Silver shadow

Ovo nije nastavak o kako sam se udavala i razvodila, dosta je o tome. Nisam Elizabet Tejlor. Sa jednim razvodom i dva braka ni u prosek se ne uklapam.

Danas razmišljam o poklonima i o činjenici da bi ona jadikovka o tome kako je Marko kasno stigo na Kosovo mogla baš i da bude malo izmenjena. Da bude više u vidu saopštenja.

Tačno je, kasno je stigo, al je stigo.

Šta oću da kažem? Nek se proglasi "dan kad će svi blogeri sveta pisati o svojim venčanjima-svadbama", i nek svi blogeri sveta to i urade, posle mesec dana pročitaćete negde apsolutno novi, najduhovitiji post o jednoj svadbi-venčanju, koji će, zapravo, biti kolaž najboljih delova iz tekstova objavljenih onog dana kad je ta tema bila zadata za pismeni. Ima takih kojima ne smeta da prepišu, uz mizerne izmene (ponekad i bez njih), već napisano, dodaju il ne dodaju sliku po svom ukusu, ispod se potpišu i to je njihov duhoviti blog o kako su se venčali.

Ako, neka. Mora neko i da prepisuje.

Istina je da nikad neću svatiti zašto onaj ko zna slova i ume da postavi blog to ne iskoristi tako što će napisati nešto, kako bi rekla moja učiteljica Vera, "svojim rečima". Desanka Maksimović ima nekoliko lepih pesama, Mike Antića su sve najbolje, al jedino što mi pada na pamet, kad vidim da je neko postavio njihovu, il bilo čiju drugu, pesmu, je to da mu je žao što se pomenuti nisu rodili i stvarali u vreme ekspanzije blogova, pa da jutrom pesme postavljaju ko blogeri. Zato oni ispravljaju istorijsku nepravdu i plitkoumno razmišljanje Desinih i Mikinih roditelja o najboljem vremenu za pravljenje dece.

Tokom održavanja spektakla o kome je već bilo govora (svadba № 1) dobili smo na poklon srebrni poslužavnik od kumova. Krivi su oni, al i nisu. Kriva je i moja majka, al i nije. Kriv je moj prvi muž - ma ne, nije, šalim se, on je najmanje kriv. Kriva sam i ja, jesam, najviše.

Kumovi su radili u trgovinskoj firmi, poslužavnik su uzeli, "pa ćemo platiti iz nekoliko rata", (daj Bože da ga još ne otplaćuju), moja majka samo što megafon nije koristila da zamoli i pripreti: "Nikako pare! Pare se potroše, a poklon im ostaje ko večita uspomena!" (sad vidim da smo imala mrvu sreće u opštem ludilu, mogo nam je neko piramidu pokloniti. Čuj "večita uspomena"! Kevo, da si namerno išla na varijantu da me što više nerviraš, ne bi tako sjajan skor imala!)

A ljudi ko ljudi - prepuni volje da izađu u susret dugogodišnjoj poznanici, koleginici, kumi.

Osam servisa za ručavanje, u vreme kad je to bio poklon dozvoljen samo venčanom kumu, i kad se ni najbolje stojeći nisu usuđivali da pomisle da kupe servis, ako nisu kumovi, a nisu, čim ne pomišljaju.

Da l se pročulo da moji kumovi neće kupiti servis, pa kroz zeleno svetlo proletelo osam porodica pozvanih "da uveličaju naše slavlje i podele sa nama radost povodom tog srećnog događaja" il su servisi bili na akcijskoj prodaji, za koju tada niko ni čuo nije, al opet?, tek mi smo se, kad smo se osvestili i iz astralnog vratili u zemaljski oblik, suočili sa osam kutija najveće moguće veličine. Ako kažem da je kuća u kojoj sam molila da neko zatvori vrata i onemogući decembarski mraz da veselo ušetava u nju već imala dve tolike kutije, oćetel bolje razumeti?

Naravno da smo u našoj tročlanoj porodici koristili servise za ručavanje svakodnevno. Pobogu! Jeste moja majka bila zaposlena i jeste radila u knjigovodstvu, i bilo je mnogo dana kad je nisam viđala po tri dana zbog šestomesečnog il godišnjeg il periodičnog il vanrednog il završnog obračuna i računa, il popisa, recimo, al to njoj nije bila prepreka da svakodnevno sipa ručak i večeru u plavo-bele tanjire, čiji je "venac" bio "sav u radu", da supu il čorbu sipa iz lonca u... eto šta godine učine, ne mogu da se setim kako se zove posuda u koju se sipa supa. Ona sa poklopcem i sa onim... ČORBALUK, bre! ...čorbaluk, da sir, kajmak, pršutu i barena jaja sa mnogo ukusa poslaže na manji oval, a cveklu, pečenu papriku, rotkvice i paradajz na veći, da so sipa u slanik od plavo-belog porcelana, a biber u... POSUDICU ZA BIBER! ... od plavo-belog "herendi"porcelana, da strugani ren sa sirćetom sipa u plavo-belu porcelansku posudu namenjenu da se u nju sipa strugani ren sa sirćetom... Podrazumeva li se blistavo beli stolnjak od damasta ili da naglašavam? A kristalne "aliseo" čaše? A pozlaćeni "solingen" escajg? Kad bi sve to bilo na stolu, uzimala je malo srebrno zvonce i cincilincnula, da nas obavesti da možemo da pristupimo obroku. Mi smo, presvučeni kao Englezi na pustom ostrvu, sedali, čitali "Oče naš", i počinjali da obedujemo. Eto. Neka mi neko sad doda jedan tramvaj broj 2, molim vas. Hvala.

