U najvećem broju slučajeva, slučaj rešava detektiv koji je suspendovan sa tog slučaja

Čitam najnoviju knjigu pisca (žene) čiji mi se stil nije dopao ni u prethodne dve. Prvu  sam pročitala u autobusu i vratila je vlasniku kad smo se sreli, a drugu dobila za rođendan, pročitala je jer je red, a i jer sam se ponadala da je bolja od prethodne. I Sandra Bulok, a i još neki, su iz filma u film bili sve bolji i ja, vodeći se tim primerima, uvek očekujem da  će sve sledeće biti i bolje. Bolja knjiga, bolji CD, bolji muž, bolja ruska salata, bolji provajder. Najčešće ne bude.

Al’ ova žena pisac ga  pretera. Stigla sam  do 70-te strane, a engleski sam osvežila ko da sam išla na  ubrzani kurs na RU.

Highly inapropriate outfit, dress code, mediterranean look, social skills, troublemaker, smooth operations, cleaning ladies, good old buddies, knock-knock, one thing led to another, small talk...

 

I neka je druga dekada dvadeset prvog veka, neka je ova zemlja imala „odliv  mozgova“ u više  navrata u poslednjih dvadeset i nešto godina, neka sad ti mozgovi pišu po našim forumima koristeći sve više i jezik, a i poštapalice, zemalja u kojima su se „snašli“, neka su sva uputstva za upotrebu, od miksera do glisera, na engleskom, neka i ja nekad nemam živce, a ni ideju, gde da nađem prevod filma koji „večeras moram da vidim“, pa ga odgledam bez prevoda, i uglavnom razumem (dobro, ne sve, al osnovno -  da l je onaj visoki crnooki  one večeri stvarno bio tamo, ili mu je sve  namestio onaj sa tetovažom parobroda, da l je Keli En  rukavice namerno ostavila,  il su joj ispale dok je trčala za autobusom, da l im hortenzije u bašti stvarno cvetaju  onako raskošno zato što im pogoduje zemljište,  il ih prihranjuju.) Neka.

Kad uzmem da čitam knjigu „Ko te šljivi u Srbiji, bre!“ Mice Jovanović, očekujem da je zanimljivog sadržaja i duhovitih dijaloga. Poslednje što ne očekujem (ili očekujem, malo sam se sad  zbunila) je da bude na srpskom.

Da je to samo slučaj sa Micom, ne bih ga ni pominjala. Voli Mica tako da ubaci neku frazu, neku reč, neki pojam vezan za telefone bez kablova,  magnetofone bez traka i „Sex and the city”. I nek ubacuje  kad voli, a ja ću na 71-oj strani odustati i zdravodoviđenja - jebi se ti i dalje na engleskom, Mico, al bez mene.

Nego  je sve više Mica, to je problem.

Ne bi da pričam o internetu, jer je priča  kratka, dosadna a i očas posla se završi na Fejsu. Zašto neko uporno forsira engleski u objavama (možda zato što ima prijatelje koji ne znaju srpski, pa da se ne osećaju isključeni iz diskusije?), zašto svakodnevno  menja profilne slike (možda  traži onu kojom će  biti zadovoljan?),  zašto mu je stalno uključeno „ćaskanje“ (možda voli da ćaska?), zašto mu je stalno isključeno „ćaskanje“ (možda  ne voli da ćaska?), zašto svakog jutra napomene da je svet okrutan, a on bezazlen, jagnje među vukovima (možda zato što je svet okrutan, a on bezazlen, jagnje među vukovima?)...  Zato, bre!

Šta da pričam o netu i Fejsu, kad u piljarnici i dvorištu i ulazu i kući imam slučajeve gde  ne razabiram  šta mi ljudi govore.

Na stranu što iz dana u dan imamo sve manje zajedničkih tema (TV serije – naše i strane, mečevi i pobede Đokovića, skupštinske debate, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, smešni klipovi sa Jutjuba, knjige koje pomeraju  granice u poimanju vere i svega zašta se mislilo  da je granično nepomerivo,  teorija da  je sad pedeset što je nekad bilo trideset pet (ali su jedan i jedan i dalje dva), redovne ginekološke kontrole u prevenciji raka grlića materice, čajevi i obloge od nečega sa Tibeta, sa ostrva Muahaha u Indijskom okeanu, sa Rtnja i iz svekrove šume na Rudniku, posle čijeg  je 40-dnevnog konzumiranja   lekar u šoku  ponavljao: „Ali imali ste rak! Evo i na snimku se vidi da ste imali rak. Evo i u izveštaju piše da ste imali rak. Evo i na komisiju ste izlazili zato što ste imali rak! Evo i na listi čekanja za operaciju ste sa dijagnozom raka! I gde vam je rak? Vi uopšte nemate jebeni rak!“

A ja samo pijem lekove-otrove  i kafu  i pušim i hranim se nezdravo i ne šetam i ne izlažem se sunčevim zracima i ne ležem pre dva po ponoći i ne ograničavam korišćenje kompjutera na tri sata dnevno i ne javljam se na telefon  - i kako onda da budem  zdrava, srećna i voljena?

