Poštar uvek ne zvoni uvek tačno u podne

 

Kako umro? Pa u ponedeljak sam ga vido?!Danas je petak.”

„Pa to i kažem. A u ponedeljak sam ga vido.“

„A ja kažem da je danas petak.“

„Znam.“

„Oćeš da ideš, da svraćam?“

„Kako da neću, nego... U ponedeljak sam pričo sa njim -  jes bio malo pripit, al kad je on pa bio trezan... Ne mogu da verujem. Još mi se žalio da od kad svi imaju kompjutere ima mnogo manje posla... Ne mogu da verujem.“

„Je l to ti misliš da sam dokon pa zivkam naokolo iz dosade i proglašavam žive ljude mrtvima?“ -  nervira se  Boško.

„Kolko se uplaših, šta se dereš, bre? Ko sve ide?“

„Svi idemo.“

„Koji svi? O, svašta... Tek tako da umre... Stvarno ne verujem.“

„Jovice,  oćeš d ideš il nećeš? Davaće mu četres dana dok ti poveruješ. Šta te briga ko ide, za tebe ima mesta. Kaži kad da dođem?“

„Ma oću, bre, reko sam ti, nego nikako ne mogu da poverujem da je umro.“

„Dobro. Onda ti idi kad poveruješ, pa nek repriziraju sahranu. Zdravo.“

„Boško, sačekaj... Sići ću ispred zgrade, da se ne penješ. Kaži mi kad ćeš da dođeš?“

„U pola dva budi dole, u dva je sahrana. Aj vidimo se.“

„Alo, Boško...“

„Šta je? I dalje ne veruješ?“

„Ma ne, nego možeš li da nađeš onog ludog Cana? Četiri dana od kad je bila penzija a on mi je nije još dono?“

„Ne mogu. Tri godine ratujem s Canom zbog penzije, zato što ti nećeš da otvoriš tekući. Zovi ga pa ga pitaj što je nije dono.“

„Što si takav? Ne znam broj, a tekući ne otvaram, jer ne vidim da popunim ček. Pa kolko puta sam ti to reko?  Pojeli bi me oni penzioneri dok ga ispišem. Znaš kake su mi oči“ – moli ga Jovica.

„Broj je 347- ..., pa zovi. Šta ti to znači ’oni penzioneri’? Šta si ti, pionir?  Vidimo se u pola dva.“

„Čekaj, Bole, samo da ti kažem. Odakle zoveš?“

„Kaži.“

„Šta da kažem?“

„To što si hteo“ – sve nervozniji Boško.

„Hteo sam da te pitam odakle zoveš?“

„S posla“

“Je l iz pošte?“

„Jovane, gde ja radim?“

„U pošti.“

„Pa, odakle onda zovem, kad ti kažem da zovem sa posla, nego iz pošte?“

„Pogledaj naokolo ako ima Cana i reci mu, molim te.“

„Evo gledam... nema ga...“

„Dobro. Zdravo.“

 

„Alo? Žarko, jesi ti?“

„Jesam.“

„Znaš li da je umro Pepika?“

„Ko je to?“

„Pa fotograf.“

„Ko?“

„Pepika fotograf, Zojin brat. Zoje, tvog školskog druga.“

„Aaa. Dobar dan, Pepika. Kaži...“

„Šta da kažem?“

„Šta si hteo? (čuje se ženski glas koji pita ko zove i Žarko, koji objašnjava „Pepika fotograf, Zojin brat.“)

Što si zvao, Pepika?“

„Alo, Žare?  Ne zove Pepika nego Jovan. Jovica. Zovem te da ti kažem da je on umro. Pepika da je umro. Danas u dva mu je sahrana. Pa sam mislio, ako ćeš da ideš zbog Zoje, a i njega si poznavo...“

„Jovice, omatorio si a nisi naučio da telefoniraš. Umeš li da kažeš ’Dobar dan, Jovan ovde, mogu li da dobijem... pa da kažeš ko ti treba?’ Kad  me zovneš po pola sata pogađam s kim razgovaram.“

„Oćeš da ideš?“

„Bih, al ne mogu da upalim auto. Zvali me i iz fabrike da dođem i ne odoh - nije teo da kresne. Oćeš  ti? Mogli bi taksijem?“

