Sećam se jednog topika, na jednom forumu, jednom davno...
"Najvažnija osobina koju mora neko da ima, da bi ste ga voleli?"
Od zilion odgovora, sa sve razglabanjima i nagvaždanjima, a u cilju obrazloženja, meni je najbolji bio (i ostao): "Da ume sa lopatom."
Beše zima, beše januar, beše žestok minus, beše sneg od pola do metra, kako gde.
Što znači...
Nije sve za uvek a nije ni uvek za uvek.
Sedim okružena knjigama razasutima svuda po patosu, jer nova polica za njih još nije gotova, a stara je onomad riknula.
Istina, knjige mi služe samo kao krunski argument (preko 1.500 argumenata, s napomenom da sam pre dve godine, nekako u ovo vreme, što dodatno implicira da je april za mene, a posebno moja leđa i kolena, fatalan mesec, jer...
Ja ovu rečenicu ne umem da završim.
Kako da povežem argumente, prašinu, krečenje, majstore i "diklofenak duo"? Kako??? Vidi kad ni zagradu nisam zatvorila... a sve što sam htela da kažem je da sam pre dve godine bacila oko trista knjiga. Shvatate li, uopšte, o čemu pričam?
Ma i nije toliko važno ovo do sad; idemo dalje.
Znači, sledeća je situacija:
Neko je na mene ljut, ali i nije.
Neko bi da sa mnom priča, ali i ne bi.
Neko bi da mi oprosti, ali - klinac - ima stvari koje su neoprostive.
Neko bi da dobije indulgenciju, pozivajući se na dobra dela prema meni, ali ima problem jer nema mnogo dobrih dela. Preciznije, ima ih nedovoljno za pomilovanje. Ili, najpreciznije, nema ni jedno dobro delo na koje bi se pozvao, a da mu nije bar trostruko uzvraćeno od mene neoprostive.
Ovo nema veze s mozgom, čak ni ja ne razumem o čemu je priča, a moram, pošto-poto, sve ispričati pre nego što me sekiracija oko slučaja koji nameravam da opišem dotuče.
Kvaka (jedna od kvaka) je što je, kad sam pomenula fatalan mesec, zablinkao telefon; dolazi majstor da biramo uzorak. Mustru? Šaru? Boju? Dezen? Ne znam. Znaće Majstor!
Nastaviću čim opet budem mogla da priđem kompu. Jer stvarno, najstvarnije, moram o ovome da napišem bar pola strane.