Simana

"Ostavi tu balerinu, umazaćeš milje lepkom! Ako si se šlogiro u noge, nisi u mozak, jebo me ko me sastavi s vama!" - prodrala se.

"Al vidi ala je nakazna ko neka nakaza. Ko da nikad nisi videla..."

"Balerinu?" - završi ćerka.

"Lepak. Čudna žena" - reče otac i vrati balerinu na teve stočić, da i dalje pridržava rukom glavu na levom ramenu.

Napisah uvod, ne pomenuh ni jedno ime, što mi je oduvek bila želja, al tek danas sam je (mi se) ispunila.

Ovo četvoro smo moji roditelji, ja i staklena balerina, koju je moja majka pljas! o patos kad je juče, poluluda od brige što joj se muž šlogiro, kao raspremala kuću pred slavu. Uzela je lepak, al ne i naočare, zalepila balerininu otpalu glavu, al ne na vrat. Zbog čega  balerina, dok  izvodi  piruetu, desnom rukom pridržava glavu da joj opet ne spane, ovog puta s levog ramena.

Saće Simana.

Zvrrr.

"Eve je Simana" - reko je tata i ponovo se šlogiro.

"Huuuj, jedva dođo. Šo je poledilo, a neka smoga se spustila, od crkve nisam disala. Huuuj, jedva dođo" - reče Simana.

"Srećna nam slava i Nova godina!!!" - prodrala se Simanina sestra.

"Joj" - reče tata.

"Joj" - reče tatina ćerka.

"Huuuj, jedva dođo. Skuvaj mi kafu, al nemo mi stavljati mnogo kafe, samo na vr kašike. Kolko da se zagrejem. Šo se spustila neka smoga" - reče Simana.

"Ko bre da ti kuva kafu bez kafe?!!! Si ti luda, ženo??! Ne znam kud pre dudarim glavom!!! Ova dva degenerika... Očisti mi beli luk!" - reče moja majka svakom po nešto, pa stavi luk pred mene i uze lepak ispred tate.

"Neću i ne mogu, smrdi bre" - odbih.

"Daj Simani, taman da prodiše" - predloži tata.

"Ne zovi je Simana, ima ona ime!!" - sve što na kraju ima jedan ili više uskličnika, to govori moja majka. Dva degenerika govore sa tačkom, eventualno upitnikom, na koji ne dobiju odgovor. Čak ni sa uskličnikom.

"Imam i ja, pa me zove 'zete'."

"A sto puta si joj reko" - podsetih ga.

"Šta sto? Milion. Al kad je gluva."

E, da. Moja tetka, inače starija sestra od majke mi mile, bila je dibidus gluva. Ovim ne izvrgavam podsmehu gluve, daleko od toga. Al Simana je bila ubibože. Gluva, a oće da priča ko navijena, i u telefon i ovako. Jer kao sve čuje. Kad smo je jednom vodili na more, uleteo slepi miš u sobu u kojoj su spavale, pa keva skočila na stočić i počela da vrišti, i izbudila i mene i tatu i ceo hotel i sve iz hotela pored našeg i digla plimu za još skoro metar, pa smo onda utrčali u sobu da vidimo ko koga kolje, a keva kaže "Slepi miš, ijaoj!!!!", a Simana se probudi zbog svetla koje smo upalili i pita šta se dešava, a ja kažem "Slepi miš", a ona kaže "ŠTA?", a tata kaže "SLEPI MIŠ, SIMANA", a Simana kaže "PACOV, JEBOTE?! OTKUD PACOV VAKO VISOKO?!" (sobe nam bile na drugom spratu!)

Kad su bili izbori decembra '90, pitala me za koga ću da glasam.

Na parčetu hartije, ćirilicom, napišem "Вук Драшковић, број..." (ne sećam se koji je broj Vuk imo na listi, 5 ili 7, neparan čini mi se, nije ni važno sad, a nije bilo ni onda, sad to znam al onda nisam) i dam joj.

Otišla Simana da glasa, na vratima je sačeko predsednik mesne zajednice, penzionisani zastavnik i pito je slaže li se da on glasa umesto nje, pošto ne čuje. Ona rekla da nema potrebe, napisala je njoj sestričina kako treba, i pokazala mu papir.

