Ostavljam šalu na stranu. Ozbiljna sam.
Hoću još jednom da kažem da je svaki vaš komentar (Pandurant, Čivi, Hogi, Pandora, Alexa, nenadmorpheus, boky...) bio motiv za još jednu pričicu. Hvala vam.
Ali, i sami vidite, sve pričice su iste.
Zamenite babu dedom, šarenu bluzu belom košuljom, poštu bankom, kišni dan sunčanim danom... Kao preko indiga, zar ne?
Pre nekoliko godina, na jednom sajtu sam ispričala kako sam kupovala čvarke. Ljudima koji nisu znali o čemu pričam. Nije bila njihova tema, njihov način života, njihov način razmišljanja. Ni ja nisam bila njihova. Dozvoljavali su mi da sa strane gledam kako se lucidno i iskričavo dobacuju rečima, kako ih pretvaraju u, za mene nezamislive, konstrukcije, kako to rade lepo i lako. Videlo se da su rođeni tamo gde ja nisam i sa nečim što ja nikad neću imati.
Umem ja da budem ozbiljna. I da pišem tužno. Bila jednom jedna svadba, na kojoj nisu bili neki gastarbajteri. Majka tog što je radio (i živeo) van me zamoli da smislim prigodan tekst, uz koji će da naruči pesmu u ime njegove porodice. Bez obzira što mi se na licu videlo koliko sam srećna&zadovoljna što sam, uopšte, na svadbi, bez obzira što su mi te emocije bile pojačane dvesta puta kad sam čula šta traži od mene (napominjem da je dobro znala šta mislim o naručivanju pesama i „prigodnim“ čestitkama uz njih!), insistirala je. Dakle, sve je znala, izuzev koliko sam luda.
Član orkestra koji je najbolje čitao (ili jedini umeo da čita?) razmotao je list hartije, zabuljio se u njega, nešto rekao ostalima na podijumu, nakašljao se da pročisti grlo i počeo da čita...
(Sigurna sam da je to najduži tekst koji je u životu pročitao.)
Na pola je počeo da cvili, pred kraj je skičao.
Svatovi su plakali. I mlada, i kumovi, i konobari...ma svi, kad vam kažem. Ja sam ustala, pokupila pinklice i otišla.
Nije mi se ni plakalo, pa sam odlučila da napustim tužni skup.
Skoro podjednako tužno je bilo dok sam čekala (kad su psihijatrija i neurologija još bile jedna reč) da mi neuropsihijatar prepiše lekove za reumatičnu tetku, jedne nedelje, u gradskoj bolnici. Prišao mi je mlađi čovek u pidžami i pitao me da li sam srećna što je tu. Reč po reč, ispostavilo se da mi je on bivši muž, a ja njemu bivša žena. Posle još nekoliko razmenjenih reči, saznala sam (a i ostali u čekaonici) da mu ne dozvoljavam da viđa našu trogodišnju ćerkicu. Zar nije tužno? Nego šta je. A još tužnije je što je to trajalo i trajalo... jer je dežurni lekar bio na pauzi.
A kad sam se u tržnom centru, sa mužem, pela pokretnim stepenicama, a tip sa druge strane, pešačke, koji je silazio, ispružio ruku i glavu, pomilovao me po kosi i poljubio u obraz, a onda mene stepenice odnele u nebo, njega u prizemlje, a mog muža u zabranjenu zonu pitanja „Ko je to?“, „Zašto je to uradio?“, „Šta sam ti ja?“, „Znaš li kako mi je sad?“
Nisam znala ni ko je, ni zašto je.
A na „Šta sam ti ja?“ i „Znaš li kako mi je sad?“ mi je bilo ispod časti da odgovaram. Al’ da je bilo tužno – bilo je.
Ljudi, da vam nešto kažem. Nije lako biti lud. Skoro podjednako teško je u svemu naći smešnu stranu.
Ako ste virkali ovde očekujući da ćete naići na priču o tome kako sam se provela na sajmu tehnike u Minhenu ili automobila u Ženevi, razočarani ste, ne morate ni da mi kažete.
Ali ja nikad nisam bila ni u Minhenu ni u Ženevi. Ako nekad odem, hvala Bogu da ću pisati o tome. Al’ dok ne odem – ništa.
Moje priče su moj život. I bukvalno i figurativno.
Znam da lepo pišem, mada, hvala vam uvek iznova, kad to kažete.
Govore mi to već četrdeset godina.
Lepo, pitko, tečno, duhovito, sa neočekivanim obrtima i nepredvidivim jezičkim kalamburima.
Ali...
Onaj ko je rekao da čoveka ne možeš da usrećiš ako već nije srećan je obična budala. Čoveka možeš, ako si iole vešt, da unesrećiš u roku od dva minuta, kol’ko god da je srećan. Isto važi i obrnuto. I to baš rečima.
A opet, da se rečima može sve, ne bi bilo filma, pozorišta, baleta, fotografije. I ne bi bilo, ovo su već vode u kojima najbolje plivam, razgovora oči u oči.
Gde ne razmišljaš da li treba da staviš kratkouzlazni ili silazni akcenat, navodnike, uskličnik, da li da reč naglasiš kurzivom ili podebljanim fontom.
Prosto pričaš.
