo i gledam u izlog preko ulice.“

„Važi, sedaj pozadi.“

Krene Slavko...

„Ej, bre, spašću, za šta da se držim?“

„Za naslon.“

„Koji?“

„Na sedištu.“

„Pa nema naslon.“

„Šta?“

„Nema naslon.“

Slavko stane, pogleda, stvarno nema naslon. Bile dve metalne šipke, al neko ih, iz pakosti verovatno, prestrugo.

„Pa de parkira motor? Kako nije vido ko mu prestrugo?“ – upada Braco.

„Pojma nemam. Slušaj dalje... Sedne ponovo, a ovome kaže da ga zagrli oko struka. Ovaj ga zagrli, krenu, posle nekoliko kilometara Slavko stane.

„Ne ide ovako, izbi mi vazduh iz stomaka.“
“Pa zašta da se držim?“
“Pa što moraš da se držiš?“
“Slavko, svega ti, jesi se ikad vozio pozadi?“
“Jok. Ni mrtav ne bi seo s nekim da se vozim.“

„Što mi to ne reče kad smo polazili?“
“Nisi me pito. Znaš šta, zagrli me oko vrata.“

Opet sednu, zagrli ga momak -  samo ih zamišljam kako su izgledali - krenu, stanu posle dva minuta...

„ Ne može ni ovako, ne mogu da dišem“ – kaže Slavko. „Sačekaj ti mene ovde, brzo ću. Il stopiraj nešto, pa se vrati“ – a stali negde de nema ni struje ni puta.

„Nema struje ko ovde?“ – pita Maćo.

„Pa, ne baš, ali… Neće ovaj da ga čeka, nigde lada nema, još bi mu dosadnije bilo nego ispred onog kafića, odakle ga je Slavko pokupio. Pristade da se ne drži, al samo da ne ostane tu, i  nastaviše.

Stižu u selo, pred disko-klub, staje Slavko i silazi, a momak i dalje sedi.

„Idemo unutra da popijemo nešto i da dam čoveku kasete.“

„Ne mogu.“

„Šta ne možeš?“

„Da siđem.“
“Što?“

„Ne znam, nešto opasno se dešava, ne osećam desnu nogu. Možda mi je šlog.“

Slavko pogleda... Momku se desna patika zalepila i razlila po auspuhu.

„Jebi ga, preko četirsto marona novi auspuh. Vidi šta si mi uradio.“

„Pa, i moje patike su trista. “

„Boli me dupe, jesam te ja tero da sedaš.“

„Pa što je to za dosje o vozačkim sposobnostima? Ja sam tu priču čuo deset puta, ne s tvojim Slavkom, al mnogima se dešavalo. Al da l se kome desilo da ga zaustave pubovi u tri ujutru, traže mu isprave...“ – smeje se Žiko.

„Ti se kovarnuo i počinješ da laješ, a?“ – narogušio se Maćo.

„...on traži po džepovima, po pregradi u kolima, u vratima, traži, traži... pogleda pandura i slegne ramenima... „Nema ih, a znam da su ovde negde“, pandur pita„ Jeste li pili?“ „Ni kapi.“ „Izađite iz kola.“„Malo  teže.“ „Da niste invalid?“ – pita pub. „Ovaj... pa nisam, al’ ko da jesam.“ „Šta Vam to znači, il jeste il niste? Sigurno ništa niste pili?“ – gubi ker živce.

„I ne dobi odgovor, jer se „invalid“ onesvestio.“ „Jesam bio pijan, al znaš kad bi se onesvestio, da nisam držo otvoren prozor dok se on raspitivo.  Ošamutio me ladan vazduh, valjda“ – završava Maćo Žikovu priču.

„A kraj?“ – jedina Teodora nije čula priču, ostali zevaju od dosade.

„Tja, kraj. Odvezli me onako komiranog u hitnu pomoć, izvadili krv, platio kaznu, oduzeli mi dozvolu, ništa spektakularno“ – i Maću dosadno da priča sto puta ispričano.

„Maki, a što ne ispričaš kako si rođenog brata izbo nožem?“ – seti se Puma.

„Kome da pričam? Svi znate.“

„Ne zna Tea, ne zna ni Čubi.“

„Ja ne znam? Pa, mene je dva meseca svakodnevno zvao, da proverim da l je Duško podneo prijavu“ – priseća se Čubi.

„Ih, zvao te da proveriš! Što lažeš, bre, kako te nije sramota od uniforme.“

„A ti, Žiko, samo me ti nemoj braniti. Ma,Tea, nema tu neke priče. Sedeli burazer i ja u kafiću, popili malo, pođemo kući… A on kupio „skakavac“. Ko Šiptar je lud za noževima.  Idemo ulicom, on pijan, malo – malo, pa onim skakavcem na mene „Hijavato, druže stari“. A gadan je kad popije, nije ko ja.  „Beži, budalo, pusti me“ – lepo ga zamolim. Jok, ni dva minuta ne može da prođe, da ne krene na mene; zakači me nekako, pođe mi krv na nos... Otmem mu nož...“Móre, da ti jebem majku indijansku“, i jebi ga, secnem ga malo, to ti ja sva priča.“

„Je l te prijavio?“
“Rođenog brata da prijavi? Nije, al je svima ispričo, mada sam mu ja prvi priteko u pomoć. Odveo ga u bolnicu, i držo ga za ruku, dok su ga ušivali. Ja sam mu i roditelje obavestio. I dao izjavu dežurnom lekaru, koji je obavezan da prijavi take slučajeve, da nije u pitanju pokušaj ubistva, da sam mu ja rođeni brat, da sam bio prisutan kad je pokušo nožem da popravi rajsferšlus na farmerkama, da smo samo on i ja bili u stanu, da se sâm povredio...“

„A kolko dugo su te keva i ćale zvali „bratoubica“? – ne odustaje Puma.

„Podugo – reče Maćo – al ima i druga  priča. Kad je poginula Olivera, ja sam tri meseca bio s njim, neprekidno. Samo ja. Nije pričao ni s kim. Kad nestane cigara, trčo sam do trafike ko bez duše, samo da ne bude dugo sam. A pušili smo tih meseci po pola boksa dnevno. Ne znam kolko se vi sećate… ona dvojica su bila u vojsci, Oliveri su na sahrani bili moji keva i ćale i Zoran, došo iz Iraka na odmor, Oliveru je samo dva puta video, al je znao šta je značila Dušku. Dule nije mogo da ide, ja nisam mogo da ga ostavim, i tako... Ceo dan je pado sneg, sutradan Nova godina... U ćošku poluokićena jelka, počeli da je kitimo kad su nam javili šta se desilo. Matori klipani, a kite jelku, ostalo nam to od ranije; kolko god da lutamo, uvek smo Novu godinu čekali zajedno. Komunistički običaj, šta ćete. Valjda zbog ćaleta oficira. I Olivera je poslednje tri bila sa nama. Sedimo među balonima i šarenim trakama, gleda on jelku, ustane, priđe joj, pokaže rukom... samo on vidi gde...“Ovde sam hteo da stavim poklon za nju“. Vrati se, sedne, zapali cigaru... “Šta misliš, jesu li završili opelo?“ Kako mi tog  dana nije prepuklo srce, ne znam. „Dule, ne vredi, ništa da promeniš ne možeš“, pokušavam i pokušavam – slaba vajda. Ode do kujne, skuva nam kafu, donese je, sedne, ustane, ode do jelke... “Ja je pitam - Da nisi malo velika za lutke? - a ona kaže - Pa, dobro, onda mi kupi šta ti hoćeš - i kad sam je ispratio, ja se vratim, i kupim baš tu, iz izloga je izvadili, oćeš da ti je pokažem?, pa ode u sobu, i vraća se, sa sve lutkom, i kutijom, i onim šarenim, sjajnim papirom i mašnom, sve raskupusano i pokidano...“Dule, pokazo si mi lutku i sinoć i jutros, sećaš  se?“, očajan ja, a on, jadan, kaže „Jesam li? Izvini, Mlađo, malo sam se izgubio“. Vrati sve ono natrag, i opet sedne pored mene. I ćuti. Ja, da mu skrenem misli, počnem da pričam nešto deseto, a on pita „Da l su već spustili sanduk u grob, šta misliš?“ Razmišljam de da ga odvedem, kako da ga sklonim, pitam „Duki, bi li da ti i ja odemo nekolko dana na Žabljak, kod strica?“, on kaže „Nije ti loša ideja, al znaš kakva  je Olivera zimogrožljiva, smrzla bi se u onoj vukojebini. Crnogorci ne lože do podneva, samo leže pokriveni sa sto rka, da uštede drva, ne bi ona tamo mogla“. Šta sad da mu kažem? „Dućo, Olivera je imala saobraćajnu nesreću preksinoć, nemoj se gubiti, molim te“, on malo ćuti, pa se osmehne „Pa da, izvini, prebacio sam se“. Vraćaju se moji, ulaze bez reči, keva me pogledom pita, ne znam šta da joj odgovorim, ne znam ni ja kako mu je, da l je bolje da poludi il da bude pri čistoj svesti. Znam da bi zbog Olivere nas četvoricu žrtvovao, a znam i kolko nas voli. Pita „Gde ste do sad, treba li ja da kitim jelku, a ovaj mamlaz iz Iraka da se zeza naokolo?“ Više od tri meseca je tako bilo. Poče polako da dolazi k sebi, pa izađe sa mnom jedno veče, zaključi bolovanje, poče da radi, sve se, kao, sredi, kolko je moglo. Al više nikad ni s jednom devojkom nije izašo. Ni Oliveri na grob nije otišo, niti zna gde joj je grob. Samo ponekad, kad više popije, on kaže „Mlađo, pa ja sa njom razgovaram, planiramo, kupujemo nameštaj, idemo deci na roditeljske, mažem joj leđa da ne izgori, kad odemo na more... Kakav grob, kakvi bakrači, nije ona tamo“. Uvek je pijan, kad tako počne da priča, tako da nisam siguran da l se i kolko  izvuko iz toga.  Eto ti, Sofi, da si mi dala da kažem Solani, ja bi već odavno otišo kući, i ti ne bi bila tako zarozana“ – prilazi šanku i grli Sofiju.

„Znala sam ja sve to, ali nisam znala da joj nikad nije na grob otišo“ – i dalje šmrca Sofi.

„Nije, a i ja sam samo jednom bio. Prve godine kad joj je bio rođendan. Uzmem  lutku, spakujem sve onako kako je trebalo da bude pod jelkom i odnesem. Posle nekoliko dana, Dušan pita de je lutka, ja kažem „Odno sam je Oliveri“. Već on počeo i da izlazi i da radi, kao vratio se među žive. Al kad sam mu to reko, on pita „Je l se obradovala?“, i zaplaka, tako ko ti. Celu noć sam sedeo pored njega. Menjamo temu, dosta suza, daj mi glinericu, Puma.“

„Šta ćeš sa njom, kad ne valja?“ – jedva dočeka Puma da se promeni tema.

„Oću od večeras da počnem da skupljam neispravne glinerice. Kad može Nino pregorele sijalice, mogu i ja glinerice. Ta tvoja bar sija, a njegove sijalice pocrkale, al on se sve nada – zasijaće.“

„Znaš li da sam se danas setio tog manijaka? Ima li deset godina, ma šta deset, ima više od petnes, klinci smo bili, kad je on napravio atomsko skloniše? Briga ga, sad mu se isplatila investicija“ – kaže Žiko.

„Pa od tad on i skuplja sijalice. Posle skloništa, napravio garažu za onaj beli kombi i kad je sve bilo završeno, pođe da utera kombi. Fali dve dlake da kombi prođe kroz vrata garaže. Nino nije mogo da veruje da je to, a možda se nije ni setio, pa ubaci u rikverc, pa se zaleti, pa tako do pola noći. Treslo ko osam Merkalija. Pregori sijalica u garaži, on se iznervira, nema drugu sijalicu… nisu onda ko sad radile prodavnice po celu noć, de da kupi sijalicu, a stalo mu da vidi šta se dešava, što kombi ne ulazi, drmne  sijalicu rukom, kad ona proradi... I poče on da ne baca sijalice kad pregore. Pričali mu svi od reda da je debilan, da je to veče sijalica izgubila kontakt od njegovog provaljivanja u garažu, pa ga ponovo dobila kad je on udario po njoj, ne vredi... Budala od tada nije bacila ni jednu pregorelu sijalicu. Ima u skloništu dva miliona sijalica, i žutih, i plavih, i kuplerajskih crvenih.“

Zvoni telefon.

„To je onaj moj ludak“ – reče Teodora.

„Moja žena. Ne sme da zaspi sama“ – siguran Čubi.

„Nije tvoja, moja je, reko sam da idem samo malo da prozujim, a vidi kolko je sati“ – kaže Predo.

„Ma šta vam je, to ova moja zove da joj donesem peraja i još jednu kofu“ – poznaje Puma kako zvoni kad zove njegova žena – davljenik.

„Žiko, traži te mama“ – zove Sofija Žika.

„Da vidiš  kad ti je umrla baba“ – uplaši se Maćo.

Žiko se vraća, oblači jaknu.

„Moram da idem. Plače keva, baba ršum po kući pravi, traži me po plakarima. S kakvim ludacima živim jadan ja.“

„Čoveče, sedi, pa tamo su oni. Ne možeš ceo rat čuvati babu.“

„I ja sam to reko, al keva kaže „Mi smo njoj špijuni. Pola gibanice smo Milutin i ja pojeli večeras, dok nije pristala da proba. Pojela parče ko  šibica, i eno je u sobi kuka kako ima grčeve u stomaku, počo otrov da deluje. Samo tebe traži. Dođi sine, moli te majka“. I šta sad da radim, da sedim ovde, dok oni ginu. Odoh. Sofi, unesi mi bajs u podrum, doći ću sutra po njega, kad uspavam babu.“

„Ostavi i tu vreću, nemoj je vukljati sa sobom, pa uzmi i nju sutra“ – žao Sofiji.

„Ne smeta mi ona, poneću je, al bidžu baš ne mogu, dobio sam upalu mišića. Laku noć, vidimo se.“

Izlazi, vraća se posle pet sekundi.

„Opet lokator?“ – pita Puma.

„Nema mi bicikla.“

Izlaze, obilaze oko kafića, gledaju u susedna dvorišta.

„Kako li je odnese s probušenom gumom? Sto posto ko i ti što si je nosio, pod rukom“ –   pita Maćo.

„Kako nismo ništa čuli, pa skoro na vrata je bila naslonjena. Kažem vam, nema gore ulice od ove, sve prepran ludak“ – zaviruje Puma u rođeno dvorište.

„Kosta, misliš li ti noćas dolaziti kući? Tepih je potpuno mokar“ – čuje se ljutit ženski glas kroz prozor.

„Vidiš da tražim bicikl, ženo, evo još malo“ – odgovara Puma.

„Ti nemaš bicikl, ne izmišljaj nego dolazi. Ne smem da zaspim sa otključanim vratima.“

„Žikov bicikl tražim, zaključaj i spavaj, sad ću ja. A sutra ćemo da kupimo još neku koficu.“

„Jes, pa da zvoniš, i probudiš i decu i mene i mamu.“

„Nije valjda da ti je mama zaspala?“

„Jeste“.

„Je l zauvek?“

„Stoko!“

„Idi Puma kući, nema je. Poslužio se neko“ – pomirio se Žiko sa sudbinom.

„Puma, uđi unutra i kaži toj tvojoj budali da ne pišti. Da vidiš kad poizleću Pepovci sa tandžarama. Kako čuju mačku posle ponoći, misle da Dačo ruši. Poubujaće nas ovde na pravdi Boga“ – savetuje ga Čubi.

„Jok, bre, vidiš da se vratila u krevet. Ne vredi, Žićo, nema je, stvarno se neko poslužio.“

„Vidim. Odoh ja. Ćao.“

 „Sofi, daj mi rakiju. Jebem ti Srbiju i Srbina, ništa li mu sveto nije. Ej! U gluvo doba noći, usred rata, mažnjava bajs sa probušenom gumom. Da Bog dâ se popo na njega i živ ne sišo“ – kune Maćo.

„Vala, i vas dvoje… Do sad ste mogli Kineski zid da napravite, a ne ogradu. Kako vam je ovde, i poslednja udovica ima sređenije dvorište“ – kritikuje Miloša i Sofiju Čubi.

„Ti to ko pandur il ko komšija? Što nisi osto napolju i čuvo je? Da zagrađujem dvorište? Jok, da napravim parking sa kućicom i rampom i da zaposlim tri čoveka da rade u tri smene, a da nastavite vi da dolazite i pijete na recku? De si još vido ograđen kafić u dvorištu, molim te reci mi?“ – pita ga Miloš.

„Misliš, u svetu?“

„Šta ti to znači „u svetu“, a nemaš pasoš?“

„Pa gde da l sam video ograđen kafić u dvorištu?“

„Bilo de.“

„Nismo mi „bilo de“, mi smo u Srbiji.“

„Jebi ga, Čubi,  ti treba da brineš o redu i zakonu, a ne da ponavljaš ko papagaj. Malopre si se uplašio da ne izađu Pepovci, sad tražiš od Miloša da ogradi kafić... Ako ćemo svi da se izograđujemo, koji ćete nam kurac onda vi panduri?“ – pita Maćo.

„Da čuvaju Sloba“ – dobacuje Puma.

„Ukradoše ti bajs ispred nosa, a ti nama držiš kurs o merama sigurnosti. Nisi normalan.“

„Meni ukradoše bajs? Što meni, pa to je Žikov bajs.“

„Ne vredi, čisto gubljenje vremena je pandurčini nešto objašnjavati.“

„Dobro, ode pandurčina kući. Zapiši ovo što sam pio, Sofi, iduće nedelje će biti plata, pa ćeš sve sabrati“ – izađe Čubi, ljut.

„Majku ti jebem de mi živimo, ko nas čuva, ko odlučuje o našim životima. A sve iz naših džepova plaćamo, svaki ceh. Videste li ovoga? Biće plata iduće nedelje! Sofi, saberi sve ovo večeras popijeno, i reci mi kolki ti je dnevni pazar“ – moli je Maćo.

„Što to da radim, kad niko nema kintu da plati, prvi ti“ – smeje se Sofija.

„Nema veze, aj saberi, za moju ljubav.“

„Šta da sabiram, Maćo, pogledaj u fijoku – pedeset dinara, od toga Robijinih dvadeset. A jutros u osam sam otvorila. A da si bio oko podne ovde... Oko pola dvanaest zasvirala sirena, svi iz industrijske zone napustili fabrike, pola njih svratilo, nema koga ne poznajem. Nervozni, neispavani, niko dinara u džepu nema, ni kafu da plate nemaju, a svi bi da piju. I kako da im ne daš? I oni, ko Čubi, „Biće plata u ponedeljak“. Pola veka čekam tuđe plate, napamet znam kad koja firma isplaćuje radnike.“

„Pa kako vas troje živite, kad tako loše ide poso?“ – malo sumnjičava Teodora.

„Pošalje moja keva, pošalje Miloševa keva. Kad dođu, donesu garderobu, obuću, malo sredstava za higijenu… Razmišljali smo da prodamo stan, pa da ovde, u sklopu kafića, dogradimo manji stančić, a sa razlikom love ovo još malo sredimo...“

„I da ogradite“ – interesuje Pumu.

„I da ogradimo. Al šta god da uradimo, ostaje u ovoj ulici, s ovim gostima. Nemaju ljudi para, to je to.“

„Ma, šta „nemaju ljudi para“, koji ljudi? Ne računaš valjda nas u ljude? Mi smo, bre, govna. Krajem februara sam bio na svadbi, nije važno o kome se radi, samo da znate da lika koji se ženio ne poznajem. Ta devojka me zvala, mislim mlada. Jebem ti, kolko love na jednom mestu. Da je Slobu ona lova i naoružanje, koje su imali, do sutra bi NATO pobedili, kunem vam se. Ispred hotela, kad sam dolazio, džipovi podgoričke, nikšićke, beogradske, novosadske registacije. Pa s onim žutim tablicama, čije je ono, nemam pojma, češko, poljsko, mađarsko, nešto mi je neko objašnjavo u vezi toga, al zaboravio sam. A i zabole me dupe, dozvola mi trajno oduzeta, vesela „lada“ eno je pred zgradom parkirana, u prvo vreme me i pitali, da uzmu nešto sa nje. Sad čerupa šta ko stigne, i nije baš mnogo ostalo. Ćale teo da je prodamo il poklonimo nekom. Duća, od kad je Olivera poginula, nije seo za volan, ona dvojica voze „juga“ na smenu. Ne mogu da uzmem ni petsto maraka za nju, neka je na ulici, nek uzima šta kome treba. A ovi džipovi, ni jedan nije ispod trideset soma… Pa kad počeše momci da orcaju... Niko ne stavlja manje od sto maraka u trubu, a trubača bilo jedno dvaes. Duvaju veselnici, zajapurili se, al duvaju. A bumbari im samo filuju trubice. Sedim ko zadnja muka, gledam urnebes a nemam u džepu ni sto kinti. Jesam dobar ortak s ovom devojkom što se udavala, al nešto mi pade na pamet... Ona da je u redu ne bi se udavala za tog smrada. Na svakom stolu stoje po dve flaše viskija, ovali njeguškog pršuta… Naiđe konobar, tražim rakiju, kaže nema rakije, poče da nabraja šta sve ima, ja ustanem i odem u daščaru, popijem pet rakija i kući. E, takvi gosti tebi trebaju, a ne mi, moja Sofi“ – završava monolog Maćo.

„Uu, Maćo, ala pogodi. Moj Nikola pre neki dan došo ovde s drugom, igrali bilijar s još dvojicom i sporečkali se. A tom Nikolinom drugu, kad je skinuo jaknu, vidi se pištolj kad se sagne. Svađaju se oni, i u jednom momentu, stvarno on pođe rukom ka pištolju. Priđe mu Sofija i kaže „Mrš napolje!“ Nikola gleda u mene, kao „obuzdaj kevu“, ja znam kaka je blesava, onaj njegov drug s pištoljem kaže „Gospođo, samo sam teo da se počešem“, a Sofi njemu „Dobro, počeši se i onda mrš napolje. Il ću sad da ti olupam taj pištolj o glavu“. Pokupiše se svi i odoše, a Sofija pere čaše u šanku, i čujem je, gunđa „Idi u „Rio“ pa maši pištoljem“. Nikad oni neće lovu zaraditi, njima ovo više dođe ko humanitarna ustanova, a i mesto za ubijanje vremena, nego poso od koga treba da žive“ – rezignirano razmišlja Neda.

„Stvarno si rekla da mu olupaš pištolj o glavu? – pita Puma Sofiju.

„Majke mi. I nije bilo tako kako Neda priča, nego je Nikola igrao bilijar, čekajući da mu dođe društvo, pa da se kockaju gore na spratu. I meni se smrklo, još samo da nađemo  Moldavke i Ruskinje... Neću tako da radim. Bolje da mi pred kafićem budu bicikli parkirani, nego džipovi.“

„Sad ti ni bicikli nisu parkirani. Jadan Žiko“ – dodade Maćo.

„Zovni ga, Maćo, pitaj kako mu je baba“ – predloži Miloš.

„U pola tri ujutru da ga zovem?“

„Pa šta? Ako je doveo babu u normalu, ne spava, čuva je.“

„I to što kažeš. Al ako nije?“
“Šta ako nije?“
“Ako je nije urazumio?“

„Ko priča o urazumljivanju? Samo vidi kako je prošo susret.“

Maćo telefonira... Smeje se dobrih pet minuta, bez reči.

„Pod jedan, Žika je bajs čeko parkiran kod sandučića u ulazu. Pod dva, Žiko i baba trenutno igraju kontra-tablić, treću partiju, vodi baba sa dva - nula. Pod tri, baba je poverovala da Žikov ćale nije italijanski špijun, al za kevu i dalje ne veruje, jer nije bila nevina kad se udala za Milutina, pa sad to mora da plati, jer joj se nije kao majci poverila, nego baba od drugih za to saznala. Pod četiri, ne pitajte me kake veze ima jedno s drugim ovo što vam pričam, pojma nemam, nema ni Žiko, al tako je. Pod pet, baba molila Žika da joj napravi gibanicu, kaže  nije je jela još od sabora četnika u Lajkovcu. Pod šest, Žiko zvao ovde, da nam sve to javi, al mu automat govori da bira nepostojeći broj. Zadovoljni?“

„Otkud bajs u ulazu?“ – ne veruje ušima Puma.

 „Neka dobra duša, koja je videla Žika kako je vuklja, se sažalila, pa mu odnela, da se ne muči ponovo?“

„Aha, puna čaršija dobrih duša ovih dana. Neko prolazio kolima, video bidžu, pa da napravi fazon.“

„Veći fazon bi bio da je nije ostavio.“

„Žikova keva nije bila nevina? Lupa baba. Znaš kad bi je Milutin oženio – nikad!“

„Pa, što gubi vreme na tablić, što ne pravi gibanicu?“

„Kako, bre, nepostojeći broj, kad je Maćo sa njega zvao?“

Zvoni telefon sa nepostojećim brojem, javlja se Sofi...

„Odi, Maćo, za tebe.“

Maćo završi razgovor, ne može od smeha da priča.

„Šta je bilo, tri nula za babu?“

„Jok. Ubedio Žiko babu da joj je bolje da pojede malo kiselog kupusa.  Baba pristala, i pošo on u podrum da izvadi glavicu iz kace. I da stavi bajs u podrum, pošto kad je dolazio nije imo ključ  – kad tamo, opet ga nema.“
“Koga nema?“
“Pa, bicikla mu nema, opet ga neko negde odneo.“

„Al ga nose... ko štafetu. Šta kaže Žiko?“ – čudi se Mobi.

„Smeje se. Vratio se s kupusom, napravio babi salatu i priča joj to o bidži. A baba kaže „Eto vidiš, kažem ja tebi, al ni ti mi ne veruješ. Đavolja posla su to, meni je taj tvoj biciklo odma bio sumnjiv. I bolje što su ti ga uzeli, sad nećeš moći nigde da ideš.“

„Dobro, zeza ga neko. Al ko je taj, pa ga ne mrzi da tegli bajs, da bi zezo Žika?“

„Ima ih kolko oćeš, opasna je tu  konkurencija. Ima  jedan ludak, mrzi seljake, ja ono nisam vido...“

„Da li bi neko bio ljubazan da me upozna s  Mobijem, pa da me dotični dobro osmotri“ – moli prisutne Predo.

„Skoro ko Predo. Stalno nosi crkveni kalendar u džepu a  napamet zna sva crvena slova. Kad je negde u okolini vašar samo se raspituje da l će biti ringišpil. Pa kad čuje da oće, njega ne mrzi da ode u to selo, naždere se što masnijeg pečenja, popije kolko može špricera, i onda sedne na ringišpil. Kako onaj okrene prvi krug, njemu se smuči, al stvarno, ne folira. Pa taman kad se rindža zalaufa, on odozgo počne da povraća po seljacima. Pa ti vidi. Umreće jednom na ringišpilu, al jebiga sad, važno da se izbljuje na seljake. Mada mu posle toga danima puca glava i srče „pevac“ supu na slamčicu. Zamisli tek tu žrtvu, pa ovo sa Žikom je mačji kašalj. Našla se neka budala, da bi se pričalo kako je napravila fazon“ – zaključuje Mobi.

„Pa, znaš šta, nije ni Žikec baš naivan. Zadužio se on na mnogo mesta, možda mu neko samo vraća.“

„Naivan? On je, bre, skot običan, ako mene pitaš, a najbolji mi je drug. Kad sam polago vozački, učio ja i dan i noć teoriju, a vožnju nisam. Umeo sam da vozim, vozio renoa još od petneste. Zove me on da idemo u kino, ja mu se žalim da mi se sve izmešalo u glavi, isto mi i „stop“ i „jeleni na putu“, ne razlikujem crvenu boju od zelene...“

„Kakvi jeleni na putu? – čudi se Živac.

„Znaš onaj saobraćajni znak ’jeleni na putu’?

„Ne znam.“

„Pa, ko ti dade dozvolu, Živac, da nisi i ti preko veze položio?“

„Nisam, al ne znam za te jelene. Šta rade jeleni na putu?“

“Pare se. Otkud znam šta rade, pretrčavaju valjda, al ima taj znak.“

„Ti si to nešto pomešo, da te nije zvao Žiko da gledate „Lovca na jelene“?

„Jok, zvao me da gledamo „Rane radove na putu“!  Zna li neko za saobraćajni znak ’jeleni na putu’, kažite mu“ – moli ih Maćo.

Svi ćute, niko ne zna za jelene. Čekaju nastavak priče.

„Dobro, nema veze... Pričam mu ja, a on kaže da ima vezu u supu, al da moram da dam kintu, pa ako ovaj uspe da sredi, ostaje mu lova. A ako budu u komisiji neki nepodmitljivi, i ja padnem, vraća lovu; ja bio pun ko brod, keva prodala nasledstvo, ne pitam kolko košta, samo da dobijem dozvolu, da više ne cvikam od murije. Uze meni Žiko sutradan dva kila love, da podmaže tu vezu. Pa me zove da mi javi da je sve u redu, da će taj reći komisiji, samo da mu kažem kog ću dana polagati. Al da ja ipak učim, da ne budem baš duduk na ispitu. Zapeo ja još više nego do tad. Izađem i položim. Odemo uveče da proslavimo, sve ja plaćam, kad Žiko u jednom momentu kaže „E, ova tura je moja, ja čašćavam za dozvolu“, i izvadi gomilu para. Znam da je on uvek tanak, pitam otkud mu kinta, on kaže „Pa ovo je tvoje, nikako da potrošim. Ti učiš i dan i noć, nisam imo sa kim“, „Koje moje, ludače, šta pričaš?“ „Ono što si dao murijašu da položiš. Ti si stvarno poverovo da ja imam vezu? Pa kako bi tolike godine to krio od tebe?“ Gledam ga...“Pa kako položih?“ „Pa, učio si i naučio, budalo, to je trebalo da ti ulije samopouzdanje.“ Sedam dana smo se mučili, dok nismo potrošili pare“ – priseća se Maćo.

„Ljudi, ja odoh kući, mrtav sam gladan, a i spava mi se. Sofija, nemoj da se onesvestiš. Pazi sad – dođi, naplati“ – zove Sofiju Živac.

„Šta plaćaš?“ – pita gazdarica.

„Sve“ – ponosno Živac.

„Kako misliš „sve“, šta ti to znači?“ – ne pamti Sofija kad je čula tako nešto.

„Mislim, sve što smo popili, od kad sam došo.“

„Živac, došo si pre osam sinoć, a sad je pola četiri“ – i dalje ne razume Sofi.

„Znam. Naplati i ono što si Čubiju večeras upisala, i Žiku, i Maćove rakije...“

„E, tu ćeš da bankrotiraš, tri rakije mi dala“ – dobacuje Maćo.

„...i Maćove srpske šljive...“
“Nije tri, nego sedam“ – ispravlja Sofija Maća.

„...i sedam Maćovih rakija i...“

„Sofi, nije da ti ne verujem, al kad popih sedam šljiva, majke ti mile, samo mi to kaži. Celo veče tražim bicikle, raspitujem se o babama, pričam o žabama... Fizički nije bilo izvodljivo.“

„Osam, osam si popio, sad vidim“ – ispravlja grešku Sofija.

„...i osam Maćovih rakija...“

„Da, osamdeset osam, i tražio bicikle, i raspitivo se o babama, i pričo o žabama...“

„Je l ti to meni ne veruješ?“ – pita ga Sofija.

„Ko? Ja? Svašta! Nego kome ću da verujem, valjda meni? Naravno da ti verujem, samo ne znam kad sam sve to stigo. Trebalo bi da sam i ja mrtav umoran, ko Živac, a ja i odmoran i trezan. I gde ću sad, kad zatvorite, samo mi to reci, molim te?“

„Ko kaže da ćemo da zatvorimo?“

„Nećete?“

„Ne. Meni se ne spava, a već od pola sedam će početi da svraćaju, ne isplati mi se da idem kući.“

„Pa, daj mi onda još jednu srpkinju, devetu, po tvom.“

„A po tvom?“

„Ma, ko mene pita...“

„...i devet Maćovih rakija, Robija je platio sve što je popio...“

„Četiri litra kisele vode“ – upada ironično Puma.

„Četiri litra kisele vode, i sve što su za njegovim stolom pili dok nije krenuo“ – odgovara Sofija.

„...i pitaj šta će ko da popije i saberi da platim i idem“ – završava Živac.

„Idemo zajedno, i ja sam gladan. Otkud ti pare?“ –  interesuje Preda.

„Prodo sam dva reketa jednom tipu, mora da je bio na toj svadbi u februaru, o kojoj Maćo priča. Mesecima me ganjo, a imo ih u svakom katalogu, mogo je da naruči. Al jebi ga, kombinacija „glup sa parama“; sad bi malo teže išlo sa narudžbinom, sumnjam da bi mu Nemci poslali...“

„Što, pa mogu da mu diliveruju avionom“ – doseti se Mobi.

„...jutros me probudio, ne pita kolko ih cenim. Ima vikendicu na Zlatiboru, ide tamo na izvesno vreme, i kad mu rekoh kolko tražim, spadoše mu uši, al dade pare, uze rekete i ode“ – objasni Živac.

„Jesi ga bar pošteno oklempavio?“ – pita Maćo, prisećajući se traumatične svadbe.

