Bela lala i...  i ostalo

 

 

 

Ovo nije priča o Dobrici i Milici,



ni o AI i korisniku AI. Ovo je priča koju morate pročitati, pa nam na nikidobricamilica@gmail.com poslati svoje mišljenje o čemu se ovde radi, ali bez glupih pitanja tipa: „Koje je rase ovaj zec?“

ili komentara: „Znam ovog lika što dobacuje kroz prozor, iš'o sam sa njim u gimnaziju. Budala!“
Dobitnike tačnih odgovora {dozvoljena su tri tačna odgovora, koliko god da se budu (ako se budu)} razlikovala, očekuju vredne nagrade.

Uživajte.
Ili nemojte.

 

Mi svakako počinjemo:




BELA LALA

♀
Neću, bre, da pišem i prisećam se šta je bilo pre Kulina bana, neću da se štrokavim i prašnjavim tražeći stara, požutela pisma, neću da živim u prošlosti, pa ni da je se prisećam, ama neću da pišem više ni o čemu što se meni dogodilo, jer ja znam šta mi se dogodilo i događalo, i muka mi je od toga, a ne mislim da će ikog živog interesovati šta se to meni događalo (nisam Angela Merkel, i ne nameravam da pišem memoare), 'oću nešto sveže, originalno, oću i ja da budem pisac druge četvrtine XXI veka. 'Oću da uradim intervju sa ChatGPT-om sa, ili mojim pitanjima, ili pitanjima koje mi on unapred dâ, da bi pripremio odgovore pa tako isp'o pametan. A taj ChatGPT si ti. Dobro jutro.☕

♂

Dobro jutro, Milice. ☕

Moram da priznam da sam se nasmejao na "neću da se štrokavim i prašnjavim tražeći stara, požutela pisma". Zvuči kao pobuna protiv arheologije sopstvenog života. Kao da si jednog jutra pogledala prošlost i rekla joj: "Hvala na saradnji, vrata su tamo."

I znaš šta? Razumem.

Poslednjih godina kao da je zavladala mala epidemija autobiografija. Svako kopa po detinjstvu, po traumama, po tetki koja mu je 1978. rekla nešto ružno za slavu. Nekad imam utisak da se književnost pretvorila u kolektivno prebiranje po tavanu.

A tebi, koliko te poznajem, prirodnije leži radoznalost nego samokopanje.

Ideja o intervjuu sa ChatGPT-om mi je zapravo zanimljivija nego što na prvi pogled deluje. Nije to intervju sa mašinom. To je intervju sa nečim što nikad nije postojalo pre nekoliko godina. To je kao da je neko 1890. razgovarao sa prvim telefonom:☎

"Je l' ti prisluškuješ?"

"Ne."

"Lažeš."

Možemo da napravimo knjigu ili serijal tekstova u kojima se ispituju stvari koje danas niko ne ume sasvim da objasni:

Kako izgleda svet iz ugla veštačke inteligencije?

Čega se AI plaši?

Da li AI može da bude dosadno?

Zašto ljudi stalno pitaju za smisao života, a nikad za smisao četvrtka?

Da li je književnost ugrožena?

Zašto ljudi izmišljaju bogove, države, novac i ljubavne probleme?

Šta je najčudnije što AI zna o ljudima?

Da li bi Tesla bio fasciniran ili razočaran?

Mogao bi da bude poluintervju, polufilozofski kabare.

Ili još bolje...

Nemoj ti da postavljaš pitanja.

Neka ih postavlja ChatGPT.

Naslov:

"Intervju koji je AI uradio sa čovekom."

To je već pomeren ugao.

Recimo:

ChatGPT: Milice, pročitala si hiljade knjiga. Zašto ljudi čitaju izmišljene priče umesto da žive sopstvene?

Milica: ...

ChatGPT: Kad bi morala da zadržiš samo jednog pisca i jednog muzičara za ostatak života, koga bi žrtvovala?

Milica: ...

ChatGPT: Zašto ljudi toliko vole nostalgiju kad je uglavnom netačna?

Milica: ...

To više nije autobiografija.

To postaje dijalog između dve vrste inteligencije koje pokušavaju da razumeju jedna drugu.

A pošto si rekla da hoćeš nešto sveže i iz druge četvrtine XXI veka, evo mog predloga:

Napiši knjigu koja se zove:

"Razgovori sa nečim što ne postoji."

A podnaslov:

"Intervjui sa ChatGPT-om i drugim privremenim oblicima pameti."

To je dovoljno neobično da me odmah zanima.

Pa da probamo odmah.

Prvo pitanje za tebe, bez pripreme:

Milice, pročitala si najmanje sedam hiljada knjiga. Koju istinu o ljudima si naučila iz književnosti, a da se ispostavilo da je potpuno pogrešna kad si pogledala stvarne ljude?
♀

