Tu noć kad sam se udavala

Moj prvi muž i ja smo se poznavali od rođenja. Mog. Kad sam se rodila, moj otac tri dana nije došao u porodilište, jer nije bilo slobodnog fijakera (malkice ne verujem da septembra ’55. u ovom gradiću nije bilo automobila. Il’ bilo čega drugog, čime čovek može da ode do u bolnicu da vidi novorođeno a rođeno dete.) Al’ držala sam se njegove verzije i još uvek mu verujem da samo zbog toga nije doš’o da me vidi. On je bio Crnogorac a ja prvo i poslednje dete. Nemuško. Pa što bi lag’o? Opet pišem rečenice k’o pokojni Marsel Prust i pazi kad pogubih prvog muža u jurnjavi za fijakerom. Saću se vratim na njega, i to preko tate i nepostojećeg transportnog sredstva do čačanskog porodilišta.

Dakle, tih dana kad moj tata nije mog’o da nađe prevoz, moj prvi muž je im’o tri godine i šest meseci i vuk’o je obijenu šerpa-plavu šerpicu oko kuće u ulici koju je od moje kuće delio jedan sokak.

Što znači da je bilo neminovno da se kad-tad upoznamo, jer sam i ja, čim sam prohodala, počela da vučem šerpicu. Ali ne oko kuće i ne šerpa-plavu. Moja kuća je zadnjim delom bila naslonjena na susedno dvorište, u koje mi je bio zabranjen pristup. A šerpica je bila bordo. Vukla sam je od kapije do jabuke u dnu dvorišta, pa nazad, pa opet do jabuke, i tako vežbala korake za korzo.

Dvadesetak godina kasnije, ako računam od dana kad fijakera nije bilo ni za lek, moj prvi muž i ja smo se, na dočeku Nove godine kod zajedničkog prijatelja, smuvali i počeli sa „zabavljanjem“.

Nekoliko meseci moji roditelji nisu znali šta se dešava, iz više stotina razloga. Ovde im nije mesto, a i nemam mesta na renoviranom blogu za tol’ke razloge. Uz to su, svi do poslednjeg, glupi k’o (glupo)avgustovska noć. To sam mislila tada, to mislim i sad.

Onda ih je neko dobronameran pitao šta to ja i sa kim radim.

Tačnije, pit'o je moju majku, koja je nadala tol'ku dreku po povratku s posla, da mi je i sad muka, kad se setim. K’o da sam joj, pribogu, Karolina od Monaka.

Al' pošto sam tvrdoglavije čeljade, malo se preigrala. Da nije pretila, ucenjivala i psovala, ja bih se još neko vreme zabavljala s tim momkom i veza bi prsla k’o i prethodne veze što su mi poprskale. On je bio dobar dečko, kasnije i divan čovek, bez dileme, al’ ubrzo bi mi sve to dosadilo, ni tu nema dileme. Pobogu, pa imala sam tek nešto više od dvadeset godina.

Kad je rekla da će da se isele iz zemlje i da promene prezime i da me se odreknu i da me više nikad očima ne vide i da će ostaviti amanet da im ni na sahranu ne dođem – tad sam odlučila (dobro, ne samo zbog toga, ali u svakom slučaju, najmanje iz razloga koji bi trebalo da budu presudni u donošenju takve odluke) da se udam.

„Moja nesretna mati... htela me spasti... savetom finim... al’ morala je dotad znati... da ne sme kasti... šta da ne činim“ – tu našu „e, ne smeš!“ – „e, baš ’oću!!!“ situaciju je kasnije opisao i Balašević.

Moj otac nije ni pretio ni molio ni ucenjivao. Al' nije ni njoj rek’o da umukne. Samo je meni saopštio: „Radi šta ’oćeš, al’ ga ovde ne dovodi i nemoj da ti telefonira kad sam ja u kući.“

Ha! Hau jes nou!

