Čula sam otresanje snega sa nogu (tup...tras...tuptup...trasss!) i „Jebovaskovaspustiougradjebemvammajkuseljačku, dabogda vam se ruke osušile, niko vrata ne zatvara!!!“
„E, nazvaću te kasnije, evo mi keve!“ – zbrzala sam u slušalicu i spustila je, ostavljajući s one strane podivljalu drugaricu, jer nam se svaki drugi razgovor tako završavo.
A šta sam mogla, kad nam telefon bio u ledenom predsoblju, sa gajtanom dužine triespet santima? Koko sam samo puta zamišljala šta bih, i s kakim uživanjem, radila prvom kome palo na pamet da utičnicu za telefon stavi u predsoblje. Obrazloženje tog prvog ko da slušam: "De god da si u stanu, čuješ ga kad zvoni."
Je l?
A šta ćemo što naš stan tolko mali i tolko loše izolovan, da noću čujem kucanje budilnika u drugoj sobi?
U predsoblju smo imali plakar, pravljen po nacrtu moje majke (koja je bila knjigovođa, uzgred budi rečeno), predviđen da u njega smestimo sve što nije moglo da stane ni u jednu pregradu il fioku po sobama. Središnji deo zauzimalo je ogledalo. Ispod njega je stajao telefonski imenik, na njemu telefon, a ispred svega ja, gledajući sebe kako plavim, modrim i umirem "belom" smrću u centru nazovi grada, naočigled roditelja. U pregradama su stajali "povučeni" peškiri, dakle oni koje smo svakodnevno koristili, flanelske krpe za brisanje prašine, kutije od cipela sa lekovima i fotografijama. Ili prazne . Zatrebaće za nešto. U pregradama za obuću držali smo polomljene kišobrane, koje će Veselin Milenin, čim nađe malo vremena, popraviti, aparat „braun iskra sikstant“, tatin rođendanski poklon. „Pih, svašta!“ - reko je kad su mu ga dali, a ja se oduševila i odma isplanirala kako mu više neću uzimati žilete, jer ću dimam električni aparat za depilaciju. (Probala dvaput. Oba puta doživela fijasko. Drugi put bio isti ko prvi, s tim što sam mislila da sam se prvi put negde zeznula, a drugi put shvatila da nisam. On nije ni brijo ni depiliro, on je samo zujo i izbacivo prašinu - neverovatne količine prašine - iz odnekud, dubinski.)
Kad je nešto bilo važno za saopštiti telefonski, otvarala bih leva vrata plakara i uvlačila glavu u pregrade s peškirima. Gušeći se od prejakog, sladunjavog mirisa „bohora“, izgovorila bih deo važnog, pa vadila glavu duzmem vazduh nezasićen „bohorom“, pa opet nazad u peškire...
„Je l to za mene?“ – i dalje trupćući nogama, uteturala se u predsoblje moja mama. „Ne znam što li ne skinemo ulazna vrata, pa da mi u prizemlju lepo živimo ko na Durmitoru? Pa stvarno! Gospodi odozgo teško da ih zatvore, a što nama duva direktno u stan, zabole ih... Sretoh Katarinu, doći će kasnije da ti donese ešarpu. A mogla bi ti da trkneš do nje, mnogo je poledilo napolju, zamisli da padne i polomi se, ko će da je gleda?“
Moja majka, pored toga što je bila vrhunski knjigovođa i projektant plakara za predsoblje, imala je i jednu osobinu, za koju ja u to vreme nisam bila načisto da l je vrlina il mana. Nije bilo situacije za koju ona nije smišljala epilog od koga bi i Hičkoku pošla voda na usta.
Ako kineš – upala pluća.
Ako si bled – leukemija.
Ako si rumen – izliv krvi na mozak u naredna dva dana.
Ako je poledica a izlaziš – u najboljem slučaju završićeš u gipsu, u najgorem će te preksutra saraniti, ako iko bude teo dizlazi po takom vremenu. Ako ne, ostaješ u bolničkom frižideru dok ne prođe ledeno doba.
Ako nisi gladan – bolestan si.
Ako svaki čas jedeš – imaš gliste.
„Dobro, otići ću ja, i tako moram do grada“ – presudih u korist tetka-Katarininog nepolomljenog života.