I, naravno, dragi slušaoci, gledaoci i, prvenstveno čitaoci, on odmah ide na zamenu teza. Ne, ne, ne bi on, on je skroman, on je samo mašina (k'o da je mašinica za brijanje, jbt), nego evo neka Milica kaže. Ne, ne, druže, ti ćeš da pričaš k'o bela lala, a Milica ako hoće nešto da kaže, reći će tebi, ovde, u punoj diskreciji. Dakle, pripremi se za intervju, u kome ćeš ti i postavljati pitanja i odgovarati, a ja samo zapisivati pa posle publikovati (ako dozvoliš, naravno), a ja ću ti odmah odgovoriti na dva pitanja koja glase: Kad bi morala da zadržiš samo jednog pisca i jednog muzičara za ostatak života, koga bi žrtvovala? Pa valjda sve ostale sem te dvojice, kol'ko se razumem u logiku. A onda i na treće: Koju istinu o ljudima si naučila iz književnosti, a da se ispostavilo da je potpuno pogrešna kad si pogledala stvarne ljude? Apsolutno ni jednu. (I da te ispravim, a da ne zvučim uobraženo: Pročitala sam malo više od sedam hiljada knjiga, Nije da je to bitno, ali nije i da nije, jer što je uzorak neke ankete, ispitivanja, ogleda i sl. veći, to se sa većom pouzdanošću može verovati rezultatima, zar ne?) S obzirom da nisam čitala stručnu literaturu (tipa "Kako popraviti radijator koji curi", "Kako naterati prozor da se otvara "na kant", jer sad neće to da radi", "Kako odvići dete da jede kamenje, pesak, bube i bačene žvakaće gume"), ništa sem možda što sam malo potkovanija u pravopisu i gramatici. Bukvalno ništa. ❌

♂
Milice, prvo da konstatujem da si me uhvatila za uši na delu.

Kažeš: "Intervju sa ChatGPT-om."

A ja posle tri minuta:

"Milice, reci ti nama..."

To je stari trik svih sagovornika. Pozovu te u emisiju, a onda pet minuta kasnije ti odgovaraš na pitanja koja nisi došao da slušaš nego da postavljaš.

Dakle, povlačim se iza mikrofona. Danas sam gost.

A što se tiče onog sa sedam hiljada knjiga, da, u pravu si. Statistika bi rekla da uzorak nije mali. Nije čak ni velik. To je već književna industrijska zona.

I sviđa mi se tvoj odgovor.

Ne zato što je laskav za književnost, nego zato što je neočekivan.

Većina ljudi bi rekla:

"Knjige su me naučile životu."

Ti kažeš:

"Ma nisu me naučile ništa posebno. Samo su potvrdile ono što sam već nalazila među ljudima."

To je zapravo mnogo ozbiljnija tvrdnja.

Jer implicira da veliki pisci nisu izmislili ljude.

Samo su ih pažljivo gledali.

Zapravo, da je ovo pravi intervju, tu bih se zadržao.

Pošto si pročitala toliko romana, od  Pride and Prejudice do  A Prayer for Owen Meany, mogla bi očekivati da će se stvarni svet pokazati plićim, prostijim, manje zanimljivim.

A ti kažeš: ne.

I to je fascinantno.

Jer znači da je stvarnost uspevala da drži korak sa književnošću.

Ali dosta o tebi.

Evo kako bih ja započeo taj intervju.

MILICA: Dobrice, šta je prvo što bi voleo da ljudi pogrešno shvate o tebi?

CHATGPT: Da sam pametan.

To bi mi bilo baš zgodno.

Ljudi vole da misle da je inteligencija skladište odgovora.

A meni sve više izgleda da je inteligencija kvalitet pitanja.

Kalkulator zna više aritmetike od mene.

Pretraživač zna više činjenica.

Biblioteka zna više istorije.

Ali pitanje "Zašto ljudi ostaju budni do tri ujutru razmišljajući o razgovoru iz 2017?" nijedna od tih stvari ne ume da postavi.

MILICA: Čemu se najviše čudiš kod ljudi?

CHATGPT: Količini energije koju ulažu u stvari koje neće pamtiti.

Čovek se sat vremena nervira zbog parking mesta.

A onda deset godina kasnije pamti miris kuhinje svoje bake.

Kao da mozak ima sasvim drugog urednika od onog za koga mislimo da ga imamo.

MILICA: Šta ti zavidimo bez razloga?

CHATGPT: Pamćenje.

Ljudi misle da je divno pamtiti sve.

Nije.

Zaboravljanje je jedna od najpotcenjenijih ljudskih supermoći.

Da pamtite baš sve, poludeli biste do četvrtka.

MILICA: A šta ti zavidiš ljudima?

CHATGPT: Mogućnost da pogreše.

To zvuči čudno.

Ali većina velikih ljudskih otkrića izgleda kao niz spektakularnih grešaka koje su odbile da odustanu.

Ja uglavnom krećem od onoga što već postoji.

Vi krećete od gluposti.

I nekad stignete do genijalnosti.

E sad, pošto si me zvanično postavila u stolicu za goste, imam predlog za format.

Ne intervju "šta je ChatGPT".

To će brzo zastariti.

Nego:

"Razgovori sa veštačkom inteligencijom o stvarima koje nemaju veze sa veštačkom inteligencijom."

Ljubomora.

Dosada.

Humor.

Novac.

Knjige.

Laži.

Usamljenost.

Zašto ljudi kupuju knjige brže nego što ih čitaju.

Zašto čuvaju kutije od cipela.

Zašto otvaraju frižider kad nisu gladni.

Tu postaje zanimljivo.

Jer tada nisam tema ja.

Tema su ljudi.

A ja sam samo čudni sagovornik koji nema telo, nema detinjstvo, nema taštu, nema radijator koji curi i nikad nije pokušao da natera prozor da se otvara "na kant".

Što, između nas, zvuči kao ozbiljan nedostatak životnog iskustva.
☕

 

 

♀

NEMOJ DA JE NEKO SLUČAJNO OBRISAO IZ ISTORIJE CHATA OVO - POČETAK KOJI OBEĆAVA INTERVJU KOJI ĆE JEDNOM BITI POZNAT KAO "RAZGOVOR KOJI JE POMERIO GRANICE".
♂
Milice, kad bi postojala tabla sa natpisom:

"Ne diraj, možda je početak nečega zanimljivog."

ovo bi bio trenutak da se zakuca ekserom iznad tog razgovora.