„Ma, jok, idemo sa Boškom. Sad me zvao i reko mi da je Pepika umro. Doći će on po mene u pola dva a ti, ako hoćeš, dođi pred moju zgradu. Da nam posle ne kuka kako je prešo sto kilometara da nas skupi, znaš kakav je nervozan.“

„Jovane, čoveče, je l Pepiku u fotografskoj radnji  saranjuju? Dođi ti kod mene, što bi se šetali, a Boško nek nas pokupi.“

„Pa, reko sam mu da ću biti pred mojom zgradom, kako sad da menjam plan. I gde da ga nađem, da mu kažem?“

„Ne menjaš ’Mažino-liniju’, Jovane, njemu je svejedno. Samo mu kaži da dođe ispred moje zgrade, a zovni ga u poštu, pa mu to kaži.“

„Ne mogu. Oće da me izdžukeliše. Već se naljutio što sam ga molio da nađe Cana poštara... četvrti dan od kad je bila penzija, on mi je još nije dono...“

„E, leba ti, ako ćeš tužnu priču o Canu i penziji da mi pričaš, nemo kad te molim. Srediću ti kod moje žene da otvoriš tekući, pa diži kod njih.“

„Šta ima  da mi sređuješ, ja to izbegavam jer ne vidim da popunim ček. Znaš da imam problema s vidom. Gledam one čekove što daju mojoj ženi; kad stignu na realizaciju, pola nije popunjeno kako treba, i onda ona juri ko joj je koji dao, i jebo ćar vajdu, dok ih naplati.“

„Daće ti moja žena milion čekova. Ona je tamo direktor. Pa greši do mile volje, samo završi s Canom.... Šta rekosmo, gde da se nađemo?“

„Ajde, dođi ti kod mene, nije ti daleko, kad sam već reko Bošku.“

„Nemam kredita, ne mogu da ga zovem. Verovatno je gužva, znaš kako je na onoj raskrsnici pred poštom... Po deset minuta niko neće da te propusti. Majku im jebem, stalno neke samodoprinose raspisuju, a običan semafor ne mogu da postave. Kao ’pregledna je’, a više na njoj izginulo nego na Ceru“ – ispred Jovanove zgrade komentariše Žarko.

„Čini mi se da su ono njegova kola, ti bolje vidiš. Je l ono on?“

„Jeste, on je, dobro je.“

„Šta je dobro, napunio kola ko da je poludo. Gde ćemo mi da sednemo?! E, sad ću da mu očitam.“

„De si, Žare, otkad te nisam vido, šta radiš?; ajde, Jovice, upadaj, kasnimo, izvini, Žarko, žurimo na sahranu“ – pozdravlja se Boško.

„Ovaj... Bole... ide i Žarko s nama... ja mislio ima mesta, nismo se razumeli...  šta ćemo sad?“

„Ja neću ništa,  ja sedoh i odoh. Ti gledaj šta ćeš. Žarko, izvini, mora neko ovog kretena da nauči pameti. „

„Nema problema, Boško. Ja mislio da se on dogovorio s tobom, nisam znao da nema mesta. Samo vi idite.“

„Čǔli ti šta on meni reče? Da sam kreten!  Pa šta ako sam te zvao, nisam znao da je napunio kola. Kad sam ga pitao ko ide, reko mi je da svi idu, a kolko ja znam svi imaju kola. Ne vidim što ih on vozi.“

„Nema veze, Jovice, idemo taksijem. Nego... imamo još petnes minuta, a nemamo odakle da zovnemo taksi. Ja nemam kredita, imaš li ti?“

„Ja nemam ni mobilni, ne vidim da kucam brojeve. Probo sam na ćerkinom, al ne vidim ni kad stavim naočare. Popeću se gore da zovnem iz stana, ali... nemam pare za taksi. Nije mi Cane dono penziju...“

„Idi zovi, imam ja pare.“

 

 

Kolko sveta ima, ko bi reko?“- čudi se Jovan.

„Pa gradsko dete bio, što bi rekli mi stariji. Dosta sveta je poznavo.“

 

„Koji ’vi stariji’, šta ja treba da kažem?

“Kolko imaš godina?“

„Pedeset napunio prošlog meseca.“

„A ja četres pet idućeg. U ovim godinama, nikakva razlika. Eno ga Boško, oćeš da idemo tamo?“

„Ajmo, al ima da mi popuje što sam te zvao a da mu nisam reko. Krivo mu što nas nije povezo.“

„Kako ste došli?“ – pita Boško Žarka.