Onaj prekoputa te sluša. Čuje i zna na čemu je akcenat a i koji je. I da li je nešto pod navodnicima. I postoji li znak pitanja.
Pošto sam relativno pismena i pošto relativno dobro baratam znacima interpunkcije, ja u takvim prilikama, baš kao što sam uradila na svadbi, ustajem i odlazim ako je priča tužna.
Zašto?
Zato što ni ja ne pričam tužne. Nikome. Zato mi nije nužno ni da ih slušam.
Da li je lakše rasplakati ili nasmejati nekoga?
Mogu da razvijam teorije da to zavisi od sklopa ličnosti, da je neko po prirodi melanholik, neko sangvinik, neko kolerik... Da ima mazohista, koji smatraju izdajom samog sebe svako razvlačenje usta u nešto što liči na osmeh, da ima nesrećnika koji život izdržavaju kao zatvorsku kaznu, i da ih je sramota da priznaju da i u zatvoru ima lepih trenutaka... Mogu, ali neću. Zato što su pre mene mnogo pametniji na tim temama uspešno odbranili hiljade doktorskih disertacija i napisali na hiljade knjiga.
Ono što hoću da vam kažem je sledeće;
Ne dozvolite nikome da vam upropasti ni jedan jedini dan. Na stranu ono otrcano da život treba živeti kao da je svaki dan poslednji, na stranu i to da niko nema pravo da vam svojim lošim raspoloženjem kvari vaše dobro, ali razmislite... Šta ako vam je poslednji dan života, a neko vam ga usere? Ili ako mu dozvolite da vas izbedači svojom tužnom pričom? Znate šta? To da će se vraćati da vas opet ubije u pojam, i opet i opet... (Pod uslovom da vam nije upropastio poslednji dan života. Tada će reći „E, bre, a baš sam ga tog dana video, i baš sam mu pričo kako sam najebo...“ I neće reći da vas je rastužio. Slagaće i otići da traži novu žrtvu.)
Bila sam na mnogo više od četiri venčanja. I na više od jedne sahrane.
Samo to što sam bila na sopstvena dva venčanja i dve sahrane svojih roditelja, dovoljno je da ogadim život ljudima oko sebe.
Ono, ne kažem... Bilo je ponuda, nije da nije. Da sam ih prihvatala, dobila bih proširene vene od stajanja pred matičarima. Što se roditelja tiče, tu još uvek priroda režira, i još uvek je, šta god mi radili ili želeli, moguće da čovek samo dva puta sahrani roditelje. Ali i pola poznanika ili prijatelja, ako priča o tome.
Ili o bolesti.
O besparici.
O deci i njihovom (ne)uspehu u školi.
O šefu seljačini.
O nekulturnim komšijama, koji u dva po ponoći slušaju „Siroma’ sam, al’ sam lep“, al’ do daske.
O...
Teme su neiscrpne, samo ako imate volje.
A ja je nemam.
Ni da ih načinjem, ni da ih slušam.
Zbog toga ne dozvoljavam da mi, bilo ko, upropasti, bilo koliko, životnog vremena.
Na netu je to lako. „Klik“ i nema više zajebavanja.
U životu malo teže, ali samo malo. Odavno sam skontala kako se „klik“ u životu. Lako. Samo treba hteti.
I reći „Ovo je moj život, i ni malo nije manje vredan od tvog, pa da si mi po sto puta dete, otac, kum, žena, sestra, ko god! Ne dam da mi ga zagorčavaš svojim pričama. Idi i pričaj ih nekom drugom, takvih kao ti je prepun svet, ovakvih kao ja je mnogo, mnogo malo. Ako ti ne misliš tako, boli me dupe! Ja sebe cenim, ja mislim da vredim, o itekako vredim, ja mislim i znam da je čast biti u mom društvu, da kroz razgovor i druženje sa mnom možeš samo da postaneš bolji i raspoloženiji i vedriji i pozitivniji. Ako ti ne misliš tako, to je, zaista, samo tvoja stvar, moja nikako. I zašto bih onda gubila vreme na tebe i tvoje bljuvotine, koje sam već, ovako ili onako, sa ili bez mog pristanka, na neki način čula i dozvolila da mi pokvare i dan i raspoloženje. Da li ćeš ti misliti da sam sebična ili neosetljiva ili arogantna kučka ili stoka, da li ćeš reći da život nije samo zezanje i smeh i izvrgavanje ruglu svega, pa i onoga što je sveto – ni to nije moj problem. Ja nemam problema, i zašto bih dozvolila da ih zbog tebe imam? Nema rezona, zar ne? Zato, života ti, ili me prihvati ovakvu kakva sam, i smej se dok smo zajedno, ili idi plači pred nekim drugim, idi nekom drugom pričaj svoje tužne priče o svojoj tužnoj sudbini koja se na stodevet tužnih načina poigrala i još se igra sa tobom. Mene to ne zanima, pod jedan, a pod dva, ni ja tebi ne pričam takve stvari, što ne znači da ne bih mogla. Ali neću, jer kao što rekoh, lako je ogaditi život nekome. A malo teže je pokazati mu kako može da bude lep, i kako svaka situacija ima i svoju smešnu (ili vedru, zavisi kako se gleda) stranu.“