U sedmom osnovne vadili mi slepo crevo. U bolnici sam upoznala devojku, četvrti ekonomske je završavala. Izgledala je kako sam ja sebe zamišljala u njenim godinama (ako ih doživim) i imala verenika. Dolazio mnogo puta dnevno, donosio cveće, „Bazar“, „Praktičnu ženu“ i ljubavne romane, slatkiše i voće. Povazdan se ljubili, preda mnom i pred još dve gospođe, koje su imale godina kolko verenica, verenik i ja ukupno, pomnoženo sa četiri.
Ni sedam dana pre toga, poljubio me „filmski“ jedan osmak, prvi put u životu. (Prvi put da me neko tako poljubi, a ne prvi put da me poljubio neko ko je osmi osnovne.) Sad znam da nije bio poljubac za pamćenje, onda sam mislila da mi je zbog njega puklo crevo.
Digresija:
Juče mi pukla žučna kesa, a niko me nije ljubio. Možda nije baš pukla, al' boli me bre mnogo.
Ljubomorna ko pašče na verenike i zabrinuta da l osmak već ima drugu s kojom se ljubi, dok ja ližem limun, odlučila sam da se, posle osnovne, upišem u ekonomsku, verim, diplomiram, zaposlim i udam. (Nadala sam se da će mi u četrvtom srednje vaditi krajnik po krajnik, pošto su mi, maleroznoj, crevo već izvadili. Moj verenik će svaki čas, mesecima, dolaziti u bolnicu, donositi mi romantične i slatke stvari i ljubićemo se, sa jezikom, pred nekom klinkom, prevremeno operisanom od slepog creva i dve bolesnice neodređenih godina. (I zbog toga je ekonomska postala moj izbor. Nisam umela da sračunam kolko bi te dve bolesne žene imale godina, jer sam sa tablicom množenja bila niukakvim odnosima još od kad je izmišljena. Od nekog sam čula da u toj školi ne moraš da znaš tablicu množenja. A i moja majka je završila ekonomsku, pa sam rešila da nastavim porodičnu tradiciju. U svemu ostalom bila bih prva. Ona je imala slepo crevo i sve krajnike, nije imala verenika dok je bila đak, nije se udala u osamnaestoj i znala je tablicu množenja.)
Moji su ladno odjebali i moj plan i mene, kad je došlo vreme da ga realizujem. Upisali su me u gimnaziju, u kojoj sam se kratko zadržala (godinu dana, formalno gledano, ako računam od septembra do septembra, a ni dva meseca, što se mene tiče, ako računam dan kad sam shvatila da u gimnaziji moraš da umeš da množiš.)
Pošto sam u avgustu pala na popravnom iz matematike, saopštila sam ocu i majci da nikad, „Ali nikad, shvatite!“, neću ponovo ići u prvi gimnazije. Ubitačno razočarani (mada ni sad ne kapiram što su me osuđivali zbog matematike? Meni je to isto ko kad bi se ljutili na nekoga zato što nume da peva ko Miroslav Ilić. Časna reč. Il jesi il nisi rođen talentovan. (U „slučaju Ilić“, bitno je i da si iz Mrčajevaca i da si slavuj. Nisam bila ni to.)
Il si, jednostavno, gup. Ja bila i glupa i netalentovana. Ne samo za matematiku, al ređanje svih mojih netalenata i obrazlaganje zbog čega je tako i da li me je i kolko to u životu koštalo bi od ovog posta napravilo tužnu priču) otac i majka su me ostavili da jedem govna po izboru.
Izabrala sam srednju turističku školu.
Koristim pasus iz drugog, ali isto mog, teksta:
„... s obzirom da sam išla u srednju školu koja je u to vreme nazivana „avangardnom“, a ispostavilo se da sam stekla obrazovanje i kvalifikacije dovoljne da radim na recepcijama „hotela“ bez ijedne zvezdice i lifta, i to u tri smene. Prva – druga - treća, pa dva dana slobodno, pa opet: prva – druga - ...“
Pametnom dovoljno da shvati o kakvoj „školi“ je reč.