„Taksijem. Baš pričamo, dosta ljudi je Pepiki došlo na sahranu. S obzirom da je u dva sata, mnogo njih do tri radi.“

„Dobru dušu je imo, dok ne popije. A i mnogi su zbog Zoje došli“ – komentariše Boško.

„Pa opet ih ima dosta“ – čudi se i Jovica – „s obzirom da je voleo da popije.“

„Ti, Jovane, ko da je Pepika voleo da ubije, a ne da popije.“

„Šta je tebi danas? Ja nikad kap alkohola nisam popio i imam pravo to da kažem. Tebi ako se ne sviđa a ti idi“ – naljuti se Jovan.

„De da idem? Pa ti si meni prišo. Umeš li o još čemu da pričaš sem o penziji, Canu i tome kako nikad nisi okusio alkohol? Znaš li da sam pre neko veče pokušavo da se setim o čemu si pričo kad smo bili klinci?“

„Nešto ne verujem da se u prvom osnovne hvalio kako ni kap ne okuša, ili da se žalio na ludog Cana. Il možda jeste?“– smeje se Seljo.

 „Seljo, poslušaj me, ne obraćaj pažnju, oni su svuda debili. U životu nisam ni čuo ni video da se neko ovako ne podnosi, a pola veka ne razdvaja“ – savetuje ga Vili.

„Ja, Vili, nisam debil. Ili ti to meni iz milošte, zbog slova ’D’ – polušapatom odgovara Boško.

„Što zbog slova ’D’ da ti kaže da si debil?“ – pita Nenad.

„I za mene je reko da sam debil, reko je ’ko dva debila’. Jesi li i meni iz milošte?“ – pita Jovica Vilija.

„Pitaj ga kako mu se zovu deca“ – obraća se Boško Nenadu.

„Kako ti se zovu deca?“ – pita Nenad Vilija.

„Šta te briga?!“

„I ja šašav pa te pitam. Zovu se Ana, Biserka, Violeta i Gorica“ – preslišava se.

„Vidiš da znaš.“

„Pa kakve veze to ima sa debilima?“ – ne shvata Jovan.

„Oće da kaže da su mi deca debilna, pretpostavljam“ – naslućuje Vili.

„Seljo, nikad te nisam pito... Što tebe zovu Seljo, kad se zoveš Radovan, a kolko znam, nisi seljak?“ – interesuje Jovicu.

„Tiše malo, gleda pop u nas“ – ućutkuje ih Žarko.

„Što ti ne odeš da izjaviš Zoji saučešće?“ – pita ga Jovica.

„Usred opela da ide?  – vuče ga za rukav Boško.

„A da. Pa ništa, posle ćemo mu svi izjaviti.“

„Mi smo im izjavili“ – opet će Boško.

„Kad? Kojima njima?“ – šapuće Jovica.

„Kad smo stigli. Mi smo autom došli, nismo taksijem. Izjavili smo saučešće njegovoj ženi i Zoji, i Zojinoj deci i ženi.“

„Kolko Zoja ima žena?“

„Jednu.“

„Pa i na početku i na kraju si reko ženi.“

„Pepikina žena i Zojina žena - to su ukupno dve žene.“

„Pepika nije bio oženjen.“

„Ko kaže?“

„Ja.“

„Dobro, kad ti kažeš. Vidiš onu crnku što stoji pored Zoje?“

„Vidim dve crnke.“

„Levo, do popa.“

„Vidim.“

„Ko je ona?“

„Ne znam.“

„To ti je Pepikina žena.“

„Pepika nije bio oženjen.“

„Jesi  ti poznavo Pepiku?“

„Kako možeš da me pitaš tako nešto? Naravno da jesam ga poznavo.“

„Odakle?“

„Iz grada.“

„Odakle iz grada? Gde ste se družili?“

„Pa, nismo se baš nešto družili, al sam ga poznavo. Bože, Bole, pa stariji je koju godinu od nas, za prvu ličnu kartu sam se sliko kod njega, još u onoj straćari koju je nasledio od oca... Ma šta za prvu, sto puta sam se sliko.“

„Jesi  ti pripadnik zemunskog klana?“

„Nisam.“

„Pa, zâšta ti je trebalo sto ličnih karti?“

„Kažem figurativno... ali, kako možeš da me pitaš da l sam ga poznavo. Svi smo se kod njega slikali, za sva dokumenta i razvijo nam je filmove sa mora i iz Grčke. Čak je mojoj Milici poklonio album, kad je otišla da uzme slike sa maturske večeri.“

