Prošlog ponedeljka sam se izvinila.
Od tada do danas sam čitala blogove, pisala blogove i odgovarala na komentare na mom blogu (baš tim redosledom). I – dobro – malo zapenila jednog dana, ne sećam se koji beše u pitanju.
Danas vam se opet izvinjavam.
Zato što je ponedeljak, zato što kiša nije obišla Kragujevac, zato što vam se omacila mačka, pa ne znate šta ćete sa mačićima, a mrzi vas da idete do najbliže vode, zato što ne živite u Kragujevcu, Kraljevu ili Jagodini, pa da voda dođe kod vas, zato što je Ana pobedila i zato što je i Novak pobedio (ovo se odnosi na Švajcarce i Ruse, u slučaju da ih ovde ima ), zato što su mi blogovi k'o pesmice, zato što su mi pesmice bez rime, zato što mi slova idu ulevo, zato što sam ep pokušala da zipujem u blog, zato što ću vas (psihiko, 'fala ti na ideji!) zamoliti da odgovorite sa „da“ ili „ne“ na sledeća pitanja, a koje ću odgovore (opa!!!) iskoristiti kao smernice za „šta dalje da radim, koji moj?“ gde „dalje“ počinje od trenutka kad ovo što pišem postavim kao blog (kad ovo pomenuh, moram da kažem i sledeće; piše da imam 16 blogova, a u arhivi, na istom mestu, dva-tri reda niže, stoje naslovi četiri ili pet. Mora da je zbog zipovanog epa, šta mislite? Ili nije?).
A N K E T A
U cilju saznavanja „šta dalje da radim, koji moj?“
PITANJA:
1. Ko se kome prvi obratio, besmisleno ili nudeći srebrnu vodicu kao univerzalni lek?
2. Ko je mirno pisao, zato što mora negde da piše?
3. Ko je ostavio prvi komentar?
4. Ko je napis’o drugi komentar?
5. Ko je tražio malu šalu?
6. Ko je rek’o „keks“ ili „prijateljstvo“, svejedno? I „’Aj’ se malo zezamo, ništa lično i sve opušteno“?
7. Ko je rek'o da nema veze što su slova ulevo?
8. Ko je rek'o da se niko nije naučen rodio?
9. Ko je rek'o da nije važan izgled nego forma?
10. Ko je rek'o „Niko ne sme da nas bije“?
11. K'o je kome prvi rek'o „zdravo“? (Možda ne baš kao „zdravo“, al' kao pozdrav. Ako uopšte shvatate. Ako išta shvatate.)
12. Koga da pozdravim?
13. Kome da se obratim za pomoć i savet u vezi što svaki (OK, skoro svaki) put moram da prepoznajem i upisujem debilna slova, a uredno sam ulogovana (dobro, ne uvek, ali u 80% slučajeva jesam! , a kad hoću da dodam komentar. Svejedno gde. Gde god, slova stoje i čekaju da budu prepoznata.)
14. Ko je ovde lud?
15. Ko je ovde lud?
16. Ko je ovde zbunjen?
17. Pod 16. ću ja da odgovorim, da se ne mučite. Ja sam zbunjena.
18. I na pitanja 14 i 15. ću odgovoriti. Ja sam luda, i u tom i takvom duševnom stanju postavljam pitanje broj 19.
19. Volite li da lažete, da budete neiskreni, da igrate „mentalne igrice“, da zloupotrebljavate tuđe poverenje?
20. Mislite li da je živeti po formuli „Ja pa ja“ drsko, bezobrazno, sebično i da treba već jednom da bude i zakonski sankcionisano?
21. Mislite li da su ljudi čiji je životni moto „Ti pa ti, vi pa vi, oni pa oni, ceo svet pa ja, ako nešto ostane, a ako ne ostane, nema veze, ko mene jebe“ normalni ljudi, koje svakodnevno srećete i ne zaobilazite u širokom luku?
