Da nikom ne smetam

Tumarala sam, tog sedamnaestog decembra, hladnim i  prašnjavim hodnicima Nacionalne službe za zapošljavanje. Minotaur bi digo ruke od ćorava posla i prišo prvom koga vidi da priupita gde je soba broj četresdva.

Ali ja nisam bila Minotaur,  bila sam Milica S, od tog dana nezaposleno lice.

Imala sam i prilično godina života i prilično godina radnog staža, temperaturu skoro trideset devet, sve potkošulje iz garderobera na meni i telefonski poziv iz firme: "Ali do deset najkasnije, molim te. Danas je poslednji dan!". Imala sam četiri hiljade evra u dva od četiri džepa đubretarca (tačnije, imala sam tristašestdesetdve hiljade i nešto dinara, koje sam nameravala da, legalnom transakcijom u ovlašćenoj menjačnici, pretvorim u evre), imala sam, u trećem od četiri džepa, papir na kome je pisalo da sam vlasnik 190 akcija preduzeća tog i tog, a da je nominalna vrednost jedne 500,00 dinara na dan 16.12.2004. godine, vizitku taksiste koji me odvezao do firme, na čijoj je poleđini bio kalendar za 2005-u, još love po džepovima, što u đubretarcu, što u farmerkama, što u novčaniku.

Zbog moje temperature, zbog one napolju (-12'C), zbog one u hodnicima (max. +8'C), zbog godine koja za petnaestak dana ide u pičku materinu i deo mene zauvek odnosi sa sobom, zbog još stotinak i nekolko stvari koje neću da navodim, da ne bih dužila, - bila sam spremna da sve što imam na sebi i kod sebe zamenim za jedan, samo jedan, i brojkama 1 dan, koji neću ili hoću proživeti u Čačku, ali u kome neću videti ni čuti nikoga do jedne jedine osobe po mom ukusu, kolko god da je naopak, taj moj ukus, i koliko god da je naopaka osoba, sa nekim ko je moj i kad ćuti i ko ne pita zašto ja ćutim, nekim ko ume da gleda očima koje razumeju, ko jagodicama prstiju prepoznaje, nepogrešivo, boje, one najcrnje, ko bi me voleo, da smo se samo znali, dok sam još bila živa i ona istinska, prava ja, i ko bi verovao da bih mogla izrasti u normalnu osobu, nekim ko me nikad ne bi zaboravio, jer sam vredna nezaborava. Puste želje.

Pa onda, kad već nemam Nekoga, bar da u tom jednom danu XY puta kažem "Jepte se svi!", ko Milan u pesmi "Jer ljubav udari često tamo gde ne treba".

Tako sam se našla ispred vrata na kojima je pisalo "Savetnik za nezaposlena lica sa SSS, soba 42".

Pokucala sam, ušla, nisam stigla ni da beknem, a kamoli "dobar dan" ili otkud ja tu da objasnim.

"Izađite u hodnik i sačekajte. Vidite da imam stranku?!" - reko je moj savetnik.

Izašla sam, otišla do najudaljenijeg ćoška, okrenula se ka zidu, stavila kapuljaču na glavu i počela da plačem, al tiho. Da niko ne čuje, da niko ne vidi, da nikom ne smetam.