„Ko je?“
„Ja sam.“
„Ko ja?“
„Pa ja, kevo. Otvori.“
„Ko ti?“
„Saša, bre, ženo!“ – jebote, ko li nju sve zove „mama“?
Otključ, otključ, žvrn-puc.
Provirila je preko lanca: „Sale sine! Otkud ti u ovo doba?“
„Je l ćeš dotvoriš, pa ti objasnim kad uđem?“
„Jesi sam?“
Noćas bih se menjo sa Žabecom. Njemu keva gluvonema.
„Nisam, mama. Major je sa mnom, eno ga otresa sneg sa čizama kod lifta.“
Drnd-dum-tras i vrata se širom otvoriše.
„Otkud on? Što nam nisi javio da dolazi? Šta ima da ih otresa, čist je sneg...“
Provuko sam se pored nje i ušo u predsoblje.
„Šalim se kevo. Sâm sam.“
„E, bre. Ti ne bi bio ti...“ – išla je za mnom i komentarisala kakav bi bio kad ne bi bio. „Skini jaknu, skroz ti mokra leđa. Što si u patikama, crno dete? Izuvaj se odma, eno papuča kod police. De ti je Milka?“
„Kod kuće. Jeli, je l mogu ovde da prespavam?“
„S kim to pricas, Radmila?“ – pojavila se baba. „Sale sine, sreco moja, sto si ti doso vako kasno nocas blago babi? Sta se desilo, ko je umro?“
„Mama, vratite se u krevet, niko nije umro“ – rekla je keva.
„Otkud onda Sasa u ovo doba noci?“
„Baba, bre, možeš li da ne pitaš ko je umro kako otvoriš oči? Nije niko, idi spavaj.“
„Necu dok mi ne kazes sta je bilo.“
„Onda idi stavi protezu, pa dođi u sobu da ti pričam.“
„U ciju sobu?“
Stvarno, u čiju sobu? Sad baba i živi i spava u mojoj sobi, a Milka i ja u njenom stanu.
„Onda dođi u kujnu.“
„Pa je l u cobu il u kujnu, di da docem?“
„Je l to ona opet ima napad?“ – pojavila se moja sestra. „Je l, kevo? Je l, baba, je l te to opet napalo srce? Vidi ko je nama došo? Otkud ti? Kolko je to sati, ljudi, kad se tolko derete?“
„Doso Sasa da nam javi za smrtni slucaj.“
„Ko god da je rikno, nije se moro deranžirati u ovo doba.“
„Mama, idite stavite protezu i obucite nešto preko spavaćice, hladno je. A ti Saša izuj patike. Tamara, pričaj tiše, probudićete tatu.“
„Već ste ga probudili“ – odlično, sad smo svi budni.
„Mi smo spavali ako bas oces da znas al nas izbudi Sasa, doso da nam kaze da je...“ – poče baba svađalački da se pravda matorom.
„Jelka, ništa te ne razumem. Il stavi protezu il se povuci u svoje odaje“ – reče joj on.
„Jebla te moja proteza. A kako znas sta pricam kad dobijem penziju? Kad mi trazis pare da okrpis busnu gumu? A sad mi se tu pravis da ne razumes sta govorim.“
„Ne psuj pred decom, baba. Tojest, ne pcuj!“ – reče Tamara.
„Radmila, skuvaj mi čaj“ – rekao je Veljko.
„Jesi večero, sine?“ – pitala je Radmila.
„Saša sine, kaži ko je umro?“ – pitala je baba kroz protezu.
„Možeš li meni da skuvaš kafu? Nisam gladan“ – zamolio sam mamu.
Seli smo za kuhinjski sto. Bez mame, jer se muvala oko šporeta i bez moje žene Milke, jer je ostala u Jelkinom stanu. „Posvađo sam se sa Milkom, pa sam mislio... Ako mogu da prespavam ovde. I da budem neko vreme, dok ne smislim šta ću dalje.“
„A gde ti je tramvaj?“ – pitala je Tamara.
