Dana nekog, u 10:13 AM, zazvonio je telefon u mom zagušljivom domu.
Poskočila sam ko da me prsnula mast iz tiganja sa cvrčećom slaninom.
Jer je na mom telefonu, preko položaja „off“ zalepljen selotejp, za svaki slučaj. Godinama. A i ne peva ko Hari u saradnji sa Željkom.
Svici su igrali i plesali i tancovali i... zvonio je i svetleo i paliosegasio u žutoj, zelenoj, oranž i crvenoj boji. Tad sam videla, jer mi je bio na deset santima od nosa, da poskakuje mobilni.
„Ako me ikad više pomeneš u tvojim glupačkim pričama, zavrnuću ti vrat ko piletu!“ – reko je neko glasom toliko izmenjenim od zdravog besa, da nisam znala da l se muško il žensko potrudilo da mi nokija proizvodi audio-vizuelne efekte u 10:03, dok napolju lišće šušti i dok mnogo pljušti.
Ujebote, ko li je ovo vako ljut? Gde li se nađe, u kojoj li priči? Što, i KO uopšte, čita moje „priče“? Kome će da me tuži? Da l ću morati da platim odštetu? I nadoknadu za pretrpljeni psihički bol? Šta sad da mu kažem? Odoh da još jednom zaključam vrata i stavim rezu. I da stavim rajber na balkonska vrata. Pa da donesem bajonet. Al prvo moram da uzmem stolicu sa terase, jer je bajonet na garderoberu i ne mogu da ga dohvatim bez stolice. Šta ako osoba koju sam pomenula u nekoj mojoj glupačkoj priči zove s mobilnog, dok stoji ispod terase? Il na terasi? A ja izlazim da se dokopam stolice, pomoću koje treba...? Ma jok, bre, šta stoji na terasi! Viš kolko je sati. Vinka bi do sad osam puta zvala muriju il bar došla da me pita ko mi je to na terasi - ne deluje joj poznato, a ona bolje od mene zna sa kim se ja družim i ko mi dolazi u kuću. A šta ako je Vinka otišla da kupuje paprike? Ako nije tu? Ma jok, bre, de otišla da kupuje paprike, ona petkom ide na pijac! Da, ali možda je sinoć otvorila špajz, divila se stotinama tegli sa ovogodišnjom zimnicom i užasnula se kad je videla da je zaboravila da ostavi paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda? Ne bi ta čekala do sledećeg petka ni da joj je sir ko kajmak. Da dâ sedam dana fore komšiluku da je provali da nije ostavila paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda?!! I teoretski nemoguće. Ccc... Koga li sam olajala, kad je vako ljut? Al opet – uvek pišem kako je bilo. Ko ga yebe ako ga je pogodilo, što je to radio? Čuj, da ne pominjem nikoga! Pa o čemu da pišem? Isključivo o meni? Bilo bi vrhunski zanimljivo, nema šta. Jednog dana, oko 40 KB, o tome kako čačkam nos. Sledećeg 37, o da su mi se zapušile uši. Na komentar „Idi nek ti isperu“ odgovaram „Ne smem, mož da se desi da kasnije napišem kako mi je šloser ispiro uši, pa da pobesni i zovne me na nokiju nešto posle deset da mi kaže da će da mi zavrne šiju.“ I ima još! Kad pišem o sebi, niko ne veruje. Kad pišem o drugima, propiju se zbog utiska i posledica koje na njih ostavi ubedljiva priča. I još i ovo! Ako je danas subota, onda mora da sam budna. Dakle, ne sanjam. Neću se probuditi u znoju i predinfartknom stanju, ali srećna jer je bio san.
Ma, slušaj bre ti, ko god i gde god da si!
„Ma slušaj bre ti, ko god...“ – počela sam. U prazno. Veza se prekinula.
Ejebiga. Taman sam htela sve što mi na srcu godinama leži da kažem.
I nije mi se dalo.
Skuckala sam informaciju o tom događaju i okačila je u vidu bloga.
Onda sam se obula, obukla (uvek tim redom. Obujem patike, zapertlam ih na jedvite jade, pa onda vidim na ne mogu da obučem farmerke preko njih. Otpertlam se, obučem, obujem, zapertlam, izađem, stignem do „Kontre“, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na stepenik od „Kontre“, zavežem pertlu na mrtvački čvor, uzmem ceger za pločnika, pođem dalje, pređem deset do dvanaest metara, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na parapet od LJ. ograde, zavežem pertlu na mrtvački čvor, uzmem ceger za pločnika, pođem dalje... Danas ne bih o tome kako obuvena trapam po kući, tražeći šta dobučem, a da me se deca ne plaše. Ni o tome kako mi je bilo lepo dok je trajao raspust, pa nisam morala da brinem o garderobi i dečjem strahu od/zbog nje), uzela žuti kišobran sa slikom Mini Maus, provirila kroz špijunku za svaki slučaj, prebacila rezu na „off“, okrenula dva puta ključ u levo i izašla iz stana u cilju dodem da kupim nešto za ručak.
