„Nemoj da čekaš da pođem. Idi sad, molim te. Odmah. Ne volim ni da gledam mahanja po stanicama i zarozane face. Što da mi mašeš?“
Otišao je. Odmah. Bez mahanja. Nezarozan. Nije se čak ni jednom okrenuo.
Godinama ima isti fleš – malo pogrbljena leđa nestaju među pokislim jaknama i kišobranima. Da se samo okrenuo, da je pogledao preko ramena, da je nije poslušao, kao što mnogo puta nije, kad je znao da ne misli to što govori.
Godinama ima isti fleš – probija se kroz gomilu pokislih putnika i ispraćača spremnih da se zarozaju i mašu, kišobrani se sudaraju i lome žice, a on ide sve brže i ne okreće se, da ga ona ne bi videla kako plače.