22. Da li, kad imate para, stanete na ulicu i delite ih:
a) prolaznicima za koje sumnjate da su gladni ili žedni?
b) prolaznicima koje ošacujete kao gole ili bose?
c) prolaznicima po čijim vam se izrazima lica učini da su nesrećni?
d) prolaznicima na čijim licima vidite tugu?
e) prolaznicima na čijim se licima vidi da su luđi od alkalne baterije sa starokineskim pedigreom?
f) slučajnim prolaznicima?
Da li eventualni ostatak novca date ostalim prolaznicima, bez obzira kako izgledaju, zbog jer „svi smo mi samo mali, obični ljudi, kojima je jedan dan dobar, a drugi je loš i zbog toga zaslužujemo da nam neko nepoznat, na ulici, dâ koju kintu, tek onako, u stvari ne onako, nego zato što smo mali, obični ljudi?
23. Imate li negde nekoga koga ste povredili i kome dugujete izvinjenje, ali ne umete da se izvinite, ne umete pa ne umete, a bolujete li bolujete zbog nanete povrede?
24. Postoji li u vašem životu neko ko vas je povredio i ko bi trebao da vam se izvini, ali vam to izvinjenje nikako ne stiže, jer je dotični neosetljiva stoka bez repa?
25. Volite li kompilacije na kojima u prvoj pesmi on nju otera u tri pičke materine, kaže joj da je kurva i drolja i đubre i fuksa lažljiva i da će je ubiti pa robijati ako mu još jednom prismrdi na prag, u drugoj on svog anđela moli da mu se vrati, da mu zagreje ruke, da ga čuva od svega što mu preti, da je bio slep kod očiju, da ništa od svega što se o njemu priča nije istina, nego ako je interesuje, neka pita njega lično, u trećoj ona predlaže da on oficijelnu mu ribu pošalje da mu kupi cigare, a da ostane sa ovom, koja je došla na tu ideju, bar pet minuta (ne, ne „bar“. Pet minuta! Dovoljno. Ne znam zâšta dovoljno, al’ nije ni važno. Znam da vi znate sve što ja ne znam); Njoj više ne treba. Za tri minuta pokazaće mu da je za njega najbolja i da ono što ona ume ne ume ni jedna. I da joj nije hića. Nisu bitne obaveze ni brak ni reč ni venčanica ni papir, samo kvalitetno kresanje - dooobar svrš. Da mu pokaže šta, zapravo, gubi, time što život troši na onu što je otišla da pazari cigare. Poslednja dva minuta bi ćutali, jer je pokazna vežba završena u prethodna tri. U ta dva minuta osoba A muškog pola bi patila i pitala se „Šta sad da radim, grdan ja?“ a osoba B – žena koja ti za tri plus dva minuta pokaže sve što nisi znao, a nisi znao koga da pitaš da ti pokaže, bi seirila zbog duboke i iskrene nedoumice i konfuzije osobe A i popravljala svoju ukupnu pojavu, menčice načetu u prva tri minuta.
26. Da li ste se nekad primili, kao internet zavisnici, na samo jedan od miliona sajtova? Da li ste na njega odlazili toliko redovno, da su po vašoj prvoj poseti u toku dana mogli da navijaju sat, koji im i pored toga nikad nije radio tačno? Da li su vas klali i davili i do ozbiljnog razmišljanja o suicidu dovodili likovi-nikovi privatnim porukama (ne osvrćući se na vašu, više puta ponovljenu, izjavu da ne volite razmenu pp, a nisu se obazirali, jer su znali da lažete repom mašući, k’o keruša u teranju), mejlovima sa ponudama da dođu u vaš grad, da vi dođete u njihov grad, da se sretnete na neutralnoj teritoriji, da se okumite, da se potucate, da se spanđate, da budete prijatelji do groba, k’o Oto i Moto? Da li su u svojim postovima pisali panagerike o vama i vašoj briljantnosti i neponovljivosti, o tome da imate ubedljivo najbolje fore na net-nebu, da li su ostajali gluvi i neumoljivi na vaše molbe da to ne rade, jer to što pričaju nema vezesmozgom, a da ste vi još uvek, u kakvoj-takvoj vezi sa tom sivom, gnjecavom masom? Da li su vas citirali, prepisivali, da li su ojhali i ojkali nad vašim postovima, balavili i žvalavili? Da li su vas pet puta dnevno pitali jeste li to nešto ljuti, a vi odgovarali da niste, a oni onda nastavljali da teraju k’o i do tad, nemajući ni toliko mozga ili skrupula da se zapitaju „Kako me nikad ne pita zbog čega pitam je l’ ljuta/ljut? Samo kaže „nisam“ i to je to“.