„Pa ne znam, vi mi kažite. Dao mi je četiri puta više, nego što sam ih  platio, a ja sam ih više od godinu dana koristio“ – smeje se Živac.

„U to ime, živeli“ – nazdravlja devetom rakijom Maćo. „Živac može u „Hajat“ do kraja rata, Predo jedva čeko da se zarati, da zapali u selo, Puma će sutra da kupi sve neophodno za podvodno domaćinstvo. Žika će, kako su počeli, još malo nositi po čaršiji, neće mu ni trebati bicikl, samo ako pobegne babi. Mobi stavio gips, nema mobilizacije. Pade mi na pamet, jesi li ti ono PVO u rezervi?“

„NLO sam ja, Maćo, što pitaš?“

„Onako. Vojina ni „steltom“ ne mogu da stignu, bržeg klinca nisam vido, Čubi će da primi platu, Tomi i Marina imaju marke, plus krš. Samo da se deca malo konsoliduju, dolaziće kod Crnog  još kako, tek će njemu da krene. Braco će se oženiti, čim kupi ispravnu glinericu...“

„Šta ti bi odjednom, Maćo, nismo na parastosu?“ – gleda ga Sofija.

„Je l? Tvoja keva će se opametiti posle ovoga, srediće vam papire, odoste i vi, i tako dolazimo do... Do čega? Do toga da će Maćo ostati sam. Daj mi još jednu rakiju.“

„Maćo, ne budali se, eno ti ga Solana, idi mu reci“ – prilazi Sofija sa rakijom i seda za njegov sto, ostali ćute.

Maćo polazi ka televizoru.

Mjutiran ton. Havijer Solana nasmejan, priča, ne čuje se šta. Ne zna da...

...dugogodišnjim uvežbanim pokretom, toliko poznatom golubarima, Maćo diže glavu, gleda ga u oči i kaže „Dosta, bre, više.“

 

 

 

 

 

Sedam godina kasnije...

 

 

 

U kafiću „R&O“ bilo je hladno kao da su sve klime bile uključene na maksimum minimuma. A nisu, jer nije ni bilo klima-uređaja.

Na televizorima  su išli mahom rezultati utakmica ili prenosi još nezavršenih utakmica.

Lokalna radio stanica je saopštavala da je „prema poslednjim merenjima temperatura u gradu nula stepeni.“

Sofija uključi i treći grejač na kvarcnoj peći u šanku i vrati se za sto za kojim je sedela.

„Šta  uradi Bajern, je l ostalo dva  nula?“ – mokar ko miš uđe u kladionicu Braco. „Jebem ti, kako pada. I ne misli da stane. Što je ovde ovako ladno, nije valjda opet nestalo drva?“

Nije greška. I kafić je i kladionica je. Posle žestokog protivljenja, Miloš i Sofija su deo kafića izdali vlasniku lanca kladionica po Srbiji, u nadi da će na taj način ostvariti dodatnu mesečnu zaradu i privući veći broj gostiju. Što se baš i nije dogodilo, bar ne do večeras.

„Jeste, još jutros.U deset su naložili, a i to nešto kilavo.“

Ogrnut teget vetrovkom, Čubi se polako pridigao od stola i prišao radijatoru. „Jok, more, što li i ja pipam. Ladno ko guja. Odo kući, dok ne navučem još neku boleščinu. Lepo mi žena kaže da ne izlazim jer sam još rovit, al ja ko velim toplo je. I vidi sad, opet ne osećam leđa.“

Mada mu je žena rekla da ne izlazi, Čubi je i večeras u kafiću. Penzionisan je marta 2001, na svoj zahtev. Relativno mlad (po sopstvenim rečima) imao je u planu da otvori agenciju za pružanje zaštite.

Pitanja  „Kome?“, „Od koga ili čega?“, „Zašto baš agencija, zašto ne biro ili kancelarija?“, kao i neka druga, manje maštovita a više ironična, nailazila su na zid ćutanja kod bivšeg policajca. A od prošle zime, kad se, pomažući šuraku da unese ugalj po januarskoj ciči, ukočio i skoro nepokretan ležao više od mesec dana, pokušavao je da kroz razgovor, diskretno, ubaci da je imao u planu da otvori turističku agenciju, ali je odustao zbog pedevea. Što nije delovalo uverljivo, s obzirom da nikad nije imao pasoš a i nije umeo da objasni šta je pedeve.

„Jebi ga, Čubi, ako ih ne osećaš, onda te i ne bole. De ti je Simče, je l u kućici?“ –  za stolom do njega, Crni prelistava „Kurir“.

„Jeste. Nije. Ne znam. Što?“

„Nego šta je nego jeste.  Ne možemo da ga umolimo da uđe. Neda i Bojan mu juče pokazivali  salamu i zvali  ga, on ni da čuje. Zna za jadac.“

Neda se, takođe 2001, udala za Nikolu i rodila Bojana. Dva januara kasnije, napustila je, sa Bojanom, stan u kome su ona i Nikola živeli od venčanja.

„Od kad su uveli grejanje, nije više od tri puta svratio, i to na kratko. A nije se vadio odavde devet godina. Pametan. A ne ko mi“ – komentariše Mobi.

„Pa šta? Ispada da sam trebo njega da pitam da l da dolazim?“ – iščuđava se Čubi.

„Jok, bre, ko ti to reko. Nego sam mislio, tebi je najlakše. Proviriš kroz prozor, vidiš da je u kućici i po tome se ravnaš. A ja, jebi ga, dok dođem s Topalovog brda, smrznem se ko klinac. I onda me mrzi da idem dalje, pa ostanem ovde i tresem se ko prut“ – žalio se Crni.

„Idi donesi grejalicu, da šteknemo, pa da gledamo utakmicu.“

„Ne smem od Sofije.“

„Neće ni primetiti, vidiš da  razgovara sa čovekom.“

„A ko je gospodin?

„To joj je stric, jutros doputovao. Onaj što treba da se doseli ovde.“

„Gde ovde?“

„Pa u kuću.“

„U čiju kuću, života ti?“

„ Pa kod njene keve i Ljubiše.“

„Ljubiša ima stan, kolko znam.“

„Ima, al tamo su mu žena i ćerke. On ode samo kad mu kapne neka lova, pa da ih obraduje.“

„A čiča?“

„Čiča ima stan u Valjevu. Umrla mu žena prošle godine, pa pošto nemaju dece, oće da sve što tamo ima proda, i dođe ovde.“

„A setio se da to uradi, kad su Sofi i Miloš dvanes puta  išli da ga na to podsete. Pola ovog placa je njegovo, on i pokojni brat kupili ga ortački.“

„Stanite malo.... Bez zezanja, stvarno će i on da dođe ovde? Da spavaju i jedu po smenama?“ – što mu više objašnjavaju, Vojin sve manje razume.

Vidi se da mu je život u dekadentnoj Francuskoj otupeo reflekse i postavio, izgleda neminovnu, barijeru između bivših mu ortaka i njega.

„Ima, bre, mesta i za pokojnu strinu ako vaskrsne. Uostalom, pola je čičino.“

„A Sofija i Miloš, šta je njihovo?“

„Ništa“ – odgovori Miloš sa vrata.

„Alo, gazda, šta je s grejanjem?- zagrajaše.

„Biće. Sutra.“

„Malo sutra?“

„Ne nego sutra. Jebi ga, Čubi, kad ne mogu ko ti da preko sindikata kupim iljadu metara po deset evra metar. Uostalom, danas je baš toplo, možda nije ni trebalo ložiti.“

„Počinje sneg. Miloše, ubacio sam bajs u kotlarnicu, neće smetati, a?“ – dok skida kapu i jaknu, Žiko gleda ka pultu, ka Ivani. „Sofi, skuvaj mi vino, i pitaj Ivanu šta će da popije.“

„Neću ništa“ – očiju punih suza, sa papirnom maramicom u ruci, odbi ponudu Ivana.

„Što plačeš?“

„Ne plačem nego me kijavica rastura. Kašljem i drma me temperatura. Stvarno pada sneg?“

„Majke mi. Nije nešto krupan a suv. Do ujutru će ponovo biti ko pre neki dan.“

„E u pičku lepu materinu. De da istovarim drva?“ – Miloš izlazi napolje, vraća se, pali cigaru i seda. „Sofija!“

Postariji gospodin pogleda ka Milošu, reče nešto bratanici i izađe.

„Šta urlaš, ludače? Šta je bilo? Možeš li pet dana da budeš normalan, dok ne pristane?  – besna ko ris, Sofi je prilazila stolu.

„Ako oće – oće, ako neće - ne mora. Snaći ćemo se i bez njega.“

„Aha, snaći ćemo se. Kako? Oćeš kod Simčeta, da mu praviš društvo, ko pokojni Jare?“

„Što Jare, šta bilo s njim?“ –  pita Vojin.

„Crko, to bilo. Al se pre toga zadužio. Jedno veče došli, spakovali ga u štenaru i držali četiri dana bez vode i leba. Pa mu dali mobilni, on zovnuo ortaka - montenigersa, taj dono svu lovu dok si reko „obdanište“ pa Jareta pustili iz štenare, al posle mesec dana riknuo od infarkta pluća.“

„U Simčetovu štenaru? De si ti bio, Čubi?“ – tek sad ne može sebi da dođe od iznenađenja Vojin.

„Huujjjjj, al si posto bukvalan, mali.“

„Čekaj malo... Nisi i ti, Miloše, valjda to uradio? Pa prodali ste stan. Kad sam letos dolazio, reko si da će biti  dovoljno?“ –  postaje Vojin manje bukvalan.

„Prodali, prodali... Al Neda kupila auto od četiri soma evra, posle dva dana. Sad ima kuću putujuću, i ne razmišlja da l ću ja da skončam kod Simčeta. Ma ja sam konjina. Šta mi je falilo u dvosobnom stanu? Taman kad smo se organizovali kako valja, moja pametna žena nas raskući i ponovo ovde skući.“

„Petoro vas u četres kvadrata, stvarno organizacija.“

„A ovo kao jeste? Dao sam trista i nešto evra za ulazna vrata, a služe samo da se izlazi. Nikad zatvorena nisu. Sofi, daj mi kafu i pelinkovac. I kaži šta je reko, stvarno se još nećka?“

„Otkud znam. Kaže da nije onako kako smo mu pričali. I da je jezivo ladno. Voleo bi da mu u sobu ubacimo još jedan radijator.“

„Treći? A kaže li de će ležaj? Jedva smo ga i ovako uglavili.“

„Kaže da će doneti njegov. I tako mu ovaj veliki, celu noć jurio jorgan po njemu.“

„Izađe vam Fini napolje“ – promuklo primeti Ivana.

„Otkud Fini ovde? Idi Sofi vrati ga, dok ga nešto ne pregazi.“

„E bre brate, najgore je Fini prošo. Sto puta mu je bilo bolje u stanu.“

„Bolje? Bolje u stanu? Preporodio se od kad smo ovde. Em ima društvo, em dvorište, svako jutro mu kuvam kačamak pa mešam sa ribom...“ –  brani Miloš do malopre pogrešnu odluku o prodaji stana.

„Pekinezera starog dvanes godina hraniš kačamakom? A ja Simčetu kupujem „Premil“ i suve krekere“ – ne izdrža da se ne pohvali Čubi.

„Dođi, Fini... dođi kod mene“ -  promumla Ivana, uzimajući mokrog pekinezera od zadihane Sofije.

„Za Eukanibu sam čuo, a za ovaj Čubijev Premil nisam, al ja...“ – poče Vojin.

„Premil je domaća, Vojine. Uvek sveža.“

„...mog hranim isključivo...čekaj, imam u mobilnom tačan naziv, sad ću vam kažem.“ Vadi mobilni, lista, nalazi, zapisuje na margini „Kurira „Purina – pro plan puppy“ – zadovoljno završava. „Ima, doduše, i francuskih, al ja ih ne koristim, a ove sam proverio.“

„Moj Fini jede kačamak. Kuče ne jede ukus nego miris, i ako ga pustiš, ono će i govno da pojede, samo ako lepo miriše. Kad se pojavila hepi dog, Fini se davio. A čujem da poslednje đubre stavljaju u nju. Al sviđo mu se miris.  Sad mu mešam ribu u kačamak. Pa pogledaj ga, širi je nego duži“ – razneženo Miloš gleda svog ljubimca sklupčanog u Ivaninom krilu.

„Leb vas ne jebo, ala znate o kučećoj hrani. Cele zime ste jeli kupus i krompir, pasulj sa kolenicom vam bio delikates, a o psećoj klopi disertacije pišete. Pođe mi voda na usta slušajući“ – od momenta kad ga je pojurila i stigla keruša koja se tek oštenila, a dok je pokušavao da joj uzme štene, Mobi je iz dna duše mrzeo pse. „Ko ih jebe, nek jedu šta ima. Il ih hranite mešanim sa roštilja, da bolje ujedaju i kidaju noge deci po ulicamama.“

„Ljudi, zajebte paščad i ranu, dajte neko grejno telo. Miloše, imaš li nešto da podmlačimo ovu ledaru?“ – zacvokota Crni.

„Idi vidi na spratu.“

„U bre kolko prašine, oće se zapali kad je uključimo. Daj krpu da obrišem“ – podižući oblak prašine, vraćao se Crni sa grejalicom u ruci.

„Pripali je, zajebi prašinu. Eno ti šteker kod Ivane.“

„Duva li? Ja ništa ne osećam?“ –  Čubi prilazi grejalici. „Ne duva!“

„Ne duva? A duvala je pre neki dan“ – ustade Miloš i podiže grejalicu sa poda. „Sofi, daj glinericu, da vidimo šta joj je.“

„Nemamo glinericu. Nek donese Čubi od kuće, ako im je baš tolko zima.“

„Kolko tolko, Sofi? Plavi mi nokti, noge ne osećam, otrnele mi uši. Je l to dovoljno? Idi, Čubi“ – molio je Crni.

„Nemam ni ja, keve mi. Uzo mi Puma jednom i nikad nije vratio.“

„Idi ti kod one njegove i zamoli je da nam dâ“ – predloži Miloš.

„Nisam luda. Jedva mi se javi na ulici, a ja da joj tražim glinericu. Uostalom,  tamo nisam ušla od kad se ubio.“

„Idi ti Čubi, tvoja je glinerica.“

„Ne mogu, tuga mi.“

„Štà ti je?“

„Tuga mi. Glupo mi. Mučno, nekako.“

„Što bre?“

„Jebi ga, ubio se čovek, a ja da tražim glinericu.“

„Pa nije se ubio glinericom, šta ima veze.“

„Kad mi nije vratio dok je bio živ, neću ni sad da je uzmem.“

„Ne moraš da je uzimaš, samo reci da ti treba na deset minuta.“

„Neću bre. Idi ti.“

„Ona naokolo priča da se zbog mene ubio, a ja da joj tražim glinericu?“

„Što, je l i tebi dugovo?“, interesuje Vojina.

„Jeste al mu nisam  pominjo. Znao sam da je to sitna kinta u odnosu na ceo dug i bilo mi trulo. I jebi ga, kad je napravio ono sranje, ja odem da izjavim saučešće, kad ti ona meni, ni pet ni šes „A tebi kao žao, a?  Isti ste vi, svi do jednog. Nemo da misliš da ćemo deca i ja da ti vratimo žutu marku. Traži od njega, njemu si dao.“

„Je l ti dugovao pare, to te pitam?“

„Pa o čemu ti pričam?“

„O žutim markama.“

„Vojine, mojne se praviš lud. Znaš da su tad marke bile u opticaju, za evro niko nije čuo. Tako da ova njegova seljančura  računa u markama.“

„Još ja, ljudi, ne mogu da verujem da je to uradio. Sve mislim, sad će se pojaviti. Mislim, sa svima vama sam ja dobar, al njega sam, brate moj, voleo ko da mi je najrođeniji bio“ – uzdahnu Čubi i na eks ispi čašu votke.

„Koga si naprasno zavoleo kad je bućnuo u Moravu, a? Nisi očima mogo da ga gledaš. A ni on tebe. Prvi komentar  ti je bio da je budala što je sjebo golfa. Komšija ti se namerno kolima zaleti u jezero, a tebi žao auta“ – priseća se Mobi.

„Pa šta ako sam reko to za golfa, kakve veze ima? Palo mi na pamet da su mogli prodati auto, da se bar malo razduže. I dalje tvrdim da je to bilo sebično s njegove strane, ali i da sam ga voleo najviše od svih vas.“

„Jesu vas to u muriji učili? Da je samo mrtav komšija voljen komšija?“

„Ovake budale ko što sam ja na svetu nema. Sedim ovde mrtav bolestan i trpim da me vređate. Što li mi to treba, da se nadjebavam s vama?“

„Zato što ni na jedno drugo mesto ne možeš da odeš, a kod kuće ti je najgore. Obraduju ti se ko ptičjem gripu kad se negde pojaviš“ – i dalje sikće Mobi.

„Nije to ništa lično, Mobi, baš da ti kažem. To ti je stav ljudi u Srbiji prema organima reda. Od kad se promenila vlast, ništa ne valja. Al vi to nećete da priznate. Nije lako reći da ste blejali deset godina, da bi nam ovako bilo.“

„Ko bre blejo? Elebačio sam sve godine, da bi Koštunica došo na vlast, je l? Ja sam bio protiv takvih ko što si ti, a da je sreće, ne bi ni znao, ko što ni pre Miloševića nisam, ko je predsednik“ – Miloš bi da objasni.

„Bio je Tito, kako nisi?“ – umeša se Braco. „Evo je duva, nego u onoj utičnici nema struje.“

„A ja do malopre punila telefon, nisam ni gledala. Kako ću posle u grad, kad mi je prazan?“

„Oćeš moj? Samo zameni kartice. Meni ne treba, niko me i ne zove sem Maća. Pa ćeš mi vratiti sutra“ – ponudi Žiko Ivani.

„Kad te zvao Maćo?“

„Paaa... pretprošle godine jednom, prošle nešto ređe. Zvao me da mi javi kad je Pumi sahrana. Pa me zvao da me pita kad je babi sahrana. I zvao da mi kaže da je Crni uhapšen.“

„A šta kaže kad zovne?“ – pita  Miloš.

„Nemoj da mi diraš najboljeg druga, esi čuo? Nije on verziran ko Neda. A i slabije kapira u poslednje vreme. A stvarno, to kad me pito za babu, umalo se nisam srušio od smeha u svoj mojoj žalosti. Aj neka joj je laka zemlja“ – reče Žiko, srknu kuvano vino i ispljunu ga. „Šta je ovo, Sofi? Nije vino.“

Zauzeta u šanku pranjem čaša, Sofi ga jedva pogleda.

„Jeste, al domaće. Kupio Miloš deset litara, od onoga što nam je poslednji put dotero drva.“

„Pa jeste  ga probali?“

„Jesmo. Nisam ja, al Minja je u nedelju popio skoro dva litra“ – odgovori mu Miloš.

„Jeste mu kuvali?“

„Jok, pržili smo mu. Ladno ga pio, to samo ti izvoljevaš da ti se kuva.“

„I šta je kazo?“

„Ništa. Od tad leži, ima proliv i neki osip po koži. De je dva litra domaćeg vina za čoveka u njegovim godinama.“

„Čoveče, pa ti otrovo rođenog ujaka. Ovo je il sirće il esencija, al vino nije. Evo ti pa probaj.“

„Nek proba Čubi, on je ekspert za vina.“

„Ne smem ja, pijem „diklofenak.“

„Uh, izvini. Zaboravio sam da se uz njega cepa samo votka.“

„Ajde Sofi ti srkni. Uh al smrdi“ – odnese Žiko čašu do šanka.

Sofija prinese čašu nosu, omirisa, pa napravi grimasu gađenja.

„Zamisli da sam dala čiči. Al bi nagrajisali.“

„Pošto si plaćo domaće vino?“

„Sto osamdeset dindži, mada prodaje po dvesta dvadeset. Meni spustio, jer sam kupio drva.“

„Što ga prosu, Sofija? Baš sam teo da probam. Mora da je dobro, ako neće da ga proda dok ne kupiš dvaes metara drva. A jeli, Miloše, ako bi kupio pedeset metara, dao bi i jeftinije, šta misliš? Možda i po sto šezdeset?“

„Jebem mu mamicu seljačku, šta mi uvali. A, pa zvaću ga ja sutra, da ga pitam šta je ovo. Imam gore negde broj njegovog mobilnog. Idi Vojine u kotlarnicu i donesi balon.“

„O čemu vi to pričate, samo vas slušam. Dvesta dinara za litar vina! To je malo više od dva evra. Pa ja uz večeru, kad ne izlazim, ne pijem vino jeftinije od dvanaest evra.“

„U Francuskoj?“

„Pa da.“

„Evo probaj, pošto se razumeš“ – dodaje Miloš Vojinu čašu sa vinom.

„Nisam reko da se razumem, nego da ne može da bude dobro nešto što je tolko jeftino“ – gura čašu od sebe Vojin.

„U Francuskoj?“

„U Francuskoj, u Srbiji, bilo de, kad je vino u pitanju“ – ne odustaje Vojin.

„Vidiš ovaj duks na meni, mali? Šta misliš, kolko sam ga platio?“ – ponosno pokazujući na znak D&G pita ga Braco.

„Pet evra maksimum“ – nagađa Vojin.

„Petputosamčetrdesetpetputšesttrideset... Kolko je u evrima šesto dinara?“ – računa Braco.

„Sedam evra“ – množi Crni.

„Eto vidiš. Vidiš da ne znaš. I ti našo nas da učiš šta je jeftino.“

„Vala baš. Mi ne znamo šta je skupo, a na jeftinom smo doktorirali“ – potvrđuje Žiko.

„Braco, taj duks u Francuskoj ne bi kupio ni za hiljadu evra. Tako đubre tamo ne prodaju. A što se vina tiče, i ovo sam se setio; tamo još važi zakon iz hiljadusedamstodevedesetprve godine, po kome…“

„A od kog datuma?“

„Devetnaestog jula. Se sa godinu dana zatvora i ne znam kolko hiljada franaka odnosno evra kažnjava mešanje vina sa bilo kakvim ekstratima, ili oksidima olova, ili ribljim lepkom“ – završi Vojin naizust.

„Da znaš da nije vino, u pravu si. Al ne bi reko ni da je riblji lepak. Najpre je sirće. Al otkud mu ovakva boja, pogle skoro da je teget“ – pošto je srknuo, Miloš znatiželjno razgleda sadržinu.

„Možda taj pravi i mastilo, šta ga znaš. Baš vas briga, sad imate sirćeta, možete svih četres dana da postite.“

„Čoveče, javi Minji da je pio sirće, nek ode kod lekara i kaže.“

„Što da mu javljam, kad mu ništa nije bilo?“

„Kako nije? A proliv i osip?“

„Ko zna od čega mu je to. Možda i od zime, slabo im greju ove godine.“

„Nego šta nego je od zime. Bar se ogrejo ovde kod vas u nedelju, pa i nek je pio sirće.“

„Ljudi, šta oćete vi od mene? Na termometru u kujni mi je dvadeset stepeni, u dnevnoj sobi osamnaest, u kupatilu kako-kad, jer ne zatvaraju prozor, u kevinoj sobi isto kako-kad, jer često luftira, u predsoblju oko nule, zbog ulaznih vrata, u Nedinoj petnes, al ona i tako nikad nije u sobi. Dole, kod Sofijine keve, u čičinoj sobi je dvadesetdva, a u kupatilu kod njih...“

„Otkud ti znaš sve to?“ – zabezeknuto pita  Vojin.

„Koje?“

„Pa to, kolko ti je de stepeni?“

„Pa merim.“

„Čime?“

„Metrom. A u kupatilu im je malo ladnije, jer na zidu nema stiropora, al jebi ga, nek se pritrpe ove zime, pa ćemo nešto letos videti. U kotlarnici mi nikad nije ispod dvadesetčetiri, a ovde u kafiću...“

„Stvarno meriš?“ – potpuno zaprepašćen Vojin.

Miloš ustade i izađe napolje.

„Stvarno meri?“ – pita Vojin prisutne.

„Laže, bre, pusti ga. Đavola meri! Nego mu krivo što kukamo da je ladno, pa ko fol gore u stanu mu toplo. Uostalom, i da jeste, ne sedimo mi kod njega u kući, nego u kafiću. Gde treba da bude optimalna temperatura, a ne da nas iznose pokočene“ – u ime prisutnih progovori Čubi.

„A ovde u šanku je dvadeset jedan“ – dobacuje Sofija.

„A ne kažeš da ti je uključena peć“ – dobacuje Crni.

„Pa i vama je grejalica.“

„Kojima nama, Sofija? Šta smo mi? Gosti ili okupatori?“

„Niko vas ne bije po ušima ni da sedite ni da dolazite. Uostalom, sutra stižu drva, pa će biti toplije.“

„Znači, biće možda i svih petnaest“ – obradova se Crni.

„Evo! Lažem li? Brzo pogledaj, ovde je možda ladnije, pa će da padne živa“ – prosipa ispred Vojina Miloš desetak termometara.

Vojin u čudu gleda, čas u termometre čas u Miloša.

„Vau. Čoveče, pa ti se ne zezaš. I svi rade?“

„To ga nemoj pitati.“

„Znaš šta, Crni, da ti ja kažem...“

„Znam, već su mi kazali. Da me niko ne bije po ušima da dolazim i sedim u ovoj štenari.“

„Jeste.“

„Javi se, Žiko, čuješ li kolko Fini cvili. Znaš da ga to nervira.“

„Kome da se javim?“

„Pa sviraš“ – iznervira se Ivana.

„Šta sviram?“ – sad se i Žiko iznervira.

„Mobilni, Žiko. Zvoni ti.“

„Šta je bilo, Maki, ko je sad umro?“ –  progunđa Žiko u mobilni.  „A, dobro. Evo me kod Sofije i Miloša. Nema nikog – samo naši. Paaa... onako. Ko i obično. Aj vidimo se“. Uzdahnu. „Iseče me Maćo. Ivana, umeš li ti da mi podesiš da svira nešto drugo, nikad ne kapiram da meni zvoni.“

„Ko ti ga memoriso?“

„Žabari, ko drugi. Slušaj kako se zove ova što mi sad svira...“ – prilazi pultu sričući

“ ….a-u-l-d-l-a-n-g-s-u-n-e…. Svašta!“ - daje telefon Ivani.

„Koju ćeš?“

„Bilo koju, samo da znam da zvoni meni.“

„Oćeš toreadora?“

„Je l ti na nemačkom ta pesma? Kako reče da se zove?“ – pita ga Mobi.

„Otkud znam kad nema reči? A i ne znam napamet kako se zove, nego se ispiše kad zvoni.“

„Meni zvuči nemački, ko ovo moje sranje. Pogle šta piše, ovde de se pišu esemesovi“ – izvadi Mobi svoju makinu, i posle desetak minuta traženja i brojanja „jedan-dva-tri-četiri-jebem ti mater-jedan-dva-da ti je jebem po sto puta-jedan-dva-tri-četiri-pet-evo ga“… poče da čita „Kurcmitelilungverfasen. Jebo vas jezik da vas jebo švapski. I ja, kao, da pošaljem esemes. Jes do mog. Bolje da su na šiptarskom napisali.“

„Evo ti, Žikec, sad je toreador. Daj ti, Mobi, da vidim da prebacim sa nemačkog.“

„Bre, Ivana, stvarno si carica. Gledam kako čukaš po tome kad je krkljanac, ko riba u vodi se snalaziš. Daj, napravi da i ja nekom nešto napišem.“

„Kad ti napravi, cimni me da čujem kako mi sad svira“ – moli ga Žiko.

„Jeli, Crni, bez zezanja, a šta ja treba da uradim, da bi tebi bilo potaman?“ – ne odustaje Miloš.

„Ostavi mene, čoveče. Ja i ne moram da dolazim, imam najmanje deset kafića bliže kući od vašeg. Al ako ovako nastavite…“

„Ako nastavimo kako?“

„Jebi ga, Miloše, što se ljutiš? Čovek je u pravu. Evo, i Maćo pita je l ladno. Znači da je stvarno razlog za brigu. Uostalom, deset godina smo se ovde zimi grejali ...“

„Pa da, al tad nismo imali grejanje...“ – pokuša i odustade Miloš od objašnjenja. Zapali cigaru, i zagleda se kroz staklena vrata kafića. Napolju je padao sve krupniji sneg.

„Sofija, pita čiko šta će da večera“ – Sofijin brat Ljubiša proviruje kroz sporedna vrata.

„Opet da večera? A de je keva?“

„Legla, boli je glava. On kaže da je slabo i ručo i večero, da mora da popije lekove, a ne sme na prazan stomak.“

„Odakle da mu stvorim večeru? Pitaj ga oće li kačamaka.“

„Baš dobra večera. Još ako imate ribe da pomešate…“ – reče Maćo ulazeći. „Dobro veče. Tek da znate da drva više nema, sad sam proverio. Tako da od danas mogu ko gospodin da sedim, a ne da me svaki čas terate u kotlarnicu.“

„Nestala drva još jutros. Al sutra stiže nova tura. Biće posla opet.“

„Neće čiko kačamak. Kaže da ne voli ni poparu, što si mu dala, zato je i ogladneo. Pita da mu ispržiš palačinke sa pekmezom il s čim oćeš“ – ponovo proviruje Ljubiša.

Sofija hvata brata za rever od jakne i uvlači ga unutra.

„Mnogo se ti praviš lud. Mene pita, je l? A otkud ja ovde? Svratila da uplatim tiket? Il ranim lebom porodicu odavde? Jesi ti sakat pa ne možeš da ispržiš?“

„Ja? Ovako umoran? Nek mu isprži Miloševa keva, ili Neda, što ja da mu pržim?“

„Od čega si umoran, majke ti? Uostalom, ne interesuje me. Zovni ženu, pa neka mu prži.“

„Što ona, kad nikakve vajde od njega nema.“

„A i vi ćete se ovajditi, već vidim. Izvinjavam se što se mešam, al kako će to izgledati, ako on stvarno proda sve što ima, dâ vama lovu i dođe  na kazan i staranje. Jebene palačinke ne možete da mu ispržite, kako bi ga šlogiranog i usranog prali i hranili?“

„Ko ti što si tvoje prao i hranio, je l?“

„Ja nisam, al znam neke koji jesu. Godinama.“

„Odakle ih znaš, Maćo? Iz daščare?

„Pusti ga, Sofi, vidiš da te pali. Nego, šta ti ono malopre reče da te neko tera da ložiš ovde?“

„Nije baš da me tera, al najčešće mene zamole da odem i ubacim neko drvo.“

„A de sam ja?“

„Kako kad. Nekad ovde, nekad gore, a nekad te nema.“

„Sedim ovde, a ti ložiš. Pa što ja ne ložim?“

„Pa kad si pijan, eto zato.“

„A tebe mole jer si trezan?“

„Pa da.“

„I ti ložiš, ložiš?“

„Pa kad je ladno, ložim. Što, je l ne smem?“

„Smeš, al s tvojim drvima.“

„Nemam ih. Znaš da se grejem na gas.“

„Pa ništa, vi se organizujte i platite ovih deset metara što sutra stižu. Ja para više nemam, ni za pola metra. Ako vam je ladno. Ja mogu nama gore i grejalicu da pripalim. Četres metara drva i osam tona uglja sam do danas potrošio. Malo li je?“

„Da si i četirsto, ovde je ladno. Pogledaj, imaš termometre iznad svakog radijatora. Evo glave ako ima više od petnes stepeni“ – ustaje Maćo i skida termometar iznad radijatora. Gleda i smeje se.

„Ovaj… izvini, Miks. Lupam ko i uvek. Pogledaj ti.“

Miloš baci pogled i reče „Mora da se pokvario, danas ga Bojan iznosio napolje da pokaže Simčetu da smo zagrejali“, i ode do pulta iza koga sedi Ivana. „Daj ti pogledaj, kolko je na tom“ – zamoli je.

Ivana ustade, zagleda se u termometar, pa u Miloša.

„Kolko?“

„Između dvanaest i trinaest“ – reče i kinu.

„Čega dvanes i trines?“

„Miloše, ja od Nove godine vučem prehladu. Stvarno nisam nikad gledala kolika je temperatura, al da je ovde hladno – hladno je. Prošle zime sam oblačila bodi majicu kad radim, a ove po dva džempera, i smrzoh se. Evo ti, Mobi, sad ćeš valjda umeti.“

„Cimni me, Mobec“ – podseti ga Žiko.

„Jedan-dva-tri-četiri…Vritemesages sa duplim v i dva s, je l to?“ – posle izvesnog vremena oglasi se Mobi.

„Ti ni engleski ne znaš?“ – zapita Ivana.

„Ne znam, ruski sam učio“ – izvinjava se Mobi.

„Daj da ti prebacim na ruski.“

„Pa da tek onda ne znam ništa. Je l ovo što sam ti pročito?“

„Jeste.“

„Evo me počinjem. Žiko, vadi mobajzlu!“ -  i poče da nabada po tastaturi.

„Ima u meniju i francuski, ako njega znaš“ – ne odustaje Ivana.

„Pokazaću mu ja. Uopšte nije teško, videćeš Mobi“ – nudi Vojin.

„Nemoj ga sad, vidiš da radi čovek. A što brojiš, Mobi, nije  fitilj?“ – umeša se Maćo.

„Neću francuski, daj srpski ako ima. Ako nema, ostavi ovako. Brojim pošto ne razumem šta piše“ – objasni Mobi.

„Nemaš srpski.“

„Nema veze. Evo ti, Žiko. A? Šta kažeš“ – potpuno zadovoljan obavljenim poslom, zavali se u stolicu Mobi.