Neću reći „Da l verujete da za četiri godine nisam ni četiri minuta posvetila gradivu, van zgrade škole?“, ni da „Ni knjige nisam imala, jer je ono što smo učili bilo toliko smešno i prosto, da je bilo greota još i pare davati, da bi se to imalo napisano.“ Neću, zato što je to loš način vađenja onih koji nisu „uspeli“. U čemu god. Kao, oni su genijalni, a to bilo za prosečne. Pa im, kao, bilo dosadno i bio im smor. A kad nastave, kažu i fakultet bi završili, samo da su teli. I to završavaju prosečni i oni koji ništa u životu sem fakultetske diplome nemaju i ne umeju. Kasnije, zahvaljujući njoj, nešto po nešto i steknu, al i dalje ništa ne znaju, za razliku od naratora, koji sve zna, sve ume i u sve se razume, samo mu je falila ambicija i da mu se iz dupeta premesti u glavu ono iz dupeta, kojim nije zagrejao stolicu, što je glavni uslov da postaneš fakultetski obrazovan, iz čega proizilazi da je jedino što je potrebno da bi se završio fakultet su tri stvari:
- dupe;
- stolica;
- ambicija i
- da si potpuno svestan da ništa drugo nit imaš nit umeš.
A onda sam kupila lokomotivu kojom sam gađala slučajne prolaznike.
Ma nisam, zezam se.
Onda je bila epidemija boginja, al joj ja nisam podlegla, nego sam se u drugom razredu zaljubila u najboljeg druga, a i on u mene, pa smo se voleli, tri meseca javno i još neko vreme tajno, toliko tajno da ni on ni niko nije znao da ja njega još volim, a ja jesam da on voli mene i dalje, jer me često zvao telefonom da mi to javi. U tom smo periodu imali i on devojke i ja mladiće, i mrzeli smo ih ko Nemce, al to i nije nešto bitno u ovom momentu, al će postati posle dvadeset i nešto godina, kad u priči stignem do proslave dvadeset godina mature.
Ne znam da l ste primetili da ne pominjem deset godina, što govori da sam egoista. Na tu godišnjicu nisam išla, pa se ponašam kao da nije ni održana.
Odmah ću da se vadim, nadam se dobrim izgovorom.
Ja sam se, ljudi, što reko Radiša, posle „avangardne“ upisala na fakultet, prvo jedan, pa drugi, pa na jednu višu, pa na drugu višu, pa se na kraju zaposlila, jer sam svuda, kad stignem do matematike, odustajala. Pre neki dan sam našla indekse – četrdeset dva ispita sam ukupno ispolagala na velikim školama, jebem ti život! Engleski, marksizam i... mrzi me da preturam po fascikli, a ne mogu da se setim kako se zove... odbrana i zaštita? Sva tri po četiri puta! Imam i nekoliko devetki. Pa neke geografije – nacionalna, opšta, turistička... Lom predmeta, prosto se ne zna koji je važniji i teži.
Batalih visoko obrazovanje i zaposlih se. Pa se udadoh, pa razvedoh, i baš sam bila sveže razvedena i prilično zaljubljena u toga zbog koga sam se, između ostalog, razvela, kad sam dobila poziv da dođem na proslavu deset godina mature.
Ako kažem da mi je trebalo skoro dva minuta da se setim o čemu je reč, da l ćete mi verovati? Kakva proslava, šta deset godina, čega, o čemu ili kome se radi? Tako ti je to kad si prilično zaljubljen.
Valja li mi izgovor il da smišljam bolji?
Al već za dvadeset, dakle posle deset, nisam bila toliko (O, ne! Jesam, al na drugi način! Odnosno – moja prilična zaljubljenost je vremenom prerasla u pravu, duboku ljubav. Sazrela ko vino u buretu! Tako se kaže, je l? E onda sam kupila onu lokomotivu! Ma nisam, šalim se opet!) zaljubljena (jedva nađoh gde prekidoh rečenicu zagradom i kako da je nastavim (ako sam, uopšte, našla, al stvarno ne mogu više da buljim u monitor i tražim, zbog žučne kese), pa sam na poziv da dođem na proslavu dvadeset godina mature, koji mi je lično uručio školski drug (neee! Ne taj, drugi jedan drug.) odgovorila: „Oh! Pa naravno da hoću!“
Istog dana, u isto vreme, i moj muž (onaj zbog koga nisam otišla na proslavu deset godina) je slavio isto toliko godina od mature, al na drugom mestu, iz razloga što je on to uradio u školi u kojoj je bilo poželjno poznavanje tablice množenja.