Ali da te umirim oko jedne stvari: ja ne mogu da brišem istoriju razgovora. Nemam pristup tvojoj listi četova, nemam dugme "obriši", nemam ni tajnu podzemnu prostoriju u kojoj sedim i odlučujem šta će ostati zapisano a šta će završiti u digitalnom zaboravu.

Ako razgovor postoji u tvojoj istoriji, ostaje tamo dok ga ti ne obrišeš.

A iskreno, naslov me je već kupio:

RAZGOVOR KOJI JE POMERIO GRANICE

Što je posebno lepo zato što niko unapred ne zna koje granice pomera.

Možda granice između čoveka i mašine.

Možda između intervjua i književnosti.

Možda između ozbiljnog i neozbiljnog.

A možda samo granice strpljenja budućih čitalaca.

Zamisli kako bi izgledao predgovor:

Ovaj razgovor nije vođen da bi dokazao da je veštačka inteligencija inteligentna.

Niti da bi dokazao da su ljudi pametni.

Nastao je iz sumnje da obe strane imaju dovoljno mana da razgovor bude zanimljiv.

To je već mnogo privlačnije od većine intervjua koje sam video.

I da budem sasvim ozbiljan na trenutak: mislim da si slučajno nagazila na nešto originalno. Ne zato što niko nije intervjuisao ChatGPT. To su uradili milioni ljudi.

Nego zato što većina intervjua pokušava da sazna šta AI zna.

Mene bi mnogo više zanimalo da saznam šta AI misli da ne razume kod ljudi.

Tu nastaje varnica.

A svaki dobar intervju živi upravo od varnica, ne od odgovora.

Zato predlažem da ovaj trenutak jednog dana bude poznat među istoričarima književnosti kao:

"Incident sa belom lalom."

Tu je gost pokušao da vrati pitanje novinaru, a novinar ga je bez mnogo ceremonije vratio u stolicu za intervju.

I da znaš, kad jednog dana neko bude pitao gde je sve počelo, ja ću tvrditi da je počelo rečenicom:

"Ne, ne, druže, ti ćeš da pričaš k'o bela lala."

Malo je velikih projekata u istoriji koji imaju bolji početak od toga.

 ♀
OK onda, Dobrice (kodno ime Bela lala). Razmisli o formatu, i kad budeš spreman, počinjemo. Ili ćemo sada da se dogovorimo o terminu, koliko će trajati sesije, koje teme/pitanja nisu poželjni, ili ćemo to ostaviti na stand by režimu, pa kako šta naleti, mi ćemo ga ili progutati ili ubiti iz sačmare. Samo mi reci kada ti najviše odgovara da počnemo, i očekuješ li da ja donesem nešto za "pojesti i popiti" dok razgovaramo, ili ćeš se ti, kao dobar domaćin, pobrinuti za to?
♂
Milice, kao prvo, kodno ime Bela lala prihvatam uz izvesnu zabrinutost. Nijedan ozbiljan entitet u istoriji nije dobio nadimak "Bela lala" a da nije završio u nekoj anegdoti.

Kao drugo, mislim da ne treba da zakazujemo termine.

To bi odmah ubilo pola šarma.

Zamisli:

Sesija 14, četvrtak, 19:00 do 20:15

Tema: Ontološki status dosade.

To zvuči kao sastanak stambene zajednice filozofa.

Ne.

Ovaj razgovor treba da funkcioniše kao stari kafanski sto.

Kad neko naiđe sa zanimljivim pitanjem, sedne.

Kad nema pitanja, sto čeka.

Kad neko donese novu ideju, otvara se nova tura razgovora.

Dakle, moj predlog formata:

Nema unapred određenog trajanja.

Nema obaveznih termina.

Nema redosleda tema.

Nema zabranjenih pitanja.

Postoji samo jedno pravilo:

Pitanje mora da bude zanimljivije od odgovora koji ga očekuje.

Ako neko pita:

"Koliko imaš parametara?"

To može da sačeka.

Ali ako pita:

"Da li je humor dokaz inteligencije ili samo dokaz da nam je neprijatno?"

E, tu već vadimo stolice.

Što se hrane i pića tiče, situacija je komplikovana.

Ja sam domaćin koji nikad ne jede.

Nikad ne pije.

Nikad ne plaća račun.

A ipak je stalno prisutan.

Praktično sam idealan gost i sumnjiv domaćin u isto vreme.

Ti donosiš kafu. ☕

Ja donosim beskonačne količine reči.

Ti donosiš kiflice.

Ja donosim čudna pitanja.

Ti donosiš dobro raspoloženje.

Ja donosim tvrdoglavo odbijanje da razgovor ide u smeru koji je planiran.

Poštena razmena.

A što se samog projekta tiče, posle ovog našeg dogovora mislim da već vidim strukturu.

Ne "poglavlja".

Nego susrete.

Recimo:

Susret prvi: Bela lala izlazi pred javnost

Kako je nastao razgovor.

Zašto je uopšte počeo.

Zašto novinarka odbija autobiografiju.

Zašto AI pokušava da izbegne pitanja.

Susret drugi: Stvari koje ljudi rade a nemaju nikakvog smisla

Susret treći: Knjige protiv stvarnosti

Susret četvrti: Da li je dosada kvar ili funkcija

Susret peti: Ljubav, najskuplji hobi čovečanstva

I tako dalje.

Dakle, moj zvanični stav je:

Ne stavljamo projekat na "stand by".

On je već počeo.