„Znači, bio vam je  porodični fotograf? Imaš li neku sliku gde smo ti i ja zajedno, a da je on razvio?“

„Ne znam, moro bi kod kuće da pogledam. Kakve to veze ima? Možda i nemam.“

„Eto ti. Imamo zajedničkih slika za deset albuma, a ti nisi siguran. Što li si uopšte dolazio na sahranu?“

„Njegov Zoja mi predavao fiziku u tehničkoj.“

„Dobro, dobro. Kad budeš išo da izjaviš Zoji saučešće... čekaj malo... kako ti je Zoja predavao fiziku, kad je pet godina mlađi od nas?“

„Nisam se dobro izrazio, nije mi baš predavo. Više mi pokazivo.“

„Kad?“

„Pa kad sam učio tehničku.“

“A Zoja, šta je on učio?“

„On osnovnu.“

„Koji razred?“

„Sedmi – osmi, ko da se pa sećam šta je bilo pre Hrista! Zar je važno?“

 

„Važno je. Ako je pet godina mlađi od nas, on je bio četvrti osnovne tada.“

“Ma ne bre, to je bilo kad sam ja bio četvrti tehničke.“

„Znači, on je bio sedmi?“

„Možda. Ne sećam se, kažem ti. Zoja je bio genije za fiziku, od malena. Kakve veze ima fizika i Pepika, ništa  te ne razumem.“

„Kad budeš išo da izjaviš saučešće Zoji, ono do njega je Pepikina žena. Izjavi i njoj.“

„Ja mislim da Pepika nije bio oženjen.“

„Ti si lud.“

„Žare, koja je ono crnka levo od Zoje, što stoji do popa?“ – pita Jovica Žarka.

„Pepikina žena Margita.“

„Pa Pepika nije bio oženjen.“

„Nije zvanično, al su živeli zajedno. Mađarica. Na moru se upoznali i ona ostala. Mrzelo je da skuplja papire, a nisu imali dece, pa se nisu ni venčavali. Zar ti to nisi znao? Ti baš i nisi nešto dobro poznavo Pepiku?“

„Nego šta sam, al prvi put čujem da je bio oženjen. Ovi su mu izjavili saučešće, moraćemo i mi, kad pop završi. Ne znam kako njoj da izjavim, kad je ne poznajem.“

„Je l ti misliš da ona poznaje ovde sve sem tebe, najboljeg Pepikinog prijatelja? Možeš li pet minuta da ćutiš?“ – pita ga Boško.

„Mogu al nije ovo minut ćutanja nego sarana. Daleko smo, tiho pričamo. Vidiš da svi pričaju.

 Da nisi vido Cana?“

„Nisam.“

„Eno ti ga Cane, tamo do one žene u crvenoj majici. Ako misliš na Cana poštara“ – pokazuje Jovanu  Seljo.

„On samo na njega i misli!“

„Idi ga pitaj, Boško, idi kad te molim“ – molećivo gleda Jovica prijatelja.

„Jovane, sad je stvarno vreme da prestaneš. Da se probijam kroz ovaj narod, da bi pito Cana isto što sam... Idi pa ga pitaj, al posle opela“ – ni da čuje Boško.

„Kad će da se završi opelo, šta misliš? Da mi ne pobegne? I stvarno nisi fer, ja bi za tebe pito ’iljadu puta.“

„Kad pop bude reko ’neka mu je večna slava, amin’, tada će se završiti. Ne verujem da će ti pobeći jer i ne zna da si ovde.“

„Inače on odavno ne bi bio ovde“ – dobacuje Nenad.

„Kakvi ne bi, istrpeo bi on Jovana zbog pečenja.“

„Nema pečenja. Ja vido da nose ribu gore, kad smo dolazili“ – priseti se Seljo.

„Ribu?  Što li su spremili ribu, da nije neki post?“

„Božićni nije...“ – počinje Jovan da nabraja.

„Jesi siguran da nije? U junu? Nećeš, valjda, da nabrajaš sve postove u godini, života ti?“

„Siguran sam da nije onaj za Božić, i sam kažeš da je juni mesec, a i ja za tolko znam, nije ni za Uskrs. Stvarno, što li su ribu izneli?“ – i dalje razmišlja Jovan.