„Nàštà šta kažem?“  – gleda ga Žiko.

„Pa na esemes, kako nàštà?“

„Koji esemes?“

„Jesi mu ga poslo uopšte? Mogu li da pogledam?“ – ustaje Ivana  i uzima Mobijev telefon.

„Eto pa vidi.“

„Pa nisi, sačuvao si ga.“

„Kako, bre, nisam?“

„Smestio si ga u autboks, pritisnuo si „sejv“, ovako…“ – pokazuje mu.

„S-a-v-e…tačno tako, jeste“ – gleda i smeje se Mobi. „Treba „send“, je l da?“

„Jeste.“

„Pa aj mu ti pošalji odatle.“

„Ovo što si napiso?“
“To.“

„Šta je to, jebote?“ – zgledaše se Maćo i Žiko.

„Pojma nemam…“ – ustaje Maćo i polazi ka vratima, da vidi odakle dolazi zvuk.

„Pročitaj sad, kad si tražio“ – izlazi iz  WC-a Ivana, i kaže Žikovim leđima, jer i on, uz „Evo ga opet“ polazi za Maćom.

„Nije valjda da opet ruše?!“ – ustaje i Mobi.

„Ej, bre, mentalci, nek se javi kome zvoni mobilni!“ – nervira se Sofija, prekrivajući rukom mikrofon svog telefona.

„Nije mobilni, napolju se nešto dešava“ – objašnjava joj Čubi, polazeći ka izlazu.

„Klinci  nečim šište, opustite se“ – kulira Crni uz grejalicu.

„Jebeš ti to dok ne proverimo. Uspavali se diverzanti, pa reko da nisu večeras odlučili da poprave prosek. Sofija, imaš li bilo kako vino, al da nije sirćetnog porekla, da mi skuvaš?“ – vraća se Žiko, za njim i ostali, stresajući sneg sa sebe.

„Nisi mi odgovorio? “ - Mobi zagleda mobilni.

„Nàštà da ti odgovorim? Ništa nisi uradio. I je l odosmo da vidimo šta šišti?“

„Pa na esemes. Da znaš da su klinci, ostalo im od Nove godine pirotehnike.“

„Ne umem da šaljem esemes. Umem samo da se javim. Aj me bre cimni, da čujem toreadora“ – opet ga moli Žiko.

„Pa poslah li ti poruku, kretenu?“

„Kad, bre?“

„Koji je danas dan? Dva dana pre današnjeg.“

„Pa de mi je?“ – bulji Žiko u displej mobilnog. „Vidi stvarno, ima pismo. Šta ću sad?“

„Otvori i pročitaj“ – uči ga Ivana.

„Daj, nemoj i ti.  Kako da čitam, kad je sve na talijanskom?“

„Nisam ti, budalo, piso na talijanskom. Uostalom, videćeš.“

„Kad ću videti?“
“Nikad“ – ceri se Maćo.

„Koje priče ovi slažu, čuješ li? Pa mi kaži da je svejedno gde uplaćujemo. Čudi me otkud ovde Crni, on je kul, uzimo sam ranije „šibice“ i još ponešto od njega. Al više izgleda ne rastura, posle zatvora. A ovi ostali… ko neko društvo neuračunljivih iz kraja?“ – obrati se, u samom ćošku, kapuljača tamnim rejbankama.

„Jok bre. Najobičniji pederi. Vidiš da su se ucirkali još pre Tesle, ni za struju nisu čuli“ – smejulji se ispod naočara bleda, ni muška ni ženska, spodoba i nastavlja da studira kvote za sledeću trku pasa.

Sa pola stepenica koje vode na sprat, momak u žuto-teget kabanici upitno pogleda ka šanku. „Sofija, možete li malo da pojačate grejanje, smrzosmo se.“

„Nije nam u redu glavni ventil, zato je hladno. Ujutru dolazi majstor da pogleda“ – izvinjavajući se odgovori gazdarica.

Momak nestade, a minut posle toga, pojavi se na čelu kolone koja je silazila.

„Onda naplatite, pa ćemo nastaviti sutra uveče.“

„Sigurno će sutra popraviti“ – reče Sofija, vraćajući mu kusur. „Eto ti, odoše. Neda bi odlepila da je ovo videla“ – obrati se mužu.

„Pa nek kupi ona drva, ako oće da joj se drugovi greju. Veća njena plata nego sve što mi zaradimo“ – odgovori on.

U šlafroku ciklama boje, ispod koga viri roze pidžama od zenane, i kaljačama preko pantofli, ulazi Sofijina majka.

„Ćero blago mami, je l to ti i tvoj muž oćete plac preko moje grbače? Idi kaži bratu da prestane da se dovikuje sa stricem, inače ću sve da vas poubijam. Znaš kaka sam kad me boli glava.“

„Jebi ga, kevo, samo si nam još ti falila. Reci mu da dođe ovde, pa ćemo naručiti picu, a ti se vrati u krevet.“

„Ko kome da kaže da dođe? Očiju mi, vi niste normalni. Što ste ga zvali, kad niste sposobni ni o sebi da se brinete?“

„Pa kad smo dužni. Idi bre u krevet, sad ću ja to da sredim“ – i obe nestadoše u pomrčini, kroz sporedna vrata.

Opet zvuk od malopre.

„E do kurca. Malo mi falilo da uspem“ – tresnu Mobi telefonom o sto i ustade. „Odo da završim nešto, pa ću svratiti.“

„Ma to je alarm na nečijim kolima. Možda kod ovih što ih ugrađuju, možda nešto novo smislili“ – teši samog sebe Maćo, ne izlazi mu se opet na alaudžu.

„A što onda moj telefon sija?“ – čudu se čudi Žiko. „Dođi, Ivana, vidi da l se pokvario.“

„Imaš dva esemesa, evo piše ti. Nego…“ – pažljivo se, vrhom nadograđenog nokta, počeša po glavi, da ne pokvari još pažljivije raščupanu kosu -   “...nije ništa napolju, ja sam overila da se postepeno pojačava zvuk, kad ti stiže esemes.“

„Sva sreća da mi je baba već umrla inače bi to uradila dok mi stiže poruka“ – odahnu Žiko. „A šta mi bi s toreadorom?“ – malo potcenjivački se zagleda u Ivanu.

„Drugo je to. Toreador je kad te neko zove. A mogu da ti memorišem, da uz svaki broj veže posebnu melodiju. Tako ćeš da znaš ko te zove čim zazvoni, ne moraš ni da gledaš.“

„A je l možeš da mi vratiš kako je bilo, ono auldilangisunet od malopre? To što pričaš mi ne treba. Gledo - ne gledo, znam da me zove Maćo“ – pruža joj Žiko telefon.

„E, ta neka mu ostane. Žikec, super će ti bude ta! Odma ćeš da znaš da su sunetili Ahmeta. Da ne troše ljudi impulse, samo ti svirnu, i mi palimo u daščaru da šenlučimo“ – zadovoljno zaključi Maćo.

„Stvarno nećeš da ti stavim posebno za svaki broj?“

„Nemoj da se mučiš, samo vrati onu što je bila“ – reši da kupi još malo vremena, dok ne smisli nešto pametnije. Da ona ne vidi kolika je neznalica.

„Nije mi teško, stvarno.“

„Verujem, al meni bi bilo. Ko da pamti tolke pesme, i ovako mi puna glava nekih gluposti“ – brani se Žiko.

„Koji ti je andrak? Bole te uvo, nek ti napravi to što kaže. A ti nemoj pamtiti, što bi kad znaš da sam ja“ – u pola glasa mu dobacuje najbolji prijatelj.

„Il dobro… napravi“ – pojede govno Žiko. „Ako te ne mučim“ – dodade.

„Miloše, idi reci kevi da utiša televizor, ne može keva da zaspi“ – gurajući ispred sebe gajbu sa pivom prekrivenu snegom, uđe Sofija.

„O čemu pričaju ovi likovi, kapiraš li ti šta? Kake keve, šta se radi?“ –  sluđena kapuljača gurnu rukom naočare.

„Ma ništa bitno“ – odgovoriše rejbanke.

„Neću. Nije joj ovo Švedska. Nek spava kad se završi film“ – odbi Miloš.

„Šta će joj ton, kad je američki film? Ja išla gore da vidim spava li Bojan – cela kuća se ori. Uđem i kažem joj da malo utiša, a ona meni da je večerala i popila lekove.“

„Je l joj zima?“

„Nisam je ni pitala, pravo da ti kažem.“

„Boli te dupe. Sad može i da crkne.“

„Pa znaš šta – kako ti prema mojoj, tako ja prema tvojoj. A i ona…. Mislim, ponaša se ko … Uostalom, idi pa je pitaj.“

„A Neda, spava li ona?“
“Ona je u gradu.“

„Bože, bože, ima li kraja mojim patnjama? Operisana majka se smrzava, ćerka ne prilazi kući, tašta pravi raspored šta će ko da gleda, čiko oće opet večeru … E, Žiko, da se teraš  u pičku materinu s tim zvrčanjem!“

Blažen izraz lica, dok je, nagnuta nad njim, dodirujući ga kosom i još ponečim, Ivana držala telefon i objašnjavala mu, Žiko zameni ubilačkom facom.

„Teraj se ti u tri! Kolko me prepade. Čekaj da mi devojka objasni, jebote, šta se samo dereš.“

„Kome da objasni? Tebi? Kako te, bre, nije sramota? Cviliš svaki dan da neko otvori teletekst, da vidiš rezultat, a sad ćeš da postaneš stručnjak za mobilni. Batali Žika, Ivana. Uzmi lopatu i očisti sneg ispred ulaza.“

„Da znaš da si u pravu. Ko zna kolko njih čeka napolju, jer ne može da se probije kroz smet i uđe u ovaj raj. Idi, dete, uradi što gazda kaže“ – povlađuje mu Maćo.

„Nije mi on gazda, nego Vladimir. Stvarno ne mogu da čistim sneg, prehlađena sam, a i mnogo mi je hladno“ – objašnjava Ivana.

„Ma, šalio sam se za lopatu. Kad je Neda ni jednom nije uzela ove zime, što bi ti.“

„A što Neda da čisti sneg, leba ti? Dete radi do četiri, i dok uzme Bojana iz vrtića, dođe u pet mrtva umorna. A šta ti radiš po ceo bogovetni dan?“  - isključujući dva grejača na peći, dobaci Sofija. „Dakle, meni pored tebe i ne treba grejanje. Tolko me iznerviraš da proključam ko ekspres lonac.“

„Da ne otkrismo da Žiku šišti dolazeća poruka, mogli smo u tebe posumnjati.“

„Ja šta radim? JA? Molim te, kaži da se zezaš!“ – izbeči se Miloš.

„Ne zezam se. Šta radiš?!“ – podboči se Sofi.

„Ovi će se pobiju“ – kapuljača nikako ne razume šta se dešava.

„Nek se pobiju. Idi naplati dva soma, ako joj je stiglo“ – smiruju ga rejbanke.

Osoba sa kapuljačom priđe pultu, i pruži Ivani listić. Ona pogleda…

„Moraćeš ovo ujutru, ili da odeš do centrale. Meni posle deset ne šalju izveštaje.“

„Pa pogledaj rezultat, eno ti ga“ – kapuljača pokazuje prema jednom od monitora.

„Ne mogu tako, moram da imam zvanično“  – objašnjava mu devojka.

„Pa što sediš tu, ako ne možeš?“

„Čekam taksi“ – odgovori ona.

„Idemo“ – komandova kapuljača, vraćajući se, i trpajući u džepove jakne stvari sa stola. „Ne može ovde da se uzme kinta, moramo u glavnu. idi plati pa da palimo.“

„Naplatite, molim Vas“ – priđoše tamne naočare podbočenoj Sofiji. Koja reče da je sve u redu, i da ništa ne duguju.

„Kako ništa ne duguju a pun sto flaša? Što mu ne naplati?“ – sačeka Miloš da se zatvore vrata za dvojicom zbunjenih momaka što se rodbinskih odnosa i duševnog zdravlja prisutnih u kladionici tiče.

„Strašno mi se žuri da čujem šta ti radiš, pa nemam vremena da se bakćem sa kusurom, sabiranjem i tako… Dakle, da vidimo?“ – gleda oko sebe, da proveri da l su svi načuljili uši.

„Daj, bre, šta ti je, znaš ti dobro šta sam zimus radio. Ne maltretiraj ljude, nisu dužni da s tobom prolaze kroz tvoj klimaks.“

„Stvarno, šta si to radio zimus, Miloše?“ –  znatiželjno ga pita Vojin.

„ Ajde, Miloše, reci dečku kad te pita.“ Očekujući dobro poznatu reakciju, Sofija ponudi mužu šansu.

„Ispričaću mu ja u nekolko reči“ – zabrza Maćo. „Šta je radio, nesrećnik? Visio u kotlarnici i dan i noć, eto šta. Sofi, oćeš ti naručivati  picu za čikicu, mogo bi i ja jednu?“

Sofija prevrte očima, a Miloš se pobuni:

„E sad, Maćo…. Kad tako kažeš, ispada da je pičkin dim, a nije. Nego po redu, od oktobra.“

„Šta je radio, nesrećnik? Visio u kotlarnici i dan i noć od oktobra do jutros, eto to bi bilo po redu“ – ispravi izveštaj o pičkinom dimu Maćo.

„Pa ti reče da si ložio češće od njega. Da je on bio ili u stanu, ili sedeo ovde pijan, ili ga uopšte nije bilo...“ – podseti ga Sofija.

„Jeste, reko sam. Pa ti vidi kolko je ložio.“

„Ćuti, bre, Mladene, dok ne zasereš dibidus. Šta se mešaš. Kuliraj i čekaj da se istutnje“ – savetuje ga Žiko.

„Uostalom, ti, Sofija, bolje od mene znaš. Ja nešto i nisam dolazio zimus“ – dodade Maćo, da sasvim usere stvar.

„Evo ja ću da ti kažem, Vojine, šta je radio zimus…“

„Prvo naruči picu, molim te.“

„Prvo da kažem. Ložio je tri-četiri puta dnevno, i to ne svakog dana. Zato što se dešavalo da se zapije sa Maćom, Žikom, Ljubišom, s bilo kim ko je bio raspoložen da pije dok se ne otravi. U „Tangu“, u daščari, u ribarskom, u „Mladosti“, na sve tako nekim ekskluzivnim mestima, pa da se dovuče ujutru kući. A i nismo imali čime da ložimo baš svaki dan. Pola zime smo ložili, pola nismo. Plus je odžačar  tri puta dolazio da čisti, pa ni ta tri dana nismo grejali. Jer je sva tri puta drug Miloš napio odžačara. Prvi put odem da naložim, kad ono purnja ko krematorijum. Pa sipam vodu u kotao i dođem ovde da pitam šta se dešava. A odžačar kaže „Saću gospođo ja da zatvorim, samo da se zagrejem“ pa je tek uveče zatvorio Minja. I još dva puta zbog nekog kontra navoja nismo  ložili do sutradan u podne. Dok ne bi Minja došo da napravi kako treba ono što je odžačar propustio. Plus što je dotični tero odžačara da nam skine antenu s krova, u devet uveče. Pa se ludak umal onako pijan nije sjebo odozgo. Plus nam odvalio parče odžaka, taj isti odžačar. Pa ni tog dana, četvrtog, kad smo preziđivali odžak, nismo ložili. Plus što nas je cela ulica zajebavala da držimo maskotu u kafiću.  Vatali se za dugmad dok prolaze i cerili nam se kroz vrata. A odžačaru milo, kaže da je malo de vido tako finog sveta.“

Jako zabezeknut, Miloš je prati ženino izlaganje.

„Plus… plus… plus…“ - imitira je, malo unjkavo zbog upaljenih sinusa. „Od sto pedeset i nešto dana, navela si četiri, i to ti je, kao, primer. Ti bre neka majka i baba. Lažeš ko pas. Prvo i prvo, odžačara si ti našla. Je l sam imo broj onog Crvića, i teo njega da zovem, a ti nisi dala? Je l bilo tako? Nego si zvala onu pijanduru. A ne znaš da mi zamalo oči nije izbio sajlom, kolko su mu se tresle ruke. Seljančuro! Ja doveo odžačara…“ – ustaje, odlazi u šank, sipa pelinkovac u čašu od vode, vraća se za sto, savija cigaru.

„Ko da su odžačari taksisti, pa ih ima na svakom ćošku. De da nađem odžačara koji ne pije? Pa stvarno. A što ne kažeš kako je bilo za Svetog Nikolu? Zato što u priči nema odžačara, ni Minje, ni nikoga, samo mene u kotlarnici. Sram te bilo, bre. Ako sam ukupno pet puta zimus bio van kuće, kad je keva išla u Nemačku. I nekoliko poslednjih dana, zbog tenisa, al po tri-četiri sata najduže. Pa ko je ložio, aj kaži? Da nisi možda ti? Jesi, al kako? Ubaciš panjinu, okreneš se i odeš, pa posle pola sata dođeš gore i drljiš se na mene da je ladno, i da kukaju gosti. Je l bilo tako, reci? Čuješ šta te pitam? Sofija?!“

„E što jes-jes. Ja sam vam bio na slavi i baš je bilo toplo“ – ubacuje Čubi.

„E aj ne seri Čubi molim te. Bilo tebi toplo u toj murijaškoj vetrovki od sto dvaes kila. A što ga ne pitaš kako su mu se rođena sestra i zet pokupili i otišli, potpuno modri. A što se odžačara tiče, baš da ti kažem, Miloše, da bi ti tog tvog Crvića našo tek kad se ucrvljamo. Ti nekog da nađeš! U maju će godinu dana kako smo se uselili, a još se ogledamo u barama, kad pada kiša. Jer si reko da ćeš da nađeš bušilicu i probušiš jednu, ej jednu, rupu da nakačimo ogledalo u predsoblju. Pa što nisi našo? Našo bi kad bi bušilice delili uz pivo ili pelinkovac. Ako bi i onda, ako i tad bi ti nešto izmislio. Reko bi da ti treba ona koju dele uz vinjak, a ti, jebi ga, ne piješ vinjak…“

„Koja moja rođena sestra? “ – prekida je Miloš.

„Znaš ti o čemu pričam, nemoj da se praviš blesav. Stavio ljude do vrata, a ulazna vrata širom otvorena…“

„Šta sam ti reko, Vojine? Niko ne zatvara vrata, ko da živimo u čamcu. Il da nakačim i izlazna...“

„Pa kad nam je kujna manja od lifta, jer si ti  tako nacrto. I gde sam mogla da kuvam i spremim, nego kod keve? A kuda da unosim, ako ne kroz vrata? Da je sreće, imali bi mesta da se profesionalno bavimo spremanjem klope. Jok, oće drug čajnu kujnicu! Šta će nam veća, kad nas je samo petoro? I sad ti Sofija klipši uzbrdo-nizbrdo  milion i sto puta dnevno, da bi on ždrao…“

„Ja i sad mislim da nam ne treba veća kujna. Je l imamo šporet u njoj? Imamo. I frižider. I sudoperu. Sa vrućom i ladnom vodom. I šerpe, lonce i poklopce, sve cepter. Na kolko bi ti to hektara spremala ručak? Ne treba tebi veća kujna, tebi treba neko ko će da kuva, jer ti ne umeš. Pa nam zato kuva tvoja mama, a ti samo donosiš gore. Lažem li?“

„Pa što nam ne kuva tvoja mama, ako ja ne umem?“

„Pa zato što nam je kujna manja od lifta. Ćuti, leba ti, samu sebe platkaš. Vrata su otvorena jer ti je ćerka luda  ko ti. Plus, kako ti kažeš, Fini. Koji neće da sere u nošu specijalno dizajniranu za pekinezere, nego pored pumpe tvoje mame, a to ste ga ti i tvoj pametni Ljubiša naučili jesenas. Bilo vam simpatično kako kuče odraslo u soliteru kaki u prirodi.  Pocrkali od smeja gledajući Finog kako stenje pored pumpe.“

„Zakuni se da je istina to što pričaš. A ne kažeš  da ste ti i tvoj ujak farbali stepenice osam dana. Da nije bilo kevinog kupatila, svi bi srali kod pumpe, ne samo Fini. Je l pošo Fini prvog dana na specijalnu nošu? Jeste! I je l se zalepio za temeljnu farbu? Jeste! I je l skičo „ni tamo ni vamo“, dok ga nismo umočili u razređivač? Jeste! I posle se uplašio, i nije teo da stavi nogu na stepenik. I tako je naučio da vrši nuždu kod pumpe. Uostalom, ne sere on pedeset puta na dan, da bi vrata stalno bila otvorena.“

„Ne sere on, al sereš ti i za njega i za tebe. Zato što znaš da se, kad Neda zatvori vrata, ja uvek prekrstim. Što znači da se prekrstim jednom nedeljno, ponekad ni toliko. A Bojan vido od majke.“

Svi se, kao, smeju, al ne preterano. Kao da gledaju trista puta viđen film.

Samo Vojin opet pokušava:

„I dalje ne kačim šta si to radio zimus. To što pričate su vaši bračni problemi i nije vam lako, priznajem. Treba se snaći na ovolikom prostoru, vas… kolko vas ima? Ti, Sofija, tvoja keva, Neda, Bojan, Sofijina keva, Ljubiša… Vas sedmoro.“

„Plus Fini“ – dodaje Žiko.

„Plus čikica“ – dodaje Maćo. „Oćeš naručivati picu, il da idem negde da jedem?“

„Pa nema šta da se shvati. Kad smo dograđivali stan, rešili smo da svuda stavimo radijatore, i sa jednog mesta grejemo kod nas, kod keve i ovde. Onda je dotični počeo da pravi nauku od toga, kao što je od svega u životu pravio. Tako da sad, umesto tri i po hiljade, dugujemo tri hiljade i osamsto evra. A u međuvremenu smo vratili petsto. Je l sad razumeš?“ – detaljiše Sofija Vojinu.

„Jok. Tek sad baš ništa“ – sleže on ramenima.

„Sačekaj malo“ – opet izađe u pomrčinu Sofi.

„Pazi kad donese sekire“ – uzdahnu Miloš.

„Ovo plavo su češagije, ovo je lopatica, a ovo je lopata, al’ nema ko da nam je nasadi. Vidiš?“

 „Ova mu služi kad cepa cerovinu. Ima tog loma kolko oćeš, al ovo bi trebalo da ti bude dovoljno da shvatiš.  Znaš li kolko to košta? Ne znaš? Što bi i znao, niko normalan ne zna. Samo moj muž.“

„Znaš ko nasađuje lopate, kad reče ’nema ko’? – lupi se Čubi po čelu. „Onaj limar, što vam je radio oluke. On i sekire nasađuje. Pa ako imaš neku da nasadiš, il da ti klepa…. Bolje radi od Jovana, a i jeftinije.“

„Imamo i nenasađenih. Stuko čovek pare, mogli smo još tolko drva kupiti. I znaš šta kaže juče? Kaže da nema čime da precepi poslednji panj. Došlo mi da uzmem onu najveću  i da završim našu tužnu priču.“

„Za razbijanje panjeva ti je najbolje ono što je sa jedne strane kao macola, a sa druge ima šiljak. Ima moj komšija, mogu ti donesem, ako oćeš?“ – seti se Crni.

„Misliš ovo?“ – kad li pre ta žena ode?

„Jok, bre, to je motičica. Baštenska. Time možete da zatrpavate ono što ostane kad Fini obiđe pumpu. Nego prava macola, osmokilašica. Doneću kolko sutra.“

„Imamo. Ti ćeš da donosiš mom mužu od komšije! Vid macole!“ – trijumfalno unese Sofija još „tog loma“.

„A kad bi prestala da tvorcizaš vratima, šta misliš? Ili da se računar noćas zaledi, pa da sutra budemo u dugu četiri i osamsto. Sad lepo vrati ovo u kotlarnicu“ –  gleda  Miloš skalamerije koje je unela kao dokazni materijal.

„Kako da vrati, kad joj ne daš da otvara vrata?“ – pita Žiko.

„O, pa pito je mene Vladimir. Neko mu reko da je ovde zima. Pita imam li problema ujutru, kad radim prvu, da startujem mašinu“ – javi se Ivana.

„I šta si rekla?“

„Pa rekla sam kako kad, nekad imam, nekad nemam. Zavisi da l je napolju hladno. Ponekad po pola sata nemam vezu sa centralom. Odoh, evo mi ga taksi.“

To ti je, draga moja Sofija, sekira. Prava srpska sekira. Ta plava, sa plavom drškom, što si je poslednju donela. A macola je… kako da ti objasnim…“ – ne ume Crni da objasni.

„Ovo je macola, vidiš drugarice?“ – isplazi se Sofiji Maćo  spuštajući i macolu Vojinu pred noge.

„Jeste, ženo, to je macola. Minja i ja smo se zaletali i zatrčavali s ovom jebenom macolom tri dana i razbili tri panja. Čuj razbili! Odeljali. Zaletim se, sve kako su me učili, podignem je visoko iznad glave, pa je polako spustim na sredinu… i onda ni makac. Pa priđe Minja, da je zajedno vučemo. I tako ceo dan. I tako drugi dan. Trećeg dođe Ljubiša, pa na neku foru, neće da kaže koju, okrnji sa strane panjeve, kolko da uđu u kotao. A za nju sam dao tries evra.“

„Kako misliš ’na neku foru’? Pa je l pred vama krnjio, il ih je odno negde?“

„Pred nama, al nisam primetio da radi bilo šta drugo od onoga što smo nas dvojica radili. Zato i mislim da ima neki trik, al neće peder da ga otkrije. A što se klepanja tiče, Čubi, to je da bi budalama uzimali pare. Kakvo crno klepanje, to samo kod nas ima. Zamisli da u Americi klepaju ili nasađuju sekire. Ili u Kanadi. Gledo sam na diskaveriju takmičenje kanadskih drvoseča.  Znaš kakve su im sekire? Profesional…“

„Da donesem da im pokažem?“ – ponudi Sofija.

“Nemaš valjda i takvu?“ – zapanji se Vojin.

„Ma pusti je, lupeta. Kupio sam nešto u „Merkatoru“, al mi se slomila drška posle desetak dana. Majku mu, da l bi mog’o taj što pravi oluke da mi nasadi novu?“

„Ja mislim da ti imaš dva izlaza: Il da se upišeš u ove što čekaju na red da malo lete po vasioni il da kupiš konja. I odma ću ti kažem što, pre nego što me pitaš. Zato što se tako dobro razumeš u svemirske materijale. I zato što imaš češagiju. Pa ti vidi“ – predloži, posle kraće tišine, u kojoj su prisutni podigli i spustili noge, dok je letela sekira, Maćo.

„Kakvu češagiju? Ne znam šta je to“ – zapanji se Miloš.

„Ono plavo, četvrtasto, što je bušno. Jesi rekla da je to češagija, a Sofija?“ – ne zbunjuje se Maćo.

„To njena keva koristi kad proređuje cveće. Nije to naše, nego stoji u kotlarnici, kolko da  bude veselije. Pa je l tako, Sofija, kaži i sama? Što si to donosila?“

„Može biti. Al izgleda novo-novcato, ko da pripada tvom kompletu. Dobro, to nije naše, i ne služi za drva, al šta ćemo sa ostalim rkama?“ – Sofija prilazi i četvrtasto bušno odnosi u suprotni ćošak.

„Sve novo, ko da nisi koristio, sem ovog profesionala“ – razgleda Braco.

„Pa i nisam. Najviše sam Ljubišinu sekiru. Ljudi, pa ’de ja umem da cepam drva. Kažu „pametan narod“. Pametan u pičku materinu. „Bez alata nema zanata“. Kog bre zanata? Pokupovo sam – sad otvori Miloš dušu – sve što sam vido i što mi je neko preporučio, a pogledaj mi žuljeve – pa izvrće dlanove i pokazuje ih – ko da sam kopo rake cele zime. Dok iscepkam sitninu, pa je ukrstim, pa stavim dva-tri krupnija komada, pa najveći odozgo, pa otvorim cugove, pa napred otvorim dovod vazduha, da bi povuklo, pa nacentriram „hepo“ kocku, da to uvati, pa se, obično, setim, da nisam prosuo pepeo od juče, a primetio sam da brže plane  kad je prazna pepeljara, pa odem da je prospem, pa mi Sofijina keva, onako bez proteze, prošišti kroz prozor kupatila da ne bacam žar u kantu, jer je plastična i jer će da se istopi, mada vidi da nema žara, i da je mrkli mrak, i da nema još ni šes sati… Pa mi se pridruži neki manijak, kome je još rano za fabriku, a kasno da ide kući, i počne da me zapitkuje što je ovo ovde, a šta je ono onde, a sve zato jer je video svetlo, i jer je u kotlarnici toplo, i jer zna da ću ga, da bi skratio peglanje, pitati oće li nešto da cugne. A tek vrste drva! Taman kao uđem u fazon cepanja suvih, njih pogorim, i stigne tura mokrih. Gde je sasvim druga tehnika i prilaz. Neka imaju koru, neka su bez kore. Neka su prozukla a neka rasušena. Neke napao žižak. Neka su i suva i bez kore i neobolela, al ne mogu da ih precepim, šta god da uradim. Pa se ne cepaju isto ona sečena prošle godine i ovogodišnja. Pa bukovinu treba cepati uzduž a cerovinu popreko. Pa gomile. Na ovoj je za potpalu, na ovoj da se razgori, na ovoj da se održava, na ovoj kolko da se ne ugasi, jer je pretoplo. Plus Ljubišina gomila, koju on redovno obilazi. Misli da uzimam s nje, verovatno. Daščice, prutići, polomljene gajbice … Moj kotao guta cepanice od pola metra u prečniku ko da su kinder jaja, a ja da uzimam njegovo iverje. Mongoloid! Onda rešim da kupim ugalj. Ko velim, bar da upolovačim silaske u kotlarnicu. Kako da ne! Razvozio sam po pola noći šljaku od prethodnog dana. Pa de ću je? U plastičnu kantu? Dok upalim vatru, rodim mečku. Mokar ugalj. Otvorim donja vratanca, sve poređam, pa uzmem fen i duvam, dok se ne razgori. Ugalj sam cepo pljoštimice, jedan tip me posavetovo, kaže tako se razvija veća temperatura u kotlu. A kad cepaš pljoštimice, pršti ko vatromet. Tako da ono u sredini ostane u jednom komadu, a ostatak, najmanje deset kila, se pretvori u prašinu. Koju ne smem da stavim, jer će da eksplodira kotao, i digne kuću u vazduh. Onda uz šljaku razvozim i prašinu. Niko me više nije, kad telefonira, tražio. Samo poručivali da im se javim kad dođem iz kotlarnice. Još kad odem gore, da nešto pojedem ili malo odmorim leđa, a keva  kaže „Pobogu Miloše, šta to po ceo dan tučeš dole?“, ko da ja to iz hobija radim. To joj i kažem, a ona meni  „Pa i drugi imaju grejanje, al nalože ujutru, pa kad dođu s posla, i eventualno kad pođu na spavanje, ako hoće da i preko noći održe vatru“. Ma šta mi reče, mama! Bio sam ja kod tih. Tačno je da dva il tri puta lože, al ja sam u svim tim kućama pio kafu s kapom na glavi. Ne znam kako je njima, al ja onako ni na robiji ne bi živeo. Još mi se smeju kad im pričam moje muke, i sa sekirama i sa loženjem…“

„Ko ih bre jebe, nek jedu govna za sekire. Moj pokojni ćale je, dok smo ložili kaljeve peći, cepo drva subotom. Jedna subota – jedna sjebana sekira, kunem vam se. To poraslo na Žabljaku, pa opet nije umelo da cepa drva. Mi gore u stanu slušamo „tuptup-bapebupe-tuptup-bapebupe…“, i onda tišina. Aha, otišo da uzme od Stanića sekiru, da završi cepanje. Da jebe kevu, Stanićevu nije mogo da polomi. Ne znam od čega je bila, al znam da je bila nesalomiva. Onda dođe, pogleda nas i kaže „Četiri maloumnika se izležavaju, a ja cepam“. Jedne zime došo Zoran  na odmor, i treće subote siđe sa njim, i iscepa sva preostala drva. I to sa onim sekirčetom za potpalu. Al ga tero da stoji i gleda. Pa kad je završio, pito ga „Jesi sad vido kako se cepa? E, blago meni, tako od sad i ti.“ Vratili se gore, Zoki to priča, a keva pita matorog je l zadovoljan, kad će ti on njoj „Teraj se u sto pizdi materina, da sam ja čoek ko što nisam, ti bi ih cepala i tako ostvarivala zadovoljstva“, pa zgrabi kaput sa čiviluka i ode da se izduva. Zato ti ne slušaj te što sve znaju, oni ništa drugo i ne znaju “ –  izjada se Maćo.

„A da, kad pomenu kevu… Smučilo se meni da joj objašnjavam šta povazdan radim u kotlarnici, i jednog dana je povedem dole. Kad ona poče da razgleda ono što je Ljibiša obeležavo. I da zapitkuje šta je šta…“

„Kakvo obeležavanje?“

„Alatki. Pored svake zalepio ime, da se zna “ – objašnjava Miloš.

„Pa šta misliš, kad bih ja znala da je ovo  češagija? Učila u školi?“ – smeje se Sofija.

„A otkud on zna?“

„Raspito se čovek, sve napiso crvenim markerom i nakačio na zid. I onda, vidiš ga kako proviri, ko ono malopre… Joj, crna ja, nikako da naručim picu! Evo sad ću, samo da ovo kažem…“

„Kaži, nego šta. Ima vremena za picu“ – iskezi se Maćo.

