Motam po glavi da sve što se ne rimuje može da bude pesma. I da grešim kad tvrdim da ih ne razumem i pisati ne umem.
Kad bih, recimo, nekom htela da kažem nešto, a da ne bude baš direktno i da se svi dosete kome to šta ja poručujem, napisala bih:
Svakoga dana umrem
Nekad manje nekad još manje.
Kako može malo da se umre, pitaš.
Ne znam, ali ja svakog dana umrem nekad manje nekad još manje.
A onda, pitaš.
A onda svane i ja škiljim kroz prozore, gde su između dva okna
table stiropora, iznutra zavese a spolja roletne.
Ne vidim sat na deset santima od nosa, jer je mračno,
ali vidim dnevnu svetlost pa tako znam da je svanulo.
Znači stigo novi dan.
Onda se ni malo ne obradujem, ali ustanem, a nekad i ne ustanem, nego se okrenem ka zidu,
Zagrlim jastuče i opet mu pričam.
Što mucaš, pita me jastuče.
Ne znam, valjda sam pospana, kažem mu.
Pa što ne spavaš, pita jastuče, i samo pospano i zato mrzovoljno.
Ne mogu bre, kažem, vidiš da je svanulo.
Znači, mislim, nije da me neko tera, čak i ne znam da li to i zna, ali ja ustanem i odživim još jedan dan. Kao.
Jebeš sve što su me učili a i što sam sama provalila ovako il onako, ako mi to ne upišeš kao plus.
Džaba sam se mučila.
Znači, molim te, nađi minut vremena i fasciklu sa mojim imenom i krni mi plus.
I kad se probudim i ako se ne probudim, imaću tvoj plus.
Puna kapa.