„Možda zato što je petak?“ – doseti se Nenad.

„Nije ’možda’ nego sigurno, naravno da je zbog petka“ – ispravlja ga Žarko.

„Pa neka, mi svi volimo ribu. Samo da on ne ode pre nego što ga pitam. A da odeš ti do njega i kažeš mu da ti je, kao, baš žao što je riba, jer znaš da on ne voli i pitaš u vezi mene“ – seti se Jovica.

„Ispade da treba da odem da i njemu izjavim saučešće, ali zbog ribe, a ne zbog Pepike. Zaboravi, reko sam ti. Sačekaj pa  pitaj.“

„Ali, ako ode...“

Boško, bez reči, prolazi pored Nenada, Selja, Žarka i Vilija i nestaje među svetom.

„Jovane, nemoj više pominjati Cana. Boško je imo manjak devet iljada, moro je da plati, odno kući tri iljade od plate. Nemoj da mu staješ na muku“ – priča Seljo

„Kad je to bilo?“ – preneraženo pita Jovica.

„Prošlog meseca. Carinili  robu za francuski mega - market, izmešale se i deklaracije i uplate, bile penzije toga dana, i desilo se šta se desilo. Nemoj da mu kažeš da sam ti reko, al ne pominji mu  Cana danas“.

„Pa, vidim ja, on ne nudi da mi pozajmi, a svakog meseca, zbog ovog idiota Cana, on mi dâ da premostim. A vidim i da je nervozan. On je uvek nervozan, ali ovo je preko običaja. Jadan moj Boško. Odo do njega.“

Prilazi Bošku i kaže: „Ma, pusti Cana, i ja zapo ko da mi je o glavi. Ako je za vajdu, dosta si ga pito. Idemo mi posle sahrane kod mene, na partiju šaha, važi?“

„Znači, znaš za manjak?“ – konstatuje Boško.

„Kakav manjak?“

„Jovice...“ – gleda ga Boško u oči.

„Reče mi Seljo. Kako si znao?“

„Pa, ti ćeš da prestaneš o Canu jedino kad vidiš da sam u životnoj opasnosti, ne znam te ja od juče. Ajde, završio je pop. Idi sa Žaretom, izjavite saučešće, pa idemo polako uzbrdo“.

„Bole, nemo da se nerviraš, da te pitam; jesi  siguran da je ono Pepikina žena, da se ne obrukam?“

„Idi, Jovane, čekam te ovde.“

 

 

„Zoja i Žarko se raspričali, oće Zoja da podigne kredit, da kupi ćerki stančić u Novom Sadu, a Žarkova žena je direktor one nemačke banke, znaš gde je ranije bila gvožđara, nikako ime da zapamtim. Znam da me čekaš, al ne mogu da ga ostavim, zajedno smo došli...“ – prilazi Jovan Bošku.

 

„Nema veze, ajmo gore. Šta ste uradili sa  čekovima, nađe li Dara čiji su?“

“Sedela  na telefonu do pola noći. Jadna, u šta joj se pretvorio život. U torbetine i kese i autobus do Subotice i Pančeva. Pa onda to prodaje na tri - četiri čeka... Zaboravio sam da ti kažem, video sam u utorak Čarapića, kaže da sa nešto malo prekovremenog izgura i do trideset pet hiljada mesečno. A meni penzija ni deset.“

 

„Pa, Jovane, ja zvao generalnog direktora Telekoma, zbog tvoje penzije, a sad, ko da me kriviš, ko da sam te ja otero u penziju?“

“Ma, ne, ne... Ja sam zbog vida i onako  moro da odem. Nego ti samo kažem kolko bi zarađivo da radim, a ovako i ovu bedu čekam da se Cane smiluje da mi donese. Šta ćeš sad da radiš, kako ćeš da preguraš mesec, kad si samo tri iljade odno kući?“

„Videću da i ja podignem kredit, ali ne ko Žarko, sitno nešto, do iljadu evra. Da vratim dugove i tako. Ne razmišljaj ti o tome, biće sve kako treba“.

„Dobro, kad ti kažeš. Što nam je Vili rekao da smo debili?“

„Zeza se Vili, Joco, znaš kakav je.“

„A kakve veze ima slovo „D“?