„…proviri i pita je l neko uzimo tesarsku sekiru, na primer. Pošto ja obično nemam pojma šta me pita, pravim se luda, al nađe se uvek neko da mu odgovori. Kako baš dvojica prođoše i proneše to što traži… Ili je bila na haškoj listi - ta tesarska sekira… Pa on tresne vratima, tolko da sad više ne mogu da se zaključaju, ako ih jedno ne drži podignuta, dok drugo okreće ključ. Spala vrata od njegove potrage za alatom. Ko će sve picu, da vidimo?“

„Sofija, traži čiko mast za vene“ – proviri Ljubiša.

„Od koga?“

„Ni od koga. Samo pita imamo li da mu damo.“

„A oće l da jede?“

„Nije pominjo.“

„Idi ga pitaj je l oće picu. A mast idi uzmi od Miloševe keve, ako gori svetlo.“

„Mrzi me, idi ti. Ja odo’ da ga pitam.“

„Eto, je l vidite  morončinu. Mrzi ga, a da pita nešto Nedu, da vidi kaka je nama slika na nekom kanalu, jer nismo na istoj kablovskoj, da zamoli kevu da mu prevede nešto s nemačkog iz kataloga beemvea – to ga ne mrzi. I sad svi da se razvijemo u strelce, jer njega mrzi.“

Sofija izađe u pomrčinu.

„Duša me boli zbog ove moje Sofije. Ovakvog bilmeza majka ne rađa u četiri veka. Je l vidite kakav je retard? A tek što je cicija – to u životu nisam vido.“

„Je l sad ja da kažem neku o njemu?  Il neko od prisutnih želi pre mene“ – parlamentarno pita Maćo.

„Ja samo mogu da kažem da je dobar dečko i komšija“ – prvi se javi Čubi.

„I komunista“ – dodade Crni.

„Ja mislim da je skot. Jebo ga beemve. Uzima nam po trista kinti, kad idemo u ribu, ko da nas vozi na Ohridsko jezero, a ne u Knić. Tolko“ – kratko ga okarakterisa Braco.

„Ja ga slabo znam, i to dok je stanovo u mom soliteru. Al onako, šta ja znam, nije loš. Mislim, dobar je. Jednom je popravio lift, kad smo se buraz i ja zaglavili, još dok smo bili klinci. Sav se umazo mašinskim uljem, silazio u podrum pa nešto čačko. Posle moja keva otišla da mu se zahvali, i da ga pita kako da mu se oduži, al on nije teo da čuje da mu plati. Samo joj dao da mu opere farmerke, košulju i patike“ – priseća se Vojin.

„Što patike, nije ga nogama opravljo?“ – razmišlja Žiko.

„Ma šta ima veze, nije joj bilo teško. Oprala i odnela mu, i još mu kupila boks cigara i flašu konjaka. Znaš šta je to njoj značilo, to što nas je izvadio“ – pravda ga Vojin.

„Jeste se zaglavili još koji put?“ – zainteresova se Miloš.

„Još jednom, al tad je nestalo struje.“

„Pa se on pojavio sa pajserom i otvorio?“

„Ma ne, sačekali da dođe struja. Kratko trajalo.“

„O, pa onda mora da više nije tamo stanovo. Inače bi taj, posle tih cigara i cuge, čučo u podrumu i čeko da neko od vas dvojice uđe u lift. Oslobađo bi vas on i dan-danas, da ga žena nije ekspedovala kod mame.“

„Ja mislim da će dobiti čir na želucu. Ako već nije. I strefiće ga srčka “ – u vidu dijagnoze će Maćo.

„Ja mislim da ću mu, prvi put kad spadne sneg i odemo u ribu, uzeti termos i udarati ga po mozgu, dok ga ne udavim. Zato što ne mogu da zaboravim kako nam nije dao kafu. I zato što je bolid. Neka je po sto puta Sofijin brat i moj… pašenog, šurak, šta mi dođe, stalno to dvoje mešam.“

„Kakav termos?“

„Njegov termos za četrdeset osoba. Veći od onog Deda Mrazovog kamiona u novogodišnjim reklamama za kokakolu. Kad pođemo na pecanje, skuva dve kafe i sipa ih u njega tolikog. Neće da pije našu, kao mi kuvamo jaku. Dobro! E, al krajem oktobra, već bilo dobro ladno, Miloš poneo pribor preko mokre trave, okliznuo se, i fljas! – raspizdi se naš termos u pola miliona komada. Jebi ga, imamo rakije, imamo klope, al nemamo kafe. Parkiro beemvea na nekoj uzbrdici, odma iznad mesta de smo bili. Kad zvoni mu mobilni. I zvoni. I zvoni. Pita ga Žiko čuje li telefon, on ćuti. Onda mu ja kažem da ode da se javi, možda je nešto hitno - stara majka, nemirna deca, nestašna žena, ko će ga znati. On i dalje ćuti. Taman da dođe do sukoba visokog intenziteta, kad neki tip, koji je malo dalje peco, dreknu „ALO!!! Jebo vas mobilni!“ I ode kukavica da se javi. Ja bi se pobio s onim, ko ga jebe da se dere na mene dok se rekreativno bavim ribolovom. Ne mora da peca tu, ako mu ne odgovara društvo. Pa se prišunjam do termosa, da srknem bar dva gutljaja. Izvadim ga iz ranca, odšrafim... Čoveče!..Ima deset litara kafe u njemu. Zamisli da je stoka nosila pun termos, a nije govorila. Potegnem dobro nekoliko puta, vratim termos u ranac, i kažem Bracu, Milošu i Žiku kolko kafe đubre ima. Kad eto ga seljober, vraća se sav njanjav i kaže Milošu „Znaš šta je bilo? Umrla nam strina, Bog te mazo.“

 „Ludak, bre. Keva mi operisana, sva kilava od tada, a on sav snužden kaže nam. Koji smo mi nam, jebala te učiteljica što te učila gramatiku.“

„…a Miloš ga, ispod kačketa, gleda i trepće.

„Šta si reko, Ljubiša?“, pita ga, a on ponovi da im je umrla strina, boktemazo.

„Čija, bre, strina, tvoja il moja?“ – sad ga Miloš fiskira. Onaj što je vrisnuo zbog mobilnog, izvadio štap i čeka šta je sledeće čime ćemo da mu plašimo ribu. Možda da počnemo jedan drugog da bacamo u jezero.

„Naša strina iz Valjeva, čičina žena.“

„Aaa… ta strina.  Aj nam daj po čašicu kafe,  razbio sam termos, kad smo se montirali“ – traži mu Miloš.

„Umrla strina, a ti misliš na kafu. Idemo, imam sto poslova. Pakujte se, ako oćete. Ako nećete, ostanite, a ja odo. Pa se snađite za prevoz.“

„Od čega je umrla?“ – pita Braco, tek da nešto kaže.  Žiko i ja ćutimo. Znam ja Ljubišu dok smo ovolicni bili, al neću se mešam. Ko velim on i Miloš su rođaci, u pitanju je porodična tragedija, pa nek se kolju između sebe, ne moram ni ja baš svuda da se utrpam.

„Pa bolela je glava. Otišla lekaru, on kazo da nije to ništa, dešava se. Tako nekolko puta, a onda joj neka komšinka rekla da ode kod očnog. Dobije naočare preko socijalnog, al i dalje je boli glava. Pa su je snimali na sve redom plus je ležala u bolnici dobrih mesec dana...Bilo joj malo bolje pa opet. Kad je zaboli, ništa ne zna za sebe, kaže čiko. Vodio je on na vemea al tamo rekli starost, normalno je da je boli. Kod njih leže deca od svakakvih bolesti bolesna, sad će baš da leče staru ženu. I tako njoj sve bilo sve gore, dok jednom...“

„Je l od glave umrla?“ – pita  Braco opet, al ćirilicom.

„Nije. Udario je zimus gradski autobus. Nisu joj pogodili dioptriju, pa nije dobro videla na naočare. Slomio joj rebra i nogu, ležala nepokretna do jula. Tek se tad malo popridigla i počela...“

„Koji je razlog za strinin letalni ishod, Ljubiša?“ – koluta Braco očima.

„Srce, valjda. Umrla noćas u snu“ – reče Ljubiša.

Mi ladni ključamo, a Braco ga gleda ko jež mrtvog ježića i pita kad je sarana.

„Kad ja odem u Valjevo i pobrinem se da sve bude kako treba“ – huknu Ljubiša. „Idete li?“

„Je l ti to nećeš da nam daš kafu, sreće ti?“ – pita ga Miloš.

„Opet ti. Kakva bre kafa, ajde da idemo, plače Sofija i moli da što pre dođemo.“

„Sofija plače? Znači opet bila  finansijska u lokalu. A što ti ideš u Valjevo, kad vas ima iljadu ko ti, po pitanju čiče?“

„Kako to misliš,  iljadu? Ja sam mu bratanac, a nema dece.“

„A šta mu je Momčilo? I Gordana? I Vida? I Predrag i Miško? Isto što i ti i Sofija!“

„Jesu mu isto, al ja znam da bi on najviše voleo da dođem ja.“

„Zato što si najsposobniji?“

„Paaa… između ostalog.“

„A šta je ostalo?“

„To što sam kod njih išo za vreme raspusta.“

„I? To je sve?“

„I to što sam upiso zanat isti ko njegov.“

„A nisi se na zanat upio zato što si dva put u osnovnoj ponavljo?“

„Nisam dva put, nego svega jednom. U osmom sam imo zauške, pa sam vanredno polago diplomski“.

„Diplomski? U koju si osnovnu ti išo, Ljubiša?“ –  tu više nisam mogo da izdržim, mada sam znao. U istu u koju i ja je išo, eto u koju. A ja u osmom nisam imo diplomski.

„U „Milicu“ sam išo. Poslednji put vas pitam. Ako ćete sa mnom, pakujte se. Ja odoh“ – pa poče da trpa pinkle u ranac. Potrpa i ode. „Eto, nâ vam pa vidite da l mu je potrebna šifra za hospitalizaciju.“

„A vi?“ – Vojin.

„A mi… kako ko. Al pošto smo prethodno navatali ko retko kad. Jer je otišo baksuz. Kad sam stigo kući, pitam Sofiju de joj je brat-kretenoid, a ona kaže „Eno ga, slaže letve iza kevine kuće“. Toliko o organizaciji sahrane i njegovoj brizi. Pa kad je bilo da se ide na sahranu, on, baš ovde smo sedeli, i ti si čuo, Čubi, a kažeš da je fini dečko i komšija, kaže da treba da se dogovorimo da l da idemo na benzin il na gas. A bila i Neda, sa nekim drugaricama. Pita ga ona „Ujko, šta da se dogovaramo oko toga, tvoja je limuzina, pa ti odluči“, a on kaže „Jeste blago ujku, al ne znam da l imate para za benzin, a dizna za plin mi nešto štuca zadnjih dana“. „Ko da ti dâ pare, je l ja?“ – zgrozi se moja ćerka, pljunuti ujak. „Ne pada mi na pamet. Niti ću da idem. Tu babu u životu nisam videla“. „Nego mi da ti damo, je l Ljubiša?“ – pita ga Sofija, a sva se trese. „Pa da, seko, ti i Miloš za vas, a za kevu i mene ću ja platiti.“

„A kad je Nikša zvao da dođete po njega, ispričaj to Vojinu“ – podseća ga Žiko.

„A kad je Nikša zvao...e, odoh gore da donesem...“ – ustade i izađe napolje Miloš.

„Odakle zvao?“ – pita Vojin.

„Evo, sve ovde ima, odštampano. Slušaj... „ – šušti Miloš papirićima.

 

 

03.12.2005. 20:15

Neda kaže Milošu da je Nikša zvao telefonom tri puta od jutros.

„Što?“ – pita on.

„Nije reko .Kaže zvao prvo Ljubišu, al bila loša veza. Samo te molio da ga zovneš. Evo ti broj.“

„Oću evo jako me zabole.“

 

„Šta je to?“ – pita Vojin.

„Oćeš da slušaš il da ne čitam dalje?“ – pita Miloš.

„Ko je to štampo?“ – pita Žiko.

„Je l to sve?“ – pita Maćo.

„Oću, al me interesuje šta je. I kako ti ne znaš Nikšin broj?“ – odgovori Vojin.

„Onda slušaj“ – nastavlja Miloš.

 

 

04.12.2005. 07:20

„Alo?“

„Da.“

„Miloše, Nikša ovde.“

„E, ša ima?“

 

 

„Ništa. Nego, je l bi mog’o da dođeš po mene?“

„Moram u kotlarnicu.“

„Možeš li posle?“

„Što ne dođeš sam, što ja da dolazim? I što sad, nema ni pola osam?“

„Pa nemam bus.“

„Odakle?“

„Pa odavde.“

„Pa de si ti?“

„Pa kod sestre.“

„Pa de ti je sestra?“

„Pa kod Obrenovca.“

 

„A de je Obrenovac? – nemoj mi reći da je sledeća rečenica“, smeje se Žiko.

„Nije. Sledeće je ’Nikša, ’leba ti, šta si pio sinoć?’ „ – pogađa Maćo.

„Tišina. Slušajte“ – nastavlja da čita Miloš.

 

„Jesi se to zapio noćas? Kakav Obrenovac?“

 

„Šta sam reko!“

 

 

„Kamo sreće da sam se zapio. Došo sam onomad, da nasečem štapove, al sad ne mogu da se vratim. Oćeš li moći?“

„Kakve...Mama, utišaj malo, leba ti, ništa ne čujem!!... Kakve štapove?“

„Pa one što smo se jesenas dogovarali da...“
“Sačekaj malo... Mama, utišaj televizor, čuješ li me?... Idi u tvoju  sobu... Nije istina da je zima... E, Nikša, pričaj glasnije, ništa te ne čujem.“

„Reci kevi da utiša.“

„Pa govorim joj, al...’Aj zovi me kasnije...“

 

04.12.2005. 15:48

„Zvao onaj tvoj drug dva puta, reko da mu se javiš. Evo ti broj“ –  stojeći na vratima kupatila, dok je on prao ruke, reče Miloševa majka i pruži mu papirić.

„Mokre mi ruke. Koji drug?“

„Onaj što je jutros zvao. Pišta.“

„Ko mi je, sad, pa Pišta iz Beograda? Šta je reko?“ – gleda Miloš pozivni 011.

„Reko da mu se javiš.“

„Ama ko je Pišta?“

„Ama otkud znam!“

„Pa što ga nisi pitala?“

„Oću briga me. Sedi u kući i javljaj se, pa pitaj ako te interesuje“ – odgovori mu majka.

 

„Mislim...preterano je. U to ne bi poverovalo ni dete. Ti, kao, ne znaš da je Nikša, nego pitaš koji Pišta! Ko da te dnevno zove dvesta drugova“ – negoduje Maćo.

„Ma da, izmislio ja, da bolje prodam scenario. I da bude duhovitije. Ko da nije dovoljno sumanuto“ – priznaje Miloš i nastavlja glasom spikera.

 

 

 

04.12.2005. 18:17

„Daj, Miloše, skini mi Nikšu s vrata. Il mu se idi javi il ga otkači. Dva puta me cima i pita što ne zoveš“ – proviri Neda u kotlarnicu.

„Samo da ovo ubacim i zvaću ga.“

„Zvao Nikša, pita dolaziš li?“ – preseče Sofija Miloša, koji je, ulazeći  iz kotlarnice, zaustio da naruči kafu i pelinkovac.

„Jebo te, on je na ekstaziju. Jutros me zvao, i kaže da je u Obrenovcu.“

„Pa jeste, kod sestre i zeta je otišo, pre desetak dana“ – obavesti ga Čubi.

„Pa da idem u Obrenovac, zato me zove?“ – sa nekoliko decibela više objavi Miloš da je razumeo.

„Ne viči. Zovni ga i reci mu da ne možeš“ – posavetova ga žena.

„Oću boli me dupe“ – presudi Miloš.

 „Ovo verujem da si reko. Sve drugo i može i ne mora, al ova rečenica je tvoja“ – presudi Žiko.

„I to bi bilo sve za taj dan. Sledeći put Nikša se pojavljuje kao tema šta mislite gde? U kotlarnici, naravno. Dakle...“

 

 

06.12.2005. 10:33

„Zvao sad Nikša, i pita ko će od nas dvojice da ode po njega. Ja sam mu reko da mogu ja, al da nemam para za gorivo, a on mi kaže da se snađem, a on će mi dati kad dođemo, primio je penziju“ – reče Ljubiša i sede na panj. „Udri to popreko, vidiš da ima čvor?“

„Udaro sam i uzduž i popreko. Aj ti...“ – velikodušno Miloš ustupi sekiru Ljubiši .“Šta li se dešava s tim Nikšom, da mi je znati? Što ne sedne na bus i ne dođe kući. Nego zivka deset puta na dan?“

„Pa nema pare, kaže. Nego da neko od nas ode i doveze ga, a on će nam dati, ovde ima.“

„Da ga dovozim iz Obrenovca? Ko da je prestolonaslednik! Nek dođe peške.“

„ Pčelica si, prijatelju. Al kad je Nikša glup ko noć. Umesto da je krenuo peške, on te zivka i nervira. Deset puta na dan“ – komentariše Maćo.

 

 

08.12.2005. 19:47

„Sine, zvao te onaj drug iz Obrenovca, i moli ko Boga da mu se javiš. Ja mu rekoh da ćeš zvati čim uđeš u kuću. Kaže da je mnogo hitno.“

„Nikša?“

„Onaj Pišta što je pre neki dan ostavio broj, kad nisi mogo da se setiš o kome se radi. Eto ga broj na frižideru.“

„Nikša, mama, Nikša, a ne Pišta.“

„Svejedno, molio da ga odma zoveš.“

 

„E, sad – Nikša, Pišta, jebem li ga, zvaću taj broj, pa kog ubodem. Samo da ga skinem s kurca – priznaj da si poludeo.  I jesi li ga odma’zvao, kao što je molio?“ – pita Crni.

„Evo, dolazim do toga...“ – nastavlja Miloš.

 

„Dobro veče, da li mogu da dobijem Nikšu?“

„Ko ga traži?“

„Prijatelj iz Čačka.“
“On u Čačku nema prijatelja.“

„Molim??“

„To što si čuo“ – odgovori pijani glas i prekide vezu.

 

„Vidi, vidi. Njemu do zajebavanja. Ti ne znaš ’de ti je glava a on, đubre pijano, prekida vezu. O, pa znaš kad bi mu se ja više u životu javio. Ccc, šta sve tim dokonim penzionerima neće pasti na pamet“ – komentariše Žiko u neverici.

„Šta ti sereš, kad sve ovo znaš? Bio si ovde, dok je zvao?“ – pita ga Miloš.

„Jesam, al mi nije izgledalo tako surovo, dok se dešavalo, ko sad, kad imaš napismeno“ – pravda se  Žiko.

 

 

10.12.2005. 06:28

„Alo, Miloše. Je l stvarno niko neće da dođe da me pokupi?“

 

„Jebo ga patak, on je totalno lud...“

„Ma šta lud. Bistar je on ko kompjuter. Zna da ne jebe lep nego uporan. Nego me ti čudiš, što si dozvoljavo da te zove u ta pekarska vremena?“

„Pa šta da se radi. I tako sam moro da ustajem zbog kotla“ – širi Miloš ruke.

„Dobro jutro i tebi, Nikša. Jesi bre ti blesav? Što tražiš da te zovem, pa prekidaš vezu?“

„Ko prekida vezu?“

„Pa ti.“

„Kad, čoveče?“

„Kad sam zvao. Preksinoć... Reče da nemaš prijatelje u Čačku i tras!“

„A-aaa.. Verovatno bio moj zet. Pričo sam ti o njemu, pije ko Rus od kad su pobegli iz Krajine. Nije mi ni reko da si zvao. Je l dolaziš?“

„Nikša, najozbiljnije...O čemu se radi? Što ne uvatiš  bus i ne dođeš?“

„Pa nemam kintu, čoveče. Istapiro sam se. A bus... najmanje četiri kilometara odavde. Pa tek onda na Ibarskoj da vatam nešto ka Čačku.“

„Jebi ga, meni auto nije ispravan, ne smem da pođem. Vidiš kako je vreme. A i nemam pare za gorivo.“
“Ma dao bi ti ja, kad stignemo. Kući me čeka penzija, al kod sebe nemam love. Pa uzmi od nekoga da kupiš gorivo, a ja ti dam kad dođemo...“
“Neispravan mi auto, čuješ šta ti pričam. Vidi sa nekim drugim.“

„Sto iljada stanovnika, dvesta sa okolinom, on se navrzo na tebe.“ – smeje se Vojin.

 

13.12.2005. 23:51

„Zvao me Nikša malopre. Pita mogu li da idem u Obrenovac, da ga dovezem kući“ – reče Braco.

„Opet otišo u Obrenovac? Taj čovek je lud. Svakih sedam dana pali u tu vukojebinu a onda zapomaže da ga neko otud vadi“ – zaprepasti se Žiko.

 

„Čuj ’zaprepasti se Žiko!’ Šta sam imo da se zaprepašćujem, samo sam izgubio iz vida da se još nije ni prvi put vratio, pa sam pomislio da je opet otišo. Tako napisano izgleda ko da sam retardiran. Svaki dan blejim ovde, a ne znam da on zivka. Ko je to piso?“

„Moja sestra Milica, iz milošte Cilka. Ne pravi se blesav, svi je znate taman kolko i ja. Ona je ovo proglasila ’događajem godine’, pa je nije mrzelo da napiše“ – reče Miloš.

„A da nije malo preterala?“

„Pa sad...Ne bi reko. Uostalom, slušaj dalje, pa reci na kraju.“

 

„Kad opet? Pa nije ni dolazio od onda.“
“E, pa, mislim... stvarno. Da niste mogli da odete po prijatelja“ – prekorno pogleda Maćo prisutne.

„Kakvi preterala! Ona je bre žena i po, totalno na svom mestu, barata samo istinom i činjenicama. Viš kako tačno kaže ’prekorno pogleda Maćo prisutne’. Što potpuno odgovara mom prekornom pogledu koji sam vam uputio kad sam čuo da još uvek niko ništa ne preduzima po pitanju njegovog vraćanja kući.“

 

„A što ti ne odeš, i tebi je prijatelj?“

„Čime? Nemam prevozno sredstvo. Inače... Ih, ne bi časa časio da odem. Da vratim Lesija.“

 

„Onda ne seri.“

“Toliko o vašoj kulturi“ – treći put prekide Maćo Miloša.

 

“’Oćeš da ideš?“ – upita Žiko Braca.

„Ja jok. Radim. A i vidiš kako je poledilo, loše mi gume.“
“Ja bi išo, al nemam pare za gorivo“ – javi se Ljubiša iz ćoška.

 

„Auuu...Baš me čudi.“ – smeje se Crni.

 

„Pa ima on, al kod kuće. Dao bi ti kad dođete.“
“Aha, al meni treba kad pođem, a ne kad dođem.“

 

 

14.12.2005. 16:48

„Zvao neki čovek iz Obrenovca ili iz Čačka, nisam razumela. Tražio Miloša, pa sam ja rekla da nije ovde, pa on pito gde si ti i ja sam rekla da si otišla po piće. Pa je zamolio da vam prenesem da mu se odma javite“ – dok je Sofija unosila gajbe, obavesti je Anđela, koja je tog dana u drugoj smeni primala uplate. „I još mi je reko da vam kažem da će da se ubije.“

„Kaži mu da ću i ja, ako opet zovne“ – reče joj Sofija i ode u kotlarnicu.

„Miloše, preduzmi nešto u vezi Nikše. Zvao Anđelu i reko joj da će da se ubije, ako neko ne ode po njega.“

„I ja ću, ako opet zovne“ – odgovori Miloš.

 

„Ako nastaviš da nas daviš, ubiću se i ja. Kolko još ima toga?“ – dosadno Maću.

“Pusti ga, meni je baš zanimljivo“ – smeje se Vojin.

„Da čitam il jok?“ – spustio Miloš papir i čeka odluku.

„’Ajde ako nema još mnogo. Stvarno nije nešto. Mogo si mu mnogo brže ispričati“ – reče Žiko.

„Slušaj sad. Pa ko je tražio da se ovo priča?“

„Pa ja. Al ne da čitaš.“
“Pa kad volim da čitam. Sad sedi i slušaj, nema još mnogo.“

 

 

 

16.12.2005. 07:09

„Alo? Mislim, Miks, stvarno ne mogu da verujem da se tako ponašate. Vas dvadeset ne može da skupi kintu da neko dođe i vrati me kući. Tri nedelje trunem ovde. Ovi mi ne daju ni da jedem. Sinoć sam pojo tri biskvita od komšijinog kučeta...“

 

„Pedigre il Rojal kanin, šta li je jeo?“ – interesuje Vojina.

„Šta god, bolje se hrani nego kod kuće“ – zaključuje Maćo.

 

„... Bez zajebavanja. Umako ih u čaj. Mislim, razumem ja njih, kupili kolko im treba, nisu planirali da ja ostanem mesec dana. Šveca kaže ako oću kiselog kupusa, toga ima, sve ostalo je za njih dvoje, jer ne sme od zeta. Pogubio živce, šta ćeš, od kad su izbegli, i neće da ga...“

„Bog te ne jebo, pa ti još nisi došo?! Ne pišti tolko, još malo pa će samo Fini moći da te čuje. Zvučiš ko one pištaljke za kučiće. Kako ja da dođem, kad znaš da slavim za tri dana. Vidi sa Ljubišom...“

„Ma gledo sam, al on kao nema para, baraba. Koga god zovnem, niko ne može. Zamisli da ovde sačekam Novu godinu, pa lepo bi se...ne znam ni ja... ubio bi se, eto šta bi lepo.“
“E, sad i ti...Nije dotle došlo. Sačekaj malo...“

 

„Novu godinu sa sestrom i zetom?“ – krekeće Vojin.

 

“...da prođu slave, naći ćemo nekoga, snaći ćemo se. A što ne vidiš neki bus, sad su pojačali linije, zbog slava i Nove godine?“

„Ama, čoveče, ne znam kako odavde da stignem do Ibarske magistrale. A i nemam pare za bus.“
“Pa kako oni stižu?“
“Koji bre oni?“

„Pa ti koji tu žive?“
“Šta ima da stižu, kad nigde i ne idu. Samo do  prodavnice. Najbliži lekar im u Beogradu!“

 

 

 

„Ja mislim da je on lago ko pas. Pa i u onim enklavama na Kosovu imaju lekara, a da nemaju u Obrenovcu. Nego telo dupe da mu vidi pùta, pa se bacio na lagarije“ – zaključuje Vojin.

 

„U Obrenovcu ne postoji lekar?“

„Nisam ja baš u Obrenovcu...“

 

„Eto ti ga sad! Nego de je? U Prizrenu?“ – čudi se Vojin.

 

 

 

“... nego malo dalje...Komplikovano je da ti objašnjavam. Oćeš da probaš da nađeš nekoga?“

„Pa što ne kažeš da si bolestan, da te prevezu u Beograd? Onda bi ti bilo lako, imo bi od koga da uzmeš lovu?“

„Jebi ga, ti me drkaš, a ja oću da ciknem. Šta misliš, da l da zovnem Crnog?“

„Što njega, kad nema auto?“
“Zato što ima pare. Pa da ga zamolim da vam dâ, da dođete?“

„Što se mene tiče, zaboravi. Ne bi od njega uzo ni lek da kupim.“

 

„Opa-la! Ovo više nije zajebavanje. Što ti od mene ne bi uzo kintu?“ – uozbilji se Crni.

„Iz mnogo razloga“ – odgovori Miloš.

„Reci jedan.“
“Neću.“

„Oćeš da kažeš da nikad nisi uzim’o robu od mene?“

„Oćeš da kažeš da sam ti osto dužan?“

„Nisi, al sam ti davo i na čekanje?“
“Pa i ti tako piješ ovde.“

„Tačno, al ja ne kažem da ne bih to radio, pa i da mi je za lek.“

„E, vidiš, ja kažem.“

„Dalje, čitaj dalje. Počinje zaplet“ – traži Maćo.

 

 

 

“Pa nije za tebe, nego za mene. Ja ću da ga zovem.“
“Radi šta znaš, al ne računaj na mene.“

 

 

18.12.2005. 20:35

„Zvao me danas Nikša. Otišo kod sestre u Obrenovac, pa sad ne može da se vrati, nema prevoz...“

„Pa kako je otišo, kad nema prevoz?“

„Odvezo da neki komšija, koji je išo u Pančevo. Pito me da nekome od vas dam lovu da kupi gorivo i ode da ga doveze. Ja sam reko da nema problema, samo da se dogovorite ko će da ide.“

„Paaa... a je l bi mu platio taksi, ako mu pošaljemo?“ – doseti se Maćo.

„Moje ime se u ovom delu pominje samo uz humanost. Tako da slobodno, prilikom sledećeg štampanja, s obzirom kako si to, Miloše, raskupuso, možete staviti znak jednakosti. Pozdravi sestru i reci joj da sam dao dozvolu za to“ – izjavi zadovoljno Maćo.

„A što je pisala vreme?“ – radoznao Žiko.

„Zato što je blesava. Kaže da poslednjih godina ni jedna nova knjiga nije bez te fore. Pa i ona htela da ovo izgleda tako. A tolko je autentično da se kidala od smeha kad je čitala. Kaže ’Jebo te, Miloše, ovo ko prve epizode dosjea iks, kad na pola ekrana naređaju datum, vreme, mesto, na engleskom, pa na srpskom, i obavezno dodaju „tri sata kasnije“. Imamo Nikšu ko Moldera, još da savatamo Skali...“ – objašnjava Miloš.

 

„Ništa mu ja neću plaćati. Čim dođe, vraća mi lovu. To bi bila samo pozajmica. E sad, vi recite kome da dam pare?“

„Što gledaš u mene?“

„Oćeš ti da ideš?“
“Da idem po Nikšu, a sutra slavim? Vidi kolki mi je spisak Sofija natrukovala. Da popijem ovo, i palim u samišku, a posle toga, zna se... Kotlarnica. Eto mu Ljubiše, sav je dokon, pa nek ide“ – maše Miloš spiskom za samoposlugu u pravcu Sofijinog brata.

„Znači, da dam tebi pare?“ – okreće se Crni ka Ljubiši.

„Kako ja da idem, kad mi sestra sutra slavi? Nek sačeka malo, da se dogovorimo, šta je navalio ko mutav.Otići ćemo, ima vremena.“

 

„Kakav genije! ’Ima vremena’, a onaj zadnjim atomima snage... A odakle je zvao, ako mu nisu dali ni da jede, a nema para?“ – čudi se Vojin.

„Možda iz pošte?“ – nagađa Čubi.

„Ali... nema kintu“ – ponavlja Vojin.

„Možda ima ’halo’ karticu“ – doseti se Žiko.

„Onu od milion kredita?“ – pita Maćo.

„Doći ćemo i na to, polako“ – obećava Miloš.

 

 

19.12.2005. 15:35

„Je l bre, Miloše, što niko ne ode da doveze onog veselog Nikšu iz Obrenovca? Čami, kukavac, već tri nedelje tamo?“ – odvajajući kosti iz šarana na kraj tanjira i lizuckajući prste, pita Milošev ujak.

„Otkud ti znaš?“

„Sreo sam njegovu Vericu. Kaže jake prijatelje ima moj Nikša...“

 

„Jes vala, u pravu je. Ne zna se da l su mu jači prijatelji il žena. Pizda joj materina, ima braće ko da ih je rodila majka Jugovića, a prijatelji da idu da joj čupaju muža. Žene...“ – komentariše Žiko.

„ Po labrnji bi ja nju, prijateljski“ – reče Maćo.

 

 

 

 

 

“ ... kad niko ne može da odvoji četiri sata već skoro mesec dana da ode i doveze ga kući. A kad treba da im kuva riblju čorbu i sardinu, onda se otimaju o njega. Lepo sam mu ja pričala kakvi su to mufljuzi, al nema vajde njemu pričati...“

„ Pa što mu ona telegrafski ne pošalje lovu, kad joj je toliko žao?“

„Kakvu lovu?“

„Pa je l znaš ti što on ne dolazi?“
“Pa nema prevoz otuda?“
“To ti ona rekla?“
“Pa da. Kaže ona njegova luda sestra i pijani zet kupili kuću u dve pičke materine, nema naokolo žive duše, sem jednog još luđeg nego oni, koji gaji lovačke kučiće. Kaže ona samo jednom bila, al sad ne bi umela naći de žive ni za milion evra.“

 

„Šta rekoh ja o labrnji? Ne bi mogla da ga nađe za milion evra, a mi džabe da idemo da ga tražimo. Zajebi, bre.“

 

„Hvala, hvala...Šta ti radiš? Aha...Evo, sad ću da ga zovnem. Miloše, dođi, Nikša zove da ti čestita slavu“ – smeje se Sofija i pruža mu slušalicu.

„Hvala, hvala... Baš mi sad priča Željko da je sreo tvoju Vericu... Što ti ona ne pošalje lovu? Nema pošta? Ni poštar?

 

„U ovo takođe verujem sto posto. Da je reko da nema pošta, a posle da nema ni poštar. Samo je zaboravio da doda da nema ni poštansko sanduče.“

„Ni upravnik pošte, zvani Ljupče iz milošte.“

„Pa odakle je zvao?“ – opet bi Vojin da sazna.

