Gospođica iz bolje kuće i .... I M.

Ona je iz Beograda pošla u posetu sestri, koja je bila udata za šefa stanice u Čačku.
On je iz Beograda, sa prijateljem, generalom,  pošao u Čačak da obiđe majku i sestre.
Bila je jesen, kupe je mirisao na jabuke.
General je gospođici ponudio jabuku, koju je ona odbila, a zatim i cigaretu, koju je takođe odbila. „Hvala, imam svoje.“
General joj je zapalio cigaretu zlatnim upaljačem.
On je, u uglu kupea, naizgled nezainteresovan, ćutao i pušio.
I tako, reč po reč, pričljivi general saznade da gospođica radi kao kontrolor  u štampariji  novca, da stanuje sa tetkom udovicom, da je rođena u varošici  nadomak Beograda, gde joj otac i sada ima kafanu, baš preko puta železničke stanice, a gde im je i kuća, da je najmlađe dete, da ima majku, dva brata i sestru. Verenika nije pomenula.
General je nekoliko puta pokušavao da i  prijatelja uključi u razgovor, ali je sa njim imao mnogo manje uspeha.
„Ala je ovo neki težak namćor“ – seća se da je pomislila.
Dok je voz ulazio u stanicu, namćor je pogledao u oči: „Kada se vraćate natrag?“
„Sutra“ – odgovorila je.
„I ja“ – rekao je, umesto pozdrava.
General se sa njom mnogo srdačnije oprostio, izrazivši nadu da će se ponovo sresti i obećavši da će prvom prilikom svratiti  u kafanu njenog oca, tek da mu kaže kako ima prelepu ćerku.
Sutradan, dok je prilazila staničnoj zgradi, videla ga je kako nervozno šeta u mestu, sagnute glave, sa cigarom u ruci.
Tek kad su se skoro sudarili, podigao je glavu. „Tu ste? Ipak idete? Mislio sam... možda ste produžili boravak.“
„Tu sam“ - rekla je.
 Da li je sa „tu sam“ pristala na sve što se kasnije događalo, često se pitala u godinama koje su sledile.
Do Beograda se tada putovalo dovoljno dugo da se sazna sve što je potrebno znati da bi provincijska guščica potpuno ošamućena sišla iz voza, uz dogovor da se sutradan uveče ona i namćor ponovo vide.
Stajao je pred hotelom „Moskva“, u drugom odelu, drugom mantilu, sa drugom kravatom, u drugim cipelama i sa  drugim šalom, nemarno obavijenim oko vrata. Žensko oko razmažene ćerke iz „bolje kuće“ nije propustilo ni jedan detalj. A  uspeo je da je iznenadi. „Baš i nije vreme za cveće, svuda samo hrizanteme i karanfili. A ovo je vansezonsko“ – rekao je i pružio joj belgijsku bombonjeru. Te 1948. bombonjere iz Belgije se nisu kupovale na trafikama. „Jeste li razmišljali gde bi da odemo?“
Ne, nije razmišljala. Mesta na koja je ona u Beogradu izlazila sada su joj se rugala u svóm
  svom sivilu, siromaštvu i „drugovi i drugar'ce, a sad jedno kolce.“
„Šta mislite o klubu novinara?“
Šta da misli o nečemu što do tog momenta nije ni znala da postoji.
„Može“ – rekla je. (Kasnije, kad bi to pominjala, znala je da kaže „Čudi me da nisam rekla „mislim“, kol'ko me baraba sludela.)
Odvezli su se do kluba novinara, taksijem. Ne verujem da nije znala da u Beogradu ima taksija, ali i  ne verujem, takođe, ni da je ikada pre toga sela u beogradski taksi.
U klubu su ga dočekali kao davno izgubljenog sina, koji se vratio iz mrtvih. Od garderoberke do šefa sale. (Možda to i nije bio šef sale, jer radilo se o klubu, a šef kluba je čak i njoj zvučalo  neverovatno, ali kafedžijina ćerka ima svoj način gledanja na stvar, specifičan. Esnafski, moglo bi se reći.)