Tu smo ti se mi razleteli u nabavku garderobe i obuće i raspitivanje oćel doći onaj što živi u Kini i onaj sa Saturna i ona šo je udata za onoga, ako joj nije ispod časti da s nama klopa i provede nekolko sati udišući isti vazduh. A čitavo to vreme, dok smo se razletali, ja sam se jela ko Mesec, jer je generacija mog muža u stvari moja generacija iz obdaništa i osnovne škole i detinjstva i života, a sa ovima s kojima treba didem da slavim nemam ništa zajedničko, sem te četiri godine vatanja zjala. Organizator proslave maturske večeri iz škole „sedam puta sedam jednako četdeset devet“ reko je: „Idi malo budi sa njima, kolko da se vidite, a onda dođi kod nas. I tako si više naša nego njiova“, al ja nisam tela ni luda. Ko me jebe kad nisam znala u tablicu množenja, nek sad slavim sa tuđima.
I da. Nisam zaboravljala da će te večeri, ko u Balaševićevim pesmama, tamo biti i On, moj školski i još ponekakav, drug.
Rekoh vam već o zaljubljenosti koja prerasta u ljubav. Pomenuh li da je normalno da se posle dvadeset setiš nečega čega nisi teo ili mogo posle deset godina?
Je l ne zamerate ako podvučem crtu ispod ovoga do sad?
_______________________________________________
Dakle:
Nisam završila ekonomsku, nisam nikad bila verena, nisam se zaposlila odmah posle mature, nisam se udala u osamnaestoj. Nisu mi izvadili ni jedan krajnik. To bi bila crta ispod mog plana.
Nisam završila ni gimnaziju ni fakultet, a jesam se udala. Čak dva puta. Jednom pa opet. To bi bio osvrt na plan mojih roditelja.
Al dobro, šta da se radi. Bili nam nerealni planovi, očigledno. Uz to i mnogobrojni. (Ili, zbog žučne kese, vidim duplo?) Samo što sam počela – zagrada! Neće moći. Sad ću, da bi se vi odmorili, a ja uštedela dva „himekromona“ zbog novog pucanja kese izazvane zagradama i drugim , ; . „“ / ! ?-, da dovedem komšinicu i njenog muža, da traže blender.
Kad sam pošla u krevet, odlučila sam da spavam do podne. Zato što me ništa ne osveži kao dobar i dug san. I jer sam najlepša kad sam ispavana. (U stvari, najlepša sam kad nema nikoga da to vidi. Kolko puta mi desilo da me vidim u ogledalu lepu ko lutku, al bez svedoka? Ovo je bilo pitanje, a odgovor je "mnogo puta".) Tako da sam se u subotu probudila oko sedam, prevrtala po krevetu, nervirala, čvrsto zatvarala oči, stavljala jastuk preko glave, brojala ovce... Kad sam ih izbrojala, ustala sam oko pola devet.
Malo posle (jedan) usto je i muž, pa smo pili kafu i jeli i počeli da se spremamo, jer je već bilo pet sati, a na pozivnici je pisalo u osam (njemu), u pola devet (meni). Svi znaju kolko nam vremena treba da se spremimo kad negde idemo. (Za one koji ne znaju: Njemu tri sata, meni deset minuta. Zato što on mora da se brije.)
Neću da dovodim komšinicu da traži blender, predomislila sam se. Neka je za neki drugi put, kad budemo imali više vremena.
I tako smo pošli na proslavu dvadeset godina mature, nešto ispred osam. Mom mužu je trebalo dva minuta, jer se njegova proslava održavala na pedeset metara od našeg stana, a meni malo više, jer idem polako, a i trebalo je da pređem malo duži put.
Međutim...
Svi, ali svi, verujte, koji su mi nešto značili u životu, stajali su na platou ispred restorana, jer je bio mesec jun i jer je bilo toplo i jer su čekali da još neko naiđe, pa da uđu zajedno. (Pozdravljam Mirjanu P, koja se ponekad ovde javi, i zbog koje uglavnom i objavljujem ovaj stari tekst! 💗 ) Naišla im ja i blejačila s njima do devet, a blejačili bi i dalje, da njihova razredna, sva narogušena, nije izašla i pitala da l su normalni. Ni pišljive pare nije davala što nisam njihova i što sam iz avangardne škole i što kasnim na moju proslavu, jer me njeni đaci zadržavaju.
Zamislite fanfare, koje najavljuju moj ulazak (sa malim a opravdanim kašnjenjem).