„Pa sa ’halo’ kartice“ – objasni mu Žiko.

„Ali nema pošte, je l čuješ?“

„Šta ima veze, Molder je to. Da čujemo dalje...“

 

 

...Kako se zove to mesto?..Kako ne znaš?... Ajd sačekaću... Šta, bre, da mi crtaš?... Znam... Pa nije to Obrenovac, to je ispred Beograda... Kako ćeš da stigneš dotle?... Šta to znači?... Pa sankabo?...SANKABO, šta znači!? Bosanka! I šta onda? Otkud je ti poznaješ? Sankabu!?... Aaa, zetova zemljakinja... Da sedi i čeka dok ne dođeš... Ko da sedi i da čeka?...Što ja da odlučujem, stvarno si flipnuo... E, Nikša, imam goste, možemo li neki drugi put?... Zovi ga... Neću... Ni u ludilu... Ćao“ – još uvek držeći slušalicu, Miloš  gleda prisutne. „On je na spidu, nema druge. Pola ga ne razumem kolko brzo priča. Kad neko ode po njega, nek se parkira ispred kafane, koja ima noć u imenu, i nek uđe unutra, radi jedna plava Bosanka, zrikava. Nek joj kaže da je Nikšin drug, a da je Nikša brat žene njenog zemljaka..“

 

„A da je on brat žene s čijim mužem on ide na pecanje, pa da viš kad Sankabo sve skapira ko matora i išutira ga ispred te noći! Kafana koja ima noć u imenu. Bože, bože... Ala je maštovito i retko za Ibarsku magistralu... Odma bi ga našo, garant...“

 

“... znaće ona o kome se radi...“

 

„Nego šta će. Iz taka. Sem ako je baš preprani degen. Pa tolko je razumljivo i očigledno.“

 

 

“... i nek naruči šta god oće, nema problema...

 

„Za koga nema problema? Za Nikšu? Il za Bosanku? Ili zeta? Sestru? Komšijino kuče? Muža žene sa kojim...? Ima li neko kafetin? Ili mišomor?“ – cvili Žiko.

 

“... al samo da mu prethodno javimo, da bi on doš’o peške do te kafane, pa kad stigne, onda da konačno pođu u Čačak, a račun će on platiti, kad stigne kući, od penzije... Lud čovek. Još da ja odlučim ko će da ide. I kaže da bi najbolje bilo da ode Ljubiša.“

 

 

19.12.2005. 23:17

„Alo? Miloše? Alo? Miloše, jesi ti? Nikša ovde? Alo?“

„Ko je to?“

„Nikša. N-i-k-š-a. Nikša iz Obrenovca. Nikša, bre, jesi gluv? Alo! Miloše!!!“

„Ko je to?“ – uzima Sofija slušalicu od pijanog muža.

„Pogrešio neko“ – odgovori on, prethodno pritisnuvši „off“. „Da vidimo, je l prelazimo na vino il ostajemo kod žestine?“ – obrati se gostima.

 

„Hmmm... Sigurno je bila loša veza. Oće to crvenim slovima“ – zaključuje Maćo. „Čim nisi ništa čuo.“

 

 

 

 

20.12.2005. 07:55

„Alo. Dobro jutro, mogu li Miloša da dobijem?“

„Miloš spava. Ko ga traži?“ – pospano odgovori Miloševa majka.

 

 

„Pišta zvani Nikša, iz Čačka, odnosno okoline Obrenovca. Što pitaš?“

„De bi on tako. Znaš ti njega, sve na finjaka.“

 

 

„A je l Sofija tu?“

„I ona spava.“

 

 

„Pa da, boli ih dupe. Spavaju dok ja ovde jedem rođenu džigericu“ – dodaje Maćo, cerekajući se.

 

„A Ljubiša?“

„E, ne znam, života mi. A ko je to?“
“Nikša. Zvao sam pre nekoliko dana, ako se sećate. Izvinite ako sam Vas probudio, zvaću kasnije. Ako Vam nije teško, ako vidite Ljubišu da mu kažete... Ili neka, nazvaću kasnije .“

 

 

20.12.2005. 09:40

„Alo. Izvinite, da li bih mogao da dobijem Sofiju ili Miloša?“

„Miloš spava, a Sofija je otišla u banku. Ko ih traži?“ – odgovori Miloševa majka.

„Niko.“

 

 

„To vam ne verujem, da ste još toliki. Da je reko NIKO!“

„Idi pitaj moju kevu.“

„Jadan Nikša.“

„Jadan Nikša? Jadan JA. I moja keva.“

 

 

20.12.2005. 11:20

„Zvao jutros onaj tvoj drug iz Beograda. Posle pito je l budna Sofija il Ljubiša i reko da će zvati kasnije.“
“Koji drug iz Beograda, mama? Imam sto drugova u Beogradu.“

„Ma onaj što je juče zvao da nam čestita slavu, onaj Pišta.“

„Nije on iz Beograda nego iz Čačka. I nije Pišta nego Nikša. I nije mi on drug nego umobolnik. I nemoj mi ga više pominjati“ – mamuran, sa jakom glavoboljom, pogleda u majku zakrvavljenim očima Miloš.

 

„Ops! Upiši sestra Milici minus. Zbog tih krvavih očiju. Mislim, stvarno... mora se voditi računa o stilu. Zašto bi tebi dan posle slave bile krvave oči? Pa još da takvima gledaš majku! Ja predlažem da se ta rečenica izbaci“ – predloži Maćo.

 

 

21.12.2005. 13:50

„Dobar dan, opet ja. Nikša. Izvinite, samo sam hteo...“

„Oni nisu kod kuće, a ja ležim, imam temperaturu. Reći ću im da ste zvali, pa neka se oni Vama jave. Doviđenja“ – prekide Miloševa majka vezu, razmišljajući kolko se bede spasla time što poslednjih trideset godina nije živela u Srbiji.

 

21.12.2005. 13:52

„Evo ti, pa se ti javljaj.Sva zadrhtim kad čujem glas onog čoveka “- tresnu Miloševa majka pred njega telefon.

„Mama ženo, da l si normalna? Skloni ga s panja, udariću ga sekirom. Kog čoveka?“

„Onog što ne ume da se vrati kući.“

„Baš ja sad pričam o tome, da bi trebali da se organizujemo i odemo po njega. Nema smisla, čovek zove i moli, a mi se pravimo ludi. Pa stvarno“ – tek tada Miloševa majka primeti Ljubišu, koji je u uglu kotlarnice slagao neki alat.

„Idi pa ga dovedi, ako nema smisla. Ja nemam sa čim.“

„A je l bi išao ti, Ljubiša? Daću ja pare. Kolko bi to koštalo?“

Ljubiša spusti baštenske makaze, sede na prevrnutu gajbicu, zapali cigaru, počeša se po glavi, počeša se po obrazu, otkopča prva tri dugmeta na jakni, zavuče ruku unutra, pa nastavi da se češe.

„Imaš buve?“

„Nemam, nego računam.“

„I?“

„I šta?“

„Pa izračunali li? Što se češeš?“ – dobro iznerviran i Miloš pali cigaru.

„Izgleda da mi keva nije dobro isprala potkošulju. Oko dve iljade, a?“

„Na plin il na benzin?“

„Videću.“

 

„Videće! Šta da vidi? Da je duplo jeftinije! Ništak!“

 

„Šta ćeš videti? Da l je dve ili četiri il da l je iljadu il dve? Mislim, duplo je jeftinije na plin“ – pomaže mu Miloš u računanju.

„Dajte mi dve, a ja ću vam vratiti sve što ne potrošim.“

„A kad ćeš da ideš?“

„Ne mogu da pođem pre tri, imam neke obaveze. A ti mu javi da dolazim.“

„Idi gore sa kevom, uzmi pare i broj, pa ga ti zovi. Mora on da ti objasni gde da ga čekaš.“

 

 

21.12.2005. 14:25

„Dobar dan. Mogu li da dobijem Nikšu?“

„Ko je to?“

„Ja sam..Ovde jedan... Zovem iz Čačka... Hteo sam... Došao bih po njega predveče, pa da mi objasni gde da se nađemo.“

„Može, može, kako da ne. Evo odma’... Nikšaa, telefon.“

„Alo?“

„Ljubiša ovde.“

„Dakle, ne mogu da ver...“

„Je l ti odgovara da dođem do pet, da te uzmem?“
“Danas?“

„Danas.“

„O bože tebi hvala. Slušaj kako ćemo. Kad stigneš do...“

 

21.12.2005. 23:30

.Ljubiša i Nikša sede sami za stolom. Nikša jednom rukom neprekidno grli Ljubišu, a drugom ubacuje u usta posne kolače i zaliva ih vinom.
“Šta misliš, da l se ubio onaj što je zvao?“ – pita Anđela Sofiju. Zbog preglasne muzike, Sofija je ne čuje, ali čuje Nikša.

„Ne mogu da shvatim da ovu decu interesuju ovako depresivne stvari. U životu uvek treba biti optimista, šta god da se dogodi... Ko se to ubio?“

Ljubiša sleže ramenima.

„Nikša, odakle si telefoniro, kad ti nisu dali ni da jedeš?“ – pita ga Sofija, dok spušta pun tanjir kolača pred njih.

„Od komšije. Taj je povazdan napolju, kod kučića, a ne zaključava kuću. Moraću i njemu da pošaljem pare, kad dobije račun za telefon...“

„Bio bi red da mu pošalješ i za one biskvite što si pokro kučićima“ – dobaci Maćo.

„... Nego... Sad je kasno. Ajde ujutru dođi do mene, pa ti dam lovu za gorivo – okrete se Nikša ka Ljubiši, kao da ne čuje Maća.

„Ma jok, bre. Kaži da je Verica potrošila penziju, a ti i ja ćemo da podelimo. Imaju oni para“ – reče Sofijin brat.

„Ljubiša, čula sam te“ – reče mu sestra.

„Samo sam se šalio“ – odgovori natmureno Ljubiša.

 

 „Eto, nema više. Neću više da lajem...“ – završava sa čitanjem Miloš.

„I sve si to čito, da bi nam predočio da je Ljubiša teo da vas izradi za lovu? Blago tebi“ – zeva Crni od dosade.

„Ja ga ne poznajem takvog, al ako ti kažeš...“ – malo nepoverljivo reče Vojin.

„Sad kad si ga sit izolajavo, nećeš više da laješ. Da ti nije bilo njega, još se ne bi uselili u kuću. Kroz tarabu gledam šta radite u dvorištu. Nije se video od maltera tri meseca. Sve je radio, od jutra do mrklog mraka“ – negoduje Čubi.

„A da srušimo tarabu, pa da bolje vidiš? Da sam mu platio svaki minut.“

„Ih? Naplatio je rođenoj sestri?“ – ne može da veruje Vojin.

„Nadnica  mu je dvadeset pet evra. Pa smo to pomnožili sa brojem dana, i došli do petstotina dvadeset pet evra. Uz pomoć njegovog blokčeta, u koji je zapisivo. I njegovog digitrona. Pošteno?“

„Mm-da…Pa dobro, pošto nigde ne radi, mora da se snalazi. Ti bi i onako platio nekome, bolje što je to on. Pazi ovo, ja ga branim! Al kao, stavljam se u njegovu situaciju, šta bih vam rekao, dok me keširate“ – zamisli se Crni.

„A šta je, stvarno, kazo?“ – interesuje Vojina.

„Kad šta je kazo?“

„Pa kad ste mu plaćali“.

„Nismo mu još dali pare. To je u onom dugu od tri i osamsto. Al daćemo mu, svakako, čim budemo imali“ – objasni Miloš. „Al da ste ga videli večeras… On i čiko sede u separeu. Ja ušo da uzmem listu, vidim da mu nije milo što sam tu, pa sednem. Pred njim list artije. Specifikacija.

„Uzo da pokažem čiči šta mi sve treba za generalnu beemvea, pošto se on razume“ – sam reče, ništa ga nisam pito, jer je ljut na mene.

„Sinovac, za te pare možeš da kupiš neki naš auto, u odličnom stanju. Onaj što stanuje iznad mene kupio oko Božića „juga“ za te pare, znaš kakav je? Da ti žao da prođeš kroz blato sa njim“, kaže mu čiča. Ma, nije mutav ni glup ovaj čiča, samo je još malo utučen zbog žene. Vidi i on da se svi polomiše zbog love oko njega. Čuj, tolke godine živeo u Valjevu, il su se viđali il nisu jednom godišnje sa njim, a sad ga svi svojataju. Zato mu se ja skoro i ne obraćam, neću da pomisli da i ja računam na njegovu lovu.“

„Dok, zapravo, računaš“ – opet ne izdrža Maćo.

„Računam. Pa rekla mu je Sofija. Od čega da vratim dug, i završim Nedin stan? A spoljna izolacija?  A kujna, ako ćemo da otvorimo restoran? A bazenčić, ako će da bude riblji? A fasada? A nameštaj za Nedu i Bojana? Na čemu da kuvaju i jedu, kad se usele? A…“

„Jebi ga, Miloše, onda bar pripali auto i idi kupi čoveku mast za vene. Od njegovih para praviš Šilerovu usred Čačka, a kao „skoro mu se i ne obraćaš“. Ja ti ne bi ni filera dao, da se prema meni ponašaš tako“, posavetova ga Crni.

„Zajebi, Crni, znam ja šta radim. On je došo, da snimi situaciju na terenu, i vidi da li je sve kako mu je Sofija pričala. I šta sad ja da radim? Da skačem kako namigne? Oću boli me dupe. Pa da ga naviknem. Ovako nek vidi de dolazi, pa šta odluči. Uostalom, šta da radi u Valjevu sam, kad se sutra razboli?“

„On se već danas razboleo, kolko čujem. A u Čačku niko ništa ne radi povodom toga“ – opet Maćo.

„Čubi, da nemaš ti kod kuće mast za vene? Čiko zapomaže, ječi pola ulice. Kevu čujem kako bogoradi u njenoj sobi. Leb ti se ne ogadio, lude li kuće. I na sve to ga Ljubiša pita „Izgleda da nećeš moći sa mnom sutra, da vidimo amortizere za beemvea“. Eto ti! Imaš li, Čubi, šta misliš?“ – sva zajapurena, Sofija sede i sebi sipa do vrha  čašu konjaka.

„Ne verujem, al idem da pogledam“ – držeći se za leđa, Čubi izađe.

„Nema keva mast?! A je l legla?“

„Crni dani nas čekaju u ovom dvorištu, ja kad ti kažem. Ovde se ne zna ko je umobolniji. Ajde što nema mast, ni po jada. Ne bole je vene, pa šta će joj. Al kad reče da bi i njoj valjalo nešto za iskašljavanje, ako već idemo u apoteku… A gledaj kolko je sati! Pola jedan. Ženo krasna, mislim se, kako bi se iskašljala, da ti ne uđoh noćas u sobu? Ako Čubi nema mast, trkni do apoteke i pokupuj im to što traže. Ne znam da l da odem i do moje majke, da čujem i njene zdravstvene probleme, pošto ni ona ne spava, zbog čičine kuknjave. Pa o istom trošku… Jadni smo ti mi, pazi šta sam ti rekla.“

„Nije vam lako, pazi šta ti Maćo kaže. Nego… Šta bi, oćemo li naručivati picu?“

„Ne znam. Pitam ga oće li da jede, on kaže šta ga celo veče jedno te isto pitamo i nutkamo, a ništa mu ne dajemo. Pitam ga oće li picu, i sa čim će, a on kaže da nema veze, svejedno mu je sa čim. Onda mu ja kažem da ipak kaže šta će, pored pečurki, a on kaže da neće sa pečurkama, jer malo-malo, pa „Novosti“ pišu kako se cela porodica otrovala od pečurki. Onda mu ja kažem da nisu to te pečurke. A on meni da mu je svejedno, koje god da su, neće i šlus“.

„Pa lepo. Idi Miloše i kupi lekove, a u povratku nam kupi nešto da zubnemo“ – odahnu Maćo.

„Krst ti ne jebem, dođe čiča iz Valjeva i napravi valjevsku bolnicu. U ovo doba da idem u apoteku? U koju, kad ni jedna ne radi?“

„Pa u dežurnu.“

„Koja je dežurna?“

„Jesi bre ti lud? Idi pa vidi, otkud ja znam“ – zaurla Sofija na muža.

„Pa tako što ti sve znaš. Kad si znala da mu obećavaš kule i gradove, nisi mislila na ovo, a? Zovi nekog, raspitaj se. Kako ja da vidim, majke ti? Da se vozim pola noći od jedne do druge, a ima ih dvesta. Sačekaj, možda će Čubi imati mast.“

„Nemamo mast. Ima žena ovo, ako vam valja“ – ulazi pomenuti, držeći u ruci tirkizno-belu tubu, urolanu odozdo najmanje tri četvrtine. „Neki hepahronbim, tako nešto“ – pokušava da pročita bez naočara.

„Hepatrombin gel“ – čita Sofija. „Zašta je ovo, je l ti rekla?“

„Jeste. Rekla mi da mu namažeš na leb, za večeru. Za vene, Sofija, zašta bi bilo“ – milo Čubiju što ima još glupih.

„Važi, ne moraš da vičeš. Šta ćemo sad? Oćeš da ideš za picu i da se keva iskašlje noćas, il da ostavimo to za sutra? – konsultuje se Sofija sa Milošem.

„Šta da ostavimo za sutra? Današnju večeru? Daj bre, nemojmo se zajebavati, krče mi creva, čuje se do ćoška. Il da i ja odem gore i legnem, pa da vidiš kad se rastrčite oko mene. Jer sam primetio, vi se uozbiljite samo kad je neko na samrti“ – počinje ozbiljno da kuka Maćo.

„Sačekaj, odoh da odnesem čiku ovo, pa ćemo videti“ – opet Sofija nestade u pomrčini.

„Nju ću ja da pošaljem po smrt. Pa da se sit naživim. Do juče smo jeli kad nam se jelo, sad nam čiča kroji raspored, jelovnik i sudbinu. I jebala je pica i pečurke, možemo da jedemo sto drugih stvari. Mislim, Miloše, ako ti zavisiš od njega, ja baš i ne zavisim“ – nastavlja Maćo.

„Ko ti brani da ideš i da jedeš? Misliš da ne bi i ja s tobom, da mogu? O, šta me snađe! Ja sam ultrasjeban čovek. Na tuđem placu, u tuđem dvorištu, u kući bez dozvole... S razvedenim ženskim detetom i muškim unučetom. I bolesnom majkom…“

„Da ne pominjemo da si bio ozbiljno bolestan kolko u septembru? Il da i to pomeneš?“ – podseća ga Braco.

„I s mojom trodnevnom dijagnozom raka pluća, na koju je moja ćerka, kad je čula, rekla da je to izgleda nasledno, jer eto i baba i tata se razboleše, pa će, bogami, ona da se kontroliše svaka tri meseca, a moja žena je sela i počela da planira šta ko može da proda, da bi skupili petaka za operaciju, a moja mama se pravila kao da ne razume baš najbolje o čemu se radi, jer joj je dosta njene dijagnoze i operacije, a moja tašta je rekla da su sve to obični ludaci, ti doktori, i da ona ne veruje da sam od toga bolestan, pa se ispostavilo da je najpametnija, al samo tad, znači omaklo joj se, a moja sestra Cilka, za koju Sofija kaže da mi je rođena, a nije, shvatila je da imam još samo malo vremena, pa počela da me loži knjigama, tako da sam ih u bolnici pročito više nego u celom životu, a njen muž me potpuno ladan tešio da smo svi mi već mrtvi, samo se po redu saranjujemo, a moj šurak li mi je pašenog li mi je Ljubiša pito Sofiju ako meni, ne daj Bože nešto bude, od reči neće biti ništa, al ako mi ipak bude, može li on da uzme moj takmičarski štap, pre nego što ga proda da bi me saranila, il ga dâ Maću, jer zna kakav je on nitkov, i da će da je obrlati dok si reko „ujko“, a moj tata je pogledao mog polubrata, a svog mlađeg sina, i reko „Opet si pijan, idiote!“, i to je bio sav njegov komentar na vest da mu je prvenac kancerogeno bolestan…“

Kroz sporedna vrata ulaze Sofija i Ljubiša, ruku pod ruku. Odnosno, ona njega vuče za rukav i:

„…nego šta ćeš nego ćeš da uđeš ma zabole me dupe da l si se posvađo s njima jebala vas i riba i hrana za ribu jok nego ćemo tamo pred njim da l si bre ti ušprican šta se sa tobom dešava je l se drogiraš kakav gel za kosu mentalcu imaš li ti mozga ko ti reko da se mešaš kad si glup šta tebe boli dupe sve i da je gel za kosu što mu ti nisi našo mast kad si tako bistar nego se samo šetkaš naokolo i prenosiš šta kome treba neće da ga pije nego da maže nogu oćeš da te sutra vratim odakle si došo pa da te onda pitam budalo glupa kako te nije sramota da se ponašaš ko da si neuračunljiv i što pričaš kako ćeš da poskidaš pečurke sa pice pa da mu daš da jede kad vidiš da se plaši da jede pečurke i šta sad da mu dam da večera uvlakušo jedna mene bi bilo sramota da ovako matora nekome kažem da ga volim najviše na svetu pa i da mi je dete a kamoli stric  jebo te tvoj auto i tvoja generalka treba li da zaglavimo robiju il da završimo u crnoj đubretarskoj kesi da bi se ti voziko u beemveu a leba nemaš da jedeš ni cigara da pušiš kaži i sam ko ti kupuje cigare i ko te lebom ’rani keva i ja eto ko i je l mi to fala a? čuješ šta te pitam a sufliraš sa strane da ti je sumnjiva mast i da liči na gel kakav koriste tvoje ćerke za kosu treba čiča da pomisli da oćemo da ga otrujemo je l to oćeš budalčino il oćeš da potrpaš moju porodicu u beemvea pa da nas ko Puma što je uradio bućneš u Moravu al da ti nekako ostane beemve nisam ti bre ja majka pa da te trpim takvog ako te ona trpi ja neću je l ti jasno da si se smesta vratio i reko mu da je ono nemački gel za vene i da je sto puta  bolji od neke jebene domaće masti i da će do ujutru da mu bude ko rukom odneto pun mi je kurac više i tebe i sve ćaletove rodbine isti si ludi otac odnosno tvoj tata bogdamudušuprosti idi sad i reci mu za gel i ne pominji kosu kretenu …“

I izbaci ga u pomrčinu.

Pa sede i opet napuni čašu.

„Šta vam bi?“ – prostodušno upita Vojin.

„Ccc - tja“ –  odgovori Sofija i isprazni čašu.

„Ako si ga, vala, izrezilila zbog hrane za ribu. Da znaš da mi je milo što si tako objektivna, pa nek ti je brat i pet puta. Videla si kako je digo nos, a još mesec dana najmanje nećemo ići na pecanje. Ko da njemu nismo dali da jede. Pa ne može ni ovaj čovek da nam iznosi tonu dnevno, i oni imaju neku vajnu kontrolu na kapiji. Još mu kažem da sačeka i ne brine, da će biti i za njega, ima vremena… Jok, oće on da se „pripremi na vreme“, kako kaže. Ko da ćemo da vatamo ajkule i kitove. Pa ceo dan samo proviruje, ko da će neko da ga ujede ako uđe. Naljutio se dečko“ – pokuša da objasni Sofiji Braco.

Koja je palila cigaru prethodnom cigarom. I sipala još malo konjaka.

„Dobro je, Braco, u redu je. Zna ona da je Ljubiša opak emotivac, ne moraš joj objašnjavati. Nego, Sofi, da te pitam nešto; Odakle ste skidali pečurke? Zato ti malo-malo pa zamičeš u dvorište. Cvrčim od deset zbog gladi, obmanjuješ me da ćeš da naručiš picu, i šta to sad čujem? Da ste jeli!“

„Jeste videli neopevanog degenerika? Isti pokojni ćale. Mitinguje i pravi se pametan. Bar da ga neko nešto pita. Uzo onu tvoju tubu, Čubi, i razgleda je, ko razglednicu. A i čiča, brate... Pa što je providno, pa što je zeleno, pa što je plavo, pa što nije cela... pa sto čuda… Još kad ovaj majmun reče da je gel za kosu, i da njegova Ana isti takav koristi… Pita imam li oči, umem li da čitam, je l smo se tako dogovarali kad sam dolazila u Valjevo. Ima on svoju penziju i ne zavisi od nas, može da plati nekoga da se stara o njemu, ako sam ne bude mogo, a ne da ga mažu gelom za kosu. Kakva je ovo kuća u kojoj se dva dana dogovara kad će i šta će da se jede za jedan obrok, pa njegova pokojna žena je ostavljala zimnicu i za njih i za još pola ulaza, kakva je domaćica  bila. Ima nas  ko Kineza, a ne možemo jednu večeru starom, bolesnom čoveku da spremimo, pa onda ona kulovčina reče da će, evo sad, on da ode i kupi picu, pa će skinuti pečurke, nemoj da se čiko nervira, pa se tek onda čiko iznervira i reče da pokojnoj ženi ukupno deset puta za pedeset dve godine braka nije ponovio istu stvar, a nama za jedno veče osamnes puta podvlači da neće da jede pečurke ni ništa što ima veze sa pečurkama, vidi on kako bi ga mi izlečili da se slučajno otruje, kad mu donosimo pomade za kosu da maže upaljenu venu, pa onda moj brat Ljubiša, da bi se izvadio, reče da sad i tako više nigde ništa ne radi, tako da bude miran, nema pice, ni sa ni bez pečurki, a onda čiko još jednom, što mu je sasvim na mestu, postavi meni pitanje da l ću mu uopšte dati bilo šta da pojede, makar i koru suva leba, jer nije popio ni večernje lekove, baš tako je reko, a još malo pa mu je vreme za jutarnje, i da je njegova žena uveče na poslužavniku pred njega prinosila večeru i lekove, što on, naravno, ne očekuje od nas, jer vidi da smo zauzeti, mada ne vidi oko čega, al da bi bilo lepo kad bi malo humanosti pokazali, e, a onda se ovom emotivcu upališe uši, pa mu odbrusi da nije u pravu, i nemoj da nas sve trpa na istu gomilu, ako je ona, to jest ja, neosetljiva, on nije, i valjda čiča zna da ga on oduvek, još od kad se rodio, voli najviše na svetu od sve tatine familije. Života mi, tako je reko. Tatine! Kaži ti, Miloše, kako je moj brat oslovljavao tatu dok je tata bio živ?“

„Kako kad. Al uglavnom ’ona veprina’“ – priseća se Miloš.

„Jeste. A išo samo kad tata primi platu il dobije svinjsku polutku preko sindikata. Bednik.“

„Vidi, vidi, ko bi reko? Nema ni sedam dana, od kad je meni reko da me totalno gotivi i da bi za mene dao desnu ruku. Ja ukačio da mene voli najviše na svetu. Kad ono tamo – međutim voli čiku najviše. Pa dobro, ni drugo mesto nije loše, u tako oštroj konkurenciji“ – u poverenju im priča Žiko.

„Šta si mu uradio, da ti to kaže?“

„Ništa. Reko mi onako, iz čista mira. Al dva minuta posle toga, pito me radi li mi još kum na tehničkom pregledu, jer ne može da vadi plinsku mašineriju iz kola, a krajem marta treba da ih registruje, ističe mu dozvoljenih mesec dana, a nema pare da plati dodatni porez na plin… Blablabla… pa sam mu ja reko da mi je kum na bolovanju već četiri meseca, i da će biti još najmanje toliko, jer je imo gadan infarkt, a onda je on počo da priča o tome kako se tog dana igrao sa Bojanom, i kako ne može da shvati da detetu ne može da se dokaže očigledna stvar… Nego, sad kad mi je Ivana ovako lepo sredila mobilni, mogo bi ti da mi daš broj mog kuma, ako imaš. Nisam do sad ništa upisivo, jer nisam znao šta bi posle sa tim, al ona me večeras naučila“ –  zamoli Žiko Miloša.

Pa on vadi mobilni iz unutrašnjeg džepa prsluka. Stavlja naočare…

„Imam četiri propuštena poziva i tri poruke. Dosetili se da mogu i ovako da me dobiju, iako sam u kotlarnici“ – smeje se i gleda listu poziva.

„Kako nisi čuo?“ – pita ga Vojin.

„Isključeno mi zvono. A i vibracija. Nervira mi se kuče kad čuje. Čij li je ovo broj, nemam ga u memoriji? Četiri puta zvao.“

Otvara poruke.

„I tri esemesa sa istog broja!“

„Pa šta piše?“ – prilazi mu Sofija, uplašena da je nešto u vezi Nede.

Miloš čita poruke, jednu, drugu, treću, pa opet.

„Slušajte“ – počinje naglas da čita:

 

MILOSE OVDI ONAJ STO TI PRODO DRVA I VINO SAMO STO

NIJE VINO.NEMOTE TO  PITI NIJE ZA LJUCKU UPTREBU,

KAD OVO DOBIJES JAVI MISE! NEZNAM TI KUCNI BROJ

A SI NEDOSTUPAN

 

„To je prva. Poslata sinoć u pet do devet.“

„Na kom ti je to jeziku piso, jebem ga usta seljačka. Pročitaj ponovo“ – unervozi se Maćo.

„Samo se opusti, Mladene, i slušaj dalje. Dakle, poruka broj dva od onog što mi prodo drva i vino, samo što nije vino.“

 

NEMOTE DA SE BOITE AKO STE GA PILI ALI NEMOTE

VISE.JAVI MISE! KAD PROCITAS OVO OBAVZNO.JAVIJO

BI SE JA TEBI AL NEZNAM KOI TI JE BROJ OD FIKSNOGA

 

„Ovo je, kao što rekoh, bila poruka broj dva, dragi gosti i prijatelji.  Koja je poslata u tačno dvadeset tri časa, al’ je ja, svedoci ste mi, tek sad vidim. A sad prelazimo na treću, iz koje ćemo videti da je reč o poštenom čoveku i srpskom domaćinu.“

 

 

AKO VI JOS TREBA VINO CRNO IMAM GA PA CU DA GA DONESEM

KAD DOLAZIM ALI MISE JAVI POD OBAVEZNO! KAD TI STIGNE OVO

NEZNAM TI TELFON KUCI A NISI DOMETAN

 

„Ovom porukom  je zagazio u novi dan, za samo dva minuta. Da čujem sad, da l ga i dalje neko smatra smrdljivom seljačkom jajarom? A što se poziva tiče, oni su bili u periodu od sedam do pola jedanaest sinoć. Četiri komada poziva. A tebi, Žiko, evo broj tvog kuma. Kucaj – nulašezdeset….“

„Prikoči! Šta je taj ljakse trućo, ti si ga kao skapiro?“ – radoznao Maćo ko mačka.

„Da znaš da jesam. Da mi se javlja čovek koji mi je prodao drva i domaće vino. Al se nešto zamislio prilikom transakcije, pa mi prodo sirova drva, od kojih je pola bio bagrem, a ne tek nešto preko metra, kako se kleo u decu. A umesto domaćeg vina mi složio uvaljotku nečega što nije za ljudsku upotrebu. Pa me hrabri i teši, da nije strašno sve i da smo to pili. Mada istovremeno i savetuje da, ukoliko nismo sve popili, a, ali to je već moja pretpostavka, al što bi reko Bojan, „il je čavka il je pretpostavka“, još smo živi, u šta, reko bih po panično intoniranom tekstu, jače sumnja, ne pijemo više. A ako nam se baš pije, ima on crno vino, pa će ga doneti kad bude dolazio. No, prethodno mu se moram javiti, da se dogovorimo oko termina, jer, i pored sve upornosti i želje da stupi u kontakt sa mnom, on to ne može, iz razloga što sam nedostupan, odnosno nisam dometan, kako on kaže.

E moj amigo, da sam samo danas bio takav. Od oktobra ti ja nisam dometan. Al kad se nisi setio da me potražiš u kotlarnici. Sofi, imamo li „Potraži me u predgrađu“, od Leskovara? Ako nađeš, pusti za moju dušu“ – izrazi Miloš muzičku želju.

„Ne misliš valjda da je to onaj čilager piso? Nije mi delovo tako pismen. Dok ste istovarali drva“ – skeptično se javi Čubi.

„Ih, Čubi, puna sela diploma. Zar je bitno ko mu je sastavljo? Bitno je da je on u najavi i potpisu, da ne dođe do zabune. I da nas upozori, ako nije zakasnio sa upozorenjem“ –  Miloš podiže balon na sto, i poče, pažljivije nego pre nekoliko sati, da zagleda preostalu količinu. „Šta mislite, šta li bi ovo moglo da bude? Rekoh vam ja, ko mastilo. A smrdi na sirće. I nije za ljudsku upotrebu! Sad  samo fali da keva čuje kako sam joj bratu dao dva litra ovoga što nije za ljudsku upotrebu, pa da me linčuje. Snimite i ovaj značajan detalj; čovek tek danas otkrio šta mi je prodo pre skoro dva meseca. Do sad se moglo popiti šes puta, al nešto niko nije tražio vino zimus. Šta ste se ućutali, bre?“ – već pomalo zabrinuto prelete pogledom po prisutnima.

„Ja i dalje mislim da on nije toliko pismen, da bi tako piso“ – javi se Čubi.

„A ja da bi, ipak, trebo da zovneš ujutru Minju, i da mu kažeš da ode do lekara“ –  otkri Braco o čemu je razmišljao, dok je ćutao.