A tek gosti kluba...
Četvrt sata su on i ona putovali do stola gde je uštogljeni konobar čekao da joj pridrži stolicu i ponudi vinsku kartu.
On se ležerno pozdravljao, odgovarao na „dobro veče“ sa poluosmehom, na poglede upućene njoj uzvraćao je zainteresovanima... onako, skoro kao i do tada, ali i malo drugačije.
Kad su seli, i naručili, i dobili piće, i nazdravili, i zauzeli udobnije položaje u polufoteljama, saznala je da je diplomirani pravnik, ali da radi u „Politici“ kao novinar, da nije oženjen, da je stariji od nje dvanaest godina, da ima majku i dve sestre u Čačku, da u Beogradu stanuje kod babe, u Čelopečkoj ulici.
Te večeri su počeli da se „zabavljaju“.
Čekao ju je s posla, izvodio na, za ono vreme, bajkovita mesta, uvek imao najkvalitetnije cigare, svilene čarape, parfeme, slatkiše, pravu kafu. Čak i meso, šnicle, sočne, teleće, svinjske. Jeste, imao je otac kafanu, i jeste, imala je ona platu, ali ne, nije se moglo kupiti ni za suvo zlato to što je Gospodin joj mladić, onako uz put, darivao.
„Jadna moja tetka-Ana, kad sam joj prvi put donela šnicle, toliko ih je izlupala da su se dezintegrisale prilikom prženja. Samo smo konjetinu jeli, a ko ne zna kako je nju omekšati, ne zna šta je muka“ – pričala  je jednom.
I tako... Dani su prolazili, ona je bila sve zaljubljenija. I  uši su joj se već  davile u ljubavi. Svake večeri druga kafana, klub, bašta restorana, a nikad pozorište i bioskop.
Roditeljima je sve ređe odlazila u posetu, tetki je šnicle i ostalo objašnjavala vezom u kantini štamparije u kojoj  je radila. A tetka k'o tetka, za dobar ručak i pravu kafu veruje i kad ne veruje.
Jedne večeri, u jednoj kafani, za sto do njihovog seo je mladić i pozvao muziku. Oni su završili sa večerom, on je ostao, a i muzika pored njega. Svirali su  nešto o izgubljenim ljubavima i nevernim ženama.
Sledeće večeri, u drugoj kafani, za sto do njihovog seo je mladić i pozvao muziku. Oni su završili sa večerom, on je ostao, a i muzika pored njega. Svirali su  nešto o izgubljenim ljubavima i prokletim nevernim ženama.
Treće večeri, u trećoj kafani, za sto do njihovog seo je mladić i pozvao muziku. Naručio je pesmu „Oj, devojko, đinđo moja“.
„Poznaješ li, slučajno, onog mladića?“ – pitao je.
„Poznajem.“
„Pa?“
„To mi je verenik.“
Nisu završili sa večerom, ustali su i otišli.  On je ostao, a i muzika pored njega. Svirali su nešto o izgubljenim ljubavima i prokletim nevernim ženama i još prokletijima onima koji se petljaju sa prokletim nevernim ženama. A možda su samo do očaja ponavljali:
„Oj, devojko, đindjo moja
đinđala te majka tvoja.
Nađinđanu meni dala
dala pa se pokajala.
Idi kući, pitaj mati
hoće li te za me dati.
Ako ne dâ,
 a ti beži
u maramu stvari veži.
Jer ja nisam kujundžija
kujundžija, star delija.”
Ustali su, dakle, i otišli. On i ona, a sada bih već mogla i da kažem  da joj je prezime bilo Đinđić.
Sledećeg dana,  pred kraj radnog vremena, portir joj je preko telefona rekao: „Gospođice Đinđić, na kapiji je jedan mladić. Došao je po vas autom, zbog vremena.“ Napolju su se sastavili nebo i zemlja, od grmljavine je jedva i čula portira.
