Probudila se u pola pet i na prstima izašla iz sobe, da ga ne probudi.
Skuvala je kafu. Zapalila cigaru. Slušala kišu.
U ogledalu naspram fotelje videla je sredovečnu, umornu ženu, sa modricom na obrazu.
Sinoć je opet udario.
Pod kišobranom su modrice i posekotine manje vidljive, a i manja je šansa da će je neko zaustaviti uz „Pa gde si ti, nismo se videli sto godina“. I zbog toga je volela kišu.
Popila je gutljaj kafe, zapalila novu cigaru i ironično se nasmešila ženi u ogledalu.
„Beše li ti ona što nikad ne bi trpela? Ona sa podužim spiskom stvari koje nikad ne bi dozvolila da joj se dešavaju? Šta ti je to na obrazu?“
U drugoj sobi je zazvonio sat.
Prići će da je poljubi, pomilovati po obrazu i pitati boli li je. Odgovoriće da ne boli i neće slagati. Odavno je ništa i ne boli i ne plaši. Samo, ponekad, mogućnost da će neko saznati kakav joj je život.
„Dobro jutro“ – prišao je, poljubio je u obraz, pomilovao po kosi. „Boli li?“ – zabrinuto je pitao.
„Ne.“
„Stavi led, molim te. Zatvoriće ti se oko. Trebala si još sinoć.“
„Hoću.“
„Znaš da nikad ne bih... da me ne iznerviraš... znaš da nisam takav... da umem da se kontrolišem... al’ kad preteraš... znaš kol’ko te volim...“
„Znam.“
„Opet radiš isto - 0dgovaraš jednosložnim rečima. Umeš li da pričaš? Posle se čudiš kad izgubim kontrolu!“
„Ne čudim se“ – rekla je.
Na vratima je poljubio:
„Uzmi nešto pojedi, nisi večerala.“
„Uzmi nešto pojedi, nisi večerala.“
„Hoću.“
Zaključala je dva puta vrata, navukla rezu i vratila se u sobu.
„Srećan rođendan“ - poželela je ženi u ogledalu.