Mac, mac, mac...

 

„...vala ćeš da pojedeš neku, makar se otrovala. Vidi kake su – svaka cela, a prezlu sam taman ispržila kako treba. Čekaj dobrišem ruke. Sedi. Nemoj na tu stolicu... „

Pokušavajući da nađem nekoga ko poznaje odžačara koji se ne plaši da se popenje na krov, svratila sam kod tetka Nate. Stanuje na drugom spratu, loži kaljevu peć, ima skoro osamdeset godina – možda će znati.

U stanu, sa nameštajem na kome bi joj pozavideo svaki muzej, živela je sama. Nekad sam kod nje odlazila svakodnevno. Tad je ona imala godina manje nego ja sad, a zvala sam je „tetka-Natom“ i njen svaki drugi komentar ili savet bacala u vodu, smatrajući je matorom i izlapelom, al svejedno dragom.

Fascinirala me svojom manijakalnom urednošču, beskrajnim povorkama žena koje su defilovale, pokušavajući da zadovolje njene prestroge kriterijume u čišćenju srebra, glancanju parketa voskom, pranju prozora zgužvanom novinskom hartijom. Prvu „magičnu krpu“ sam kupila njoj, a ne sebi. Originalnu. Za četrdeset maraka, što je tada bila trećina moje plate. Odnela sam joj je kao rođendanski poklon, na dan usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, jedanaestog septembra.

„A bre dete, što si se trošilo? Kaka magija, kaki bakrači. Žali Bože bačenih para. Ništa bez sirćeta i flanelske krpe za srebro i mesing. A lanene za staklo i kristal. Još kad ih opereš u vodi u kojoj je baren krompir... A šta ja tebi da kupim? Nemoj samo da bude parfem, nikad ne pogodim koji valja.“

U trpezariju se ulazilo kroz dvokrilna staklena vrata. Već na njima je počinjala:

„Pazi, dušo, nemoj hvatati za kvaku. Pocrni mesing očas posla.“

Dvanaest stolica i dve sofe a nikad nisam znala gde da sednem. Uvek negde nešto kako ne treba... „Budibogsnama kolko se užirila od kad sam je poslednji put videla. Reko’ ’Gospa Maro, Vi ste se kanda malo ubucili od zimus?“ a ona kaže ’Nisam, gospa-Nato. Oteklo se od vrućinčine’ i pljas! sede na tu stolicu. Ona jadna samo zakrcka, lepo se ču kako vrisnu zbog njene tonaže. Nemoj na nju sedati, zlato.“

Sedanje je škodilo svakom komadu nameštaja predviđenom da se na njega sedne, pa sam najčešće uzimala dva satenska jastučeta i sedala na pod, pored stočića za pušenje, koji je imao ogromnu pepeljaru od mesinga. U koju, naravno, nije bilo poželjno otresati pepeo, jer „mesing pocrni očas posla, pa mi treba ceo limun da je očistim.“

Odlazila sam prva kod nje na Svetog Jovana. Sa ogromnim veseljem gledala sluđene goste, kako u opštem metežu i njenim kricima „Ne tu! Ne na tu!“ traže bezbedno mesto da ateriraju i više ne mrdnu sve do slavske sikteruše. I da ne prevrnu neku od posuda sa vodom i hipermanganom, koje su „upijale smrad duvana“.

Danas sam imala malo više godina nego tada pa me, i dalje blistavo čisti, satenski jastuci nisu mamili ko nekad.

„Ne bih se zadržavala. Samo sam svratila da Vas pitam da l znate nekog odžačara.“