„Pomislila sam, on je od nekoga uzeo kola i došao po mene, da ne pokisnem. Kod takvog vremena, prevoza nije bilo satima.“
Na brzinu je pospremila sto, obukla se, javila šefu i pošla ka izlazu.
U kolima je bio  verenik.
 Zbog vaspitanja, zbog „šta će svet (u ovom slučaju portir) reći“, zbog još desetak „zbog“, sela je u auto.
„Otkud ti?“ – a šta da ga drugo pita.
„Došao sam po tebe, a odavde idemo zajedno“ – rekao je dok su brisači digli ruke od brisanja i načuljili uši.
„Gde idemo zajedno?“
„Idemo negde gde ću da ubijem tebe, a onda ću ja da se ubijem. Topčiderska šuma je pravo mesto za to“ – bezbrižno  je uzvratio.
Odavde  priča nema nastavak, a  ni kraj, izuzev ako se pod krajem ne podrazumeva da niko nikog nije ubio i da su svi živi izašli iz kola. Ko je tome doprineo, čija diplomatija, a čiji nedostatak odlučnosti su doveli do takvog ishoda, i dan-danas je tajna.
Uveče je, treba li reći, sve ispričala svom mladiću.
Sutradan je on, eh što ti je slučaj, imao ključ od stana prijatelja koji je hitno  otputovao u Pariz na operaciju.
Narednog dana ona više nije bila devojka, ako me razumete.
Bila je i dalje Đinđić, i dalje i lepa i mlada, ali više nije imala verenika, oboje su to  slutili , mada kujundžija, stari delija, malo pouzdanije.
I stvarno, verenik im više nije dodijavao, kujundžijino  društvo ju je sve više prihvatalo, njeno društvo je već i prestalo da računa na nju, tetka je i dalje jela, pila i verovala, roditelji su povremeno telefonirali, zabrinuti što je tako retko viđaju, a ona je, iz oblaka, na sve to gledala pomešanih osećanja, koja je, čak i kad ostane sama sa sobom, izbegavala da analizira.
„Zvali su te od kuće, seki nije dobro“ – dočekala je tetka na vratima. „Spakovala sam ti najnužnije, imaš voz u sedam.“
Pozvala je nekoliko brojeva, nije ga bilo. Uzela je koferčić i pošla. Znala je koliko je ljubomoran. Odlučila je da ode do Čelopečke, da zamoli babu da mu prenese da je otputovala. Nije je još upoznao sa babom, uvek je bilo malo nezgodno, jer ona je nekako... pa patrijarhalna, šta znam.
Zvonila je. Jednom, dva puta, tri puta. Otvorila je Gospođa. (Kad god je i kasnije pričala o tome, uvek je o njoj govorila kao o Gospođi.)
„Dobar dan. Ja sam ta i ta, da li je tu M. baka?“
„Čija baka?“
„Pa M. baka.“
„Nije, gospođice, nije ovde baka.“
„Onda sam pogrešila, mislila sam da M. ovde stanuje. Izvinite...“ – krenula je ka gornjem spratu.
„Sačekajte momenat... M. stanuje ovde, sa mnom, ali samo on i ja, bez bake. Koliko ja znam, on i nema baku.“
Plakala je do stanice, plakala je u vozu, plakala je do kuće, plakala je i kad je ušla u kuću.
„Pobogu, dete, pa ne umirem. Više sam htela da dođeš da te vidim, nego što mi stvarno nije dobro“ – brisala joj je majka suze i milovala obraze.
„Nikad, nikad, nikad, tako mi Boga i majke i oca i braće i sestre i njihove dece – nikad mu više neću dozvoliti da mi se obrati“ – zaklela se.
Umorna od puta, umila se, večerala, malo popričala sa roditeljima i legla.
Ujutru je, po navici, otišla u kafanu da sa ocem popije kafu.
On je sedeo za stolom u uglu. Pred njim kafa, konjak i „Politika“. Na njemu podočnjaci do pola nosa i izgužvana kragna na košulji.


                                                     - nastaviće se, možda -