Je l vam se nekad desilo da u novinama naiđete na:
„Nema svedoka da li je nesrećni starac (54) izdahnuo na licu mesta ili se možda još nešto moglo i učiniti da je pomoć stigla blagovremeno“?
Meni jeste. Nisam ja našla, al mi pokazo brat.
Pažljivo isečenog, da drugi članci ne umanje tužni kraj tužnog starca, pružio mi ga jedne večeri na vratima, pre nekolko godina.
„Pročitaj!“
Brza i kusa kakva sam, preletela sam pogledom i pitala: „Koji je ovaj? Je l ga znaš?“
„Koga je l znam?!
„Ovog starca što su ga pregazili?“
„Kog starca, budalo?“
„? “
„Šta zijaš? Gde vidiš starca?“
Moj brat voli da popije malo više. Pomislila sam da je popio malo više, čim se tolko dernja.
„Vidim ga zgaženog, evo ovde!“ – kažem, upirući prstom u članak, a u glavi vežbam: „Ja baš pošla da mi vade krajnike, tako da nemo ulaziti.“
„On je za tebe starac?“
„Alo, bre?! On je za mene mrtav čovek. Samo pitam poznaješ li ga?!“ – misim, pa nem ni ja živce, mada ne pijem uopšte.
„Ženo!!! Vidiš li da je imo samo pedeset četiri godine?“
„Ma ko ga bre jebe. Kolko god da ih je imo, sad ih više nema. I ko je, bre, taj čiča što je rikno?“
„Opet ona! Čiča u pedeset četvrtoj? Kolko ti imaš godina?“
„Valjda znaš?“
„Znam, al ti reci.“
„Što da ti kažem kad znaš?“
„Dobro. Reci kolko ja imam godina?“
„Pedeset“ – reknem.
„Pa oćul ja za četiri godine da budem starac?“
„Pa ne znam. ’Oćeš li?“
A sad o babi.
Baba ima veliki stan sa grejanjem na ruski gas, pogled sa dve velike terase (to mi pričala jedna njena mušterija), penziju tri put veću od moje (to mi reko poštar), dvoje dece koja joj svakoga meseca pomažu da preživi (to sam čula u piljari), i dobar cug (to sam videla ispred piljare).
Iz ovoga se vidi da je reč o urbanom srpskom stereotipu: „baba = stan, grejanje skoro za dž, penzija, pogled sa dve velike terase“; „deca: = gazda & devizna kirija, bedna meseča nadoknada sa biroa, pogled na izlizane đonove i rupu na levoj čarapi, iz suterena.“
Ima i gornju i donju protezu (obe plastične i ispadajuće), naočare, šarenu suknju sa dva ogromna džepa, šarenu bluzu al’ drukše šarenu, vuneni prsluk isto šaren, crne četvrtaste poluduboke cipele, cigaru u ustima i pivsku flašu u ruci.
Izmišljam. Nemam ni brata, ni poštara, ni babu u komšiluku. Najbliža piljara mi je daleko. Da ne bi bilo...
I taaako... lupa neko na vrata. Provirim kroz špijunku i vidim babu.
Ne otvaram, jer nije rekla da će doći, a i ne poznajem je. Al virim i dalje i vidim da je počela da se pentra na prvi sprat.
Vratim se u sobu – posle 5 minuta opet neko lupa. Opet pogledam, opet baba, opet nije rekla da će da dođe, opet je ne poznajem, opet ode, al nizbrdo.
Kad je treći put zalupala, otvorim.
„Di stanuje Mileva?“
„ “
„Di stanuje Mileva?“
„Dobar dan, gospođo!“
„Dan. Znaš li di stanuje Mileva?“
„Koja Mileva?“
„Pa Mileva, bre, ona što .........................“
Tu se odma setim koja Mileva.
„Na drugom spratu.“
„Di je to?“
„Gore“ – pokažem ka nebesima.
„Znači... sad sam ja na prvom, a ona je na drugom?“
„Ne, Vi ste sad u prizemlju.“
„Ne, Vi ste sad u prizemlju.“
„A ona je na trećem?“
„Ne, nego na drugom!“
„A koji je ovo?“
„A vi, kao, ne znate?“
„A koji je ovo?“
„A vi, kao, ne znate?“
„Ne znam, života mi. Slabo se snalazim. Di je drugi?“
„Ovako... Ovo je prizemlje, iznad je prvi, iznad prvog je drugi, a na drugom je Mileva“ – jebote, kako sam štektala.
„Mogul duđem kod tebe das odmorim, a ti trkni vidi l je kod kuće?“
Baba za medalju luda.
„Ne ličite mi na nekoga ko se slabo snalazi“ – zalajem.
„A na koga ličim?“
„Na onoga ko stanuje na četrnaestom!“
Ha.
Ona stvarno stanuje na četrnaestom spratu, al ne zna da ja znam.
Još da sam joj rekla da znam za „trodon“, bilo bi dva nula za mene.
Ali nisam. Samo sam tresnula vratima i ušla u kuću.
Preslišavala sam se kako ću joj, ako ponovo dođe da pita di stanuje Mileva, reći da znam da diluje „trodon“ i one smešne cigare i pilulice-smejalice i da nemo da se pravi luda nego nek obriše noge kad ulazi u ulaz. I da je pitam je l misli da smo tolko blesavi da ne znamo zâštâ joj služe onolki džepovi na šarenoj suknji? Za trodon i cigare i pilule, eto zâštâ. I da joj kažem da će doći maca na vratanca, kad ću je gledati u glavnoj ulozi filma u kom panduri pretresaju nasred ulice decu sa rukama podignutim uvis i trakeljaju im automobile i vespe, dok mi čekamo da nas puste da prođemo kolima, dok ona naslonjena na štap cirka „lav“ pivo pred piljarom.