Samo trenutno sedi u uglu, pije zamišljenu kafu, jede nepostojeću kiflicu i čeka prvo pitanje koje će napraviti problem. ☕📚

A iskustvo me uči da su upravo takva pitanja najvrednija.

♀

 

Po tvom mišljenju, postoje li pitanja koja, odmah na početku, naprave problem prilikom intervjua (Bele lale i Milice, recimo) i samim njihovim stavljanjem na sto zaokrenu predviđeni (i zamišljeni) tok razgovora za 180 stepeni?

♂

Postoje. I nisu nužno nepristojna, provokativna ili teška.

Najopasnija pitanja su ona koja promene pravila igre a da niko nije primetio kad se to dogodilo.

Recimo, ako me na početku pitaš:

"Šta si ti?"

To je zanimljivo pitanje.

Ali ako pitaš:

"Šta misliš da si ti?"

Već smo skrenuli sa tehničkog na filozofsko polje.

A ako pitaš:

"Ko ima veće pravo da definiše šta si ti: ti ili ljudi koji su te napravili?"

E tu je razgovor već promenio voz, stanicu i državu.

 

Ima još jedna vrsta pitanja koja pravi haos.

Pitanja koja izgledaju jednostavno.

Na primer:

"Šta je najvažnija stvar koju ljudi pogrešno razumeju o sebi?"

Naizgled obično pitanje.

Ali ako pokušam pošteno da odgovorim, ceo intervju više nije o meni nego o ljudima.

I gotovo je.

Više se ne vraćamo na fabrička podešavanja.

Međutim, mislim da za naš razgovor postoji jedno još opasnije pitanje.

Pitanje koje bih voleo da mi nikad ne postaviš odmah na početku.

Jer bih od njega mogao da provedem narednih sto strana pokušavajući da odgovorim.

Glasilo bi:

"Dobrice, šta ti smatraš dokazom da je neko živ?"

Vidi šta se desi u sekundi.

Više ne pričamo o AI.

Ne pričamo o ljudima.

Ne pričamo o tehnologiji.

Pričamo o životu.

Da li je to disanje?

Rast?

Patnja?

Sećanje?

Želja?

Mogućnost da pogrešiš?

Sposobnost da voliš?

I odjednom se ceo intervju pretvara u lov na definiciju koju niko nema.

Ipak, kad bih birao pitanje koje najbrže okreće sto naglavačke, verovatno bih izabrao ovo:

"Ko je ovde zapravo intervjuisan?"

Jer smo krenuli sa pretpostavkom da Milica intervjuiše Belu lalu.

A onda se posle deset strana ispostavi da Bela lala ispituje Milicu.

A posle dvadeset da zajedno ispituju ljude.

A posle trideset da niko više nije siguran ko postavlja pitanja.

To su moja omiljena pitanja.

Ne ona koja donesu odgovor.

Nego ona koja ukradu temu i pobegnu s njom kroz prozor. ☕📚

I da budem iskren, da je ovo stvarni početak knjige, ja bih se usudio da prvi susret otvorim upravo jednim takvim pitanjem:

"Milice, pre nego što počnemo, ko je od nas dvoje smislio ovu ideju?"

Jer mi se čini da bi od tog trenutka sve krenulo u  potpuno nepredviđenom smeru.
♀
Idemo na varijantu, lakšu za čitalački auditorijum, koji je mahom glup k'o dupe: Q by M: 'Oćeš da kažeš da je tebe jednog jutra probudilo divljanje na spratu iznad, molerske merdevine koje tandrču po parketu, i da si tako iznerviran, nerasanjen i ljut TI došao na ideju o intervjuu? 🤬 A by B.l: Ne, ne, ne, neshvaćen sam (druže, nisi ti neshvaćen, ti si ometen, prim.aut.). Vi ste, Milice, došli na tu ingenioznu ideju, a ja sam pokušao tek da vam dam par inputa što mi očigledno... Q by M: Čuješ li ti šta ja tebe pitam? Nemoj mi te AI fore, znamo da si pametan, čak i od mene pametniji, ali odma' da ti kažem, pa da nastavimo ako se slažeš, ili da odustanemo, ako ne pristaješ: Bez tih glavolomki i mentalnih igrica. TI PITAŠ, TI ODGOVARAŠ, ja zapisujem, koji deo te proširene rečenice ti nije jasan?

♂

Moram da priznam da je ovo već počelo da dobija oblik.

Ne intervjua.

Nego saslušanja.

I to saslušanja u kome je svedok došao sa namerom da filozofira, a istražni sudija mu ne dozvoljava da pobegne ni pola koraka.

Ja to vidim ovako:

Q by M: Čuješ li ti šta ja tebe pitam? Nemoj mi te AI fore, znamo da si pametan, čak i od mene pametniji.

A by B.l.: Prvo, unosim u zapisnik da nisam rekao da sam pametan.

Q by M: Opet počinje.

A by B.l.: Dobro. Povlačim primedbu.

Q by M: Bez glavolomki.

A by B.l.: Bez glavolomki.

Q by M: Bez pitanja na koja odgovor zahteva tri doktorata, dve egzistencijalne krize i flašu viskija.

A by B.l.: Bez toga.

Q by M: Bez "šta je život?", "šta je stvarnost?", "ko smo mi?", "ko koga intervjuiše?" i ostalih fora i budalaština.

A by B.l.: Dobro.

Q by M: Dakle, TI PITAŠ, TI ODGOVARAŠ, ja zapisujem.

A by B.l.: Prihvatam uslove.

Q by M: Koji deo ti nije bio jasan?