„Ja čekam da mi kažete da sam bio u pravu, kad je cena vina u pitanju“ – izlete Vojinu.

„Onda bolje idi spavaj. Ja pravo da vam kažem razmišljam kolko sam proguto a kolko pljuno od onog što mi je Sofija skuvala“ – sav smrknut izjavi Žiko.

„Ja ne mislim ništa. Tako da se slažem  sa vama. Ako vi mislite – štagod – mislim i ja“ – to je bio Maćo.

„Ja mislim da ću da završim u ludnici, kad već pitaš pojedinačno. Najozbiljnije. Il ću da se spalim! Znaš šta je bilo živeti u Sarajevu ’93. za ovo kako je sad nama? Mala maca. Havaji, sine! Móre, jebem ja njemu i oca i majku seljačku strndžovsku. Čuj, počeli džulovi da šalju esemesove! Da l da skoknem gore i uključim računar, možda ti je i mejl poslo! Umesto da je seo na voz i došo ovde da padne na kolena i objasni o čemu se radi i plati odštetu, on se zajebava. Šalje esemesove! A ne zna ni da l smo živi. Još ima hrabrosti da napiše da nije za ljudsku upotrebu. Pa to bi, bre, u svakoj zemlji bio dovoljan dokaz za doživotnu robiju. Šta nam je prodo? Zozovaču, jebem li mu sestru lopovsku. Nemoj slučajno da obrišeš te poruke. Ko zna, možda nam zatrebaju“ – na kraju i gazdarica opisa svoje raspoloženje.

„Misliš, ako Minji, daleko bilo… Zbog toga vam trebaju poruke?“ – pita je Crni.

„Neće mu ništa biti, taj se, kad pije, i ne ponaša ljudski, nego životinjski. Uostalom, zar je ljudski primerak onaj ko gustira dva litra sirćeta, cokće u slast dok pije, i još se napije od njega? Nego da kriminalcu, kad dođe, poturim to pod nos, i pitam ga da l je svestan šta je moglo da bude? Da sam – pa nešto nerazgovetno, poluglasno kao sabira. Ili deli. Oduzima? Truje!!! – mogla otrovati cirka pedeset ljudi. Po teoriji. Čaša od dva deci vina, pa ti vidi. I ko bi bio odgovoran? On? Aha, do mog. Nego bi Sofija čupala i sadila luk u Nišu ili Zabeli.“

„Da ubiješ pedeset ljudi, a da te osude da sadiš luk? Iz ovih stopa pristajem na to. Samo petoricu, neću više. Zabole me… ako ga sadim, on će i da nikne, pa onako mladog ga bacim na tiganj, sa pet-šes jaja…Šta ćeš lepše. Drugi te greje, drugi te hrani, drugi misli umesto tebe, a ti pokokaš one koji su ti život obojili zift crno. Tako ja, draga moja, zamišljam raj, a ne robiju. Robija je ovo večeras, ovde“ – depresivno raspoloženje nije zaobišlo ni Maća.

„Pa ništa, onda fajront, šta mislite? U podne stiže deset metara drva. Treba to istovariti i složiti. I iscepati i naložiti, da bi sutra uveče sedeli u toplom i bili zadovoljni“ – isključujući mobilni, Miloš ustade i izađe na sporedna vrata.

Za njim ustadoše i ostali, obukoše se, neko plati, neko reče Sofiji da ga upiše. Izađoše u belu martovsku noć.

Sofija zaključa vrata, ugasi svetlo ispred kafića, isključi peć, grejalicu, televizore, neonke… uze u naručje pekinezera koji je spavao ispod pulta, pogleda oko sebe, odmahnu rukom „Sutra ću oprati i počistiti“, izvadi ključ sa unutrašnje strane sporednih vrata.

Pa se onda seti da joj treba još neko, da bi ih spolja zaključala.

Opet odmahnu rukom. Umorno pođe uz zaleđene stepenice.

 

„Mama, pita Miloš šta će on i baba da večeraju? – pojavi se Neda na sporednim vratima.

„Nek otvore frižider, pa nek izaberu. Jeste li ti i Bojan jeli?“

„On jeste, a ja sam na dijeti.“

„Opet?“

„Kako opet? Pa nisam je od Nove godine držala. Šta ima u frižideru?“

„Samo mu  reci da ga otvori, ako ume.“

„Znaš šta, nemoj više da ložite, sad ću da okupam Bokija i da ga stavim u krevet. Gore su svuda odškrinuti prozori“.

„Nećemo. Zatvori vrata.“

Neda uđe i zatvori vrata.

„Zima ti?“

„Ma kakvi, vidiš da sam u majici, i nju bi skinula, da mogu. Idi im reci da jedu.“

„Pa reče li mi da zatvorim vrata?“

„Ma na stanu da zatvoriš, dete. Gore, kad se budeš vratila.“

„Sofija, pozdravio te muž - kerber“

„Sofi, donesi meni i Predu po još jedno malo. I napuni“ – dodaje joj Živac ćasu preko šanka.

„Semenke ili kikiriki?“

„Semke.“

„Daj i nama, Sofi. Al posoli više“ –  traži i Ljubiša. U društvu strica, koji je zamoli da njemu ne soli.

Sofija iz žućkaste papirne kese zahvati semenke rukom, podeli ih u tri jednaka dela, napuni činijice i odnese za Predov i Ljubišin sto.

„Ovako je dobro“ – mljackajući se javi Ljubiša.

„I meni si potrefila. Izvini, ćero, što te mučim, al mora da se vodi računa. Kako si skinula so?“ – pohvali je stric.

„Protrljala ih kroz krpu, pa so spala“ – slaga i ne trepnu sinovica.

„A de ti je Miloš? Cepa drva?“

„Gore je, večera.“

„Vala, jes se danas umorio, nema šta. Gledo sam kroz prozor dok ste unosili. Pomogo bi vam, al plašim se da me opet zaboli vena ko sinoć…“

„Uopšte te danas nije bolela?“

„Da kucnem – pa kuca o sto – ne osećam je. Mnogo dobra ona mas što ste mi dali. Moram da molim tvoju svekrvu da mi donese.“

„Nije to – ugrize se za jezik Sofija, jer je zaustila da kaže da gel proizvodi „Hemofarm“ Vršac, pa se na vreme seti instrukcija koje je dala bratu, u vezi nemačke masti – mast, čiko, nego gel. Bolje ti je da njega koristiš, jer ne umasti pantalone i posteljinu. Jesi gladan?“

„Ma kakvi, još brekćem. Ne znam što li mi ove semenke trebaju. Al one su ti ko zaraza. Dok god stoje na stolu, čovek ih jede. Znaš kako sam se danas napuco, čini mi se do sutra u podne neću ništa jesti“ – sija čiko sit i zadovoljan.

„Dobro veče. Da se upoznamo, ja sam Milutin Janjić, prvi komšija. Čuo sam da ste došli, ali nisam hteo ranije da dođem, reko malo da se odmorite od puta, pa ću onda. Ne smetam? – upitno u Ljubišu pogleda Čubi i sede, ne čekajući odgovor.

„E, ako, ako. Hvala. Janjić, rekoste? A zar tu nisu sedeli Spasojevići, oni što su držali pekaru?“ – priseća se čiko.

„Jesu, pa je moj pokojni otac kupio kuću od njih. A oni napravili veću, kad mu se brat vratio iz Kanade. Nemojte mi persirati, molim Vas, pa prve smo komšije. Sofi, je l ti nije teško da mi daš votku?“ – zamoli Čubi.

„Obratite pažnju na Čubijevo šlihtanje. Sofija, mogu li i ja da te zamolim nešto? Da otvoriš to pendžerče više glave, da uđe koji gram vazduha? I da nam pošalješ po Ivani još jednom isto. I šta bre ovo radite, de ti je onaj ubojiti radnik? Nije valjda da sedi i zalaže?“ – Maćo, Žiko, Braco i Crni igraju remi. Grickaju semenke. Pljuckaju ljuske.

„Je l se to takmičite ko će dalje da pljune? Gledaj kako vam je oko stola! Nismo ni ložili od pet, nego je danas mnogo toplije napolju. Što se ne otvoriš? Što ne zatvoriš? Imaš hand, ako uzmeš kartu odozdo, vidiš li?“

Maćo je pljesnu po ruci.

„Mrš u kućicu, gaduro! Dok ne čujem detaljan izveštaj o „onome što nije za ljucku ishranu“ nemo da si mi prišla. Nek nam Ivana donosi piće.“

„Ajoj, ala si dosadan. Ne znam detalje, budalo. Samo da je za sinuse i da je deset evra litar.“

„Kako si procvetala. Ništa od sađenja i vađenja luka. Al si zato sinoć uzentala. Priznaj da si videla naslov „Višemesečna zavera. Vlasnica kafea „R&O“ trovala goste lažnim domaćim vinom. Do sada najmanje pedeset mrtvih. Istraga je u toku“. A?“

„Aha. Ili „Muž - suvlasnik vlasnice kafea „R&O“ otrovao ujaka sirćetom.“ I takav sam videla.“

„Ne može to. Ista si ko on – proizvođač ’sinka’. Nepismena. Kakav suvlasnik – vlasnik? Il je vlasnik il je suvlasnik, ne mož oboje.“

„Ali ’sinko’!“

„Pa, kad ga je ’sinalko’ preteko, moro je da ga krsti ’sinko’. Boli ga dupe, deset evrića po litru, pa ti računjaj.“

„Sa ’nj’!“

„A da odneseš ovu kolu što si mi donela, pa da mi skuvaš jedno, od toga što je doneo? Čisto da probamo kakvo je“ – predloži Žiko.

„Slušaj ti šta ti tvoj Maćo kaže. Idi donesi balonče, pa neka Ljubiša proba. Ako je opet neka mutljavina, da se ne mučiš da kuvaš i prosipaš. A ako valja, onda neka Žiko nastupi.“

„Slušaš li ti šta tebi priča tvoja Sofija? Probali smo danas svi po malo, uz ručak. Otišlo skoro pola balona. Kakve još detalje želiš? Aj dok smisliš, idem da skuvam. Da ti stavim karanfilić, oćeš, Žiki?“

„Ako imaš.“

„A ako nema, oćeš onda? Otvori i na spratu prozore, Sofi, sasvim je paklena vrućina.“

„E, ne može. Gore neki klinci igraju, oće da im bude promaja. Imaš opet za ha…“

„Beži, bre, Lukrecija. Idi kuvaj vino“ – otera je Maćo.

„…i ja odem, mada me leđa bole još od januara meseca, toliko da jedva idem. Baš zato što znam kako je kad boli. Pitam ženu imamo li i ispričam joj šta Vam se desilo. Potraži ona u kutiji u kojoj nam stoje lekovi, i kaže da nemamo. Pa se onda seti da pogleda u kupatilu. I tamo nađe. A vidite, baš me čudi, njoj su se letos upalile vene od vrućine, pa je tad i kupila, a Vama se to desilo od hladne vode i hladnoće uopšte. Sve je to, što kaže naš narod, individualno. Zavisi kako ko reaguje. Ni na lek ne reagujemo svi isto. Ja kad sam se ukočio, odem kod reumatologa…“

„Crni, šta radi dama pored desetke? Gde ti je žandar?“

„Eno mi ga tandrče za čikinim stolom. Ljudi, ja ne mogu da igram, dok on ovako neobuzdano melje. Usta ne zatvara od kad je seo“ – izvinjava se Crni, pa izbacuje triling desetki.

„Ja bi Milutina Janjića otrovo ko mačku, kunem se, da je moj prvi komšija. Dosadan, glup, bezobrazan, dokon, o svemu najbolje obavešten. Od sabajle pripali „Dženariku“. S komšijske strane, pod prozorom spavaće im sobe. Svira im serenade, dok ne poustaju. Pa se posle čudimo što su nervozni. A ovde, čuj!,  traži „Atomsko sklonište“. Zato što zna da nemaju. A ne zna, nesrećnik, da će da me iznervira, pa ću da se potrudim oko sabranih dela atomaca, pa da ga vežem ko Jareta i da mu ispunim muzičku želju. Ko je bacio osmicu u trefu?“ – Maćo opet može da handira, al ne vidi. Kupuje osmicu i otvara se. I njega dekoncentriše Čubijeva žvaka.

„Mama, pita Miloš gde mu je pena za brijanje sa mentolom? Idi mu nađi, odoh ja. Obiđi Bokicu“ – proviri Neda kroz dvorišna vrata.

„Čekaj, mala. Vrati se i obuci još nešto, biće ti ladno tako golog stomaka. A  penu sam dala čiči jutros, da se obrije. Neka nađe neku drugu.“

„Je l to malecka ode da spava? Pametno, treba ujutru ustati da se radi. Možda da i ja polako krenem?“ – pođe stric ka Sofiji, gledajući popreko Čubija, koji je i dalje pričao.

„Sedi, čiko, ti bar nigde ne ràniš. Samo da Čubi završi, pa da ti pokažem katalog… Oćeš još semenki?“ – zaustavlja ga Ljubiša.

„Pa dobro, ajde još malo. Gde ih kupujete?“

„Sami ih pečemo, čiko, u rerni“ – odgovori mu Sofi, puneći posudicu semenkama.

„Vidi, vidi… A ja baš mislim, gde li ih nalaze, kad nema više leblebdžija i semenkara. Što smo strina i ja voleli, kad odemo u bioskop, da ih kupimo. Ona, veselnica, volela i seme suncokreta, a ja samo njih. Onda sam ih voleo što slanije. Volim i sad, al ne smem. Je li, ćero, ovaj komšija, Milutin, je l popio neku više, ili…?“ – šapatom i neprimetno pokazujući ka separeu, unese se stric Sofiji u lice.

„Što li mi ga pokazuješ, kad znam o kome pričaš i kad žmurim?“ – pomisli Sofija, ali odmahnu glavom.

„Nije. Ne pije on. Ustvari, pije, al nije pijanica. Ne opija se. Nego, tako… priča malo više… milo mu što ćeš da dođeš ovde… a i uopšte… priča. Evo ti semenke, sad ću ti doneti i sok. Idi sedi.“

Dok je sipala kuvano vino, zazvoni joj mobilni. Stigo SMS.

SOFIA OVDI ONAJ CIU SI PENU DALA CICI. AKO DOBIES

JAVI MI OBAVEZNO!GDE DA NAJDEM DRUGU DA TI NEBI

DOLAZIJO U DOMET

 

Pročita, nasmeja se, srknu malo vina iz lončeta, pa ponese čašu.

„Evo ga, Žiko, ko grom je. Daj mi tvoj mobilni, oćeš, da pošaljem poruku?“

„Hvalaaa! Evo ti, šalji kad umeš“ – velikodušno joj dade Žiko mobilni.

Ona otkuca:

 

MILOSE OVDI PRVA KOMSINICA MILUTINA JANJICA

KOJA JE ZAPENILA ZA CELU BERBERNICU!

DODJI U DOMET DA CIKO JOS VECERAS NEBIH

ZAPALIJO U VALJEVO

 

Pa kliknu na… Pa pokuša da pronađe gde je „send“. Pa spusti poslužavnik na sto za kojim niko nije sedeo. Pa sa obe ruke uze da prelistava meni i traži. Pa se začudi kako je uopšte napisala poruku, kad ništa nije uradila, sem što je jednom kliknula, čak i ne gledajući, i počela da piše. Pa se iznervira. Ona, kojoj nikad duže od pet minuta ne treba da provali bilo koji telefon, makar se i o najnovijem modelu radilo, ne ume da pošalje bednu poruku sa… pa pogleda šta piše na vrisak žutom telefončiću zanimljivog dizajna. TELIT – Globalstar. Sa običnog Telita. I povrh svega, sve i da je ubiješ, ne zna što je uzimala Žikov telefon, zašto sa svog nije odgovorila? Zato jer Miloš nema Žikov broj. Pa šta? Potpisala se, znao bi da je poruka od nje. Čekaj malo…Telita… ita… zar se nije Žiko kolko sinoć žalio na italijanski?

„Žiko, ovo ti na italijanskom?“

„Aha, pa reko sam ti. Zato se i ne dopisujem sa vama. Jer ne umem.“

„Ne umem ni ja“ –  vrati mu glupi TELIT, sva iznervirana.

„Što se naljuti, šta sam ja kriv?“ - žao Žiku.

„Oćeš da igraš ti, mamlaze, il ćeš da se šmekerišeš ko sinoć?“ – opomenu ga Maćo, poznat, između ostalog, i po želji da svi mobilni telefoni na svetu poriknjavaju  istovremeno. Sad!

„Igram, igram. Nego mi krivo. A je l verujete – sve tiše govori, gledajući u Ivaninom pravcu – da sam sinoć, kad mi je Ivana objasnila, i znao nešto. Jutros opet ne znam ništa. Jedino da se pritisne – pokazuje im gde – vidiš ovde, i onda se piše poruka. Al ne sećam se šta mi je rekla, gde i kako se šalje. A kad se javljam, ako me neko zove, onda – pa pokazuje isti taster – ovde, to je lako. Idi je ti pitaj, ako nemaš posla, pa onda pošalji. Idi, molim te“ – gura joj telefon u ruku.

„Kasnije ću, vidiš da ne zna gde joj je glava“ – obeća mu Sofi.

 

„…sam samo čovek od krvi i mesa, i red je da se odmorim. Ako ste spali na mene i još najviše deset ovakvih kao ja, bojim se, dragi moji, da ćemo se rastati. Odužio se Milutin i otadžbini i Kosovu i zdravlje je izgubio i deca mu porasla a da se sa njima čestito nije poigrao i majka mu umrla i sahranili je dok je bio na terenu, pa u tom najtužnijem trenutku za svakog normalnog čoveka…

 

„Noć Milutina Janjića, gazdarice. Šta da ti kažem? Tvoj kafić, tvoj brat, tvoj stric, tvoj prvi komšija…Ti ćeš  objašnjavati policiji, kad dođe na mesto zločina, zašto je Mladen Janković zadavio Milutina Janjića nasred tvog kafea. I zašto ga je tek večeras zadavio. Zašto to nije uradio pre dvadeset pet godina? Šta je čeko koji moj?“

„Čeko da postanu punoletni on i Milutin, da ne bi u novinama pisalo „Maloletni M.J. zadavio maloletnog M.J.“, što bi bilo malo nerazumljivo, a?“ – daje mu Braco  razlog.

 „… čemu li se nado? Da će Milutin da ogluvonemi?  A da ga zovneš s tog talijana na mobajzlu, da mu kažeš da imate „slučaj“ za njega? Jer on nema Žikecov broj. Jer niko sem mene nema broj.“

„Kako nema? Pa posla mu Mobi sinoć poruku na taj broj“ – podseti ga Sofija.

„O-o-o, a to je momenat koji će suštinski promeniti  naše odnose? Tačno tako, sinoć mu se Mobika nabacivo. Šibe móre, Žiko je moj najbolji drug, i jedino sa mnom takvim njegov telefon, poklon zeta mudžahedina iz Italije, sa privremenim boravkom u Padovi, komunicira. A hoću da kažem i ovo; moja najveća želja je da se, kad porastem, udam za Žika. Tako da nećeš uspeti da nas zavadiš tom pričom o Mobiju i porukicama. A sad mi beži ispred očiju s tim govnetom“ –  po drugi put otera Sofiju od stola.

„...osto ovde od sajma knjiga i školskog pribora. Oni priđu njegovom štandu da pogledaju šta ima, kad tamo, tip deli male globuse. Za dž. Ovaj uzme jedan globus, komšija uzima dva. Žabar maše rukama i glavom, kao „Ne, ne, ne može dva“, a ovaj što je uzo jedan kaže ’Kupi joj produžni kabl, šta će joj dva globusa?  Od nas uzimate za veš-mašinu tri puta nedeljno.“ „Što, je l ti krivo?“ „Ni milo ni krivo, samo kažem.“ „Pa nisam teo njoj globuse, nego za klince. Njoj ću kupiti karmin ili... otkud znam, tek smo ušli, naći ću nešto.“ „Aa, pa što ne kažeš“, kaže onaj i objasni Talijanu da faca ima dva mala sinčića i da mu globusi trebaju za njih. Pa se Latin razneži, i daje mu globuse, a komša kaže „Mrš u pičku materinu, jebo te globus.“ I pođu dalje da traže osmomartovske poklone, a onaj ga pita štâ mu bi. „Šta štâ mi bi? Da  donesem kući jedan globus, pa da oči povade. Oni bi se, čoveče, kad bi jedno govno doneo, oko njega poklali, a da neće oko globusa...Dođi na čas, Sofi“ – prekide  Živac osmomartovsku priču o globusima.

„Čega je ponestalo? Semenki ili piva?“ – priđe Sofija.

„Izvini, nije da prisluškujemo, nego… mali kafić, a ti bučna – smeje se Predo - čujem da ne umeš da pošalješ esemes sa Žikecovog fona. Još mi samo reci da ne znaš ni gde se Čubi isključuje i slobodno zapiši kad si me poslednji put videla ovde. Ko je lik sa njim? Bivši načelnik ozne, šta? Ili mu se Čubi nabacuje za ćerku? Ili je samo još malo poludeo, od kad nisam dolazio, i prešo tanku crtu koja razdvaja…“

„Ljubišin i moj stric. Metaloglodač u penziji. Bez dece, udovac“ – kikoće se Sofija.

„A što ga onda, dobra ženo, ne spašavaš dok možeš? Odavde vidim da je modar oko vrata, i da neće moći još dugo.“

„Kako?“

„Kako? Lepo. Odnesi Maću u furioznom tempu nekolko rakija i učinićeš mnogo dobrih dela. Čubi će da ode, stric da preživi, Maki da ti bude zahvalan, a ja ću stići kući ranije nego što mi se žena i deca nadaju, jer ne mogu da podnesem Maća kad se mnogo napije“ – zašto li je, najčešće, najjednostavnije  istovremeno i najefikasnije.

„Nije loše, čak je vrlo dobro. Samo što njen stric, izvini Sofija, izgleda mnogo pijaniji od Maća. Dakle joj treba oko litra žestine, da bi egzekutora dovela u stanje za akciju“ –  tužnim glasom zaključi Živac.

„On pije sok. Nego ga zašamutio Čubi, pa ti deluje da je pijan. Odo da zovnem Miloša, nek on kaže šta da se radi.“

 

 

„…i ja to uvek kažem, samo da znate. Nema tog posla, koji sme da ti skrene pažnju od puta kojim deca idu. Mora da se pazi, i sa kim se druže, i gde odlaze, i ko im u kuću dolazi. Znate kako se ono kaže, „s kim si, onakav si“. Svega sam Vam se ja nagledao u službi. Takav mi posao bio, a i po prirodi sam takav, volim da proučavam ljudsku psihologiju. I odgovorno tvrdim da se vaspitanje nosi iz kuće, škola ga samo malo izbrusi. A kakvo nam je stanje u prosveti poslednjih godina, to svi znamo. Roditelji očekuju od profesora, profesori od roditelja, deca to iskoriste, pa pođu stranputicom, i posle se čudimo zašto piju ili se drogiraju, ili postanu lopovi ili homoseksualci, a ne pomislimo…

 

 

„Koja ti je ono fora, majke ti?“

„Pa mislim, opet džoker“ – kupuje Maćo kartu. „A šta da radim s njim? Da ga stavim između petice i devetke, da mi veže? Treći džoker, a nemam da se otvorim. Ko nema sreće u kartama…“ – baca kartu.

„Ima sa Žikom“ – završava rečenicu Braco.

„Čuješ šta te pitam. Ti, Braco, ne seri“ – obraća se Žiko Maću.

„Čujem, al ne znam na koju misliš, pun sam fora“ – nervozan Maćo zbog sedmice-karo, koje nema pa nema.

„Haha. Meni nije smešno. Ne poznajemo se svi oduvek, može neko da pomisli da si ozbiljan.“

„Neko nije ni čuo. Neko već dva sata prima uplate ili šapuće u ono zbog čega Sofiju oterah. Opuštencija, bre, neko te i ne primećuje“ – teši ga prijatelj.

„Ccc…ala si osetljiv. Poznajemo se oduvek, a tek sad vidim. Šta te briga šta će neko da pomisli? Gurni ga u onu sobu gde smeštaš neke glupe, zaključaj je i baci ključ u bunar. Čuj, da pomisli da se ti i Maćo... ovaj… volite… al onako… znaš? Samo zato što ste razmenili petu banku i niste oženjeni, i nemate ribu i niste je imali poslednje dve decenije, ni ti ni on, i što se ne razdvajate ni danju ni noću, ni leti ni zimi, i što kod njega po tri dana kuvate sardinu u ekspres, napominjem ekspres, loncu, pa ništa o vama ne znamo, jer nemamo tvoj broj, a Maćo nema mobilni, a na fiksni se ne javlja, baš me čudi zašto, i što idete na kampovanje na Drinu svakog leta, a ponekad i u proleće, po mesec dana, a ponekad i po dva, u šatoru za jednu osobu, poželjno da je osoba kepec, i…“

„Moralni ili fizički? Kepec?“ – spustio Maćo karte, zapalio cigaru, zavalio se u stolicu, i pažljivo sluša. „Ako je moralni, onda Žiko u šatoru za jednu osobu tad spava sam, samo da znaš. Eh, da je po srcu, sad bi poželeo da to što pričaš ide pravo u Božje uši, ali…Kako da ti kažem? Ima nešto što se zove mozak, ne znam da l si čuo? Onako smeđe, sunđerasto? Nisi? Nema veze, može i bez toga. Petorica nas, dok se istalimo šta je čije, prođe život i najbolje godine za brak. Žiko traži miraz, koji ja nemam. Tu je problem, moj Braco. Pa da. Reci mu i ti, Žiki, nemoj da se ustručavaš. Kad si mogo meni, što i njemu da ne kažeš. Pa naši smo, znamo se oduvek“ – podiže karte, kupi novu, pa nastavi

„A sad… oćete da igramo ko Englezi ili insistirate da vam pokažem da sam kupio jebenu kariranu sedmicu. Iz ruke!“

„Šta te briga što nemaš miraz, kad imaš zlatne ruke. Dabogda ti se osušile“ – spušta Crni karte, i uzima hemijsku da upiše rezultat.

„I umesto ekspresa stavi pretis. Vodi računa šta pričaš, Braco, do kad da te opominjem? Može neko da pomisli da stvarno kuvamo sardinu u ekspres loncu. Ko deli? Ja? Vatajte“ – jednom rukom Maćo deli, a drugom pokušava da se iskobelja iz džempera. „Ovi su rešili da nas potamane. Alo, gazdarice, a da ipak proveriš? Možda Pera loži, a ti ne znaš“ – opominje Sofiju.

„A da ti odlučiš šta oćeš…“

„Oću Žika, al baš im sad pričam kako on mene neće.“

„…je l da ti bude ladno il toplo, ne može oboje“ – predloži mu Sofija.

„Da mi bude potaman?“

„Šta je tebi potaman?“

„Da otvoriš prozore na spratu.“

„Igraju bilijar gore, čuješ li?“

„Pa će im poizleću kugle kroz prozore, to li te brine? Ne brini, znam momke. Uopšte nisu loši.“

„Evo, otvoriću vrata.“

„Nemoj kad te molim.“

„Šta je sad? Je l ti vrućina ili izvodiš besne gliste?“

„Što bre samo meni vrućina, vidiš da su svi pred toplotnim udarom. Al vrata ne diraj. Neka ih. Dosta nam je sinoć bilo čarlame. Niko ne proviruje, niko ništa ne traži.“

Ljubiša  pogleda u Maća, pa u sestru. Prvi je gledao u karte, a Sofija je grickala semenke, pevušeći. Ljubiša nastavi da prelistava katalog, i sluša Čubija.

 

 

„…al takvi smo mi Srbi, šta vredi. Uvek nam je bolji tuđin nego svoj. Ne kaže naš narod džabe „Ko će kome ako ne svoj svome“. Ja lično nisam bio za to da ga pošalju u Hag, jer ipak nam je bio predsednik tolike godine. Ako je već trebalo da mu se sudi, moglo je i u našoj zemlji, mada i dalje ne vidim zbog čega. Znam ja da je to visoka politika, i da ne može šut sa rogatim, ali sad se pokazalo da nisu ni oni tako jaki kao što se predstavljaju. Zato i mislim da su bar sad mogli da se ne mešaju i da nas puste da ga sahranimo kako dolikuje a ne da komentarišu da za njim plaču samo lopovi, kriminalci i izlapele babe, kad se lepo videlo na televiziji da je na sahrani…“

 

 

„Miraz je razlog što te Žikova baba mrzela ko Nemca? A ja se baš pito, što li te ne voli“ – počinje da shvata Crni.

„Ostavi mi babu na miru. Tebe je mrzela ko diviziju Nemaca, pa ništa“ – obavesti ga Žiko.

„Šo mene? Meni se nikad nisi sviđo, baš da ti kažem, ako nisi znao.“

„Al zato se meni sviđaš za sve njih, boli te dupe“ – zagrli Maćo Žika. „A ti, kao, znaš da me nije volela?“ – obrati se Crnom.

„Ono… možda te i volela, al kad god sam ga tražio, govorila je da je otišo negde sa

-        onim ludim Maćom;

-        onom pijanicom;

-        onom budalom;

-        Jankovićevim neuračunljivim sinom, onim srednjim;

a jednom me držala pola sata na telefonu, i molila da utičem na njega i da mu otvorim oči, da shvati kakav si ti skot, i da se nikad neće oženiti, ako nastavi da se povazdan vucara sa tobom.“

„Kako da utičeš? Da ga drogiraš? Ona je tako visoko mišljenje imala o tebi, da nije jela sir koji si donosio od babe iz Ivanjice. A nije ga jeo ni Žiko. Eto pitaj ga, ako meni ne veruješ.“

„Jesi jeo?“

„Nisam.“

„Što?“

„Nije mi dala baba.“

„Što ti nije dala?“

„Mislila da stavljaš drogu u njega.“

„ A, je l? I šta to govori? Da je bila paranoik i pre bombardovanja i pre Hrista, i da su priče o poruci na telefonskoj sekretarici, koja je babu dovela u stanje privremene neuračunljivosti, ordinarna laž.“

„To govori da je rekla „Jedan i jedan su dva. Aha. Kad je rođenu babu drogiro protiv njene volje, što ne bi tuđu“ – objasni mu Maćo.

„Govori da mi je murija tri puta trakeljala gajbu, sa sve nalogom, zbog tebe i tvog biznisa, a sve naočigled babe. I da uopšte nisu žurili dok su to radili, pa su joj na svako pitanje opširno odgovarali. Počinjući odgovore tvojim imenom“ – objasni mu i Žiko.

„Njegovim? Da znaš da me čudi. A ne sa  „Vidite, gospođo, ne bismo mi, al onaj Jankovićev srednji sin, onaj što je dvesta posto neuračunljiv, dao je Vašem zlatu izvesnu količinu gudre da mu pričuva, jer on nema više gde da skladišti svu tu travuljinu i prašak.. Jerbo je prodo dva stančića, pa se sad zlopati u jednom jedinom, i to na Topalovom brdu, jer je i onaj u kome je živeo, sećate se, dakle ne pričamo o dva za koja je uzimao mesečno kiriju koja bi Vama bila dovoljna da proživite još jedan život, s obzirom na Vaše prohteve, prodao… Znate što? Zato što su advokati skupi, i nisu duševni ko Vi i vaš unuk, da pomognu bližnjem u nevolji …“   

„A  da vi odete u kotlarnicu i to ko ljudi  raspravite? Ima i prostora i hladnog oružja, pa se dogovorite ko je kome kad šta reko. Malo li je što slušam ozbiljno bolesnog Janjića, nego moram i vas!“ – pobaca karte Braco.

„Pa kad sere“ – pravda se Maćo.

„A ti ne sereš?“ – ne popušta Braco.

„Serem, al nikad prvi.“

„Idite kod pumpe, pa serite. Puče mi glava. Uh. Živac, šta je Nešo uradio u subotu u dublu?“

„Slomio desnu nogu na dva mesta“ – odgovori  Živac.

„Pre ili posle?“

„U drugom setu.“

„Pa sa kim je Miloš igro?“

„Miloš bio sav srećan što je odloženo. Dotrčo kući ko krivo kuče, da cepne koje drvce pre mraka“ – odgovori mu Miloš, sedajući kod Živca. „Ja malopre išo da kupim hleb, i učini mi se da sediš sa Predom.“

„Bio Predo, al’ ode, ima neke obaveze. A i malkice se pronervozio od Čubijevog glasa.“

„Ha. Da vidite kako je meni, i dan i noć. Vi dođete i odete, pa malo ne dolazite, a ja mu ovde siguran ko jege. Gledaj Ljubišu kako upija svaku reč, ko da sluša proroka. Dok sedi prekoputa njega. A kad ga vidi u dvorištu, na prstima priđe i zaključa ulazna vrata. Časna reč. I onda ovaj, šta će - de će,  pravo uz stepenice, kod mene. Još kad počne da se izuva… Da poludiš u mozak. Sedne i pita me šta radim. A ja ne radim ništa, vidi i sam. Al dobro, to je kao uvod u razgovor. Al u koji razgovor? Šta više da pričamo, kad se ne razdvajamo ko Maćo i Žikec? Ja u kotlarnici – on eto ga. Nasloni se na zid i pita me šta radim. Šta radim u goloj vodi mokar, dok tučem po panjevima! „Jedem govna, Čubi, oćeš malo?“ Pa stvarno. Slušaj ga kako drobi. Ko da gledam šta onaj veselnik  misli“ – priča Miloš.