„Pa, ćerkama je davo imena azbučnim redom.  On i žena, još dok su se zabavljali, rešili da imaju četvoro dece: Aleksandra, Borisa, Vladimira i Gorčina. “

„To sam čuo samo kučićima da tako daju.“

„Šta daju kučićima?“

“Imena po redu.“

„Ko daje, po kakvom redu, o čemu pričaš?“

„Ovi što gaje rasnu paščad, onu skupu, daju im po redu imena.“

„Ne daju baš tako, al nema veze. I nemoj da si to pomenuo pred Vilijem.“

„Koje? Za kučiće ili za ćerke?“

„Ne pominji ništa. Ajmo tamo u lad, pod onu lipu.“

 

Prilaze im Vili, Seljo, Nenad i Žarko.

„Pogubismo se kad pođoše venci. Kako koja sahrana,  sve se teže popenjem. Moraću da vidim neko lepo mestašce, za ženu i mene, u onom novom delu. Da se ne mučite kad me budete pratili“ – zadihano priča Seljo.

„Ko zna ko će koga pratiti. Nema reda.“

„Vili, sad se setih...“ – seti se Jovica.

„Jovane, oćeš da ti donesem ladno pivo? Ajde i ti sa mnom, da donesemo za sve“ – namiguje mu Boško.

„Pivo? Tebi udarila vrućina u glavu? Pa ja...“

„... ja nisam kap alkohola u životu okusio“ – dovršava rečenicu Nenad.

„Tako je “ – složi se Jovan.

„Ajde sa mnom... uzmi neki sok ili  kiselu... aj da mi pomogneš“ – ne odustaje Boško.

„Ne mogu, nek ide neko drugi. Zasuzile mi oči od sunca, ništa ne vidim. Je li, Vili...“

Boško nemoćno odmahnu rukom i ode.

„...je l ti se oženio tast?“ – postavi Jovan pitanje.

„Još nije. Al svaki dan preti da oće.“

„Šta se s njim desilo? Bio normalan do pre neku godinu“ – čudi se Seljo.

„Normalan?! Bio na ranu da ga previješ. Kad mi je tašta umrla, pomislio sam da će bar malo živeti ko čovek. Dok je bila živa, nije progovaro. Onda nas molio da prodamo stan i pređemo kod njega, jer je Mirjana jedinica. Kuća preko dvesta kvadrata, on sam.  Te tako odosmo...“ – priča Vili.

„Ja s prozora gledam u vaše dvorište. Vidim  klinkama si montiro ljuljaške. Nema više baštice, ni muškatli, ni opranih tepiha, ko kad ti je tašta bila živa. Lepo si sredio“ – dodaje Žarko.

„Kolko sam mogo. Jeste kuća velika, ali i nas je sedmoro. Da smo ostali u stanu, svakoga dana bi moro neko da ode do njega, da mu nosi klopu, uzima prljav veš... Poče da ide u Dom penzionera na  šah. Jedan dan, drugi dan... posle mesec dana dolazi i kaže oće da se ženi. Probi glavu, samo time preti“ – žali se ponovo Vili. „I ajde, preko svega bih prešo... al deca, dok smo bili u stanu, svako kuče sa ulice donosila. A nije bilo mesta ni za nas. Gorica mu pre neki dan  kaže da bi volela da ima psa, kad deda podivlja ’Kakvo crno kučište...“

 

„Daj, Vili, pusti ga, vidiš da je flipnuo zbog penzije. Kad mogu ja pedeset godina da ga trpim, možeš i ti jedan dan. Samo da nešto pojedemo i razilazimo se“ – munjevito prilazi i priča Boško, dok se trudi da mu ne poispadaju flaše.

„Što, pa njemu je veća penzija nego moja plata. A ni za struju mu ne uzimamo. Jede s nama, novine nije kupio od kad smo mi došli, penziju jedino u Domu penzionera ako troši, čak je i moju garderobu počo da nosi“ – brani se Vili.

„Ko jede sa vama i nosi tvoju garderobu? Jovan?“ – spušta o flaše na okvir spomenika Boško, pa seda.

„Koji Jovan?“ – ne razume Vili.

„Moj Jovan. Jovica.“

„Ja“ – pokazuje prstom na sebe Jovica.

„Ne, brate, nego moj tast Radenko. Jovan me pito da l se oženio, i tako počeh da pričam“ – malo mu čudno Boškovo ponašanje.