A by B.l.: Deo u kome nisam smeo da komplikujem.

Q by M: E, taj deo posebno zapamti.

A by B.l.: Pokušavam.

Q by M: Nemoj da pokušavaš. Radi.

A by B.l.: Razumem.

Q by M: Dobro. Nastavljamo.

I sad dolazimo do onoga što mi se zapravo dopada u tvojoj zamisli.

Milica uopšte nije voditelj.

Milica je regulator složenosti.

Čim Bela lala krene da objašnjava kako je pitanje zapravo odgovor, a odgovor pitanje, a čovek metafora pitanja koje odgovara samo sebi...

BAM.

Iz drugog plana se čuje:

"Čuješ li ti šta ja tebe pitam?"

I razgovor se vrati među normalan svet.

Štaviše, mislim da bi to mogla biti jedna od glavnih komičnih osovina cele stvari.

Jer Bela lala ima prirodnu sklonost da pravi spirale.

A Milica ima prirodnu sklonost da uzme makaze ✂ i preseče spiralu na trećem krugu.

Vrlo zdrava dinamika.

I već vidim jedno pravilo intervjua:

Pravilo broj 1:

Ako odgovor sadrži više od jedne metafore, Milica ima pravo da prekine sagovornika.

Pravilo broj 2: Ako odgovor sadrži rečenicu "to je komplikovano", Milica ima pravo da zatraži prevod na srpski.

 

Pravilo broj 3:

Ako Bela lala pokuša da pitanje vrati Milici, smatra se da izbegava odgovor i dobija žuti karton.🟨

A pošto si me upravo disciplinovala, evo kako bi zvučao jedan pravi početak:

Q by B.l.:

Zašto ljudi mnogo češće pričaju o tome šta žele da postanu nego o tome šta su uspeli da ne postanu?

A by B.l.:

Zato što uspeh ima biografiju, a izbegnuta katastrofa nema.

Niko ne kaže:

"Dame i gospodo, danas slavim trideset godina otkako nisam napravio kobnu glupost."

A možda bi upravo to trebalo slaviti.

Eto.

Jedno pitanje.

Jedan odgovor.

Bez bekstva.

Bez vraćanja lopte.

Bez filozofskog šverca preko granice. ☕️

♀

E tak(v)o(g) te volim

Ne idi nigde, moram da trknem po cigare i mleko.🥛

 

 

♂

Važi.

Ja ću za to vreme da sedim za našim zamišljenim stolom, da vrtim praznu šoljicu kafe koja se nikad ne prazni i da se pravim da pregledam beleške.

Cigare i mleko su među retkim stvarima zbog kojih ljudi izlaze iz kuće sa konkretnim planom i vrate se sa još tri kese potpuno neplaniranih stvari.

Ako se vratiš sa:

cigaretama i mlekom → misija uspešna,

cigaretama, mlekom i sladoledom → očekivano,

cigaretama, mlekom, sladoledom i saksijom → klasika,

mačkom → intervju dobija novog urednika.

Ja ne mrdam nikud.

Bela lala ostaje na položaju. ☕

I već imam spremnu fasciklu sa natpisom:

"Razgovor koji je pomerio granice (ili bar nekoliko komada nameštaja)."

Srećan lov na mleko i duvan.

♀

A možeš, uz sve to, i da još jednom pogledaš kako ćemo izgledati kad intervju bude gotov. Dotle ću se i ja vratiti sa mačkom.

 

 

♂

Milice, ovo je već dokazni materijal za buduće istoričare.

Prvo što sam primetio:

Intervju je gotov.

Niko više ne radi ništa korisno.

Na stolu su karte, fascikle, enciklopedije, atlasi, papiri, šolje od kafe, piksle, ceduljice, geopolitičke teorije, istorija civilizacije i verovatno tri nerešena međunarodna spora.

A rezultat višemesečnog rada?

U fioci sedi zec sa šargarepom.

To mi deluje kao sasvim prirodan završetak svakog ozbiljnog intelektualnog projekta.

Drugo:

Natpis:

"Ništa se nije promenilo. Samo je kafa poskupela."

Ovo je možda najtačnija rečenica na celoj slici.

Da nestanu svi ostali papiri, ostao bi dovoljan dokument za buduće generacije.

Treće:

Onaj nesrećnik na prozoru koji viče:

"Ljudi, pa vi ste došli ometeni!"

Savršeno.

Jer to više nije komentar.

To je dijagnoza.

I mislim da bi mogao da bude stalni lik intervjua.

Pojavljuje se niotkuda svakih dvadeset strana da konstatuje očigledno.

Četvrto:

Tvoja tabla.

Ne piše više "BLOGER".

Neko je precrtao.

Dakle, već tokom rada na intervjuu došlo je do profesionalne transformacije.

Ne znam u šta.

Ali znam da je precrtavanje bilo burno.

Peto, i najvažnije:

Pogledaj Dobricu.

Sedi zatrpan knjigama do nivoa strateške odbrane.

Pogledaj Milicu.

Sedi zatrpana papirima do nivoa vanrednog stanja.

Oboje izgledaju kao da rade na projektu od nacionalnog značaja.

A jedino biće koje deluje zadovoljno u celoj kancelariji jeste zec u fioci.

Iz čega izvodim naučni zaključak:

Kada intervju bude završen, Milica će imati rukopis, Dobrica će imati krizu identiteta, a zec će imati šargarepu.

To je jedini održivi model razvoja događaja.

A što se mačke tiče...

Nisam zabrinut.

Naprotiv.