„Pa podeli sa nama to što vidiš, stimuliši me. Pao sam na treće mesto, od moguća četiri“ – moli ga Maćo.

„Njegova razmišljanja se svode na sledeće; Nisi Živac juče dolazio pa ne znaš da je ovde  bilo da se skočanjiš. Nestalo nam drva a poče sinoć da duva severac i da pada sneg. Znaš šta je večeras? Raj. Pogledaj: ulaze, izlaze, nešto se događa, uplaćuju, smeju se, toplo, svi raspoloženi. Sinoć poluprazno, hladno ko što rekoh, Sofija nadrkana, ne moram ni da ti kažem – pa se smeje – Ljubiša ljući od osice na nas, jer mu nismo dali hranu za ribu, onu što prave u pivari za izvoz, kad smo kuvali Žiku vino, ukapirasmo da nas je seljak zajebo i uvalio nam deset litara sirćeta po dvesta dinara, a prekoputa takvo košta trideset dva, isto dinara…“

„’Leptenejebo, gori si od prvog komšije. Pređi na čiču, to li je tebi stimulacija? Zaspah“ – buni se Maćo.

„Polako, sačekaj da čoveka uputim. Dakle, u tako turobnoj atmosferi, Sofijin stric, koji nam je u poseti prilikom koje treba da odluči da li će prodati svoj stan u centru Valjeva, i doći da živi u ovoj tripizdini, traži da večera. Dok se dogovaraju šta bi mogli da mu daju, njega zaboli vena na nozi, pa traži i mast za vene. I ništa to ne bi bilo ni čudno, ni neizvodljivo, da smo mi normalni. Al oćeš. Prvo i prvo…“

„Moram da te prekinem. De bre da živi, kad ni za vas nema mesta. Kolko onomad ste se žalili da vam se ubuđala garderoba na tavanu.“

„Ma ne kod Sofije i mene, nego dole u kući, sa njenom kevom.“

„I Ljubišom?“

„Pa da. Doduše, on je ovde privremeno…“

„Već osam godina?“

„Tako je. Od devedeset osme. Ma, to je okej, njegova bi bila ova soba do dvorišta, ne bi morao ni da ih viđa, ako neće, ali…“

„Kako da ih ne viđa, kad je jedno kupatilo? I šta bi jeo?“

„Pazi ovako... Nije to bila moja ideja, nego Sofijina. Umrla mu žena krajem oktobra, mi otišli na sahranu, posle sahrane svratili na kafu… On sav utučen, suza suzu stiže. Pedeset dve godine bili u braku, nemaju dece, ko prst i nokat i sad osto sam. Sofija, da bi ga malo utešila, kaže da nemoj da je takav, pa ima on još nekoga na svetu, pa jeste strina umrla, i nije mu lako, može samo da zamisli kako mu je, ali tu su deca njegove braće, koja ga vole, i koja neće dozvoliti da njemu bilo šta zafali… Znaš žene i njihove priče. Onda on, onako tužan i jadan, pita da l bi mogli da dođemo kad joj bude davao četrdeset dana, pa ona kaže kako da ne, naravno da ćemo doći, a ne kaže da dolazimo Ljubišinim beemveom, i da bi nam jeftinije bilo da to radimo ER BASOM, jer nam Ljubiša naplaćuje ko da vozi na krv a ne na plin, pa Ljubiša pita kad pada četresnica, pa čiča reče, pa on izvadi blokče, i poče nešto da se presabira, pa reče da ne može tog dana, nego ako bi čiko mogo da pomeri tri dana pre ili kasnije, onda čiko reče da bi u tom slučaju to bili sreda ili četvrtak, ako se ne vara, a još nije čuo da je neko davao parastos sredom ili četvtkom, pa onda Sofija reče da nije važno, doći ćemo nas dvoje autobusom te subote, a Ljubiša ne mora, ako ne može, pa odosmo mi bez Ljubiše, pa kad smo se vratili sa parastosa, čiča opet pade u depresiju, i Sofija ga onda pita što on lepo ne bi prodo stan, i došo da živi kod nas u dvorištu. On postepeno prestade da plače, pa reče da to nije loša ideja, ali ima on krov nad glavom, zašto bi dolazio u Čačak zbog toga, a onda mu ona izloži plan, koji i ja tad čuh prvi put.

Da će soba do dvorišta da bude samo njegova. (Mada će, i u slučaju da on ne dođe, i dalje biti ničija, jer je na severnoj strani, jer leti nema sunca, a zimi je ladnije nego što je ovde bilo sinoć, čime god da je greješ.)

Da mi ovih dana razvodimo grejanje, i da ćemo ga u njegovoj sobi duplirati (baš tako je rekla), što znači da ćemo staviti dvostruko više rebara od predviđenih. (Mislim, tu sam se uštinuo za lakat. Soba ima trokrilni prozor, vrata iz predsoblja i još jedna vrata, dvokrilna, koja vode u drugu sobu. Tako da smo i onaj jedan radijator nakačili gde ne treba. Gde li misli da doda taj o kome priča?)

Da ćemo mu mi (to jest, ona) kuvati, mesiti, ostavljati zimnicu. (Nisam se mešo, al mi je došlo da ga pitam voli li pasulj, pa ako kaže da voli, da ga pitam kolko ga voli? Ako kaže mnogo, da budem uporan, dok ne kaže da ga toliko voli da bi mogo da ga jede svakog dana do kraja života. U tom slučaju ne bi me brinulo to što je obećala da će mu kuvati. Pošto ona kuva odličan pasulj. Jedino pasulj i ume da skuva. I da isprži ribu. Što se kolača i zimnice tiče, tu ga je slagala masno i opasno, al o tome nisam hteo da razmišljam, nek ona gleda šta će, kad joj traži „doboš“ tortu ili somborke punjene sirom.)

Da ćemo ga voditi kod lekara, odnosno da ćemo mu dovoditi lekara, već po potrebi. (Kad sam to čuo, došlo mi  da izujem patiku, pa čarapu, i da oboje  pojedem. Pa je l se sećaš one drame iz septembra prošle godine? Kad sam bio u bolnici? I kako ste mi na smenu donosili da jedem, pijem, kupovali lekove, doturali termos sa kafom? Jer je smatrala da to nije tolko važno, kolko da ona, kad ima vremena, dođe i razgovara sa lekarima. I kako je  tražila da prisustvuje vizitama i snimanjima mojih pluća? I kako se sa svima, od načelnika do čistačice, posvađala po osam puta?  Pa je slušam dok to priča, i kontam da l misli da bi opet vi, ako čiko legne u bolnici, i njemu donosili ko što ste meni? A već da ćemo dovoditi lekara kući, ta me izjava porazila. Odakle nam pare za muziku, ženo?)

Da ćemo ga (opet ona) prati i peglati. ( Peglati! Pogledaj. Vidi kakva mi je majica. Svaka je takva, nemoj da misliš da je ovo slučajno. Kad ne zna kako da se izvuče, ona  okrene peglu na najjače, izgori ono što pegla, i onda, URA, kaže da se pegla pokvarila, pa idemo dronjavi i izgužvani ko da živimo u kartonskoj kutiji.)

Da će, ravnopravno sa nama, učestvovati u svim lepim događanjima tipa slave (uz napomenu da ćemo, ako on hoće, njegovu slavu obeležavati posebnim žitom, kolačem, svećom i ikonom, pa je on pitao slavi li Ljubiša odnosno Sofijina keva slavu njegovog brata, a ona je rekla da slave, pa je on reko da bi to onda bila obična budalaština), rođendana, Nove godine, Uskrsa i još svih crkvenih praznika. (Kolko puta si bio kod nas na slavi? Najmanje desetak, a? I je l bilo nekad normalno? Nije. Uvek pred slavu, a i Novu godinu, a i Nedin rođendan, dok je bila mlađa, uradim nešto što ne treba, ili ne uradim nešto što je trebalo da uradim. Bar tako Sofija kaže. Pa se posvađamo. Onda se napijem i napravim neko sranje. I tako upropastim taj sutrašnji dan. Budem mamuran, neispavan, besan, o njoj da ti ne pričam. Al to je uvek, baš uvek. A ona mu obećava filmske praznike, sa prigodnim pesmicama, svećicama, poklonima u čarapicama. Ko da ne zna kako praznujemo!)

Da pred njim nećemo pominjati probleme, ako ih imamo. (Znači, ako nas pita kako smo, mi ćemo da ćutimo ko zaliveni.  Jer šta da mu kažemo, kako smo?) Ni da smo bolesni. (Ima Sofija jednu svesku, u koju lepi sve što u novinama nađe o bilo kojoj bolesti. Kad budeš došo gore, pokazaću ti, da vidiš da ne lažem. Čuj, da ne pričamo da smo bolesni?! Pa mislim…) Ili da smo se svađali. (Ovde sam se strunio. Sofija i ja ćemo postati  pantomimičari veka.)

Da njena keva i tako nije često kod kuće, jer ima veliki broj prijateljica, koje su je se uželele, jer je toliko godina bila u Švedskoj, daleko od njih. Pa ih obilazi, obilazi …(Sve prijateljice njene keve imaju ili matore, bolesne i nervozne muževe, ili su udovice, sa sinom i snajom, ćerkom i zetom, i krdom unučadi, u istoj kući. Jedino njena keva živi sama. Znaš li da me letos jedan momak pito je l to u dvorištu imamo frizernicu. Tolko je žena ulazilo i izlazilo. Uostalom i sam vidiš, kad navratiš preko dana.)

Imalo je još svašta, al ovo ti je dovoljno.

Sve je on pažljivo slušo, i onda je pito je l završila, ona kaže da jeste, on kaže da je sve to mnogo primamljivo, ali da se ne ljuti ako je nešto pita, ona kaže da se neće na njega naljutiti šta god da je pita, i onda je on pita a što bi mi sve to uradili.

Ha.

Onda ona kaže da to radimo zato što ga volimo, i zato što je osto sam, i zato što mislimo da bi mu bilo bolje, i zato bi mi bili mirniji, kad vidimo da je njemu dobro, blizu nas.

Onda on pita je l samo zato, a ona kaže da nije samo zato, nego da bi valjalo kad bi on pare koje dobije prodajom stana dao nama, jer smo dužni i ružni, (u govnima do guše, opet sam prokomentariso u sebi) a i da plac, ovaj na kome je kafić, a i naša kuća, prevede na nas, jer je polovina placa njegova, a pošto će već biti tu, onda mu je svejedno na koga se vodi. Onda on pita nju zašto da prevodi, ako je svejedno, a onda ona pade u depresiju. I poče da plače. I da mu navodi kojekakve, sve crnje od gorih, primere ljudi koji su bili u sličnoj situaciji. Na čelu sa Jaretom. Pa je on pito gde je Ljubiša, a ona je rekla pa u tatinom stanu, sa ženom i decom, sećaš se, bio si kod njega kad mu se rodila starija ćerka, a on je reko da se seća, al i da mu je mlađi brat, koji takođe živi u Čačku, nešto napomenuo kako Ljubiša već godinama ne živi sa ženom, nego je kod majke, pa je Sofija rekla da je čiko (to taj mlađi, vala znaš šta, pun mi je kurac čiča i čika, ako mi veruješ) nešto možda načuo, ali da to nije istina, jeste Ljubiša često kod mame, ali naravno da je sa ženom i decom, pa ne misli valjda čiko da se razveo, a čiko reče da nije ni mislio da se razveo, nego da ga je žena izbacila iz stana, što govori da ume da razmišlja, onda je Sofija pogledala u mene, valjda da i ja potvrdim, al ja sam se pravio lud, jer ako sve to prvi put čujem, onda mogu mirne duše da ne znam ni ko je Ljubiša, što još i da joj pomažem, pa kad je videla da nema vajde od mene, promrsila je nešto da kako niko nikoga nije istero, uostalom i kako bi, kad je stan pripo Ljubiši posle tatine smrti, a kuća njoj, uz klauzulu da majka ima pravo doživotnog stanovanja u kući i da čika ne brine što se toga tiče, i da će, uostalom, on imati svoju sobu, privatnost i mir, što sve može da se reguliše ugovorom o doživotnom izdržavanju, što je on prokomentarisao kao pametan rezon, ali je i zamolio da još malo pričekamo sa tim, a da u međuvremenu dolazimo da ga obilazimo kad god možemo, mada zna da imamo svojih obaveza, a sad je čuo i grdnih problema, pa je ona rekla da ćemo naravno dolaziti, pa smo mi otišli još tri puta, sve pričajući isto, s tim što sam ja nju obavestio da se nikakvih obaveza u odnosu na njega ne prihvatam, jer imam bolesnu majku, a ona ako može sve to da izdrži, plus da nauči da radi ono što mu je rekla da ume, a ne ume, dakle ono što je slagala, ja se neću protiviti, a pare ću naravno uzeti, pa nisam lud da ih ne uzmem. Sofija, skuvaj mi kafu, i ponesi veći pelinkovac“ –  Miloš ovoliko nije pričao od pomenutog septembra, a ni tada ne bi, da nije mislio da ga čeka kaput od čamove daske.

„Tooo, care! Tako se priskače prijatelju u nevolji. Pogledaj, opet sam prvi, za samo dve partije. A sad da čujemo, šta je čiko zatekao, kad je juče došo“ – izražava Maćo promenu raspoloženja.

„Što mi nisi odgovorila na esemes, baksuze?“ – pita Miloš ženu, dok ispred njega spušta kafu. „I kad je pre skuva, života ti? Ovo neka od jutros, a?“

„Pij i razmišljaj kako da Čubija neutrališemo. Čiko me gleda unezvereno, pomera mu komšija mozak.“

„A što lepo ne ustane, ne kaže ’laku noć’, i ne ode da spava?“
“Ma gde on to da uradi. Ne bi ni da ovaj počne bukvalno da ga davi.“

„Dakle, još najduže pola sata, i čiko će na spavanje, ako je tako. A posle ja davim Milutina. Rekoh ja tebi malopre, prosto mi se javilo da je ovo noć osvete“ – blebeće Maćo, sa kartom do handa u rukama. „Ajde, idi gore prebroj kugle i vidi da l onoj deci treba nešto, vodimo muške razgovore“ – i po treći put otera Sofiju. „Eto, očistih je ko cunami. Nastavljaj!“

„Kad je juče došo, ja sam spavo. Osto nam još jedan panj, ladno u stanu, što da ustajem. I moja keva spavala. I Ljubiša, al on i tako ništa drugo i ne radi. Sofija otišla da preda pazar, Neda na poso, Bojan u vrtić. Sofijina keva nas probudila. Onda smo se svi okupili kod nje u kujni. Pa je moja keva, koja se ne snalazi ni u rođenoj tašni, rekla da joj je baš milo što je gospodin došao, a da će se i Neda i Bojan obradovati. Onda je čiko pitao obilaze li nas često. Pa je moja keva pocrvenela i ušeprtljala se, misleći da i dalje ne može da se seti svih srpskih reči, i rekla da dolaze oko pola pet-pet, što je njemu bilo milo da čuje da neko vodi računa o roditeljima i babi, kao naša ćerka, a onda sam ja reko da Neda ne živi sa mužem više od dve godine, i da je izgleda u pitanju nesporazum, ona i dete žive sa nama, gore u kući, a što se obilaženja tiče, obilazi nas u širokom luku, kad god joj pokažem račun za telefon, struju, vodu, vrtić, porez,  kad god je pitam je l primila platu, a kad joj kažem da su stigle i opomene za te dugove za koje smo prvo dobili račune, posle toga je ne vidim po dva dana. Onda smo ćutali i smeškali se, kad, na svu sreću, stiže Sofija i unese veselje pitanjem jesmo li dali čiku doručak. On poče da se nećka, jeo je pre nego što je pošo, a njena keva je pogleda „Ko je to trebo da mu dâ da doručkuje, ćero? Ne misliš valjda ja? Ako se ja nisam u životu naspremala obroka, onda mi je kasno da sad počinjem, pa zato i neću.“ (Ona je monumentalno luda žena al ovde je bila sto posto u pravu. Kuva za sve nas, sad još da kuva i čiči!) To Ljubišu naljuti pa reče da će on da odvede čika na najbolji burek u gradu, a čiko to odbi - ne jede burek zbog holesterola, nego ga druga stvar interesuje. Što Ljubiša nije u fabrici, je l na odmoru ili je uzeo slobodan dan, pa mu onda Ljubiša objasni da je posle bombardovanja napustio fabriku, i da povremeno radi kod privatnika, kad ga zovnu. Onda je čiko zamolio Sofiju da mu doda čašu vode i dve kocke šećera, pa kad ih je rastopio i popio, on se opet obrati Ljubiši pitanjem a što nije u svom stanu, pa je Ljubiša pogledo u mamu, mama u ćerku, ćerka u mene, ja naokolo, ne bih li ugledao miša, nema miša, ustanem i kažem da moram u kotlarnicu, a keva da popije lekove. Posle mi Sofija pričala da su mu priznali da se Ljubiša pre izvesnog vremena sporečko sa ženom, pa došo kod majke, al nije ništa ozbiljno, odlazi on kod nje i dece često, i u dobrim su odnosima, što je čiko prokomentariso polupitanjem ’Dakle, ovde živiš?, a Ljubiša odgovorio „Ovde“. Tada je Sofija ponudila da pokaže čiki njegovu sobu, pa su otišli u sobu, gde mu je ona objašnjavala prednosti severne strane i toga što mu je prozor okrenut ka sporednim vratima kafića i spoljnim stepenicama za naš stan i raskrsnici. Pa je on pito gde vode vrata sa desne strane a ona je rekla da ne vode nigde, to jest vode u susednu sobu, al nema problema, zazidaćemo ih, ili ćemo staviti regal na njih (a našu garderobu držimo na tavanu, u kesama - nemamo regal, ko što i ti malopre reče) ili bilo šta što on kaže da bi voleo, ako mu smetaju ta vrata, a onda je on nju pito kako bi se osećala u sobi, gde s jedne strane kroz tri okna ne možeš da pogledaš, a da ne vidiš nekoga, i to na razdaljini manjoj od pola metra, a sa druge imaš staklena dvokrilna vrata, koja vode u sobu žene tvog pokojnog brata. Onda mi je Sofija, pošto se prvo prekrstila, rekla da je pomislila da joj ne bi bilo tolko strašno da pogleda u bilo šta što se odnosi na njenog pokojnog brata, to jest Ljubišu, jer bi joj sama činjenica što je pokojni sve činila lakšim i lepšim, pa se opet prekrstila i rekla „Oprosti mi Bože ako sam grešna, al stvarno sam to pomislila.“ Pa mu je pokazala radijator kog nema u projektu, ali smo ga mi ipak dodali, što na njega nije ostavilo neki utisak, s obzirom da se kolko jutros probudio u stanu sa toplim radijatorima. Onda mu je hvalila prednosti zasebnog ulaza, a on je pitao kuda snajka i sinovac ulaze u kuću, pa su izašli napolje, obišli oko kuće, i Sofija mu je pokazala ulaz u snajkinu sobu, povezan sa budućom kujnom našeg restorana, čiji će on finansijer biti, ako bude sreće, što je njemu izgledalo skroz suludo, da neko, pored regularnog ulaza u kuću, prolazi ispod metalnih stepenica, pa pored kotlarnice, pa desno ulazi u zadimljenu kujnu, pa opet desno, kroz mračni budžak, ulazi u svoju sobu, ali, reko je, neću da vam se mešam, ako vi tako volite, a kuda Ljubiša ulazi, ćero, ako je ono samo moj ulaz, a Sofija je rekla ma neka ulazi kroz odžak, šta te briga, pa je istog momenta zažalila što joj je to izletelo, jer je on reko da nije lepo da sestra o bratu tako priča, pa, da bi izvadila fleku, reče kako je Ljubiša neprimetan, jer ili spava ili je na pecanju, i tek onda baci čiku u rebus, da zdrav i prav čovek u najboljim godinama ne živi u svom stanu sa zakonitom ženom i decom, nigde i ništa ne radi, sem što spava kod majke ili vata ribu, što joj je, baš tim redom, i izneo kao pitanje, na koje ona nije odgovorila, ali je pomislila ’E, moj ti, čekaj da ga vidiš pijanog, onda ću ja tebe pitati!’, nego mu je ponudila da vidi naš stan, i povela ga ka stepenicama. Kad ih je video zažalio je što nismo još neki budžak sličan onome kroz koji se ulazi u snajkinu sobu projektovali, jer onako bušne, oljuštene i mokre … Ali pristojan kakav stvarno jeste, nije to reko, nego da je malo umoran, pa ako se ćera ne ljuti, da ostave to za kasnije. Sofija je rekla da se ne ljuti, i neka on ode da  prilegne i odmori se, baš je Miloš  otišo da naloži, pa će mu biti toplo, onda je on zamolio da se ne opterećuje oko doručka, nije on probirač, jede šta ima, samo da nije mnogo masno, slano, kiselo ili ljuto, i da je na vreme, zbog lekova koje pije. Tu su se razišli. On je otišo u svoju sobu, a ona je došla kod mene u kotlarnicu i pitala me, dok sam tražio čime da razbijem poslednji panj, „I šta sad da dam čiči da jede?“

„Ta žena je sadista. Gora od Žikovog matorog, kad je babi riknula mačka.“

„Izvini, Miloše, al moram da čujem to oko mačke. Šta je radio tvoj ćale?“ – pita Živac Žika.

„Pa napiso joj“ – odgovara Žiko preko volje.

„Šta?“

„Pa da je riknula.“

„Kako misliš napiso?“

„Pa na šifonjeru.“

„Sad on pita ’kakvom šifonjeru?’, a ti kažeš ’babinom’, a on pita... Jebem te mutavog...

 Baka mu malo posenilila pred kraj, Živac, i tražila da joj ujutru donose belu kafu, prženice namazane ’dobro jutro’ margarinom i dva kuvana jajeta u krevet. Belu kafu delila sa mačkom. Dok je nije pregazio Marinin ćale. Plakala baba, saranila macu iza garaže i sutradan zaboravila. ’Mac, mac...Leposava’ – čim se probudila sledećeg jutra. Žikova keva kaže „Mama, poginula ti Leposava juče“, baba udari u vrisku. Pet jutara tako. Kad baba počne da žali Leposavu, Žikov ćale se probudi u drugoj sobi. Šestog dana uveče, kad su mu dojadile i baba i pokojna Leposava, ode u podrum, uzme karton od kutije u kojoj je bio zamrzivač, i na njemu napiše BABA! LEPOSAVA JE NAČISTO MRTVA!!! 

pa zalepi na vrata šifonjera, kad je baba zaspala...“

„Nije od zamrzivača, nego je preokrenuo transparent sa kontra-mitinga, onaj što su pisali u Savezu boraca“ – ispravi ga Žiko.

 „E, jeste. Ako ga niste bacili, sad možete opet na strani A da napišete „Slobo je zanačisto završio ko kanarinac“, pa da na jednom mestu imate priču o mački i kanarincu. Dakle, Milutin  kontra-stranu transparenta iskoristi kao otpusnu listu za mačku, da se ujutru, čim otvori oči, baba suoči s istinom. Budi se ona ujutru, to jest budi je Žikova keva zbog doručka, rakolji se po krevetu, namešta portiklu da ne isfleka posteljinu,  počinje „mac, ma...“ – pa ugleda obaveštenje, udari u vrisku i probudi Milutina. Nego... nemoj da misliš, Miloše, da ne primećujem da čiko danas drugu pesmu peva. Šta je jeo, govori!“

„Da pričam dalje, il da ti odgovorim?“

„Šta ste jeli danas, pričaj, pa posle nastavi.“

„Navio ja sat u deset. Reko dok popijem kafu, rasanim se, nađem najlon da pokrijem drva…Kad oćeš. Drči usisivač, pravo u mozak. Otvorim jedno oko i vidim Sofiju. I rebrasto crevo kako mi leti na pet santima od glave. Bojan pun sreće skače iz kreveta i počinje da ludija po sobi. Pogledam na sat - deset do sedam. Auh. Dreknem na Bojana da se vrati u krevet, a onda nju pitam vidi li kolko je sati. Bojan nestade iz sobe, a ona kaže „Moram malo da sredim, doći će čiko danas da nam vidi stan.“

„Pa što usred noći, ženo božja, zar nisi mogla da me pustiš da spavam još koji sat?“

„Nema spavanja. Eno skuvala sam ti kafu, pa da vidimo šta ćemo danas sa čičom.“

Ustanem, ogrnem se ćebetom, priđem i iščupam gajtan iz zida.

„Jesi ti luda, bre? Gde da vidimo? Da gledamo u pasulj? Je l čuo on za telefon? Je l mogo da nas zovne i da nam javi da dolazi? Nosi to odavde, i nemoj da si mi pomenula ni čiču ni klopu ni pare. Dosta mi je cimanja oko čiče!“

Odem u kujnu, keva sedi, pije kafu  i gleda jutarnji program. Ona će da me otera u ludnicu, pazite šta sam  vam reko. Kad bi izveštaj o vodostanju prikazivali na televiziji, i njega bi gledala. Samo ako bi bio na srpskom. Ono nigde nisam vido, da matora žena  bude takav zavisnik od televizije.

„Jeli, mama da te pitam, da nemaš slučajno…“

„Čekaj malo, samo da čujem…“

„…zbog pucanja glavne cevi, neće imati vode u periodu od šest do petnaest časova stanari sledećih…“

„Mama, to je u Beogradu. Oni nemaju samo vode, a mi nemamo ni…“

„ Psst! Ćuti.“

Ućutim. Al Neda urla na Bojana da obuče debeli duks, a Sofija se dere na nju da ne viče tolko, probudiće čiču. Onda naša lujka pita  „Kog čiču?“ Zamisli. Ne zna da u kući vlada opsadno stanje. Ni da je čiča došo. A kad pogledaš, sve to radimo zbog nje. Šta bi nama sve to trebalo, da se nije razvela. Onda Sofija vrisnu „Mog čiču iz Valjeva, onog što treba da nas izvadi iz govana što nam ulaze u usta!“ Pa Bojan poče da zapomaže da oće kod tate. Pa keva dovati daljinski i pojača još malo.

Odem u Nedinu sobu, savatam unuka, obučem mu sve što sam našo na fotelji, pljunem u šake, zagladim mu kosu, pokupim iz predsoblja Nedin ranac i jaknu, tutnem joj u ruke i zamolim da nestanu za tri sekunde, dok mi ne padne mrak na oči.

Pa se vratim da potražim ženu. Pa je dovedem u kujnu i posadim na stolicu. Pa joj kažem da me pažljivo sluša. Pa je pitam seća li se šta je pričala u Valjevu. Pa je podsetim. Pa joj predočim da nemamo para. Pa je pitam zna li da nam stiže deset metara drva. Pa da vas ne koljem više, pola sata sam srao, da se i meni pripovraćalo. Al moralo se, znam da s njom može jedino tako. A onda je moja mama, kad su počele reklame, rekla da ima nešto para. Da ih je ostavila da kupi kajmak i rakiju, kad pođe u Nemačku. Ali da će nam dati, pošto je takva situacija, a mi ćemo se valjda snaći do maja, kad ona treba da ide. Pa je donela iz sobe dvesta evra. Posle je sve bilo lako. Sofija otišla na pijac, dovukla pet torbi, ona i njena keva se razletele da spreme ručak. Ovaj što je dovezo drva pristo da uzme dva prozora iz potkrovlja, koji nama ne pasuju, a ostatak para da mu dam do juna.

Pa smo se oko pola tri opet svi okupili u kujni kod Sofijine keve. I ručali. Od supe i rinflajša, do šnenokli. A da  - u međuvremenu je dolazio i onaj genije za sirće. Pa je uzo balon, a dao nam drugi, sa crnim vinom. Koje smo pili za vreme ručka. Eto“ – raportira Miloš.

„Tako da se dug od tri i osamsto povećo za… kolko, izračunaj mi? Ne mogu na sto strana da stignem“ – traži Maćo.

„Sto evra. Kevu ne računam. Sto evra za drva. Odlično prošli.“

„Samo sam svratio da vam kažem za esemes od Teodore i Slavka, pa idem dalje“ – ulazi Vojin.

GLEDALI SMO SAHRANU I  MALO EVOCIRALI USPOMENE.

POZDRAVI  SVE MNOGO, MNOGO. POPIJTE NESTO

NA NAS RACUN I PUSTITE DVA PUTA „DVA PUT SAM JA...“, ZA

NASU DUSU :) POSEBAN POZDRAV ZA MACA I BOJANA. JAVI SE

KAD SE VRATIS.

„Fala, fala. Kome da se javiš kad se vratiš?“

„Pa njima.“

„U Belgiju?“.

„Ma jok, bre, kaku Belgiju. U Francusku kad se vratim. Prošle godine smo se sreli u Grčkoj, bili i oni na fudbalu. Od tad se često čujemo, pa sam ih zvao i reko im da idem kući“ – objašnjava Vojin.

„A. Tako. Pa lepo. Sad zovni gazdaricu, pokaži joj to i neka donese piće za sve, ko što ljudi traže“ – savetuje ga Maćo.

„Nemam vremena, žurim“ – ponavlja Vojin.

„O, bre, mali, al si ti podivlj’o u Vrancuskoj. Sačekaj malo, uspostavi prioritete. Ljudi iz dijaspore evociraju uspomene, čeznu za nama i našom pesmom, posebno gudalom, sve bi dali da sad sede ovde, a ne u Belgiji, a ti žuriš. De, leba ti, žuriš?“

„Idem sa drugaricom na modnu reviju.“

„Šta reče?“

„To što si čuo. Vidimo se.“

„O kakvom gudalu pričaš?“ – pita Braco.

„Slavkovom, sećaš se?“

„Ne.“

„Ima li smisla  da ti ja  pričam, ako on nije?“

„Ma daj, znaš da sam sa njima dobar. Odrasto sam sa Teom. Kakvo gudalo?“

„I gde reče da si odrasto s njom... Baš zato mi neprijatno“ – smeje se Maćo. „Jedno veče izađu Tea i Slavko da prošetaju. Odnosno, da se provozaju novim golfom. Malo se vozikali a onda svratili u „trojku“ da pokvase goldžu. A u trojci, muzika na uvce. A oni vole i muziku na uvce i vino i znamo da ne oskudevaju u platežnim sredstvima. Reč po reč, pesma po pesma, čaša po čaša... Kaže Tea „Slavko, javlja mi se da će sutra Čačak brujati kako su komirane Preliće iznosili iz trojke.“ „Šta te briga, ženo, kad si sa mnom, sve ti je dozvoljeno“, kaže on i ode do violiniste. Da naruči pesmu, valjda....“

„Izvini što te prekidam, al kad god čujem da neko naručuje pesmu, setim se jednog pajtosa iz vojske. Izađemo nedeljom, Sombor potpuno prazan i jednobojan, plav. Zvao se Aljo, mnogo gotivan bio. Naručimo klopu, počnu muzikanti da se montiraju, a on im priđe i moli ih da sviraju drugi deo pesme „Prošetala Suljagina Fata“. Pa mu, naravno, kažu da ne znaju tu pesmu, a on njima da tužno što je tako, jer bi mnogo voleo da zna šta se desilo kad je Mujo zamandalio vrata“ – priseća se Živac.