„Odžačara?! Ama sedi, kad ti kažem. Vidi kake su mi knedle, ko sa slike. Moraš pojesti neku, makar se otrovala. Gde žuriš? I što te nema? Ne javljaš se, ne svraćaš... Pitam pre neki dan onu tvoju komšinicu, onu što su joj deca u Africi... onu što je imala ludog muža... što je tuko... budala... sekirom bi ja njega, na spavanju, ako ne bi mogla drugačije... pitam viđa li te, ona kaže slabo. Ja reko ne znam šta je s tim detetom, ko da je podivljalo poslednjih godina. Nije nikad ni bila sokačara, al kod mene je brate dolazila. A sad je nema pa nema. Ponekad te okrenem, al javi se sekretarica i ja zalupim slušalicu. Nisam zvala da pričam s njom nego s tobom. Odžačar, odžačar... Imam ovde negde broj od jednog, dobar je i nije skup... gde li su mi one braon naočare... ček malo... aha, evo ih... aha, evo ga... ene nije... ovo mi priznanica sa hemijskog... odneh jaknu da mi očiste... ne smem da je perem, oće vuna da se ućeba... sećaš  se kako moj pokojni Vladan zapali sako kad je probo šibicom da l je od čiste vune... kako si se smejala... ma de li se samo zaturio taj broj od odžačara... vidi razglednica iz Opatije... ijaooo! poslala mi Beba... je l se sećaš tetka-Bebe?... zamisli da je još živa... a starija od mene deset, skoro jedanaest godina... otišla kod sina preko leta, pa mi se javila... baš lepo od nje... uvek mi se javi... i ja bi njoj, al odakle kad nigde ne putujem... pa da... skupoća, dete moje... jedva se ima za najosnovnije... ja ove godine prvi put od kad sam domaćica neću dostavljam ajvar onako kako sam do sad... ko i tvoja majka što je... nego ću ga sa plavim paradajzom, pa da barim... ispadne tri puta više, a duplo brže i jeftinije... A ti, kako si? Je l sad štogod bolje? Popravila si se malo. Još neko kilo da nabaciš, jesi čula? Kad se setim kaka si bila... sama koža i kost... duša me bolela. Legnem tako uveče, a san neće na oči. Pa se mislim – reko ako ima nešto, ako ono dvoje gledaju odozgo našta im dete liči, mora da po drugi put umiru od čemera. Evo tacnica za koštice... je l da da su lepe? Šljive su iz Lipnice... Uzmi još jednu... aha, evo ga... odžačar Predrag... ček da nađem olovku da ti zapišem broj...čekaj flomasterom ću... de li mi je flomaster... aha, evo olovke...“

„... Jes da je on sed ko ovca a ja imam braon grguravu kosu, al bilo mi milo. Dva meseca su me tako zvali a i sad poneko zakomendija kad mu kažem kako mi je ime. Ma kako nisi gledala, zar ima ko to nije gledo?“

Gledala sam u njega Umukni, čoveče! pogledom.

„Je l slušaš ti muziku?“

„Slušam.“

„Kako onda ne znaš tu pesmu?“

„O Jugoslovenki?“

„Jes.“

„Ne znam, majke mi. Jedinu koju znam peva Peđa D Boj.“

„Kako reče?“

„Peđa D Boj.“

„Pa to ti i pričam, ženo. Tako su me zvali kad je on igro u velikom bratu.“

„Vi rekoste Peđa kauboj.“

„Jes. To ti kažem. Je l znaš sad?“

„Znam.“

I tako smo Peđa D Boj kauboj i ja, po zanimanju odžačar sa dozvolom, po tetka-Natinom opisu „Anđeo, anđeo kad ti kažem, moje dete. Ima meredevine, tri vrste sajli, vazdan četki i kugli... Neće da se umije u kupatilu, da ne prlja. Uzme vanglicu sa toplom vodom i izađe pred kuću da spere garež. Zapiši broj... evo ti olovka...“ neformalno ćaskali i čekali da se stanari iz potkrovlja dovuku kući i otključaju tavan, pa da anđeo ode na krov.

Pošto je Peđa došao oko podne, jer je tad imao lufta, a komšije još nisu dolazile, četiri sata smo sedeli i ljuštili laku konverzaciju o muzici, kaubojima, ženama, veštačkom đubrivu i suši koja je prepolovila rod kukuruza.

Anđeo je znao više priča od Šeherezade.

„Da imam vremena ko što nemam, seo bi i napiso knjigu. Imalo bi da se čita ihahaj. Znaš kolko puta mi se desilo da negde čistim i kad završim, domaćica pita a je l bi sad mogo da prodžaraš i na nekom drugom mestu. Zamisli?!“

Pokušala sam da zamislim. I nije mi nešto baš išlo.

„Al nikad nisam, kunem ti se. Mislim se e vala gospođo ne džaro ti je ja pa da ti je jedina na svetu. Sutra ćeš se nekome pohvaliti i šta bî?

Izgubi Peđa dozvolu – eto šta. Pa zar nije tako? Žena ima de oćeš ako mi je do džaranja. Dizvineš.“

„Pa jeste“ – složila sam se, da ne ispadnem glupa.

Oko pola pet, Peđa je prešao na katastrofične događaje.

Kolega se smandrljo sa krova trospratne kuće i pao na krov Hektorove kuće. Bunovni Hektor pojeo mu je stopalo do kolena.

„To su ti neki što rade u Švajcarskoj. S tim kučetom se takmiče u bitkama za pare. To su ona paščad što se tuču i jedu decu, znaš? Zamisli!“

Klimnula sam glavom, ne gledajući ga u oči. Nisam htela da zamišljam, a plašila sam se da anđeo ne primeti.