Sutradan mi lik telefoniro i kritikovo me i reko da je protivzakonito da utičem na volju glasača i da čudom ne može da se načudi da ja, iz takve jedne porodice, glasam za... (nema smisla da ga citiram, zbog gosn Vuka)... Još me pito znaju li to moji roditelji kao i da l znaju da sam pokušala da prevarim tetku. Posle deset minuta ćaskanja sam ga oterala u pičku materinu i spustila slušalicu, a nešto kasnije uzela od keve lepak da je malo učvrstim i sastavim (SLUŠALICU, ne kevu!)

Dan-dva posle toga, zateknem Simanu kod mojih, svu naoštrenu i podilkanjenu, kako me kune i proklinje što sam je osramotila pred onolkim svetom.

Onda moj otac, da bi skratio, kaže kevi "Pitaj Simanu kako se završi ta drama, je l glasala za Vuka" i keva je, uz dosta dreke, psovki i jedan nitroglicerin pod jezik pita, a Simana: "Pa za Slobu, pobogu. A vi?"

A mi... Bolje da ne pričam.

Tad smo otac mi i ja ukucali poslednji ekser u odnose sa Simanom, a keva nije, jer joj je bila jedina sestra.

"Ova ti kafa ko da si se popišala u nju. Omatorila si a numeš da skuvaš kafu. Aj nek vam je sa srećom slava i Nova godina" - reče Simana.

"Fala, takođe" - rekoše degenerici.

"Pij to i ne jedi govna!!! Samo si mi ti falila na svu moju muku!!! Možete li bar da se javite na telefon, jebo me ko me sastavi s vama!!!???"

Možemo, naravno. Evo ja ću.

"Kako mu je danas?" - pito je hirurg - prijatelj. "Srećna slava" - dodao je.

"Hvala. Isto kao juče."

"Leži li?"

"Ne leži."

"Šta radi?"

"Sedi."

"Gde sedi?"

"Na fotelji."

"Boli li ga nešto?"

"Ne znam, nisam ga pitala."

"Pitaj ga."

"Tata, pita čika Lj. boli li te nešto."

"Boli ga mozak, kaži mu!!!"

"Ko vas to zove?" - zanimalo je Simanu.

"Ne boli. Al ne mogu na noge" - odgovorio je tata.

"Ne boli ga, al ne može na noge" - obavestila sam hirurga.

"Pa što ste ga stavljali da sedi?"

"Pa nismo mi."

"Pa kako je stigo do fotelje?"

"Pa... Kako mislite "kako"?"

"Pa mislim, kako ako ne može da hoda!?"

"Aaa, to. Saću ga pitam, sačekajte", rekla sam. "Pita čika Lj. kako si stigo do fotelje?", saopštila sam tati.

"Šinobusom. Pitaj ti njega je l lud? Usto, došo do nje i seo, eto kako."

"Pa kad je ustao, on je došao do nje i... i ... evo Vam njega, nek Vam on kaže", pružila sam slušalicu tati.

Tata je odmahnuo rukom, kao "mani me se, vidiš da je budala".

"Čika Lj, on je u kupatilu, u stvari. Javiće Vam se kasnije."

"Važi. Reci mu da je to nešto nugatorno. Čućemo se."

"Šta kaže?"

"Kaže da ti je to nešto nugatorno."

"Šta mu to znači?"

"Otkud znam, nisam ja doktor."

Moj otac je prethodnog dana doživeo težak šlog, od koga su mu se obe noge potpuno oduzele. Svi smo se mnogo isprestravljivali i odma smo zvali čika-Lj., koji je došo, pregledo ga, smejo se, popio nekoliko ljutih rakija i otišo, a nas ostavio zabrinute. Keva je brinula još skoro pola sata, a onda otišla da prži podvarak, filuje torte i izglanca srebrne poslužavnike za šest i dvadesetčetiri osobe. Ja sam ostala pored njega, tešeći ga da možda nije tolko strašno kolko izgleda, i da će se šlog povući sam od sebe, onako kako je i došo.

"Kad?" - pito me, jadničak moj.

"Do sutra."

Al evo, došlo je sutra, a njega je šlog i dalje drmo, mada je mogo i da hoda i da govori i da puši i da... Sve je mogo, a sasvim i potpuno šlogiran. Što govori kolko je imo jaku volju i kolko je bio izuzetan čovek. I junak jer je Crnogorac.

I tako, reč po reč, ne primetismo da neko misli na nas i da je tri i petnaest. Onda su zazvonila vrata, i prvi gosti su nam stigli na slavu, tog 14-og januara 1991. godine.