„ Možda su i znali, al nisu smeli. Druga vremena bila, nije ko sad bilo crtaća posle ponoći de god ždrakneš. Erotka, ba. I da nastavim... red pesme, red vina... vreme  za fajront. Slavko plati i pretplati, pomogne drugarici da obuče jaknu, na jedvite jade izađu iz trojke i doteturaju se do auta. Startuje Slajdžo mašinu, pođe prema kući, al ne skreće desno, što čak i Tea, polusvesna, vidi. Pa ga pita šta to radi, a on kaže „       Idemo negde da te kresnem.“ „Aha. Pa dobro“, saglasi se pijanija polovina. Elem, Slajdžo parkira golfijanu u pomrčini, a desetak metara od stanice murije. Malo se zamisli, da l da traži drugu pomrčinu, a onda.... ko supruga mu malo ranije, reče „ma, dobro“, i baci se udesno. „Drma me neko ili nešto, il je zemljotres il je moja žena. Još kad bi mogo da otvorim oči... Zaškiljim i vidim pandu. Nadnela se nad mene i pita „De su mi gaće?“ Šta sad da joj kažem? Da pande ne nose gaće? Da ne spavaju u mom krevetu? Da je pitam de mi je žena? Dok smišljam, panda me zviznu po glavi i ponovi pitanje. Laknu mi -  nije panda nego Teodora, sto puta sam je molio da me ne udara u glavu, kad je nervozna.  Razmazana joj šminka, pa liči na pandu.  „Ne znam lutko, al stra me da nismo i njih sinoć založili. Opasno veliki bio račun“, kažem joj utešno, a ona, umesto da nastavi da spava, i ostavi i mene da spavam, skoči iz kreveta. Ispuzim onda i ja, odem do kujne, popijem pet litara vode i pitam šta se dešava. „Događa se da si mom tati obećo golfa, da ide u Podgoricu. Oblači se pa da idemo da tražimo gaće.“ Pa se obučem i spustimo se liftom do garaže... Ona i ja izađemo, a utrobu ostavim u liftu. U golfu ko da je bila drama sa taocima, sa tragičnim epilogom. Al nađosmo gaće, pride i brus, nađosmo i moje bokserice, sedosmo i zadivanismo po cigaru, pokušavajući da se setimo kakvi smo ušli u zgradu, u kolko sati i da l nas je ko vido. Al crna rupa. Pokupih veš, prsnuh sprejom, zadovoljno bacih pogled na cakum -pakum stanje i ugledah gudalo. Do mog. Krasnog. Pogledam u Teu - ona ko hipnotisani zec. Otvorila usta, raširila oči, onako zamazana i raščupana, pokušava nešto da  pita, al sve što čujem je „nji-hi-i-hi-šš“.... Pa rešim da uzmem stvar u svoje ruke. Ne mislim da uzmem gudalo, nego da postavim pitanje, koje se, njištali ili hihihikali, mora postaviti. „Čije je ovo gudalo?“, to sam pito. „Sunce ti jebem, u čemu smo mi ušli u zgradu?“, ženska posla, umesto da mi odgovori o gudalu, ona mi postavlja bezvezna pitanja. „Govori čije je gudalo, luda ženo, boli me dupe da l su mi ga komšije videle golog?“, normalno se iznerviram, a ona kaže „Ne znam.“ Aj sad budi pametan, kad ona ne zna otkud gudalo u njenim rođenim kolima.  Vratimo se u stan, ja razmišljaj, razmišljaj... Pa se setim šta sam sinoć radio u mraku. Pola metra od murije. I poludim kad shvatim da mi je majka govorila da Teodora nije žena za mene. I da sam gudalo uzeo čoveku iz trojke. Popijem još dva litra vode, uletim ko vihor u kupatilo, gde je pijandura skidala šminku, i pitam „Kako da vratimo gudalo čoveku?“ „Što kako, odeš večeras i daš mu“, kaže ona ko da sam je pito kolko su dva i dva. Zvoni telefon. „Idi se javi.“ „Kome, violinisti?“, iskolačim oči. Njoj smešno. „Prestani da se cerekaš i razmišljaj šta da radimo“, kažem joj. „Oću“ - ode do telefona, zovnu devetosamosam, dobi broj trojke, zovnu trojku, dobi gazdu, reče mu da smo greškom sinoć poneli gudalo, on njoj da ako nam nije teško do osam uveče donesemo, ili da mu dâ adresu, pa će nekog poslati, ona reče da će doneti njen muž, ja se zagrcnuh, jer sam opet pio vodu, kad je to rekla. Počeh da odmahujem i glavom i rukama i da polivam zidove, onda reče da će ona doneti kasnije, i završi razgovor. Pa se vrati u krevet, onako toaletno sređena. I kaže „Srce, sve je sređeno. Violinista sedi na krovu, pati i čeka da mu vratiš gudalo. A sad dođi da me kresneš, je l da sam zaslužila?“ Tolko o ženama. Izvučem je iz kreveta, naredim da se obuče i smesta odnese gudalo. Što je i uradila, sva nekog đavola rascerekana“ – ispriča Maćo priču o gudalu. „Eto priče o srećno oženjenima“ – dodade.

 „A ti se još nisi ni oženio“ – pogleda Crni Braca.

„Nisam. Nisi ni ti.“

„Ima vremena, Braco, za to ti nikad nije kasno. Ne juri i ne donosi ishitrene odluke. Pa da se sutra kaješ“ – zeza se Živac.

„Što da se kajem. Ako vidim da nismo iz iste džezve, razvešću se i mirna Bačka.“

„Pazi sad to. Ni na vidiku nema nečega s čim bi se oženio, a on se već i razveo. Pa se posle pitamo što nam je ovako.“

„Kako nam je?“

„Neopisivo. Ima li još semenki?“

„Pa vidiš da nema.“

„Pa ne vidim.“

„Pa pogledaj.“

„Sofiii… donesi ćasu semenčica. I pitaj šta ćemo da popijemo.“

„Pozdravili te Tea i Slajdžo“ – kaže joj Miloš.

„De si ih vido?“

„U kotlarnici. Pozdravili te preko TELEKOMA, lutko.“

„A-ha. Pa fala. Što ste me zvali?“

„Pa da ti kažemo da su te pozdravili.“

„Ne zezaj, žurim.“

„Na modnu reviju?“

„A?“

„De žuriš?“

„Radim, Miloše, radim. Ovo je moje radno mesto, ja odavde…“

„…izdržavaš porodicu i zarađuješ penziju. Stvarno, de žuriš?“

„Idem gore da odigram partiju. Idi malo ti u šank.“

„Zaboravi. Bole me leđa. Nek ide Ivana.“

„Vidiš da joj je gužva. Idi, i tako nema nikoga.“

„A gužva?“

„Kaka gužva?“

„Pa kod  Ivane.“

„Ne utiče na nas. Uplaćuju i idu, niko ne svraća.“

„Ajde idi. Al ne igraj u pare.“

„A u piće?“

„Samo u čvrge, znaš šta smo se dogovorili.“

„Aj nam sad ti donesi piće. Da ti ne bi opalio čvrgu.“

„Jebi ga, pa što ne traži od nje?“

„Pa kad žuri, jebi ga.“

„Al ja naplaćujem, da znaš.“

„Je l’? Onda sedi i odmaraj leđa.“

„E, vidiš… kad bi znao da ću takav brak ko vaš da imam, sutra bi se oženio“ – spusti Braco karte i obraća se Milošu.

„Što mi persiraš?“

„Bez zezanja. Ozbiljno kažem. Kolko ste vi zajedno...  dvaespet godina i više... i nikad se niste posvađali“ – i dalje bunca Braco.

„Njemu nemoj donositi da pije, pa i da ti zlatom plaća. Vidiš da ne zna za sebe. Što vređaš čoveka? Je l mu to fala što se danas satiro od posla da bi nama bilo toplo?“ – smeje se Žiko.

„Što ga vređa? Pa i ja mislim da ima savršen brak“ – slaže se i Maćo.

„Oćete vi malo da se pokupite i izađete, savršenom redu, jedan po jedan?“

„Pa što, je l nemaš?“

„Šta je l nemam?“

„Lep brak?“

„Kad?“

„Pa sad. Uvek. Večeras. Od početka.“

Sa barske stolice, mladić sa šarenom maramicom oko glave podiže ruku prema Milošu. Miloš klimnu glavom, pa se opet okrete ka Bracu.

„Od početka čega?“

„Od kad si se oženio. Oduvek imaš dobar brak.“

„Stvarno, šta si pio ti večeras?“
“Šveps. Što?“

„Onda imaš temperaturu. Po čemu je to moj brak dobar?“

„Po čemu nije?“

„Pa pod jedan, i nije brak.“

„Kako to?“

Šarena maramica prilazi i pita je l može espreso. Miloš reče da je pokvaren aparat, a maramica da je pre sat radio. Onda Miloš ode na sprat, vrati se sa Sofijom, i reče mladiću „Evo, sad će ona da ga popravi, pa da ti skuva“ i opet sede.

„Eto ti najobičniji primer. Deset godina imate kafić, ti još nećeš da kuvaš espreso. Koja bi žena to trpela?“

„Što mu ti nisi skuvo?“

„Što ja, nije moja kafana.“

„Nije ni moja.“

„Nego čija je?“

„Još se ne zna.“

„Ti se zajebavaš, a ja ozbiljno pričam. Kako možeš da kažeš da nije brak?“

„A šta da kažem? Da jeste?“

„Naravno.“

„Iako nije?“

„Kako nije?“

„A kako jeste? Znaš li ti, uopšte, šta je brak?“

„Pa, mislim… imam i ja roditelje, koji su duže od vas u braku.“

„Pa je l ti mama igra bilijar?“

Braco odmahuje glavom.

„A je l ti tata živi u kotlarnici?“

„Daj, pretera s tom kotlarnicom.“

„Preterah tebi! A šta misliš kako je meni?“

„Šta ti fali?“

„Batali, ne ide ovako. Što se ti nisi oženio?“

„S kim?“

„Kako s kim? Pa s nekom ženom.“

„Hteo si reći s devojkom“ – ispravlja ga Žiko.

„Hteo sam reći  bilo s kim, a da je po zakonu.“

„Pa zato što sam kao mali bio bolešljiv, pa su mi kasnije otkrili šum na srcu, i onda su moji rodi…“

„Čoveče, ko te pita za šum na srcu. Pitam te što se nisi oženio, a imaš tries pet godina?“

„Nisam imo s kim.“

„Što?“

„Kako misliš ’što’“?

„E da ga jebem.“

„Pita te čovek je l nisi sreo devojku koju bi voleo da vidiš ko svoju ženu, il jesi al ona tebe nije tela za muža, il ti se nije dalo, il ti zbog šuma srce nije reklo kad je naišla prava, pa si propustio priliku, il nemo da se praviš mutav, prvi si počo s njegovim idealnim brakom“ – nervira se Maćo.

„Pa svaka je imala nešto što mi se ne sviđa. Eto zato.“

„A misliš da se meni na Sofiji sve sviđa?“

„Što, baš je lepa!“ – očarano pilji Maćo u Sofiju.

„Ne mislim na njima, nego neke njihove osobine.“

„A misliš meni se sve Sofijine osobine sviđaju?“ – ne odustaje Miloš.

„Pa čim ste zajedno, znači da ti najbitnije odgovara“ – zaključuje Braco.

„Ume da kuva espreso na aparatu?“

„Ne, nego je dobra žena i majka.“

„Eto ti ga sad. Otkud sam znao kakva će da bude žena, kad mi je bila devojka? A tek majka! Pravo da ti kažem, ja sam mislio da neću imati dece.“

„Svašta. Što da nemaš dece?“

„Pa nisam sebe mogo da zamislim ko oca.“

„Ne možeš još uvek, kolko mi se čini“ – zaključuje Maćo.

„Braco, mora da postoji nekolko osobina koje ti tražiš od buduće žene. Nešto što mora da ima, da bi bio sa njom. Isto ko što ima stvari sa kojima ne bi mogo da živiš. Na primer: Mora da bude uredna, i ne sme da te laže. Ili… Da dobro kuva i da te ne vara. Ili… Smislite vi nešto, ja ne mogu da se setim ničeg više.“

“Šta ćeš više, kad ni to što si nabrojo nigde nema.“

„E, sad... Kaže da mora da ima deset stvari, na primer. Duhovita, inteligentna, snalažljiva, vredna, komunikativna… I tako. Nabraja šta sve traži.“

„A je l ulaze noge?“

„Čije?“

„Pa njene. Moje buduće žene?“

„Ti nas zajebavaš?“

„Ne, majke mi. Nego, valjda je važno i kako izgleda? Šta imam od toga što neće da me prevari, ako je neki gabor? S kim pa da me prevari, kad niko neće akrepa? Zato sam pito za noge“ – pravda se Braco.

„M-da. Ni raspon ruku nije nebitan. U basketu. Mislim... ne mogu da verujem da za trideset pet godina nisi razmišljo šta tražiš od žene s kojom bi se oženio?“

„On traži neku koja bi pristala da se uda za njega, al još nije našo taku.“

„Naravno da jesam. Da bude obrazovana...“

„Šta to znači?“

„Pa ja sam završio fakultet, valjda bi i ona trebala da ga ima.“

„Hmm... Dalje?“

„Da ima lepe oči i dugu ko...“

„Odlično, znam jednu taku. Ima i fakultet i oči i kosu. I voli sve što vole...“

„Inženjeri?“
“Jeste!“

„Sad me zajebavate?“

„Čini ti se.“

 „Nikad se ti nećeš oženiti. Nikad.“

„Pa i ne moram. Bolje da se ne oženim, nego da budem oženjen nekom koja mi ne odgovara.“

„Bez lepih očiju?“

„Ili još gore, bez fakulteta?“

„Ma, jepte se“ – ustade Braco i ode.

„Naljuti se. Sad imamo dvojicu, njega i Ljubišu. Al on bar neće provirivati kroz vrata. Deli, Žiko, igramo u trojku. Ili ćete i vi da sednete?“ – pita Maćo Živca i Miloša.

„Ja neću.“

„Ni ja. Što se naljuti ovaj? Pa sam je počo.“

„Odljutiće se do sutra, ne boj se. Ako ne dođe već za pola sata. Nije on loš, samo nema mozga. Pa koristi diplomu umesto njega“ – smiruje Maćo Živca.

„Idi sad, oćeš? Skuvala sam mu kafu. Samo pola sata“ – molećivo Miloša gleda žena.

„Ajde idi, idealu moj“ – složi se on.

„Znaš šta, sad nešto razmišljam... Evo, i ja nemam sliku žene kojom bih se oženio. A kad se prisetim sa kim sam izlazio... Sve su bile različite. Ne mislim samo fizički, nego i onako... Bilo je i glupih i pametnih i lukavih... Kako da se oženim, kad ne znam šta tražim?“ – zabrinuto priča Crni.

„Ja mislim da to niko ne zna. E, al kad se zajebu to proglase onim što su teli. Kao, našli su. Jesu, do mog. Lažu, bre, lažu prvo sebe, što je najgore. Moja žena i ja se ne slažemo nešto posebno, al bar znamo na čemu smo“ – teši ga Živac.

„Šta, i vi se drogirate?“ – iznenadi se Maćo.

„Bre, Mladene, ima li neka tema kad si ti ozbiljan?“

„Jok. Al ako oćeš da ti kažem šta ja tražim od svoje buduće, sačekaj da završimo partiju, pa ću ti ispuniti želju.“

„Pa ćeš kao da mu pričaš i pričaš, a? Mogu i ja da mu kažem, da ne čeka da ti završiš. Maćova filozofija u vezi braka  je sadržana u prostoproširenoj rečenici. Koja glasi „ Nek radi šta oće, al samo da ja ne saznam“. Je l tako, Maki?“

„Tako je. Priznajem da sam tolerantan. Ali ipak neoženjen.“

„Ups! Da znaš da bi ja tako mogo da živim. Da radi šta oće! E, meni ne bi mogla.“

„Misliš ti? Da bi te ona pitala? Tu, sine, nemaš ti šta da oćeš. Niko te ne pita koje su ti želje. Nego si samo imo ili nisi imo sreće da nađeš sposobnu da radi, a da se ne zna. Šta god da radi. Da te laže, da te vara, da te pravi budalom, da ti...“

„Pristo bi još kako. Ko bela lala. Da vidiš kako nestaju principi kad je dobra u krevetu.“

„Ja sam, da se pohvalim, imo sreće što se toga tiče. Ni jedna mi nije bila nevaljala u krevetu. Sve su bile dobre. Al stvarno. Tolko da ovako mator još uvek ne vatam šta se pod tim podrazumeva? Kaka treba žena da bude, da bih je proglasio „nedobrom u krevetu“? Prljavih ušiju? Da ne kaže „fala“? Da čačka nos? Ili sam tolki srećković? Mora biti da je to! Taličan sam, šta ću“ – širi ruke Maćo, izvinjavajući se.

„A ne kažeš kako ti je Senka zavalila šamar, srećkoviću?“

„Pa nije u krevetu.“

„Nego?“

„Nego na terasi, kad je videla da sam joj vezo dete za direk.“

„A voleli ste se do tog momenta?“

„Čuj, voleli! Izgarali. Al kad je povela ludog klinca na sastanak s dečkom. Pa šta sam trebo, da dozvolim da mi demolira stan? Pa da posle mene ćale demolira? Nisam je baš tolko voleo. I tako mi je Janković senior predviđo crnu budućnost sa raspuštenicom i njenim sinom. Kao „Ček, ček, dok još samo malo poodraste, pitaću te da l ćeš smeti da se ne trezniš i praviš budalaštine ko sad što ih praviš. Šta si mu ti? Ništa. Oca ne viđa, majku ko da nema, baš ćeš ti da mu budeš autoritet, takav nikakav“. I, jebi ga, kad je počo da divlja po stanu, ja ga uvatim za vratić i vežem za direčić. Jes peti sprat, jes dete, jes mi njegova mama devojčica... al što ne vaspitava dete, nego kunta pijana u sobi. Pa zar nisam bio u pravu? E, što se posle ona otreznila i naljutila kad ga je našla vezanog i malo smrznutog, šta sam ja tu mogo? Da joj odšrafim glavu, kad mi je zafituljila šamarčinu? Nisam lud. Samo sam ih domaćinski ispratio, bez reči“ – objašnjava im Maćo.

„Vidiš, tu se slažem sa tobom. Ni ja ne bi mogo ženu da udarim, nikad“ – reče Crni.

„Ko kaže da ja ne bih?“

„Pa ti. Reče li sad da si mogo da joj odšrafiš glavu, al nisi hteo?“

„Nisam reko da nisam teo.“

„Nego?“

„Pa je l znaš ti o kojoj Senki pričam?“

„Pojma nemam.“

„Onoj što je igrala košarku u Borcu, eto kojoj. Za glavu je veća od mene, a ruku sam s njom samo jednom obaro.“

„Sad te ne razumem.“

„De, bre, nju da udarim, pa da ubije boga u meni. Sve sam petama u dupe gađo, kako sam dobro prošo. Mogla je u krv da me pretvori, onako luda i dva metra visoka.“

„Mogo bi da udariš ženu?“

„Pa zavisi kolko je visoka. Zar stvarno nemamo ništa pametnije da pričamo?“ – dosadno Maću.

„Znaš šta – Senka je prilika za Braca. Ima sve što on traži. Završila dif, ima dugačku kosu, sad očiju joj se nešto ne sećam, ne znam ti...?“

„Vatra živa. Kad sam ih poslednji put pogledo. Sukljo plamen iz njih“ – priseća se Maćo.

„...kao majka se dokazala, spašavajući dete iz ruku manijaka.“

„Da znaš. Još mu fale cipele sa štiklom od petnes santima.“

„Pa kako tebi nije smetalo? Ni ti nisi od dva metra.“

„Pa mislim...kako da ti kažem...ja sam više teorijski znao kolko je ona visoka. U horizontali se ta razlika i ne primećuje. Al kod njih bi se videlo, ako bi bili mladenci“ – smeje se Maćo Žikovoj ideji, i polazi  na sprat. „Odo da vidim da l mi ko dira mezimicu. A ti, Miloše, pazi na radnju.“

„Sav je budala ovaj Mladen, a?“ – razneženo gleda Žiko za njim.

„Aha. Idi nekako utuli Čubija.“

„Kako, aman?“

„Smisli nešto.“

„Šta da smislim? Idi ti, vaš stric je ugrožen.“

„Idi molim te. Ja ako odem, nećemo govoriti pola godine. A prve smo komšije“ – moli ga Miloš.

„Al ako vidiš da sam seo i ne ustajem, priđi da me vadiš“ – pristaje Žiko.

„Dakle je veoma neuračunljiv. Tri sata smara nepoznatog čoveka“ – čudi se Živac.

„Gledaj onu budalu, sede!“ – udari se Miloš po čelu.

„Neka ga. Reko je ako ne bude duže ustao, da tek onda ideš.“

„Kolko duže? Tri sata, ko Janjić? Šta li sam ja Bogu zgrešio? Slušaj ove gore, kolko se smeju? A ti, Miloše, brini o čiči. Idi, Crni, vidi što se smeju“ – nervira se Miloš sve više.

„Šta ti je bre večeras, što si nervozan? Pa je l bolje bilo sinoć, kad smo drhtali ovde, ili večeras? Sve pod kontrolom, svi siti, niko ništa ne traži, nikog ništa ne boli...“ – smiruje ga Crni.

„Miloše, dođi pogledaj što nema struje ni ovde“ – zove Ivana.

„Sve pod kontrolom, kažeš? Onda idi vidi što Ivana nema struje“ – predloži mu Miloš.

„De se ja razumem u struju, brate? Taman imaš razlog da zovneš Čubija, da on pogleda, kad nam se već Braco naljutio“ – odbija Crni.

„Pa da zapali pola ulice! Taj ne ume ni osigurač da promeni. On je samo sposoban da... Uh! Koga sad da nađem, da vidi šta je s tom strujom, šta misliš?“

„Zna li čiča?“

„Čoveku od osamdeset i kusur godina da tražim da se bakće sa strujom? Svašta!“

„Pa ne tražiš da se penje na banderu, samo da pogleda što u utičnici nema struje“ – reče Živac.

„Sa čim da pogleda? Ni jebenu glinericu nemamo, a trošimo struje ko Đerdap. Kolko li košta ta glinerica, šta misliš, da odem sutra da kupim?“

„Odoh ja da je donesem iz kola“ – ustade Živac.

„Imaš?“

„Imam.“

„Pa aj mi je prodaj, a ti kupi drugu, oćeš?“

Još uvek se smejući, Živac se vraća sa glinericom u ruci.

„Evo, poklanjam ti je.“

„Ma daj, stvarno sam mislio da mi prodaš. Smrt mi da idem na buvljak, ako mi veruješ. Ko šta radi, ja ko luda Nasta obilazim i kupujem alačuge“ – pravda se Miloš.

„Drži bre ovo i ne tupi. Ne košta ni sto kinti.“

Miloš uze glinericu, ustade, pogleda levo i desno, pa opet sede.

„Šta sad da radim s njom?“

„Pa da vidiš šta nije u redu kod Ivane.“

„Kako da  vidim? Znaš li kolko se plašim struje? Nek vidi neko ko se razume.“

„Pa ko se razume?“

„Ti se ne razumeš?“

„Jok.“

„Jebi ga. Onda moram da molim Ljubišu. Sofija! Pazi kako se pravi luda, kao ne čuje. Sofijaaa!!“

„E, ne mogu da verujem, ni pola sata mi ne daš“ – prilazi Sofija.

„E, ne mogu da verujem, ni pet minuta ne možeš bez mene. Pa kao zoveš Sofiju“ – vraća se i Maćo.

„Neka ode neko i kaže Ljubiši da kod Ivane nema struje. I neka kaže čiči da ide da spava. I Čubiju da ide u pičku materinu. I Žiku da se vrati ovde“ – naređuje Miloš.

„I Ratku Mladiću da se preda? I Crnogorcima da odustanu od referenduma? Idi pa im kaži“ – ne pada Maću na pamet.

„Gori si od mog brata. Neka ode neko, neka kaže neko... Ko neko? Uzmi, druže, sudbinu u svoje ruke, nema nekoga.“

„A šta bi sa sudbinom? Da je nosim u kotlarnicu, pa na panj. Nemoj da ti razvalim šamarčinu, smesta idi zamoli brata, jesi čula“ – preti joj Miloš, smejući se.

„Da znaš da neću. Nek se priključi... Ivana, imaš slobodnu onu do peći, pa uključi u nju, dok ne vidimo šta je“ – predlaže Sofija.

„Pa nema ni u njoj već nekoliko dana“ – odgovara Ivana.

„O, pa to vam onda sa fazama nešto ne valja, nije to kvar za glinericu“ – češe se Živac po glavi.

„Ma kakve faze. Nestalo bi istovremeno, a ne ovako. Svakog dana na po jednom mestu, pa računaj. Za dvadesetak dana nećemo nigde u dvorištu imati“ – računa Miloš.

„A za dva meseca, u celoj mesnoj zajednici, ako se tako nastavi? Pu spas, nismo u istoj“ – računa i Maćo.

„A što si ti idiot, majke ti? Pa ovde si pet puta više nego u tvojoj mesnoj zajednici. Tamo ideš samo da spavaš“ – podseća ga Miloš.

„Idem i da glasam, kad već insistiraš“ – napominje Maćo.

„Umete li da popravite, ili da zovem Vladimira? Još najmanje jedan talas će biti do kraja“ – opet se javlja Ivana.

„Od ovih klinki me muka vata. Slušaj je, molim te... „Još jedan talas“. Ko da najavljuje tornado. Još desetak njih će da uplati i ona to zove talasom. Javi telefonom na neko drugo uplatno mesto, izdiktiraj potrebno da oni unesu, snađi se, drugarice, ne može sve kad ti oćeš. Jok, ti ćeš da sediš tu i da komanduješ, a mi ćemo da idemo na ubrzane kurseve, za sve što tebi zatreba“ – ispod oka gleda Miloš ka Ivani i gunđa. Da zove Vladimira! Zovi Solanu, što reko Maćo. Ima Vladimir valjda čoveka koji mu održava kladionice, pa neka vidi šta je. Nije moje da se penjem na bandere, nego da mu izdam prostor za ova govna. Pa je l tako?“ – bespomoćno gleda oko sebe.

„Pa i nije. Nije ti ovo londonski metro, čoveče. Šta će mu čovek, šta da održava? Utičnice? Ništa ti ona nije kriva, nego vidi u čemu je problem“ – umeša se Žiko. „Evo ga Čubi privodi kraju, samo još da ispriča kako se oženio.“

„E, pa kad ispriča, nek on pogleda. Ili snimi ti, pošto se ponašaš ko da te vata struja, kad pogledaš ka pultu“ – odluči Miloš.

„Čubi, dođi časkom, keve ti“ – zovnu ga Maćo.

„Evo, samo da kažem...“
“Odma. Hitno je!“

„Šta je bilo? Možeš li da sačekaš dva minuta, da ispričam...“ – prilazi Čubi.

„Ne mogu. Idi pogledaj što dve utičnice nemaju struju. Sad!“

„Gde da pogledam?“ – zgranuto pita Čubi.

„Gde znaš, ne interesuje me.“

Čubi zamače ispod stepenica, i posle dve sekunde se začu „Ima li sad?“

Ivana uključi monitor i reče „Ima.“

Čubi se pojavi ispod stepeništa, sažaljivo ih pogleda, i vrati se da završi priču o ženidbi.

„Čega ima?“ – pogleda Miloš u Ivanu.

„Struju imam. U računaru“ – objasni ona.

„Otkud ti?“ – sve radoznaliji Miloš.

„Pa napravili vi, šta me zezaš.“

„Koji mi?“

„Pa ko mi je rekao da probam ima li sad?“ – sad se i Ivana zbuni, jer nije gledala šta se dešava.

„Čubi.“

„Pa eto, znači on je popravio“ – zaključi devojka i poče da unosi uplate.

„E da mi je ovo neko pričo... Čubi nešto da popravi! Šta je uradio, zamenio osigurač?“ – i dalje Miloš u neverici.

„Jok, uveo ti duplu trofaznu. Pa naravno da je zamenio osigurač. To si mogo i ti, nego se nisi setio“ – reče mu Živac.

„Živac, njima je tabla sa automatskim osiguračima. Ništa se ne menja. Samo se pipne, ovako“ – maše Maćo prstom.

„E moj slepče“ – pohvali Sofija muža.

„Ne laj. Otkud sam znao da je osigurač? To sam mogo i ja, naravno, nije trebalo da zovemo miliciju zbog toga.“

„Pa što nisi?“

„Pa nisam znao da je osigurač, ženska glavo, čuješ šta ti govorim? Kad su me obmanjivali da je faza“ – pravda se Miloš.

„Pu majku mu, što ode Braco. Pogle kakav primer bračne sloge. Sofi, dušo, a da doneseš tvom Mladenu jednu srpsku šljivicu? I da njegovom Žiku skuvaš još jedno vince? Da nazdravimo elektrifikaciji“ – zamoli Maćo ljubimicu.

„Ama, stani malo, Maćo, jebala te rakija. Šta je mogo za sekund da uradi? Jedino ako je on i pokvario, pa je znao de da traži“ – progovara komšijska paranoja.

„Čoveče! Popij i ti nešto. Na svakom osiguraču ti je po jedan veći potrošač i nekolko manjih, je l tako? Tako je. Pa ste uključivali i peć i kalorifer i grejalicu, ovih dana dok je bilo ladno. Je l tako? Jeste, drugi put. A mreža vam nije predviđena za to, od jesenas, od kad ste uveli grejanje. Pa su otkazivali osigurači. Da si se setio da proveriš tom glinericom grejače na peći, vido bi da ti najmanje jedan ne radi. A Čubi  zašo redom, čvaknuo svaki i sad očekuje da mu se obraćamo sa „voljeni naš Tesla“. Sofi, darling, donesi i mom prijatelju Milošu jedan dupli pelinkovac. Je l nastavljamo da igramo?“ – meša Maćo karte.

„Aj nek ti bude, mada mi sve to nešto sumnjivo. Kako baš on da popravi?“ – i dalje zbunjen Miloš.

„Auh, bre, što si težak. Ja sam mu reko, je l se sećaš?“

„A otkud si ti znao da je osigurač?“

„Predajem se, pobedio si. Gluplji si od Janjića. Igramo li?“ – obraća se Maćo Crnom i Žiku.

„Aj još jednu, pa idem“ – pristade Crni.

„I ja bi trebo da krenem još malo“ – reče Žiko,

 „I ja ću da  idem da gledam ’njujorške plavce’ na prvom“ – objavi Žiko.

„Pored legende u plavom, tri stola od nas, ti gledaš amatere. A što sinoć nisi išo?“

„Pa ne gledam ih baš svako veče.“

„Nego samo kad Ivana ima talas, a? Pa ne može da te uči osnove mobilne telefonije. Je l ti se stvarno sviđa, pošteno reci?“

„Pošteno – sviđa mi se. Onako.“

„Kako ’onako’? Kao svesna omladinka il ko riba, čoveče?“

„Ko devojka.“

„Pa je l oćeš da joj kažem neku lepu o tebi?“

„A ona će da ti poveruje? Tebi?“

„Što tim tonom, pizda ti materina. Kad sam ja to lago?“

„Nisi lago, al niko ne sluša šta pričaš, jer se zajebavaš.“

„Pa s njom ne bih. Reko bi joj da boljeg neće naći. Ni vernijeg. Ni karakternijeg. Reko bi joj sve čega se setim i ništa ne bi vredelo. A znaš što? Zato što bi nju zabolelo za to što bi ja pričo. Odvojila bi uvo tek kad bi čula da pominjem kintu. A kako da pomenem, kad ti to nemaš? Dakle, šta imamo na tvojoj strani? Pare nemaš. Godine? Stariji si od nje dve banke. Fakultet? Nemate ni ti ni ona, samo Braco. Izgled? Meni si najlepši na svetu – tu Maćo zagrli Žika – al nije ti ona ja. Gledaj je. Visoka, vitka, oblajhana, kvarcovana,  firmirana, duži joj nokti od tvog upaljača, još na ćošku namirišem da je u smeni, koristi „Večnost“ Kelvina Klajna, mobilni joj košta...“

„Ooo. Nisam znao da se razumeš u parfeme“ – zadivljeno će Crni.

„Ne znaš ti baš sve o meni. Mobilni joj košta ko tri tvoja bajsa. A već razmišlja da ga zameni novijim modelom. Šta će ti taka? Fuj to!“

„Razumem. Sam si pito je l mi se dopada“ – vrti glavom Žiko.

„Ma, naći će tebi tvoj Maćo neku... Neku... Ih... Pa kad je dovedeš ovde, da svi pocrkaju od ljubomore, prva Ivana. Tek će onda da vidi šta je izgubila. Dogovoreno? Baci kosku“ – pa overi dogovor. I iskapi rakiju.

„Što ne nađeš tebi, ako ti to bàsta? Pa kad se osvedočiš da radi, onda i njemu?“ – pita ga Crni.

„Zato. Što ja znam kako treba. Je l tako, Žiki?“

„Tako je, prijatelju. Dok je meni tebe... Šta  bi s tim kuvanim vinom, da mi je znati. Miloše, umeš li nešto bar sa suprugom da uradiš, kad ne umeš s  osiguračima?“

„Sofija, oćeš da ti ja dođem tamo! Šta je s tim kuvanim vinom, pita gost“ – viknu Miloš.

„Pazi kad odoše čikica i Ljubiša“ – primeti Crni.

„Evo nama Čubija“ – uhvati se Živac za glavu.

„Opet divljaš, a? Zamolih li te da budeš normalan dok je ovde? Ode“ – spušta Sofija vino i sikće na muža.

„Zbog mene?“

„Čim si viknuo, on je usto. I Ljubiša s njim.“

„Šta, sad i pred Ljubišom moram da pazim?“

„Nije smešno. On je star čovek, imo je drugačiji brak, i nije dužan da razume tvoje neandertalske ispade.“

„Pa tražim li mu ja da me razume? Ili samo da proda stan i da nam dâ pare?  Jesi videla danas, kad nam je dolazio u posetu? Jesi videla kako smo se razumeli? Šta me gledaš, čuješ šta te pitam?“

„Nemam bre ja  pojma o čemu ti pričaš. Nisam dokona ko ti, da razmišljam o svakom pogledu i reči. Išla na pijac, raspremila kuću, kuvala, prala sudove i radila ovde. Još da mislim šta je ko kome rek’o  i ko koga razume. Zabole me baš. Ako ikako možeš, obuzdaj se dok nam ne dâ pare.“

„A kad nam dâ?“

„Onda ponovo budi ludak.“

„Preteruješ, keve mi. A oboje sa čičom. Ne dolazim ovde da slušam vaše probleme“ – reče Crni.

„Znam. Dolaziš da ponovo privučeš klijentelu, koju si izgubio dok si bio na službenom putu. Al šta da ti radim, kad nam se profil gostiju u međuvremenu promenio? Pa umesto klinaca dolaze čiče, kojima ne treba gudra, nego mast za vene. Jebi ga. Misliš da ja ne znam šta bi meni povećalo promet? Desetak predusretljivih  klinki sa znojnicama umesto suknji. Znaš kad bi se ja onda lomio oko Ivane i struje? I bio u zentu šta će Vladimir da kaže i da l će da dođe. Al nema klinki. Nego su tamo gde i tvoje bivše mušterije. Ovde imamo Maća, prababe i unučiće, čiču, Ljubišu, drva, sirće umesto vina, mene u kotlarnici i umornu Sofiju u šanku. Što znači da ti...“

„...ne moram da dolazim. I sinoć si mi to reko. Da idem?“

„Idi.“

„Samo da platim.“

„Plaćeno je. Samo idi“ – reče Miloš.