"...slabe su šanse da se izvuče" - završio je. Sestra mi je dala injekciju.
" Onda me bar nemojte više bušiti, ako su slabe šanse" - rešila sam da dođem svesti, kolko da zamolim. Predložila sam to i opet se onesvestila.
Što mi dobar početak, a?!
Al nerazumljiv.
Moram od malo ranije.
Izašli smo u jedan, pustio nas šef "da se spremimo". Ne za miting, nego za doček Nove godine.
S neba je svaki čas padalo nešto, ja sam se čas klizala, čas gazila po barama. Dok sam stigla do kuće, levi jajnik mi je goreo ko najavljeni vatromet.
Do tri sam otkazala planirani i uplaćeni doček, nešto malo jela, popila lekove i ležala čekajući da ozdravim.
U ponoć sam dočekala dolazak hiljadu devetsto devedeset osme godine, popila lekove i zaspala, a oko četiri se probudila.
Svrbeli su me dlanovi (plata već primljena!), tabani (kao putovaću negde, a jedva ležim!), oči (a spavala!).
Bila sam šarenija od novogodišnjeg studija prvog programa RTS-a.
Obučena u sve i svašta, stari provereni lek da se od svega ozdravi za jedan dan.
Pomislila sam da je svrab od termo čarapa.
Nisam mogla da ih izujem. Nisam imala prste na rukama. Imala sam amorfnu masu, čije pokrete nisam kontrolisala. Nisam imala ni oči. Videla sam to što mi je za četiri sata postalo od ruku, videla sam i da nemam oči i da sam mestimično bordo, delimično teget, najviše tufnasto-peckasto crvena, da mi je nos pravilan krug, sa crvenim, manjim krugom na sredini. Ne znam čime sam to videla, nisam znala ni zašto je tako, a nisam imala vremena da razmišljam, jer sam morala da se češem. Nisam htela da budim muža, jer je paničar i stoposto će da zove hitnu pomoć.
Nekako sam stavila telefon pod bradu i ukucala devetku pa četvorku. Javila se žena.
"Dobro jutro. Srećna Nova godina. Ja sam... htela sam da vas pitam... Imam neke promene..." - počela sam da joj objašnjavam tiho, da muž u drugoj sobi ne čuje.
Onda je on uzeo slušalicu i nastavio:
"Ona... izgleda... ona ne izgleda nikako... neprepoznatljivo... MOLIM VAS... ODMAH... U NESVESTI JE... ČUO SAM KAD JE PALA... ALI ODMAH... MOLIM VAS... UMREĆE... MOLIM VAS... IZGLEDA JEZIVO... UŽASNO... NE ZNAM... NIJE... NE PIJE... PILA JE DANAS ANTIBIOTIK... JUČE... NOĆAS... JEBEMLIGA NE ZNAM NI KOLKO JE SATI... NE ZNAM... OĆE LI DOĆI NEKO IL ĆETE ME DVA DANA ISPITIVATI... ALI BRZO!!!"
Jesam rekla? Paničar živi!
Podigao me sa patosa i odneo na krevet.
"Otvori oči, molim te!" - vikao je.
"Neću" - rekla sam u sebi.
"OTVORI OČI, MOLIM TE! CILKIĆ, OTVORI OČI!!!"
"Ne mogu, bre" - rekla sam. i dalje u sebi.
Onda je nestao, što mi je baš prijalo, jer je dosadan sa otvaranjem očiju. Iskoristila sam to da se ponovo onesvestim.
"CILKIĆ, OTVORI OČI, HITNA POMOĆ SAMO ŠTO NIJE STIGLA!" - joj ala je ovaj naporan.
Hitna pomoć?!
Otvorila sam jebene oči i ustala s namerom da se presvučem, jer me majka naučila da kad ideš kod lekara ili lekar dolazi kod tebe, moraš na sebi imati nov veš i spavaćicu.
Klinac moj!
Došo lekar, došo bolničar, izneli nosila na drugi sprat, jedino što sam uspela je da umesto belih obujem crne klompe, zvrndali ulicama grada Čačka sirenom u pet ujutru, nigde svetla, svi spavaju, srećna Nova godina, u ambulanti veselo, popili smo neku više, i mi smo samo mali, obični ljudi, pa šta ako je novogodišnja noć, ako će možda stići neko povređen ili sa infarktom ili sa mužem u panici. Živeli!
