Dok je u apoteci čekao na sirup čiji je recept doneo dan ranije, a za bolesnu unuku, zazvonio mu je mobilni.
„Gospodine Janjiću? Kostićka ovde, koleginica Vaše supruge. Izvinite ako sam vas prekinula, ali sam htela da Vas pitam... da Vas zamolim... mi, naime, ove sedmice imamo... odnosno nevladina organizacija za brigu o starijim maloletnicima organizuje dan borbe protiv depresije kod starijih maloletnika... u sklopu akcije „Stop depresiji“.... oni i finansiraju... i Vama bi nadoknadili izgubljeno vreme sa nama.... ja bih, sa svojim učenicima, došla u Vaš atelje... u cilju malog eksperimenta... volela bih da to bude upravo kod Vas, jer pred Vašim platnom u holu naše škole svakodnevno odstojim bar nekoliko minuta... smiruje me... dâ mi pozitivitet... ne znam ni sama kako bih to opisala... Mogla bih da ih vodim u galeriju... ili muzej... ali mi najlogičnije da ih dovedem na izvor... tamo gde počinje... gde se stvara... Ako se slažete? Ako Vas to ne bi previše odvojilo od posla?“
„O bre brate, al’ davi ova žena“ – pomislio je a odgovorio: „Naravno. Trenutno sam u gradu, ali popodne ću biti u ateljeu. Čekam vas sa zadovoljstvom“, pa opet pomislio „Malo više ću čekati pare nevladine organizacije“ i na kraju rekao apotekarki „Hvala. Doviđenja.“
. . .
„Ovo ćemo. Najinspirativnije je. Mada je svako ponaosob čitava priča... Pripovetka, tako reći. Ma... roman! Ali ovo - ovo je baš posebno. Ako se Vi slažete?“ – izabrala je B.Kostić, psiholog u mesnoj gimnaziji, dok su je stariji maloletnici, njih desetak, tupo gledali. „Nećemo dugo, desetkovano mi je odeljenje zbog ovog stomačnog gripa. Je l’ možemo da počnemo?“
„Ali...“ – počeo je gospodin Janjić.
„E da. Zaboravila sam da Vam dam ček. Nemojte to, molim Vas, da shvatite kao uvredu. Ja znam, i oni znaju, i svi znamo, da je Vaše vreme nemoguće platiti novcem, tako da je ovo simbolično. Prosto zbog Vašeg, kako bih rekla... deranžiranja. I gostoprimstva. I što ste odvojili vreme. Je l’ možemo?“
„Samo izvol’te“ – diskretno bacivši pogled na cifru, složio se slikar.
„Dakle, deco... Šta vidimo na ovom platnu? Ja znam šta ja vidim, ali ovde smo zbog vas. Ko će prvi?“
Stariji maloletnici su ćutali.
„Svi junaci...?! ’Ajde brzo. Nema gospodin Janjić vremena kao vi i ja. Mada, ja imam još tri časa, a sutra mi je radna subota, tako da... Al’ dobro, nismo ovde zbog mene... Da čujem tebe, Pešiću. Šta ti vidiš na ovom platnu?“
„Ja na tom platnu vidim da je život težak“ – priznao je Pešić.
„Uh, uh, uh“ – zacvilela je Kostićka i nažvrljala nešto u rokovnik. „Da si me pustio da odgovorim umesto tebe, mislim da bih u dlaku isto rekla. K’o da ti stanujem u glavi. Moraćemo o ovom tvom odgovoru da razgovaramo na jednom od sledećih časova. A ti, Anja, šta ti vidiš?“
„Ja vidim... meni je ovo što vidim... kao da je pesnik... hoću reći slikar... ovom temom hteo da približi... da pokaže... da kaže... da je život... da su smrt i život samo jedna faza, podjednako bolna... u odnosu na beskraj... i na večnost... i taaako...“
„Da. Dobro rečeno, Anja. Možda pre „ništavno“, deskriptivnije je. Odlično, Anja. A ti, Filipoviću?“
Filipović je ćutao, čačkao nos i gledao u noge koje su promicale pored prozorčeta ateljea u suterenu. Dva komada dugačkih, vitkih nogu.
„Filipoviću!!! Nemamo vremena!“
„Ja mislim da je ovo univerzum. Da je o njemu reč. I o tome da smo svi pepeo i prah u odnosu na njega. Da je jedino on večan i nepromenjiv, a da smo mi samo fleka, koja se ne primećuje u tom prostranstvu. Da je život samo stavka sa podužeg spiska, a da onaj ko ga shvata ozbiljno, svoje mesto u univerzumu traži na pogrešnom mestu, jer...“
Janjić se nakašljao u pesnicu, a Kostićka je rekla: „Ne drobi, Filipoviću. Život je čudo! Ako ne vidiš pravu stvar, ćuti. Tako izbegavaš blamažu. Nećemo sad, pred gospodinom, o tome. Mada... ti mi to namerno radiš. Znam ja da ti ovde ne vidiš nikakav spisak ni pogrešno mesto i da to govoriš samo da bi me iznervirao. Zbog onoga na ekskurziji.“
„Alii... ja stvarno vidim univerzum, profesorka. Ovo ovde, okruglo, razliveno... zar to ne prikazuje beskraj?.. kao crna rupa i to... meni tako izgleda. Možda grešim“ – pogledao je oko sebe, ali nije sreo oči u kojima bi video saglasnost. Ili nerazumevanje. „Što se ekskurzije tiče, mislio sam da smo, kad je dolazila moja keva, to završ...“
„DOSTA! Lenka, da čujem tebe.“
„Meni platno odslikava harmoniju u kojoj čovek treba da živi. Poruku da usaglasi svoje nedoumice i večno pitanje „šta će biti posle?“ sa onim što mu je dato od Boga, i da bude zahvalan na tome. Iz platna isijava radost rođenja i postojanja i bitisanja. Svest da svi ostavljamo trag, koliko god nam se čini da je nevidljiv i ništavan, kako Vi malopre rekoste.“
„Sjajno, Lenka. Sjajno kao i uvek. Ona je, znate, redak biser“ – okrenula se B.Kostić prema slikaru, koji je zapanjeno klimao lobanjom.
Još šestoro učenika je iznelo svoje impresije, a onda su se uspentrali uz stepenice na svetlost septembarskog dana i otišli, sa B.Kostić na čelu kolone.
Slikar se, pošto je zaključao atelje, popeo u stan.
„Odoše li?“ – pitala je žena, bivši profesor biologije u gimnaziji.
„Odoše. Je l’ povraćala Maja? Je l’ popila sirup?“
„Samo jednom od jutros. Sad sam je stavila da spava. Nema temperaturu, malopre sam joj merila. Kako izgleda Kostićka, nisam je odavno videla?“
„Isto. A deca su ocenjivala ono platno koje sam pre neki dan zatezao, kad ste ti i Maja sišle dole i kad je ona povratila po njemu.“