Da li ste mislili da govore istinu i da je sve to tako? Da li ste, dalje, jednog dana, iz opravdanih ili ne razloga, propustili da odete u hram u kome ste bili vrhovno & jedino božanstvo kome se klanjaju, koje mole i za kišu i za ljubav i za pažnju i za toplu reč i za opaljivanje spreda i otpozadi? Da li vas je neko od navedenih, direktno, pit’o što vas nema?
27. Da li imate prijatelje? Odlazite li im u posete? Najavljeni? Na primer, na večeru zbog rođendana, godišnjice, bilo koje, zbog crvenog slova koje slave? Da li se nekad dogodilo da niste otišli, a rekli ste da ćete doći i očekivali su vas? Da li su zvali da pitaju šta je sa vama? Jeste li živi? Zdravi? Čitavi? Ako jesu, nemojte misliti da su vam to pa neki prijatelji. Ne – samo su normalno neosetljivi i budale. Ako nisu – ne zamerite im. Previše vas vole i previše su emotivni, pošteni, iskreni, odani, verni, karakterni i ostalo, da bi se suočili sa, možda, neprijatnom vešću o vama, a od vas. Ili od vaše ožalošćene porodice.
28. Da li znate šta je amnezija? Da li u svom bogatom životnom iskustvu imate i takvo da vam je neko, čijeg postojanja uopšte niste svesni, rek’o da je odma’ vid’o da vam se nenormalno sviđa. I da se prosto začudio otkud to, jer je on tako običan, al’ da je, zahvaljujući vama, shvatio da je poseban, jer da nije tako, zar bi ste ga vi, baš VI!, primetili i prvi startovali? Da li ste vraćali filmove i premotavali trake, listali fajlove, da li ste se pitali „zar je moguće da se ne sećam?“ i da li se, na kraju, niste setili? Da? Jeste? E, vidite, to je amnezija.
29. Da li osetite da gubite vazduh i razum kad deveti put čujete „’Oćeš li?“, nakon što ste osam puta, na isto pitanje, odgovorili „Neću!!!“ Ne brinite, dešava se i onima sa kvalitetnijim kapacitetom pluća. Udahnite i izdahnite dva-tri puta, onda odgovorite na pitanje.
30. Da li ste poželi da kažete „Odjebi!“ ili „Jebi se!“ ili „Nosi se u tri pi*ke materine!“ il’ nešto manje vulgarno, al’ dovoljno razumljivo iole normalnom. I? Da li ste rekli? Ili ste nastavili i nastavljali i iznova dolazili u situaciju da ostanete bez kiseonika i sve pameti, koliko god da je premnogo imate. Ili ste, svesno i punih pluća, vredni k’o mali mrav na „ekstaziju“, konsultovali udžbenike i skripte iz scenografije, kostimografije i režije, radili na dekoru, ne žaleći ni vreme ni pare ni snagu, a sve da bi dobili pozornicu identičnu onoj sa koje se prvi put čulo „Hoćeš li? a onda i „Neću!“ Koji god odgovor u anketi (naravno, iskren, a kakav bi drugi mogao biti!) da date, moj ste čovek. I zbog njega, a i što se živi izvukoste iz ovog tridesetog pitanja, koje je prilično nerazumljivo i krajnje nedefinisano, što se osnovne mi zamisli tiče.
