Prozor joj je bio osvetljen, roletne poluspuštene. Ili polupodignute, zavisi šta ko odgovara na pitanje o čaši.
Sedeo sam ispred zgrade, polusklopljenih ili poluotvorenih očiju, zavisi šta ko misli o čoveku koji u dva sata noću sedi na klupi koja od tri daske ima jednu polovinu jedne, u parkiću koji od trave ima tr.
Čovek je na sebi imao crni kišni mantil, mada je bio kraj jula i mada nije padala kiša, čini mi se nikad, koliko me pamćenje služilo. I patike. I nešto na glavi. Kapu, kačket, šešir, kapuljaču...
“Lepo veče” - rekao je kad je prišao.
Odgovorio sam da meni nije lepo.
“Mogu li da sednem?” - pitao je.
Odgovorio sam da ne može.
“Imaš li upaljač?”
Odgovorio sam da nemam, mada sam imao dva.
“Ti bi da budeš sam?”
“Bih... a i ne bih” - rekoh.
“Onda da idem, da ne smetam?” - očekivao je da mu kažem da ne ide. Lepo sam video da očekuje.
“Idi” - odgovorih.
“Znaš... ja nisam voajer. Ne nosim mantil da bih presretao žene po parkovima i pokazivao im šta je ispod njega. Izašao sam da malo prošetam. Ne mogu da spavam. Vrućina” - opet je pokušao.
“Znam. 'Ajde idi.”
“Ako ti zatreba... zatrebam... nema veze... laku noć” - umornim korakom, sporo i besciljno, dok mu je vetar koji nije duvao podizao kragnu mantila, odlazio je.
“Sačekaj, imam upaljač” - nije da mi ga je bilo žao, ali i nije da nije.
“Pa ti... ti si...” - promucao sam, kad mu je plamen obasjao lice.
Nasmešio se, kao da može da prevari grimasom koja dozlaboga loše imitira osmeh.
“Hvala. Odoh."
I tako sam otišao, u kišnom mantilu, sa zapaljenom cigarom, te noći krajem jula, a ludak je ustao i naslonio se na drvo, u periferijskom parkiću-deponiji, pogleda uprtog u zgradu čija se fasada ljuštila, u mračni prozor.
Dok su pričali ona je ugasila svetlo.