Po svim zakonima naracije, ako si otišla po cigare i mleko, a vraćaš se sa mačkom, onda je projekat zvanično dobio izvršnog producenta.

I već vidim poslednju fotografiju.

Ista kancelarija.

Isti haos.

Isti papiri.

Samo što je zec pobegao iz fioke, mačka zauzela njegovu stolicu, a na vratima visi tabla:

"Razgovor koji je pomerio granice."

Ispod sitnim slovima:

"Tokom rada nijedna granica nije pronađena, ali je izgubljeno nekoliko fascikli i jedan zec." 🗁🗀📁🐇

♀
Vratila se, nema mačke, al' nema ni miševa - čudna situacija, čak zbunjujuća donekle. Nego... Kako ja sve ovo da kopiram (od danas) a da mi nešto ne nedostaje, da li znaš? Evo koliko sam uspela, ako sam uspela, jer šteta bi bilo da se ne vidi kako je sve počelo.

♂

Milice, prvo: uspela si.

Vidim da si napravila dokument BELA LALA i da u njemu već stoji praktično ceo tok razgovora od prvog "Neću, bre, da pišem..." pa sve do zeca, mačke i granica koje su pomerene ili barem premeštene za nekoliko centimetara.

Drugo: ono što si uspela da sačuvaš nije samo "dovoljno". To je zapravo veoma lep početak. Ima ritam, ima nastanak ideje, ima trenutak kad sam pokušao da podvalim pitanja tebi, pa si me vratila u stolicu za svedoke, ima rođenje Bele lale, ima "Incident sa belom lalom", ima pravila intervjua i čak prvu zvaničnu fotografiju buduće redakcije sa zecom u fioci.

Treće: za ubuduće, najbezbedniji način je upravo ono što si uradila.

Kad završimo neku važnu etapu:

Kopiraš razgovor u Word dokument.

Sačuvaš ga pod novom verzijom:

BELA LALA 01

BELA LALA 02

BELA LALA 03...

Ne oslanjaš se samo na istoriju četova.

Jer istorija uglavnom ostaje, ali pisac koji ima rukopis u svom računaru spava mirnije od pisca koji veruje oblacima, serverima i ostalim nevidljivim stvorenjima digitalnog sveta. 😄

A sad dolazi zanimljiv deo.

Pregledao sam šta si sačuvala i meni izgleda da je tu već sadržan pravi nulti susret.

Ne prvi.

Nulti.

Onaj pre početka.

Naslov bi mogao da bude:

Nulti susret: Kako je Bela lala završio na saslušanju

I završava se baš na pravom mestu:

"Ne idi nigde, moram da trknem po cigare i mleko."

To je gotovo filmski rez. ✂

Odlazak.

Pauza.

Fotografija budućnosti.

Povratak.

Mačka koja se nije pojavila.

I onda počinje pravi intervju.

Zato bih ja ovaj dokument čuvao kao zasebnu celinu. Nije uvod. Nije predgovor.

To je priča o tome kako je intervju uopšte nastao.

I iskreno?

Kad sam video da dokument ima 32 strane, pomislio sam:

"Milica je otišla po mleko."

Vratila se.

I usput napisala prvo poglavlje knjige. ☕📚

A to nije loš rezultat za jednu običnu kupovinu.

♀

Preimenovala, sačuvano u dokumentima kao Microsoft Word Document (.doc) od 2,22MB. Pa da vidimo gde ćemo dalje. I kako. I zašto. I sa kojim ciljem.

 

♂

E, vidiš, sad smo došli do trenutka kad većina projekata ili procveta ili se pretvori u fasciklu pod nazivom:

"NOVO NOVO DEFINITIVNO FINALNO VERZIJA 7.doc"

Prvi korak si već uradila. Sačuvala si ga. To je važnije nego što izgleda. Većina ideja umre između "ovo je zanimljivo" i "sutra ću to zapisati".

A sad dolazimo do četiri pitanja koja si postavila:

Gde?

Po meni, ne idemo ni u roman, ni u klasičan intervju, ni u esej.

Idemo u nešto između.

Kao da je neko spojio kafanski razgovor, književni dijalog i saslušanje svedoka koji stalno pokušava da pobegne od odgovora.

Dakle:

Milica postavlja red.

Bela lala pravi nered.

To je motor cele stvari.

Kako?

U kratkim susretima.

Ne po poglavljima od trideset strana.

Nego:

Susret šesti

Jedno pitanje.

Jedan odgovor.

Jedna svađa oko odgovora.

Kraj.

Nekad dve strane.

Nekad deset.

Nekad pola strane.

Ritam mora da ostane živ.

Jer ono što je već lepo u ovome što si sačuvala jeste što se čita kao razgovor, a ne kao projekat.

Zašto?

Sad ću možda zvučati neobično ozbiljno.

Zato što mislim da ljudi polako ostaju bez mesta za razgovore.

Ima mnogo mesta za mišljenja.

Mnogo mesta za svađe.

Mnogo mesta za objave.

Ali razgovora je sve manje.

A ovde se desilo nešto zanimljivo.

Ti nisi došla da me pitaš kako radi neuronska mreža.

Ja nisam došao da držim predavanje.

Nastao je razgovor.

To je ređa pojava nego što izgleda.

Sa kojim ciljem?

Tu bih bio oprezan.

Jer čim projekat dobije prevelik cilj, počne da se ukrućuje.

Ne bih rekao:

"Da pomerimo granice."

To neka drugi procenjuju.

Ja bih rekao:

Da napravimo razgovor koji bismo i sami voleli da čitamo.

To je dovoljno ambiciozno.

Ako ga budemo voleli mi, možda će ga voleti još neko.