Drugi kolega je reko da će da čisti iz sobe, pošto napolju pada kiša. Otvorio je vratanca na zidu iz kojih je pokuljalo „smrdljivo crno masno na sve strane. Za dva minuta sve i svi u sobi su bili smrdljivi crni i masni. Posle deset minuta, kolega je bio i mestimično krvav, milicija je odvela domaćina da dâ izjavu, a domaćicu su komšije jedva sprečile da skoči u bunar.

„Zato ja uvek čistim s krova. Jes lakše iznutra al napravi se kuća ninašta. Eto do sad sam mogo sto puta da ti očistim odavde da ne čekamo nji da donesu ključ od tavana. Al kaka bi ti bila soba zamisli?!“

E to sam zamislila! I pomakla se s mesta.

„A da ti ispričam šta se meni jednom desilo. Zovu ljudi kažu aman majstore dođi vidi šta je ne pitamo šta košta. Neće da vuče vraća dim podavismo se. Baba kašlje ko da ima veliki kašalj, po celu noć ne spavamo i zbog nje i zbog zime. Kad uključimo kvarcnu iskoči osigurač loša nam struja... I ja odem. Kad tamo a ono neka sirotinja samo da ih vidiš. Nema pas zašta da ih uvati. (Hektor? - prim. aut.) Ispenjem se na krov i počnem da čistim al ne ide. Guraj sajlu guraj četke spuštaj kuglu – jok. Neće i neće. I šta misliš šta je bilo na kraju?“

Slegla sam "pojma nem ni šta je bilo na početku!" ramenima.

„MRTVA MAČKA!“

„Šta mrtva mačka?“

„U odžaku!“

„Šta u odžaku?“

„Pa mrtva mačka u odžaku!“

„Otkud mrtva mačka u odžaku?“

„Ubacio im neko. Znaš kaki su ljudi ljubomorni.“

„Nâšta ljubomorni? Na babin kašalj?“

„E, sad... I ti zanovetaš. Ne znam nâšta, al Srbin je to.“

Izbrojala sam do deset. Tri put.

„Je l to kuća ili zgrada?“

„Kuća bre, ču li šta rekoh. U Gorevnici. I zamisli...“

„Dakle, Peđa... Kažete da je neko ušao sa ulice...“

„Nije im ulica nego izlokan puteljak.“

“Neko je sa izlokanog puteljka ušao ljudima u dvorište, sa merdevinama na ramenu i mrtvom mačkom u džepu, prislonio merdevine uz kuću, popeo se na krov, ubacio mačku u odžak, sišao, otresao prljavštinu sa sebe, uzeo merdevine, izašao iz dvorišta i otišao izlokanim puteljkom?“

„Jes.“

„Otkud mu mrtva mačka?“

Peđi su obrazi poprimali ružičastu boju. Lepo mu se slagalo sa braon grguravom kosom.

„Ubijo je!“

„Čime?“

„Zadavijo je, valjda. Il je ubijo kamenicom!“

„Tek tako? Ide po selu i tamani mačke kamenjem, sa merdevinama na leđima? Peđa, da bi imao kamen, mora da spusti merdevine, da se sagne, da ga podigne sa zemlje, da nacilja u mačku. U stvari prvo mora da obezbedi mačku. Ili da napuni džepove kamenjem, pa da pođe da traži mačku, sa merdevinama na ramenu. A i ne može bilo kojim kamenom da je ubije. Morao bi ili da bude poveći kamen ili da je gađa pravo u slepoočnicu, pod uslovom da se mačka ponaša ko da je već mrtva.“

„Pa ondak – možda je zadavijo?!“

Odustala sam.

„E možda je.“

„I izvadim ti ja na jedvite jade tu mrtvu mačku i viknem ih odozgo da dođu dole ispod da im je bacim da vide šta im je bilo u...“

„Što bi ubacivao mrtvu mačku? Mogao je da ubaci veću krpu ili cipelu ili...“

„Ala si ti bre teška žena. Kakog ja razloga imam da te lažem. Kati kažem da je bila mrtva mačka znači bila je mrtva mačka. Znaš šta? Odo ja pošto nema ovih s ključom. Pa se ti javni kad ga dobaviš da se dogovorimo kad da dođem ponovo“ – ustao je.

Ispratila sam ga do vrata, izvinjavajući se što je izgubio toliko vremena.

„Nije važno. Teo sam da ti učinim al vidiš da nikako ne dolaze. I ja se malo odmorih i ljucki ispričah. Ako oćeš mogu da saznam telefon tog čoveka što sam mu našo mrtvu mačku u odžaku pa ga ti zovni i pitaj dal sam te lago. Što bi te lago? E tako pa se javni“ – reče garavi anđeo i ode.