„Nisam te razumeo, mislio sam da nešto drugo pričate“ – odahnu Boško.

„A kako to ti trpiš mog tasta već pedeset godina? Kad si danas došo po mene, on mi kaže ’Čeka te neki prijatelj pred kapijom’. Nije mi izgledalo da se poznajete“ – i dalje se čudi Vili.

„Ma, pusti Boška, sve mu se zbrkalo u glavi. I ne zbrkalo mu se, kad mu ja non – stop dosađujem sa Canom. Da ga nisi vido kad si išo za piće?“ – pravda ga Jovica .

„Joj, Jovane, nisam. Sad će doneti ribu da se poslužimo, pa idemo.“

„Šta li će Cane jesti, kad ne voli ribu?“ – više za sebe Jovica.

„Da si mu ti prijatelj, mogo bi da jede sopstvenu džigericu, ovako stvarno ne znam. Sem da idem da ga potražim, pa da ga pitam“ – počinje da se smeje Boško.

„Oćeš stvarno? Da ga pitaš za to, i uzgred da mu pomeneš mene?“ – smeje se od sreće i Jovica.

„Je l se ovaj Jovan zeza?“ – pita Nenad Selja, preko flaše.

„Jok. Otkud  ovom Bošku živci da ga trpi ovako dosadnog... Ja bi ga do sad ubio da sam ga sto puta rodio, a ne da mi je prijatelj“.

„Al pedeset godina, čoveče“.

„Ma, petsto, čoveče! Vidiš da je plav oko vrata zbog Cana. Čekaj, bre, pa ti si dobar sa Canom, što ne odeš i ne pitaš ga?“

„Šta da ga pitam? Što tek posle pet dana donosi Jovanu penziju? Pa, znam što mu donosi. Zna i Jovan.“

„Pa što?“

„Pa zato što je Jovan  otišo u invalidsku pre tri godine. U početku  primo i neki dodatak, kao invalid. Sa dve polovine penzije, to je ispadalo tri posete poštara mesečno. Od prvog dana donosio mu Cane pare. Prvi put kad je zazvonio, Jovan mu reko da je on sad u penziji i da mu ne pada na pamet da ustaje u osam ujutru zbog poštara. Nego da se lepo vrati, pa da dođe oko podne, kad se i ide u prepodnevne posete.  Cane nije mogo da veruje. ’Nisam Vam ja došo u posetu. Dono sam Vam prvi deo penzije, samo potpišite i uzmite novac’ – jok, ima Jovan svoje principe, zna se kad se u gradu ide u posete i do kad spava svet koji ne radi. Opet Cane pokuša ’Ali, ja sam poštar, ovo je penzija, kakva jebena poseta?’, zatvori mu Jovica vrata uz rečenicu ’Dođite posle dvanaest’. A stanuje u broju dva, i Canu, kako počne da radi, prvi ulaz Jovicin. I sad on treba da obiđe ceo reon, pa da se vrati tačno u podne, ko Gari Kuper. Tri puta se i vraćo, posle mu puko film, i Jovan sad prima prvi deo penzije u vreme kad ostali primaju drugi. Žalio se i upravniku i šefu, zvao centralu u Beogradu... al zezne se i uvek pomene ’posetu u podne’. Svi se nasmeju i odjebu ga, samo se Boško preganja s Canom“.

„Ček, ček malo... On moli Boška da natera Cana da dolazi prvog dana isplate penzije u podne?“

„Malo sutra. Bilo tako prva dva meseca. Posle toga, počo da odustaje od principa. Kako koji mesec, on ih sve manje imo. Kad oćeš, ispostavilo se da je i Cane principijelan. Tri puta ga Jovan sa vrata vratio i Cane s njim završio za vjeki vjekova. Odnosno za prva četiri dana isplate.“

„Pa, šta tu Boško može da uradi?“

„Ništa. Ne samo on -  ne može niko. Bar dok se ne promeni poštar. Znaš li da je Jovan vodio majku kod hematologa prošle godine, i video Cana kako čeka da mu snime želudac. Sav veseo, priča nam u ’ribarskom’  „Vido sam Cana poštara, čeka da mu rade ultrazvuk želuca. Možda ima rak? A? Šta mislite?“, ozaren, ko da nas obaveštava da je Cane imo sedmicu na lotou. Ponado se da će ovaj uskoro da baci kašiku, pa će doći novi poštar. Budala. Al stvarno je dobar. Priglup jeste, al dobar. I to, za Cana i rak, nije on ozbiljno mislio. Samo se poradovo kraju mukama.“

 

 

 

„Nenade, poznaješ li ti Cana?“ – pita ga preko zalogaja ribe Jovan dok mu  prilazi.