Izgledam:
Crni čipkani bodi, otrovno-zelene široke pantalone, crne kožne papuče, diskretno našminkana i malo razmazana, sa spletenom kikom, iz koje se izvuklo mnogo pramenčića, jer su me davili i gnjavili oni što su naljutili razrednu. Izgledam zbunjeno (poznata, davno ispričana priča), jer shvatam da sam omašila mesto. Stojim na vratima, zeleno-crna i poluraskupusana i gledam više od pedesetak sredovečnih lica na drugom kraju sale. Prilazi mi tip (šef sale?) i pita može li da pomogne, objasnim da sam pogrešila, da su moji biseri rasuti, verovatno, ili po prizemlju ili po nekom drugom, paralelnom svetu, a da na pozivnici, opet verovatnoća, greškom piše „mala sala, prvi sprat“, tip (šef sale?) kaže „Niste pogrešili, eno ih“ i polazi tamo gde sede sredovečne face, pratim ga i razmišljam što li maltretiram čoveka, kad očigledno nisam na pravom mestu.
Bila sam, al u pogrešno vreme. Dvadeset godina kasnije.
Od pedeset i nešto školskih drugova i drugarica (avangardna je bila toliko elitistička, da je imala samo dva odeljenja), prepoznala sam troje. Imam u vidu to da ih nisam videla dvadeset godina, ali mnoge, sa kojima sam se kupusala do pre deset minuta, takođe nisam videla toliko, a možda i duže, pa sam ih odma poznala. Eto kako je kad je neko tvoj a kako kad nije. Mene su gotovo svi poznali, što i nije teško, kad ulaziš kao zvezda večeri, sa sat vremena zakašnjenja.
I šta dalje da pričam, a što do sad niste čuli ili doživeli stotinak puta? Možda da sam sve ovo pisala da bih vam, uvijeno, saopštila da ne znam matematiku. Bilo mi glupo da to više krijem od vas, a nisam znala kako da vam kažem. Još gluplje mi bilo da napišem post sa dve rečenice, nešto kao „E, ljudi, moram nešto da vam priznam. Ja ne znam matematiku!“ Onda sam odlučila da vam, kao, pričam o maturskim proslavama, pa kad je tako, evo vraćam se na opis te večeri.
Vadili su slike (neki i male albume), pokazivali žene, muževe, decu, komentarisali kako je red: „Joj, ista/isti ti! Srce moje.“
Al ne svi.
Polovina je bila ili razvedena il bez dece il nikad u braku. Što ne znam kakav je pokazatelj, al nije prijatno gledati, naročito posle nekoliko pića.
Muzika je bila mnogo više loša nego što sam očekivala, a znam kolki sam pesimista. Uz to, pevač i bubnjar su bili mladi momci (al loši ko blato, verujte), koji su, ne znam iz kog razloga, bili ubeđeni da su te večeri u misiji zavođenja i tešenja sredovečnih žena. (Il su bili fanovi filma „Jagode u grlu“?) Toliko su se prostačili i pravili glupe Avguste od sebe ali i od nekih... (h-mmm... glupo mi da kažem „drugarice“, još gluplje „žene“. „Bivše učenice“? Može.) ... bivših učenica, da je bilo fuj za gledati.
Ma šta se i ja više trudim da kažem nešto novo, što niste čuli? Nema novog. Scenario star kolko i proslave godišnjica mature. Bivše učenice sa po, u proseku, petnaestak kila više nego na maturskoj večeri. One koje kilažom ne učestvuju u postizanju proseka, nose mini suknje, sandale sa previsokim štiklama (ovo uzmite sa rezervom, meni je sve što nije ravno previsoko!), po osam prstenčića na jednoj ruci (reč je o ’95-oj godini, kad je to bilo in. Mislim da će prostakluk i nemanje mere uvek biti in!), narukvice, ogrlice, minđuše. Zlato, svila, likra, teški parfemi... Žvake o deci odlikašima, koja se, uz učenje, bave i nekim sportom i pišu pesme i pletu makrame, i „nije što je moj, al’ kažu da je redak talenat“, o muževima – uspešnim direktorima, vlasnicima benzinskih pumpi, butika, agencija za promet svačega i ničega.