„Koji tramvaj?“
„Onaj što se vuko za tobom ko da luta, Borise Novkoviću. Gde misliš da kuntaš, kad su sve sobe zauzete?“
„Ccc... Šta imaš da smišljaš? Prespavaj, a sutra idi kući i pomiri se sa ženom.“
„Tako je, tata. Pozvoni sa vrućim kruhom ispod ruke i poljubi je sočno, onako...il je spucaj sa vrata u glavu. Tek da vidi ko je gazda. Što si ti došo vamo? Što ona nije otišla kod oca?“
„Iz čijeg te stana isterala, jebem li joj ja sve sem Boga!? Iz tvog? Iz mog? Čekaj samo da čuju oni u savezu boraca da mi se snaja za unukom baškari sama u njihovom stanu, pa da mi ga uzmu dok si reko marmalada.“
„E bre baba! Čij je to stan više? Il je Sašin il je tvoj il partizanski? I ne pljuj nas dok govoriš. I ne psuj pred decom.“
„Jelka, za otkup tog stana lično sam ja dao osamsto maraka devedesetdruge. To je tvoj stan i molim te da ne pominješ borce, heroje i komuniste. I ne psuj. Tamara, pazi kako razgovaraš sa babom.“
„Pa kad me svu ispljuva, čoveče.“
„Oko čega ste se posvađali, sine?“ – pitala je mama, stavljajući kafu pred mene.
„Oko imena koje ćemo da damo detetu. Tako je po...“
„Milka trudna! Ma šta kažeš! Smesta da si se obuko i obuo i pravac kući. Gde je za nju da u takvom stanju bude...“ – ciknu keva.
„Nije bre trudna. Onako smo pričali. Lariju se porodila žena, treba da prijave dete u opštinu, a ne mogu da se dogovore oko imena. I tako ona reče da bi volela da nam se dete zove Milka.“
„Šta reče?“
„Ko šta reče? Ja ili ona?“
„Ti šta reče. Šta reče da je ona rekla?“ – pljucnu baba i po meni.
„Rekla je da bi volela da nam se dete zove Milka.“
„Kako može da se zove Milka kad joj se majka zove Milka?“ - zakoluta baba očima. „Je l ona malo...“ – poče da uvrće prstom po slepoočnici.
„Čija majka se zove Milka, mama? Milkina majka se zove Tina, išle smo u gimnaziju zajedno. Dolazila je kod nas i pre nego što su se njih dvoje upoznali, zar se ne sećate? Posle su se razveli i ona se odselila u Maribor, a Goran ostao sa majkom i Milkom u kući“ – reče Radmila, spuštajući pred mene tanjir sa uštipcima i sirom.
„Nisam ja luda! Znam da se prija zove Tina, nisam baš tolko izlapela. Nego ako će da nazove dete Milka, onda će se zvati i ona i dete isto što ja mislim da nije po propi...“
„Baba, e bre stvarno bre u pičku materinu! Sav mi rukav mokar“ – vrisnu Tamara i ustade da uzme krpu.
„Može, mama. Može sad sve što ti duša poželi, samo ako imaš pare i želju. Al ne razumem, da usred noći izađeš iz kuće na mraz i dođeš ovde, zbog svađe oko imena deteta koga nemate?“ – srkao je Veljko čaj zbunjeno.