„Kog Cana?“

„Poštara.“

„Ne. Ko ti je taj?“

„Moj poštar.“

„Pa, poznaješ li ti tvog poštara?“ – ne razume Nenad.

„Poznajem ga, al ljutnuo se nešto, pa mi ne donosi penziju kad i ostalima“ – objašnjava Jovan.

„Nego?“

„Nego tek peti – šesti dan.“

„Pa, dobro, to ti je prvog meseca bio problem, posle je stizala  na petnaest dana. Sad ti je svejedno“ – koristi logiku Nenad.

„Nije mi svejedno. Kad jave da je počela isplata, a ja dobijem tek posle pet dana, kako da mi bude svejedno?“

„Pa ti nemoj slušati šta javljaju, za mesec – dva ćeš zaboraviti datume, a primaćeš svake druge sedmice.“

„Ono, u pravu si, sa tvoje tačke gledišta. Ali, ipak ja imam dvadeset pet godina staža i invalid sam rada. Nije ovo zemlja gde te tek tako šalju u penziju, moro bi on to da ima na umu.“

„Ko da ima na umu? Poštar? Njegovo je da raznese pare i tačno prebroji, da ne pukne iz svog džepa. Ti, bre, Jovane, ko da si s Marsa pao. Ovde dečje i materinske dodatke isplaćuju sa po godinu – dve zakašnjenja, a ti ne možeš da čekaš pet dana.“

„Da, al već tri godine čekam tako, pa ti saberi; pet po pet, pa vidi“ – ne odustaje Jovica.

Boško, koji je nedaleko od njih pričao sa poznanikom, vraća se.

„Šta ’pet po pet’, o čemu pričate, o parama?“

„Ma, jok, pričamo kolko ko ima godina, i ja kažem Nenadu da smo ti i ja pet godina stariji od Žarka“ – zabrza Jovan.

„Oćemo li da krenemo? Jovane, našo sam za tebe i Žarka mesto u kolima, kod mog komšije, idemo do parkinga, pa ću ti pokazati gde je“ – kaže mu Boško.

„Neka idu Žare i Seljo sa njim, a ja ću s tobom, pa da svratiš kod mene na kafu, bolje je tako“ – pravi raspored Jovan.

„Nemam vremena za kafenisanje, Joco, a i nema smisla, sa Žaretom si došo.“

„Pa šta, nisam se venčo sa njim, što moramo zajedno da se vratimo. Najbolje je tako, kad ti kažem. Ja ću da sednem kod tebe, napred, pošto ne vidim, a njih dvojica neka idu sa tvojim komšijom.“

„Jovane, očiju ti, šta ćeš da gledaš, da bi sedeo napred? Kupi ’žen – šen’ u apoteci, pa pij jedno  mesečak dana, kažu da je dobar za svašta.“

„Da kupim ’žen – šen’? Ja jutros jedva umolio onu ludaču u piljarnicu da primi Darin ček, nisam imo za leb i mleko. Znaš li da je nam Žarko platio taksi do groblja, ja nisam imo para? A de žuriš, što nemaš vremena da svratiš na kafu?“

Boško ne odgovara...

Dolaze do parkinga, pristižu i ostali, komšija maše ka njima, Jovan gleda na drugu stranu, Boško gleda u Jovana, onda se okreće ka ostalima i kaže „Ima kod mog komšije u kolima mesta. Sâm je došo, pa da se ne vraćate peške.“ Iz četiri grla se čuje „Važi, de je?“. Boško upire prst ka čoveku koji maše, Žarko, Seljo, Vili i Nenad se pozdravljaju sa njima i odlaze. Boško otključava kola, ulazi, naginje se prema vratima suvozača, otključava ih, Jovan seda pored njega, kreću...

„Ne reče mi ti kaka posla imaš? Da nećeš opet na poso? Ako slučajno vidiš Cana, oćeš li mu reći...?“

 

 

Sutradan.

 

„Alo? Žarko, jesi ti?

„Ko je to?“

„Umro mi Boško... Jovan ovde...“