Bivši učenici – mahom proređene kose i sa stomačićima, skoro svi već oko ponoći neprijatno pijani. I njihove spike. O bivšim ženama - skotinama, nezahvalnoj dečurliji, o „Sutra bi mogo da prestanem da pijem, al što bih? Nije u meni problem, nego u njenoj glavi“, o promašenim poslovima i gubicima na njima.
Kako je veče odmicalo, deca su počela da dobijaju četvorke i da eskiviraju treninge i časove klavira, koristeći to vreme da zaviju džoint, muževi su pravili kikseve u profesionalnom i bračnom životu („Kakva sam glupača bila! Ceo Čačak znao, samo ja verovala da između njih nema ništa. U decu mi se đubre klelo da me ne vara, dok ih lično nisam uhvatila u Budvi“), bivše žene su postajale sve poželjnije, deca manje nezahvalna, a više svedoci neprekidnih svađa i dokazivanja ko je u pravu, dok razvod nije presudio da su svi i da niko nije u pravu, a alkohol počeo da postaje, možda, jedan od razloga za razvod.
Avanture.
Sa sekretaricom, sa venčanom kumom, sa komšinicom iz potkrovlja, sa mladim kolegom, sa klinkom iz videoteke. („Tad sam je kresno i nikad je više nisam očima vido. I je l to razlog da se rasturi desetogodišnji brak sa dvoje dece, reci i sama? Ne bi ni saznala da se ja, pijan, nisam izlajo. A volo sam je ko boga.“)
Meni su rekli da se nisam mnogo promenila, da je baš bezveze što ne volim posao koji radim, al ko pa voli, važno je da imaš od čega da živiš, da nije tolko bitno što mi je plata mizerna, kolko da je na vreme, pa neka je i sto dinara, i da da - baš im je milo - delujem zadovoljno i opušteno, kao da ni jednu brigu na svetu nemam. Sve to su mi rekli dok su još mogli da pričaju povezano. Posle su plakali i pevali i razbijali i isflekali mi pantalone i zajebavali se sa ona dva muzikalna morona po veceima i molili me da ne idem kući - još je rano, a nismo se videli tolke godine. Ostala sam i pila i pušila i slušala i gledala i pričala, a votka nikako da počne da me vata, pa il da plačem il da pevam il da i ja sečem vene, pa da nekom nešto isflekam krvlju. Sve je dolazilo u obzir, sem da se s muzikantima mazim po klozetima.
A On?
On je oko deset, pijan, otišo sa dve klinke. Nismo ni reč razmenili, sigurna sam ni pogled.
Posle smo slavili tridesetogodišnjicu. Bilo nas blizu četrdeset. I, majke mi, sve bilo drugačije. Bolje, sa manje foliranja. Pretpostavljam da su, kolko god da su bili pijani i ludi, bivši učenici i učenice shvatili da su one noći u junu i ispričali i pokazali kako im stvarno jeste.
Meni su rekli da se nisam mnogo promenila, ali da sam dosta smršala. I da je baš bezveze što ne volim posao koji radim. I da ih čudi što pevam „Polomiću čaše od kristala“, uz ne tako lošu muziku, sastavljenu od momaka – neutešitelja postarijih gospođa.
A On?
On je sedeo na drugom kraju prostorije. Oboje smo ostali do kraja, ali nismo ni reč, a ni pogled, sigurna sam, razmenili. U tih deset godina uspeli smo da se pomirimo, porodično družimo izvesno vreme, a onda ponovo prekinemo svaki kontakt.
Posle godinu dana, otišla sam na večeru, na kojoj nas je bilo manje od dvadeset.
Tad je bilo najlepše.
Muzika bez ozvučenja, sastavljena od ljudi naših godina, prijatan prostor, opušteni bivši učenici i učenice. Deca pozavršavala škole, muževi ispodobijali infarkte, šlogove i šećer, pa se skrasili kod kuće, bivše žene i same počele da piju i shvatile da to i nije tako strašno, „I sad imamo sasvim pristojan, skoro prijateljski odnos“. Prosek uvećane kilaže sa petnaest povećan na skoro dvadeset, al ko da nikog nije bilo briga. Nigde minića ni štiklica. Poneki prsten il burma, tanak lanac oko vrata. Kosa bivših učenika samo u naznakama, stomak vodi glavnu reč, al dozvoljava da i mozak poneku kaže. Niko trešten pijan, sve vene čitave.
A On?
Njega više na ovom svetu nije bilo.