Al dobro. Neka. Mora neko i da laže.

Nego, poslužavnik.

Srebrni, ovalni, za dvadesetčetiri osobe.

Večita uspomena.

Nisu moju kevu uspevale da obore s nogu ni torte i sitni kolači, ni sva jela i predjela, salate, žito i kolač, koje je danima pred slavu mesila i kuvala i pekla.

Ali kad bi na večitu uspomenu naslagala kristalne čaše + posudu za čiste kašike + posudu za upotrebljene kašike + dve posude sa žitom i vinom...

A zatim, kad bi na večitu uspomenu naslagala kristalne čaše + posudu za čiste kašike + posudu za upotrebljene kašike + dve posude u kojoj je bilo jedno slatko od krupnog a drugo od sitnog voća...

A gosti, gradski krem, koji zna za šta je red. Pričaju, šale se, opušteni do kraja. Ima vremena, poslužiće se, nisu došli da jedu, nego da se vide, popričaju i druže. Nobl.

Znači, još ni predjelo ne bi bilo na stolu, a moja keva je bila pod stolom. Spala s nogu pod teretom uspomena.

I bre, molila sam i govorila da ga mi nekom poklonimo, il da ga bacimo, il odnesemo u neku topionicu srebra, pa da nam plate, pa da kupimo stan na Floridi, sa sopstvenom plažom.

Ne i ne! To je uspomena od kumova. Koja samo trenutno stoji kod njih (roditelja mi), jer u  kući, kasnije ni u stanu, nema mesta.

Kad su svi sem mene poumirali, i ja došla u ovaj veseli stan, iz koga ima jedno milion i tri sličnih opisa, prvi mi je dobrodošlicu poželeo srebrni poslužavnik.

Zamotan u plavi pak-papir, sa sve njim uvučen u dve platnene kese od "faks-helizima".

Sva njanjava i raspekmežena što sam siroče, a još ni pedeset godina nemam, nisam ga bacila.

Onako umotanog sam ga stavila na garderober.

Posle sedam dana, kad sam se popela na stolicu da obrišem prašinu sa garderobera,  pao je  i razbio lampu pored kreveta.

Odnela sam ga u kujnu i stavila u deo šporeta ispod rerne, u kome stoje pegla, aparat za varenje kesa za zamrzivač i neke rke, koje, ko zna, možda nekad budu nekom zatrebale.

Posle dva dana sam htela da peglam, pa mi je trebala pegla, pa sam pokušala da uzmem peglu, al se poslužavnik  preprečio, pa nisam mogla, pa sam obukla nešto peto i otišla na poso.

Kad sam se vratila, izvadila sam ga i stavila ga na vrh police u špajzu, a na njega poslagala svašta.

Posle nekolko dana sam htela da uzmem termos, da skuvam kafu za na groblje.

Termos je, treba li reći, stajao na poslužavniku. "Na izvolte", mož se kasti.

Popela sam se na stolicu (pola života provedoh po stolicama, zbog "visine" mi) uzela termos, al dok si na stolici i nemaš neki izbor, s jednom rukom u kojoj ti je termos, a druga ti zauzeta pridržavanjem za policu, da ne padneš sa stolice... da ne dužim, poslužavnik ladno pade i razbi sve.

Otišla sam na groblje pa golim rukama kopala rupu da legnem i ja. Bilo sušno leto i tvrda zemlja, nisam uspela.

Vratila se kući i dva dana čistila i krečila špajz.

Poslužavnik stavila na beton ispod police, tako što sam ga motkom odgurala do zida, da se ne vidi i da zaboravim, zauvek, da je tu. Al đavola. Pošto ima drške veličine poklopca na WC šolji, morala da izvadim desetak kutija sa cipelama, koje sam stavila... ništa me ne pitajte.

Pre dvadesetak dana pita me prijateljica imam li srebrni poslužavnik, treba joj za slavu. Prvi put ona i muž slave, pa eto nije još sve što treba za takav jedan dan nabavila. "Ne može se,  skupo bre sve u pičku materinu."

Joj moje sreće!

Motkom dovučem uspomenu na dohvat, iznesem je, razmotam - uspomena se šareni ko detlić. Al najviše ko crni detlić. Fuj!

"Jebo te, kad si ga zadnji put koristila?" - pita me.

"Nikad."

"A što ga s vremena na vreme nisi čistila?"

"Pa ne koristim ga."

"Pa nema veze. Srebro mora da se održava."
"Pa je l oćeš da ti ga poklonim, pa ga ti održavaj?"

"Ja ti ozbiljno kažem."
"I ja te ozbiljno pitam."
"Stvarno?"

"Najstvarno. Eo ruke!"