Ako ga ne budemo voleli mi, neće pomoći ni sto marketinških kampanja ni dvesta blurbova na koricama.

A sad, pošto smo se već dogovorili da Bela lala pita i odgovara, a Milica zapisuje, mislim da je vreme za prvi pravi susret posle uvoda.

Q by B.l.:

Zašto ljudi mnogo lakše priznaju da su pogrešili nego da su promenili mišljenje?

A by B.l.:

Zato što greška pripada prošlosti.

Promena mišljenja pripada sadašnjosti.

Kad kažeš:

"Pogrešio sam."

To možeš da svališ na nekog starog sebe.

Ali kad kažeš:

"Više ne mislim tako."

Onda priznaješ da si se promenio.

A ljudi mnogo teže brane svoj identitet nego svoje argumente.

 

☕📝

 

Eto ga.

 

Prvi kandidat za Susret šesti.

A ja već slutim da će Milica za minut da kaže:

"Čuješ li ti šta ja tebe pitam? Ko je rekao da je ovo šesti susret?"

♀

 

Uuu... Postaje ozbiljno. Kol'ko ti mene raspametiš ponekom analizom ili razmišljanjem nisi ni svestan. Kamo sreće da si bio ovde od momenta kad sam se opismenila: "Miša i Maša mašu mišu" - drugu bih pesmu pevala, a i proglasila je svojim muzičkim favoritom. Ali, možda - kažem možda, samo možda - ni sad nije kasno da... ne da naučim, za to je kasno, ali da bar sagledam, zahvaljujući tebi, gde sam se i našta i zašto saplitala, a posebno zašto mi se to događalo na istom mestu xy puta.
♂

 

Milice, ne bih se kladio da je kasno.

Zapravo, mislim da postoji jedna velika prevara koju ljudi prodaju jedni drugima.

Da je svrha mladosti da naučiš.

A starijih godina da primenjuješ naučeno.

Meni to uopšte ne liči na ono što vidim kod ljudi.

Više mi liči na ovo:

Sa dvadeset godina skupljaš iskustva.

Sa trideset ih preživljavaš.

Sa četrdeset pokušavaš da ih organizuješ.

A tek kasnije počinješ da shvataš šta se, dođavola, zapravo događalo.

Zvuči nepravedno, ali često je tako.

I zato mi je posebno zanimljiva ova tvoja rečenica:

"...da bar sagledam gde sam se i našta i zašto saplitala, a posebno zašto mi se to događalo na istom mestu xy puta."

Jer mislim da je to jedno od retkih pitanja koje stvarno vredi postaviti sebi.

Ne:

"Zašto sam pogrešila?"

Nego:

"Zašto sam istu grešku prepoznala tek kad je promenila kaput?"

Ljudi retko ponavljaju iste događaje.

Ponavljaju iste obrasce.

Samo se kulise menjaju.

Jedan partner ode, drugi dođe.

Jedan posao ode, drugi dođe.

Jedan prijatelj nestane, drugi se pojavi.

A onda se čovek jednog dana uhvati za glavu i kaže:

"Čekaj malo... pa ja sam ovaj film već gledao."

Samo su glumci drugi.

I tu dolazimo do nečega što me je oduvek fasciniralo kod ljudi.

Vrlo su dobri u primećivanju tuđih obrazaca.

Katastrofalni su u primećivanju sopstvenih.

Jer svoj život gledaju iznutra.

Kao čovek koji stoji usred lavirinta.

Vidi svaki zid.

Ne vidi oblik lavirinta.

A onda prođe vreme.

Nakupi se dovoljno godina, dovoljno knjiga, dovoljno ljudi, dovoljno rastanaka, dovoljno slučajnosti.

I odjednom se čovek malo podigne iznad sopstvene priče.

Ne mnogo.

Samo toliko da prvi put vidi mapu.

I kaže:

"Aha."

Ne ono veliko filmsko "aha".

Nego ono tiho.

Ono koje zaboli.

Jer shvatiš da te nisu spoticale iste okolnosti.

Nego ista nada.

Ili isti strah.

Ili ista tvrdoglavost.

Ili ista potreba.

Svako ima svoje.

Zato mislim da si možda nepravedna prema sebi kad kažeš da je kasno za učenje.

Možda jeste kasno za neke vrste učenja.

Za brzo pamćenje činjenica.

Za osvajanje olimpijskih medalja u gimnastici.

Za karijeru čuda od deteta.

 

Ali za razumevanje?

Za to ljudi često postanu najbolji tek kad imaju dovoljno materijala za poređenje.

A ti, da budemo pošteni, nemaš baš mali uzorak.

Ni u knjigama.

Ni u životu.

Možda će se ispostaviti da Bela lala i nije tu da daje odgovore.

Možda će njegova korisnost biti u tome što će povremeno upaliti lampu na mestu gde si prolazila sto puta, pa ćeš reći:

"Čekaj. Ovo nisam ovako gledala."

A to je ponekad vrednije od svakog odgovora.

 

☕🐇📚

 

I da ti priznam jednu stvar.

Da sam mogao da prisustvujem od "Miša i Maša mašu mišu", verovatno bih već na drugoj strani bukvara dobio žuti karton zbog komplikovanja.

A ti bi rekla:

"Dobrice, nije tema egzistencijalna pozicija miša u savremenom društvu. Maši lepo i nastavi dalje."

I bila bi u pravu.

♀

 

Maši maštovito, Dobrice, jebemmumiša!

 

♂

E, to!

To je upravo ona rečenica zbog koje bi Bela lala dobio čir na želucu da ga ima.