"Dao sam joj ja već, pre deset minuta" - rekao je lekar iz hitne kolegi iz ambulante.
"Nema veze, neće joj škoditi" - reko je kolega i dao mi injekciju.
"Sklonite mog muža da ne gleda, plaši se igle" - rekla sam ja.
"Sine, otvori oči!" - reko je moj muž.
"Šta je ona vama?" - pitala je ambulanta.
"Žena."
"Pa što je zovete sine?"
"Sklonite mog muža da..."
"Je l to ona nešto priča?" - pitala je sestra.
"Mumla nešto."
"Jebem vam mater!" - rekla sam što sam mogla razgovetnije, al ko da nisam. Onesvestila se.
Opet sanitet i nosila i rotaciono svetlo koje buši mozak, ali bez sirene.
Vozimo se kroz bolnički krug. Izbacili me iz urgentne ambulante. Otpisali. Posle "Slabe su šanse da se izvuče" oprali ruke i nastavili sa slavljem.
"MOLIM VAS...PEDESET PUTA SE ONESVESTILA...SLUŠAJTE KAKO DIŠE... (i ja sam čula! Odvratno! Neljudski! Pištanje, hripanje, bedni pokušaji kašljanja. Svašta!)... NIJE PIJANA... NIJE NIŠTA PILA, NE PIJE... PA JE L' VIDITE KAKO IZGLEDA, POBOGU!!!" - urlao je moj muž na dve zblanute ribe u belim mantilićima.
"Gospodine, otkud ja znam kako ona izgleda kad je zdrava, da bih uočila razliku? Nemojte vikati, evo daću joj injekciju."
Jebote, ovde su svi ili totalno ludi ili im ističe rok injekcijama!?
"Sklonite mog muža da ne gleda, plaši se igle" - rekla sam.
"Je l ona uvek ispušta ovakve glasove?" - pitala je doktorka.
Ma mòre jebte se svi, a ja odoh.
Belo svetlo… ali mi ne smeta... nema glavobolje... ne kašljem... lep glas… topla ruka… dobrodošli… bolje vas našli… de mi je deda… da vidiš kad sad pita "KOJI deda, ima ih dvojica?" ... eno ga na livadi, bere kukurek… u, bre, ovi ovde sve znaju!... imamo jednu vest… je l o injekciji, leba ti? ... morate da se vratite, nije još vreme za vas… ejebiga!... izvinite što vam ne govorimo vi sa velikim ve… batalio nam se govorni capslock… šta li je "capslock"?.... a sad se polako vratite nazad... u ambulantu, kod onih pijanih degenerika? ili kod one što ne zna kako izgledam kad ne izgledam ovako?... u život… pa se vidimo… pa-pa…. pa-pa, pozdravte mi dedu… oćemo, bre, ništa ne brinte, ene ga bere maslačak… vi rekoste kukurek… pa jeste, do malopre je brao kukurek, a sad bere maslačak…i mi ovde moramo nešto da jedemo… aaa... pa dobro... pozdravite mi i drugog dedu... i babe.... važi bre, rekoh da oćemo... aj pa se vidimo… vidimo se... nemojte mom tati da kažete da sam dolazila... nećemo... aj sad polako nazad... dobro, odoh...
Kad sam se vratila, zatekla sam me kako ležim sama u bolničkoj sobi sa još tri kreveta, pokrivena svim i svačim, pa odozgo i mojim teget kaputom-šinjelom. Više sam odskakala nego ležala, jer mi je bilo hladno kao nikadnikad. Moj muž je klečao na betonu pored kreveta i pričao da je sad sve dobro, da sam imala penicilinski šok od "alfaceta", da moram da ostanem najmanje dvadesetčetiri sata u bolnici, jer može da se ponovi, sve to je pričao kroz suze i mucajući, pokušala sam da mu kažem gde sam bila, ali i dalje nisam mogla da govorim, samo što sam sad znala o čemu se radi, onda se pojavio beli mantil i rekao mu da izađe, jer saće dođu sa reanimacije, zbog dva-tri minuta kliničke smrti il' tako nekog klinca, pa će me možda tamo prebace, neka on zovne kasnije da vidi gde sam i kako sam, a sad neka ide, jer ne može da bude tu. On je išao unatraške do vrata i nestao, ona mi dala injekciju... I tako.