„Još jedna Milka? Ona nije normalna, života mi. Znate li kako je to izgledalo kad je zovnem telefonom tamo nekih godina, pošto smo se udale. Njoj malo dete, meni mala deca, al uvek ja nekako imam više vremena. Samo li uspem da kažem „Dobar dan, Tino. Radmila ovde. Šta radite?“ – ona počne:
„...ništa me ne pitaj, ženo. Ne znam kad mi pre prođe dan... Milka, nemoj to u usta, prljavo je, nije mama oprala... Kakva vrućina ovih dana! Kod nas na terasi noćas bilo tridesetdva stepena... Ne pamtim ovakvo leto... Izvini, Radice... Ne znam, pitaj Milku... ona ga je nosila kad je jutros išla da podigne penziju... Šta će joj suncobran? Šta će ti suncobran u kući, srećo? Rado, jesi još tu? I kažem ti... danas s posla svratih u „partizanku“. Pokvario im se erkondišn, pa klizali milku u pola cene... dve Milke kao jedna... Samo njih joj i kupujem, neću svašta da dajem detetu... Izvini, samo momenat... Gorane, otvori vrata da uđe Milka. Skapaće od vrućine... idi je prvo operi crevom, vucara se po kontejnerima... Alo, Radmila? Tu si? I počeh da ti pričam... Milka ima problema sa ušima... malo-malo pa zapaljenje... starost, valjda... to i nas čeka, moja ti... Milka, daj to mami... izvini, Rado... Milka, odnesi to tati da ti opere... ne diraj Milku rukama... čuješ li... Milka čuješ šta ti govorim... Gorane, kaži joj da ne dira Milku, ko zna gde se sve vucarala... što je ne opra crevom, čoveče?... halo, Radice? Izvini molim te, kod mene ti je luda kuća...“ – imitirala je, prilično uspešno, Radmila moju taštu.
Baba, Veljko i Tamara su je gledali bez reči.
„O čemu ti to nama pričaš, znaš li?“ – prva je progovorila Tamara.
„Pitaj brata ne veruješ. On zna“ – smejala se keva.
„Jeste. Dobila ime po babi, Goranovoj kevi, a kad je imala dve godine, poklonili joj mačku, i ona joj dala ime Milka. To za čokoladu nisam znao, al ako si i izmislila, dobro si uklopila.“
„Da, da, da“ – rekao je Veljko. „Zaboravio sam da se i pokojna Milka zvala Milka. Ona je bila mlađa od tebe, mama“ – obratio se babi.
„Pa šta s tim? Nije umrla prirodno, nego je pregazio kamion.“
„Pa samo kažem.“
„Oće da kaže da je šteta što nije još živa. Tako mlada da ode na onaj svet. Šteta grdna“ – uzdahnula je Tamara.
„I na sve te Milke, ona oće da joj se i ćerka zove Milka? Kuku lude žene. Ko da joj je neko ime. Ko da se zove...“ – poče baba, pa stade da razmisli koje bi ime zasluživalo da se ponovi već u sledećoj generaciji.
„Antigona, Ofelija, Pandora, Penelopa...“ – prisećo se Veljko gimnazijskog gradiva.
„Jeste. Il Karmen“ – složi se baba. „Al Milka! Baš svašta. I zbog toga si ti mene budio u pola tri ujutru?!“
„Ko te bre budio, baba? Jesi sama ovde dotrčala da čuješ ko je umro? I nismo se samo oko toga svađali. Posle je počela da komentariše vaš odnos prema njoj... i reč po reč... ja sam usto i izašo iz kuće, da ne bi bilo belaja.“
„Pojedi neki uštipak pa lezi u moj krevet, sine. Ja neću da se vraćam, ne spava mi se. A kad ustaneš idi kući i nemoj ništa pominjati.“
Baba je otperlijala, sva ljuta, bez „laku noć“, Veljko je iskapio čaj, pa se, uz „Milka. Hmmm... Odo ja da odspavam još malo“ i on izgubio.
Tamara je prišla, poljubila me i rekla „Pusti Milku i njene bubice. Glajsi posla, proći će je do večeras, ja kad ti kažem. Odo da kuntam.“
Mama je stajala pored sudopere i sekla zamrznuto meso.
„Je l didem u tvoj krevet, mama?“
„Idi sine. Neću te buditi, ispavaj se. Pa kad ručaš idi kući.“
Jastuk je mirisao na lak za kosu, a u radijatorima se čula voda - počinjali su da greju. Pomislio sam „E, neće se zvati Milka. Ima da se zove Veljko“ i zaspao.