Ako sam u zabludi, ostavi me u njoj. Ako ga nemam, ako je samo jadna imitacija onoga što svi oko mene udišu punim plućima, ako lažem sebe, čak i ako sam svesna da ne valja - šta to tebe briga?
Pusti me. Da crtam, da pišem, da šaram, da se smejem, da lažem.
Da lažem.
Ti ne lažeš? Nikad? Bravo za tebe. Kako reče da ti je ime? Nenad. A vidiš, meni rekli da se zoveš Božidar. Ccc, kakvih ljudi ima. Ko da ih nijedan poso u životu ne čeka izuzev da kvare tuđu sreću.
Vidi, Bož... ovaj Nenade.
Nisam ti ja od tih materijala pravljena. To su savremeni materijali, ti o kojima ti pričaš i koje bi da savijaš i preoblikuješ. Ja sam napravljena u vreme kad je šarena plastična kesa bila vrh dekadencije. Od olova, ali se ne topim. Od čelika, ali ne pucam, mada nije kvalitetan. Delom i od mesa sa nešto krvi i zato se, kad sretnem nekoga za koga posumnjam da u sastavu takođe ima meso i krv, ponašam obazrivo. Znam da su to neotporni materijali, iz iskustva znam. Olovo i čelik nisu svemogući. Ali... Ali! Bož... ovaj Nenade. Ako taj neko mene ne prepozna kao pripadnika svoje vrste, nemam obzira.
Ne krivi moga oca i majku mi. Radili su najbolje što su umeli. Nisu mi želeli zlo, nisu mi činili loše. Bili su, nemoguće da nisi čuo da i takvi postoje, muškarac i žena koji su se jedne večeri, polupijani i napaljeni, sručili na neraspremljen krevet i uradili "ono". Ništa drugo ni novo ni različito, izuzev što su me tad začeli.
Ne krivi ni mog čoveka. On neće da me menja. Njemu sam ovakva dobra. A i što bi, kad ga nosim na grbači, kad uskočim usred predstave pa odigram i njegovu ulogu, jer je znam napamet, kad ga puštam da radi što mu se radi i ne teram da radi što mu se ne radi.
Misliš da me koristi?
Misliš da me ne voli?
Misliš da je samo dobro smišljena strategija, kojom sebi svakog dana osvaja po komad mogućnosti da nema nikakve obaveze, a i dalje zadrži sva prava?
Misliš da me izgustiro, k'o muž Bube Erdeljan što je nju?
Misliš da ga, u stvari, zabole onaj deo koji mu ponekad ima erekciju, da li sam srećna ili ne, sve dok je kako njemu odgovara?
Misliš da je ovde, jer nema gde?
Misliš da je sa mnom, jer ga niko drugi neće?
Pa dobro.
Recimo da je sve to istina. Recimo da si ti Bož... ovaj, Nenade, sto posto u pravu.
I šta s tim? I šta sad? I šta onda? I šta uopšte?
Šta to ti meni nudiš što već nemam? Zbog čega bih ja jedno loše zamenila drugim lošim? Magarac on, magarac ti - čak sam i bez izbora "s magarca na konja" i obrnuto.
Ma naravno, naravno da ti je ime Nenad. Izvini. Rekoh ti već o dokonim, lažljivim ljudima.
A jeli, Nen... ovaj Bož... ovaj... jeli TI?
Otkud ti sve to znaš o mom čoveku i meni?
Nismo džak soli pojeli u troje, zar ne?
Pričali ti ljudi?
Koji ljudi?
Ovi moji, koji kvare tuđu sreću, ili neki drugi? Specijalno posebni, dobronamerni, tvoji? Oni kojima ja ne treba da verujem kad pričaju o tebi, ili oni kojima ti možeš bezrezervno da veruješ kad pričaju o mom čoveku i meni. O mojoj prljavoj prošlosti. O mojoj jadnoj budućnosti pored bednika sa kojim živim.
Nen... ovaj Bož... ovaj... Osobo A, B i C:
Ja nisam ni pismeni zadatak ni loše sašivena haljina. Mene ne možeš da prepraviš.
Ja nisam prazne glave da bi u nju smeštao ono što, po tvom mišljenju, ona treba da sadrži.
Ja nisam bez sećanja. Za uspomene kojima bi ti da zameniš ono što se zaista dogodilo nema mesta na mom moždanom disku.
Ja sam, Bož... ovaj Nenade, sve više ubeđena da si ti mene sa nekim pomešao. Ili da si, izvini na izrazu i nemoj se uvrediti, mnogo lud.
Pogledaj malo oko sebe. Vidiš li gde si? Ti si kod mene, ne ja kod tebe. Nije svako mesto gde nogu spustiš tvoje, vreme je da ti to neko kaže. Evo ja dođoh, na vreme ili u nevreme, da ti to saopštim.
Ili ću, da bih ti pokazala da nisam toliko loša kao što pričaju dobri ljudi, pristati da ovo gde sada pričamo nazovem neutralnim terenom. Ni tvojim ni mojim.
Meni ti ne trebaš i nikad nisam tražila da budeš moj. Ja znam šta pričam, znam sve što sam ikada ikom rekla, kad je "pitanje svojine" u pitanju.
Kako?
Prosto.
Nemam šta da pamtim, jer nikad nisam tražila od nekoga da bude moj. Kao što nikad nisam pristala da budem nečija.
Ja sam moja, Bož... ovaj Nenade. Ponekad nekog malo slažem, kao "Tvoja sam, naravno da sam tvoja", ali to je obavezni deo, kao Šeksipr na diplomskom.
U meni nije sve avantura, ja ne prepoznajem lako dobre i loše, ja ne mogu da kažem da nikad nisam poželela da se skrasim ili da me već jednom neko mesto zauvek zadrži. Ali je uvek pobedilo pitanje svojine.
"Čija si?"
"Moja sam!"
"Moja sam!"
Jebi ga, Bož... ovaj Nenade.
Ako ne možeš da prihvatiš da sam takva, ti nemoj. Da li sam ikada ičim pokazala da si u obavezi? Da li sam...? Ma sve to ti znaš, Bož... ovaj Nenade. Sve znaš, i sad mi je žao što sam izgubila vreme pričajući ti poznate stvari. Mogla sam ga iskoristiti da odigram još jednu epizodu imitacije života.