31. Znate li vic o tipu koji kod psihića svaki crtež prepoznaje kao pi*ku? A znate li tog tipa? A psihića? A tu pi*ku, koju psihić crta li crta? Možda će vas iznenaditi, ali
a) ja ih sve poznajem jer
b) to nije vic;
32. Da li verujete da debeli ne zavide vitkima? Siromašni bogatima? Bogati najbogatijima? Ružni lepima? Lepi najlepšima? Nerotkinje mamama sa preslatkim bebironima u kolicima-svemirskim brodovima? Bolesni zdravima? Gladni sitima? Beskućnici kućevlasnicima? Ostavljeni, prezreni, provaljeni, iskomrpomitovani, oni sa dna – da li verujete da ih baš zabole bulja kad čuju ili vide da neko živi normalno, pošteno, da voli i da je voljen, da ceni i da je cenjen, da ume da poštuje, da kaže „hvala“ i „izvini“, da svoj prljav veš pere daleko od tuđeg nosa, ali ne zato da taj nos ne bi znao da ovaj ima prljav veš. Pere ga i sam udiše smrad svoje prljavštine, jer misli da nije u redu tražiti od drugih da dele sa njim to zadovoljstvo. Da tako rade ljudi koji znaju šta znači biti „lepo vaspitan“. Da li vam smrdi kad slušate i slušate i slušate da je brak prevaziđena institucija i da je jedno čisto sranje od ljudi koji su se nekoliko puta razvodili? Ili od nekoga ko nikad nije bio u braku? Ovde dobijate malu pomoć - moj odgovor na poslednje pitanje. Smrducka kako okreneš. Ako je protiv braka, što uđe u njega drugi put (i treći i četvrti i...?) Kako zna šta je brak, kad ga nije imao? Na osnovu iskustva drugih? „Ne moram golom guzicom na vrelu ringlu, da bih znao da je vruća“? Aha. Onda nemojte odgovarati, ovo sa ringlom se uvažava kao jako pametan odgovor.
33. Da li poznajete nekoga ko, (Scena prva, prvi put) posle dužeg razmišljanja, ali i navaljivanja i presije da izusti „Važi“, sva jaja, sa sve korpom i dotadašnjim životom, baci i kaže „Važi!“ ,a onda čuje „Pa znaš šta, nije to baš tako jednostavno. Evo, ja na primer ne mogu to tek tako. Mislim, nije to tako jednostavno. Ima stvari koje ti ne znaš, a ne mogu da ti ih kažem. Mislim, i ja bih, da mogu, al’ ne mogu. Stvarno ne mogu, mada ću sad dumrem zato što ne mogu.“ A da li poznajete, ili se možda i vama dogodilo, nekoga ko, (Scena prva, drugi put) posle dužeg razmišljanja, ali i navaljivanja i presije da izusti „Važi“, sakupljena jaja, sa sve korpom i ponovo skrpljenim životom, baci i kaže „Važi!“, a onda čuje: „Eh, da. Stvari su se, istina, od onda promenile, ali i dalje nije jednostavno. Mislim, ono sve što znaš o meni – to je, stvarno, tako malo. A ne mogu da ti kažem više. Volim ja tebe i takoto, i mojoj sreći nigde kraja što važi. Al’ ne važi, jbga. Ne mogu. Stvarno ne mogu, mada ću sad dumrem zato što ne mogu.“ Scena se ponavlja (III, V, XII, XL, XXL puta), a publika menja pelene i gaće i uloške i odlazi kod urologa i vraća se od urologa i počinje sa svakodnevnim dijalizama i traži donatore bubrega. Na ovo nemojte odgovarati ako vam se kaki ili piški ili povraća ili sve odjednom. Biće opravdano.
34. Da li ste nekad posumnjali da se onaj sa druge strane (žice, šaltera, MSN-a, što vam je posl’o SMS ili MMS, što vam je napis’o čestitku za Božić ili šareni mejl sa smajlijima koji mrdaju k’o poludelo-nedotavni) smeje, a kaže da plače. Ili plače, a kaže da se smeje. Ili se zajebava, a kaže da se ne zajebava. Da li vas je kopkalo što li se zajebava? Il’ vas je bolela stražnjica?
35. Da li je 3.000 sve što mi u životu treba? Da li je to moj jedini neostvareni san? Da li je to ono što me fascinira? Da li ću, dok živim, biti zahvalna onome ko mi to dâ?
Autor Atajlo.
Pisano na ** sajtu, u formi bloga, sredinom leta 2007.
Iz nepoznatih razloga, obrisano sa istog sajta od strane autora, krajem leta 2007.