„ ... je bila udata za Ćurana.“
„Ne znam.“
„Visoka, crna... lepa žena. Ima malo veći nos, inače je baš... ono... lepa. Družila se sa Darkom apotekarkom. Ono... baš su bile dobre. Je l’ znaš?“
„Ne znam. Ne znam ni Darku apotekarku.“
„Ne znaš Darku? Ne mogu da verujem. Radi u apoteci na korzou. Mala, ofarbana u crveno, večito nadrkana. Majka joj se bacila pod voz. Muž joj ima zubnu ordinaciju kod parka. Pije. Nije da se baš opija, al’ pije. Ona ti je sa njom bila nerazdvojna. Sa Tamarom. Dok nije otišla u Beograd.“
„Ko je otiš’o u Beograd?“
„Pa Tamara. Ćuranova bivša žena. Sjajan anesteziolog. Vrhunski. Kad se Vesna Zlatkova razbolela... je l’ znaš Vesnu? Onu što je uletela pežoom u poslastičarnicu... Ćuran im pomog’o da... Pa Zlatko što je dobio sedmicu na lotou...“
Ovako mi je (najkraće) objašnjeno kome da se obratim, ako bih da se operacija mog rođaka „ne završi fatalno“ (citat).
Uzela list hartije. Napisala:
Zlatko
¯
Vesna
¯
Ćuran
¯
Tamara
¯
Ja
¯
(operacija)
Na drugom listu:
Zubar koji pije
¯
Darka apotekarka
¯
Tamara
¯
Ja
¯
(operacija)
Ništa (i kosim slovima ništa) nisam dobila u pameti gledajući čas u jedan, čas u drugi list.
Moram da radim na gradivu iz:
- estetike nosa crnih, lepih žena;
- psihologije nadrkanosti farmaceuta;
- železničkog saobraćaja u slučajevima suicida;
- privatne stomatološke prakse kod parka;
- poslastičarstva kao dela male privrede u tesnoj saradnji sa staklorescima;
Da se raspitam gde se nalazi „pežoov“ servis“.
Da dobijem sedmicu na lotou;
Pitam se da l’ je i u drugim varošima tako?
***
„Dobar dan. Ovde M. iz Č, mogu li da dobijem Tamaru?“
„M OTKUD TI? Ijao, ne mogu da verujem. E, da mi je neko rek’o da ćeš se ti danas javiti... znaš li da sam te pre neko veče pominjala u nekom društvu... imali smo neku delegaciju iz Švedske, u vezi donacija za aparate za dijalizu, i jedna doktorka, koja je bila među njima, ma znaš kako...“
Obično ne vodim duge telefonske razgovore, pa obično stojim dok telefoniram.
Sedoh, zapalih cigaru i prekrstih se.
„...liči na tebe. Pljunuta ti. Dobro, mlađa je, u stvari mlada je, nema ni trideset, al’ ista ti kad si bila u njenim godinama. Mada – ti se nešto i ne menjaš mnogo, videla sam slike kad ste prošle godine slavili maturu. Pitam Gocu ko vam je ova Kineskinja, a ona kaže „To je M, slepice, kak’a Kineskinja. Nego zalizala kosu, znaš ti nju i njene frizure. Ja rek’o „Dakle, stvarno je krajnje vreme da odem kod očnog...“
KO JE, BRE, OVA ŽENA ŠTO OVOL’KO DROBI?
Kakve sličnosti imaju Šveđanke i Kineskinje, sem što i jednima i drugima treba anestezija, u slučaju težeg operativnog zahvata?
Šta sad ja njoj da kažem, ako me nešto teže pita?
Da l’ da je pitam kako joj je muž? I deca? Ili da prekinem vezu, pa da zovnem E, koja mi je i dala broj telefona i sve podatke iz prethodnog posta. Da je pitam otkud ova Tamara mene poznaje.
A ona je mlela i mlela...
„...Dolazila sam u Guču letos i svraćala kod mojih, al’ na kratko. Joj što bih volela da te vidim, samo da znaš. Šta radiš? Čula sam da više ne radiš? Pametno. I ja bih, al’ kako? Mada... imam beneficiranog staža, tako da mi do penzije i nije ostalo još mnogo... ma mogla bih i nešto popreko, al’ šta da ti kažem, kad znaš i sama... para nikad dosta. Radim i kod jednog kolege – ginekologa, al’ na crno. Ej, bre, pa ti njega poznaješ. Znaš ko je on? Lokica, mlađi je od nas dve godine. Zabavlj’o se sa...“
U teškom rebusu, kucala sam SMS, dok mi je Tamara objašnjavala s kim se Lokica zabavlj’o.
„Ćao, E. Koje je devojacko prezime doktorke Tamare? ODMAH mi odgovori, ako znas, pliz!!!!!“
Send!
„.... jadnica! Al’ ja sam ti, moja P, ogrubela, kol’ko se i mora u takvim situacijama. Pa ne mogu da odbolujem svakoga ko umre, zar ne? Pa ni nju. Mislim, i pos’o mi je takav, a brate i ovaj život. Šta nam je sve priredio poslednjih petnaestak godina...“
Telefon je zakukurikao.
„Jedna poruka je primljena.“
„Jovanovic bre budalo!“ – pisalo je u njoj. From E.
E kad se nisam onesvestila. Komendija živa.
Poznajem tri Tamare Jovanovic. Koja li je od njih ogrubela od života?
„... i uvek ću žaliti što se vas dvoje niste uzeli. Baš ste bili... ono... par. I voleli ste se, brate. On tebe jeste, to znam, pa sestra sam mu, a da l’ si ti njega, to ti znaš... mada ja mislim da jesi... Baš je bezveze što ste se zbog...“
Opa! Tamara Jovanovic je mlađa sestra jednog tipa sa kojim sam se pre tri veka zabavljala pet minuta.
Pa naravno da sam morala da lažem. Vi ne bi?
„Naravno da je bezveze. Al’ šta ćeš. Što ti reče – takav je život. Nego, Tamara, da te pitam nešto, neću dugo. Znam da si zauzeta...“
I tako se dogovorih u vezi te operacije.
Pitanje iz sredine posta zanemarite, ako ga budete ponovo čitali.
Umesto njega, nudim vam odgovor.
U svim varošima je isto. U dlaku isto.