Uveče sam to ispričala budućem mužu i zamolila ga da me zove kol’ko god može puta dnevno. Rekla sam mu da se ja neću javljati, a da on obavezno kaže ko zove. Prepisala sam, uz sitne izmene, kevinu jektaniju, pa sam mu pripretila da ću se odseliti i da me njegove oči više neće videti, ako to ne bude radio kol’ko od sutra.

Pa tako...

On je zivkao, tata se javljao i pizzdeo, keva je počela sa farbanjem sede kose svake subote, a ja sam terala po svom.

I šta su mogli, nego da aminuju, kad sam rekla da se udajem? Sad nešto kontam, nije isključeno i da im je laknulo što će se ratosiljati i mene i pedesetak telefonskih poziva dnevno.

Ijao kol’ki uvod u veče pred venčanje.

Evo saću  da zbrzam.

Veče, noć i dobar deo jutra pred svoje prvo venčanje provela sam urlajući na kevu da ne otvara ulazna vrata, odlazeći u garažu da proveri da l’ je ušla mačka i pojela jednu ili dve od stotinak torti koje su donele njene koleginice, komšinice, prijateljice, sestre, sestričine, bratanice, kume, kumice i ostala buranija.

„Nije meni za tortu, nek’ pojede i deset, al’ da ne brlja po ostalima, pa da mi se gosti potruju“ – objašnjavala je i izlazila i proveravala i vraćala se i opet izlazila, a sve kroz vrata. Bio je kraj decembra pa je bilo ’ladno i ja sam precvokotala tu noć pred kad sam se udavala, zbog torti, mački, garaže i tvorizanja vratima.

Kijavičava, neispavana, nervozna, umorna i prozebla, sutradan sam rekla „da“.

Rekla bih ga i da su tražili da pređem u budističku veru, samo da što pre izujem cipele sa štiklama i skinem venčanicu i šešir. Da se dokopam kupatila i svojski izribam „vimom“. Tog dana poljubilo me pet stotina ljudi po najmanje...
Ovako izvodim računicu: Kad sam rekla „da“, poljubili su me svi, po tri puta. Dakle, 1.500. Kad smo se vratili u hotel, hteli su da se slikaju sa mladom i mladoženjom i ljubili su me, opet po tri puta. Al’ ne svi. Oko 1.200 njih. Kad su polazili kući, pozdravljali smo se. Al’ pošto nisam poslednja otišla, to je oko 1.100. Pijani, a bilo ih je više od 350, ljubili su me kad god su me gde spazili, od pet popodne pa do ponoći, kad sam uspela da zapalim iz nazovi hotela. To bi bilo još oko 4.300 puta.

Što znači, da nastavim rečenicu u kojoj sam počela da izvodim računicu, da su me tog dana Kurta, Murta, Janko, Marko i ostali poljubili 8.100 puta.

Al' moja vesela mati: "Zar ja celom Čačku išla na svadbe, a ti da se udaješ k'o da si ispod mosta izašla?!! Zar da priča svet da Ljubica i Šule nisu mogli jedinom detetu da naprave pristojnu svadbu(!). Pristojna svadba = preko 500  ljudi  /opaska autora bloga/.
I bi svadba, i bi šta bi, al' zato, kad sam po drugi put rešila da menjam prezime, nije bilo pregovora.
Al' tako to valjda ide, k'o sa decom: nad prvim drhtiš, ne spavaš, svaki put kad kine ili se zakašlje trčiš kod pedijatra, pasiraš, iskuvavaš, sterilizuješ... A drugo... drugo je već drugo, i već viđeno.
Malo se zezam oko ovog drugog, al' malo i ne.
A što se svadbi tiče, tu zezanja nema.
Apsolutno najgori dan u životu, a nije da ih nisam imala loših, mi je bila ta moja vesela svadba.
Pa vi žalite ako je niste imali, ili nastavite da se hvalite, ako vas je cmakalo i znano i neznano, i kuso i repato.