Ko vredi leti, ko leti vredi, ko ne leti ne vredi (iliti Ubi se slikar!)

Slikar se ubio u ciklusu o svadbama, iste sezone kad su gosti na jednoj od njih zamoljeni od mladoženje da pre ručka okrenu svoje tanjire, jer je na svakom zalepljena po poklon-koverta. U njima su bile slike mlade i mladoženjinog brata, a na slikama su izgledali zahuktalo. Svadba se završila odmah posle toga, ali pričala sam već o njoj.

Nego o slikaru...

Bilo je to poodavno, pre mobilnih telefona i digitalnih aparata i ...Bilo je to pre svega.

I bila je šumadijska svadba. Neodržana za vreme bandži skokova,  a ni na plažama Maldiva i ostalih Mauricijusa.

 (Ako ste u zbunu zbog pominjanja ovoga, evo kako svoje venčanje zamišljaju neki:

Ceremonija bi se desila u napuštenom vrtu ili parku, koji je zarastao cvećem i mahovinom, u okviru kojeg je stara napuštena crkva koju vide samo oni koje žele da je vide. Mali ali odabran krug ljudi, i violina.I mesečina.
Ja bih bila u haljini koja liči na telo sirene, bela sa rozom mašnom koja naglašava struk. Čak nije važno ono šta se vidi na meni, već ono što bih ja videla NA NJEMU. Mirisao bi na limun, kedar i sandalovo drvo. Bio bi oličenje snage i nežnosti, strogosti ali i odgovornosti, dobrote i borbenosti, svih lepih suprotnosti i tu bi bio da me čuva i da ja čuvam njega. To je onaj osećaj kada je sve lepo. Lepa bubamara, lepi iznenadni pljusak, lepa stara klupa, lepa polomljena štikla. Važna je samo ljubav.

Onima  koji ne bi da crkvu vide samo oni koji žele da je vide, sve ostaje isto, ali bez “sad me vidiš, sad me ne vidiš” crkve.

Mauricijus, jedno od najlepših ostrva tamo i zamišljam svoje venčanje, ne mnogo gostiju, samo naši najbliži prijatelji i porodica, peščana plaža, vedro nebo i puno ljubavi. Ja u dugoj beloj haljini sa cvetom u kosi a on u elegantnom odelu. I naravno posle toga provedena noć na plaži sa prijateljima i sa  tihom muzikom i dosta vina.

Opet plaža, samo sad sa Jimmy Choo peskom.

Još jedna naizgled obična junska noć. Miris mora. Puno sveća i cveća. Lagani povetarac. Polako otvaram oči , dok se moje srebrne sandale pune peskom.(Jimmy Choo)
Oko mene moji najdraži prijatelji, roditelji sa širokim osmesima na licu. U rukama držim bidermajer belih ružica. Moja duga haljina, boje šampanjca, ukrašena sitnim srebrnim šljokicama lagano se  leprša  ( E .Saab ili Z.Murad) Kosa mi je uvijena u blage lokne. Nosim svoje omiljene bele naušnice. Imam malo rumenila, alajner, maskaru i sjaj.
Idem ka svom dragom , koji nosi bele lanene pantalone i belu košulju i japanke.
Posle toga žurka na plaži uz bar. Stolice su barske (čisto, ako neko baš hoće da odmori jer svi loodujemo. I tako do jutra. Ax, da umalo da zaboravim... lokacija Santorini.

Ima li dovoljno peščanih plaža za ovol’ka venčanja na njima?

Bela duga venčanica uz telo, gola leđa...Kosa duga, lokne, puštena, sa cvetom sa strane...Noć, plaža od sitnog peska, bele stolice sa ljubičastim mašnama, baklje pored staze kojom prolazim, uz pesmu Beyonce "Flaws and all"... Nakon toga žurka, ja u kratkoj haljini lepršave bele boje sa zlatnim detaljima...

Toskana dok Sunce zalazi.

Moje  venčanje...TOSKANA! Zalazak sunca, dvorište jedne od prelepih toskanskih vila, prepuno božura, orhideja, ruža, kristala i bezbroj sveća, sa nežno belom dekoracijom stolova! A sto se tiče haljine to je već malo komplikovanije! Ja ne bih mogla the se odlučim samo za jednu haljinu!  Za ceremoniju venčanja i taj formalni deo se dvoumim između Elie Saab ili Vera Weng haljine!  I verovatno bih se odlucila za obe! A što se tiče same zabave odnosno žurke odlučila bih se za neku jednostavnu dugu haljinu uz telo u kojoj see you moći the se zabavljam do jutra!)

Eto. Lepo, a? :milicapovraćaemotikon:

Ali neeee... Ova svadba nije u dvorištu jedne od prelepih toskanskih vila, nego u zadružnom domu.

I nije plaža  od sitnog peska. Olajisani patos je. Ni bele stolice sa ljubičastim mašnama nego drvene neofarbane klupe.

Ništa  Beyonce i "Flaws and all". Trubači i “Marš na Drinu”,  dok iznose svadbenu tortu, pre čega gase svetlo.

Fotograf angažovan za ovu priliku (iz milošte “Majstor” ili “Slikar”) penje se na klupu radi boljeg rakursa.

Mladoženjina baba-tetka ustaje sa te iste klupe, u cilju  iskazivanja oduševljenja frenetičnim  aplauzom,  što se “matora konjina konačno ženi”.

I kako to već biva u “klackalica” životnim situacijama, baba ode gore a Majstor dole. Baba je do gore stigla nečujno a Majstor se prizemljio uz buku. Onda se čula i baba. (Odnosno babin vrisak.)

“Ubi se slikar!”

Na pola puta do tortinog cilja, neplanirano popališe svetla.

Slikar je, oprezno se oslanjajući na klupu, ustajao sa olajisanog patosa i brisao krv koja mu je tekla iz nosa.

“Nije mi ništa, nije mi ništa” – rekao je.