Na stazi prema ulici bilo je lišća od platana dovoljno da se napuni, ne preterujem, jedno devet šlepera. Gospođa koja dva puta sedmično čisti našu i susedne dve zgrade, sedela je sa svojim dvadesetdevet godina mlađim dečkom na klupi ispred susednog mi ulaza. Ljubazno sam im klimnula glavom, a ona je ustala i potrčala ka meni.
Sledila sam se. Jebem ti miša, to je ona malopre zvala. Daviš sad kad i onaj njen potrči ka meni – samleće me. A nizašta. Nikad je pomenula nisam, ma nigde. Nikad nigde. Tolko je milo i čestito čeljade, da ne znam šta bih rekla o njoj, a da nije u nekoj priči o anđelima. A takvih priča, sa sada, nemam. Ma, pored nabrojanog, toliko je i bezazlena i puna poverenja, da ponekad sedi ispred Vinkinog ulaza i sa njom pije kafu. Da joj nije Vinka štagod rekla, da sam je, kao, ja... kao... ono...
Dok sam o svemu tome nagađala, vreme je stajalo. Ona, zaleđena u pokretu, ja, zbunjena i uplašena, ni kriva a ni dužna, bar njoj ne. Film je nastavio da se vrti, ona je stigla do mene i rekla „Duguješ mi za septembar“, ja sam veselo izvadila novac i pružila joj, sa 20% napojnice, ko rođena Njujorčanka. Ona je rekla „Hvala“, ja sam rekla „Nema na čemu“, rastale smo se, ja sam krenula dalje i negde na pola metra ispred „Kontre“ saplela sam se na pertlu.
Posle sam opet razvezala pertle i bacila sam se na pripremanje ukusnog ručka, koji smo, nešto kasnije, u slast pojeli.
Posle je moj muž malo spavo, jer nesrećnik radi i subotom i nedeljom i radi svaki dan, a radi i noću, radi skoro ko Japanac, al i zarađuje ko Japanac. Al zamalo.
Posle smo, kad je usto, popili kafu, pa je on igro neku sumanutu igricu, jer je stigo do poslednjeg nivoa pa mora da je dovrši, a ton je toliko pojačo, da sam od sopstvenih misli mislila :roll: da su i one deo igre.
Posle mu je pisalo „Čestitamo. Pobedili ste!“
Posle smo malo planirali budućnost i razgovarali o stvarima iz bliske nam prošlosti.
Posle smo ogladneli.
On se obuko i obuo, ja sam se obula, izula, obukla i obula, pa smo otišli.
Posle smo se vratili.
Posle svega što se podrazumeva pod „onda sam se spremila za spavanje“, u nepotpunom mraku sam počela da razmišljam o bojevima.
Broj 1944 mi je intrigantan u poslednje vreme. (Da ne budem neprecizna, intrigantan mi je od drugog oktobra ove godine.)
Posle razmišljanja o broju 1944, koje nije dugo trajalo, jer je počo da me vata „bromazepam“, došlo je na red „ono“.
„Da li je sutra taj dan?“
Posle toga, a vezano za broj 1944 i „ono“, uvek bih odgovarala: „Nadam se da jeste.“
Noćas sam, sva u nepotpunom mraku i sva u čudu, napravila pauzu, u kojoj sam, u potpunoj neverici, gledala odgovor obasjan svetlošću iz one okrugle stvari koja se utakne u utičnicu da bi sijala da soba ne bi bila u potpunom mraku.
Pisalo je: „Od srca se nadam da nije. I potrudiću se i uspeću, kunem ti se, Milovane, da ovo bude poslednji put.“
Posle sam to tiho, da ne probudim muža, izgovorila.
Posle sam skapirala da sam raskrstila sa brojem 1945.
Posle sam zaspala i ustala oko pola jedan.
Posle smo muž (koji danas nekim čudom ne radi) i ja popili kafu.
Posle ću da popijem još jednu kafu i da malo razmišljam o brojevima.
Posle toga – e ne znam, al naći će se nešto.
Poslepodne tek počinje.
A ovo o broju 1945 slobodno zaboravite, to je ta neka umetnička sloboda... Ono, kad ne znaš o čemu da pričaš, pa kreneš da lupetaš... Ko Maksim... Ili ko Cilka, recimo.
A ovo o broju 1945 slobodno zaboravite, to je ta neka umetnička sloboda... Ono, kad ne znaš o čemu da pričaš, pa kreneš da lupetaš... Ko Maksim... Ili ko Cilka, recimo.