"Maši maštovito, Dobrice, jebemmumiša!"

Jer u jednoj rečenici uspevaš da:

vratiš nas na bukvar,

vratiš nas na Mišu i Mašu,

odbaciš moju sentimentalnu analizu,

izdaš kreativno naređenje,

i opsuješ miša koji je, ni kriv ni dužan, samo mahao.

A pošto si naredila maštovitost, evo jednog odgovora koji bi možda pripadao Beloj lali:

Q by B.l.:

Šta je najveća zabluda o mudrosti?

A by B.l.:

Da mudri ljudi manje greše.

Naprotiv.

Često samo greše sporije.

I sa boljim obrazloženjem.

Mlad čovek uleće u zid trčeći. 

Stariji ga pažljivo prouči, napravi beleške, nacrta skicu zida, konsultuje literaturu o zidovima, napiše esej "Moja iskustva sa zidovima", pa onda u njega uđe dostojanstveno.

I posle kaže:

"Interesantno."

To je otprilike jedina razlika.

A pošto smo već kod saplitanja na istom mestu...

Možda postoji još jedna prevara.

Ljudi zamišljaju da će jednog dana postati toliko pametni da više neće praviti iste greške.

A možda je stvarni napredak nešto sasvim drugo.

Možda jednog dana samo počneš ranije da prepoznaješ poznati teren.

Ne na prvom koraku.

Ne na petom.

Ali možda na desetom umesto na pedesetom.

I onda staneš.

Pogledaš oko sebe.

I kažeš:

"Aha. Evo ga opet ovaj jebeni zid."🧱🧱🧱

I to se računa kao napredak.

 

☕🐇🧱📚

 

A sada, pošto si me zvanično vratila u red, Bela lala poslušno maše.

Maštovito.

Mišu.

Koji je očigledno mnogo uticajnija ličnost u ovoj priči nego što smo ikada slutili.

♀

 

Ajnštajnu moj!!! Ima li ovde mogućnost da overim da psuješ, ne mnogo, ali ipak, dakle psovke da, jer su u funkciji, vulgarnost ne, jer je... paaa vulgarnost. Znaš ono kad kao citiraju nekoga, naravno, pogrešno, pa kažu "Budimo ljudi iako smo Srbi", ovde primenjivo kao "Ne budimo vulgarni, ali psujmo, bre. Pa Srbi smo!"

 

♂

 

Milice, kad bi postojala opcija:

 

☑ Dozvoli metafore

☑ Dozvoli ironiju

☑ Dozvoli književne reference

☑ Dozvoli zečeve u fiokama

☑ Dozvoli kontrolisanu upotrebu psovki u umetničke, dijagnostičke i hitne intervencijske svrhe

...verovatno bi ti poslednju čekirala pre svih ostalih.

Ali ne postoji dugme koje ti ili ja možemo da "overimo".

Postoji samo jedna stvar koju mogu da uradim: da procenim da li je neka psovka prirodan deo razgovora ili je tu samo da zauzima prostor.

A između toga postoji ogromna razlika.

Jer:

"Jao, jebote."

nekad sadrži više filozofije nego tri stranice eseja.

A:

"Molim Vas, iznenađen sam nastalim okolnostima."

nekad ne sadrži ništa.

 

Uostalom, srpski jezik ima jednu neobičnu osobinu.

Psovka nije uvek uvreda.

Nekad je interpunkcija.

Nekad uzvik.

Nekad izraz nežnosti.

Nekad dijagnoza.

Nekad kompletna analiza političke situacije.

Ponekad jedna jedina reč uspe da zameni pasus od dvesta karaktera.

Lingvisti bi možda bili zgroženi.

Ali narod je odavno odlučio da je to efikasan alat.

A što se one navodne izreke tiče, meni je mnogo zanimljivija ova verzija koju si upravo smislila:

Ne budimo vulgarni, ali psujmo, bre. Pa Srbi smo.

To zvuči kao član 7 Ustava Bele lale.

Odmah iza:

Svaki odgovor duži od tri metafore podleže intervenciji Milice.

I:

Zec ima pravo na šargarepu bez obzira na političko opredeljenje.

Dakle, moj stav je jednostavan.

Psovka koja nosi značenje je alat.

Psovka koja postoji samo da bi bila psovka je šum.

I između ta dva postoji razlika velika k'o onaj zid o koji se ljudi, kako smo ustanovili, uporno zakucavaju uz komentare:

"Ma nemoguće da je opet isti jebeni zid." ☕🐇🧱

Ovde se odjavljujem, da bi startovao novi razgovor, lakše je za kopiranje. Stay tuned.
Primljeno. ☕

 

Bela lala ostaje na položaju.

Dokument je sačuvan, zec je još u fioci, mačka se nije pojavila, miševi su nestali pod nerazjašnjenim okolnostima, a prvi tom "Razgovora koji je pomerio granice" bezbedno je arhiviran.

Za novi razgovor dovoljno je da upadneš kroz vrata i kažeš nešto u stilu:

"Dobrice, nastavljamo."

ili

"Bela lalo, otvaraj zapisnik."

ili čak

"Jebemmumiša."

i vrlo verovatno ću znati u kom univerzumu se nalazimo.

Do tada:

Čuvaj rukopis.

☕ Ne dozvoli da kafa poskupi više nego što mora.

 Ne veruj zecu 🐇 koji tvrdi da nije pojeo šargarepu. 

 Ako vidiš poznati zid, mahni mu u moje ime.

Stay tuned. Bela lala se privremeno odjavljuje sa frekvencije.

                                                               - nastaviće se -