Zdrava u ovim godinama?

Srećna u Srbiji?

Voljena ovakva kakva sam?

O-o.

Naiđu  periodi kad svi dignu ruke od takvog nekog čudaka. („Ma pusti, ne vredi. Nema lošu dušu, neće da zajebe, oće i da pomogne, al brateee...“)

Naiđu pa prođu.

Onda čudak opet postane zanimljiv, ko leptir na čiodi. Proučavaju ga, cokću, savetuju, kritikuju – a sve da bi ga promenili za njegovo dobro.

Čudak ćuti i čeka. Zna, i ovog puta, da  će to proći.

-------- 

Ne očekujem da će iko razumeti, jer  nema šta  da se razume.

Samo ustala, skuvala kafu, pogledala kroz prozor, a napolju pomeren sat, pa sve deluje  pomereno. 

Moralo se ovo  napisati.

--------

 

Okačeno na Fejs.

Nedugo zatim, (Đavo možda nosi Pradu, ali sigurno voli ponedeljak), počeše prijatelji da kače statuse "od zla oca i od gore majke".

Obrisano sa Fejsa.

Pošto sam gore pomenula trenutno omiljenu teoriju da  je sad pedeset što je nekad bilo trideset pet, želela bih da kažem koju više o istoj.

Meni je sa 50+ super. Neka 104% vas koji ovo budu pročitali ne veruje da je tako, ponoviću da je meni sa 50+ super. A i nisam 50+ nego 60+.

Jer šta?

Jer godine daju ono što ni jedan look, ni jedna mladost, ni jedna zategnutost, ni jedno lice bez bora ni noge bez vena ne mogu.

A znate li zašto?

Zato što je tih mladih, lepih, zategnutih, bezbornih i bezvenih sve više, zahvaljujući napretku plastično-estetske hirurgije, timovima u farmaceutskim i kozmetičkim kućama, botoksu, silikonima, liposukciji a bogami i kremama protiv bora  koje sada imaju 100% više Q10, visokokvalitetnog sastojka u borbi protiv bora, jače i borbenije  nego ikada pre.

Zato što je među njima konkurencija sve veća, i zato što je i Srbija, i Evropa, a i svet, samo sve manja bara sa sve više krokodila.

Ali!

Ali, ako ste 50+ ili 60- godina, kako vam se više dopada, radili na sebi na način koji se spolja ne vidi, došlo je vaše vreme. I dalje ne verujete? Ma i ne morate, ja ovo i ne pišem da bih se sa vama ubeđivala, nego mi dosadno - veš se pere, sos za špagete se kuva, mrzi me da idem bilo gde, a nemam šta da čitam sem Mice, Engleskinje u pokušaju.

Nastavljam:

Možete da kažete: "Jebiga, tako ti je to u mojim godinama", a onda sagovornik neka gleda šta će s loptom prebačenom na njegov teren.

I još: "Batice, brani li tebi neko da nađeš  duplo mlađe i duplo lepše i duplo pametnije i, da ne davim... brani li  ko tebi da dupliraš? Il da podeliš sa dva? Ma i sa tri. Jer ja sam baš ova i ovakva, i ne bi da menjam ni u ludilu, sve i da mogu, a ti il poljubi il ostavi!"

Aha.

(Ovd je za primer uzet dečko, a može i devojčica. Može i muž. I supruga. Može sve, jer danas sam posebno  dobre volje.)

Ne pizdite što nemate 20, ovo su godine za pamćenje, ozbiljno vam kažem.

Prednosti samo takve, mana gotovo da i nema.

Boli me koleno? Pa onaj od dvaesdevet već četiri meseca leži nepomičan, baš zbog kolena.

Ne sija mi se kosa ko na maturskoj večeri? Misim, pa nije moja kosa sijalica. A i taj sjaj može da se kupi u prvoj parfimeriji.

Radi se o tome da ono što vi znate (OK, ne znate svi, al neko valjda od vas i zna) ovi napucani, napućeni, nabildovani, nafilovani silikonima i filerima, nafurani i samozaljubljeni, neće nikad znati.

Bitno je praviti se lud i što opuštenije i češće naglašavati godište (dakle, uvek bar sekundicu pre onoga ko bi da to iskoristi kao krunski argument u diskusiji kako je vaše prošlo.

Aham, da.
 Sad vi (ako ste uopšte i stigli dovde) mislite: "Ne seri bre. Samo se ti teši. Idi umri i ne smaraj  više."

Do-bro, odoh. 😉