„A srela sam i Bosu. Čudi se što ideš kod Borisa na doček Nove godine. Ja joj kažem da ni meni nije jasno šta ćeš tamo, nisu oni tvoje društvo, kad si mogla da biraš – Jelica te zvala da sa njima...“
Dok je pričala gde sam sve mogla didem sutra uveče, obukla sam se i izašla.
Hladno veče, zvezdano nebo, sneg škripi, mraz štipa za nos, prolaznici oprezno koračaju, ko da im je moja keva bila instruktor kad su učili prve korake.
Teget vetrovka mi ide u susret sve brže. Boris.
„Ej, slinava, oće ti otpadne nosić.“
„Ladno bre mnogo, Boki. A ti, šta ima?“ – nespretno sam smrznutom rukom u rukavici pokušavala da njegovu skinem sa lica.
„Kupio neke stvarčice. Nego... Slušaj ovo. Sutra u ponoć ću se verim. Oćeš da vidiš prsten?“
„Hmm... Važi, daj. Otkud to? Misim, niste ništa pričali?“
Izvadio je kutijicu, otvorio je – pod svetlom lampiona na teget somotu presijavao se prsten od belog zlata sa samo jednim biserom ubačenim u ležište elipsastog oblika. Sa obe strane elipse nalazio se sićušan kamen. Nikad nisam volela nakit, a nisam se ni razumela u drago i poludrago kamenje, ali prsten mi se dopao. Izgledao je lepo i skupo.
„Probaj ga, da vidiš kakav je na ruci" - pošao je da mi skine levu rukavicu.
A šta ćemo što naš stan tolko mali i tolko loše izolovan, da noću čujem kucanje budilnika u drugoj sobi?
U predsoblju smo imali plakar, pravljen po nacrtu moje majke (koja je bila knjigovođa, uzgred budi rečeno), predviđen da u njega smestimo sve što nije moglo da stane ni u jednu pregradu il fioku po sobama. Središnji deo zauzimalo je ogledalo. Ispod njega je stajao telefonski imenik, na njemu telefon, a ispred svega ja, gledajući sebe kako plavim, modrim i umirem "belom" smrću u centru nazovi grada, naočigled roditelja. U pregradama su stajali "povučeni" peškiri, dakle oni koje smo svakodnevno koristili, flanelske krpe za brisanje prašine, kutije od cipela sa lekovima i fotografijama. Ili prazne . Zatrebaće za nešto. U pregradama za obuću držali smo polomljene kišobrane, koje će Veselin Milenin, čim nađe malo vremena, popraviti, aparat „braun iskra sikstant“, tatin rođendanski poklon. „Pih, svašta!“ - reko je kad su mu ga dali, a ja se oduševila i odma isplanirala kako mu više neću uzimati žilete, jer ću dimam električni aparat za depilaciju. (Probala dvaput. Oba puta doživela fijasko. Drugi put bio isti ko prvi, s tim što sam mislila da sam se prvi put negde zeznula, a drugi put shvatila da nisam. On nije ni brijo ni depiliro, on je samo zujo i izbacivo prašinu - neverovatne količine prašine - iz odnekud, dubinski.)
Kad je nešto bilo važno za saopštiti telefonski, otvarala bih leva vrata plakara i uvlačila glavu u pregrade s peškirima. Gušeći se od prejakog, sladunjavog mirisa „bohora“, izgovorila bih deo važnog, pa vadila glavu duzmem vazduh nezasićen „bohorom“, pa opet nazad u peškire...
„Je l to za mene?“ – i dalje trupćući nogama, uteturala se u predsoblje moja mama. „Ne znam što li ne skinemo ulazna vrata, pa da mi u prizemlju lepo živimo ko na Durmitoru? Pa stvarno! Gospodi odozgo teško da ih zatvore, a što nama duva direktno u stan, zabole ih... Sretoh Katarinu, doći će kasnije da ti donese ešarpu. A mogla bi ti da trkneš do nje, mnogo je poledilo napolju, zamisli da padne i polomi se, ko će da je gleda?“
Moja majka, pored toga što je bila vrhunski knjigovođa i projektant plakara za predsoblje, imala je i jednu osobinu, za koju ja u to vreme nisam bila načisto da l je vrlina il mana. Nije bilo situacije za koju ona nije smišljala epilog od koga bi i Hičkoku pošla voda na usta.
Ako kineš – upala pluća.
Ako si bled – leukemija.
Ako si rumen – izliv krvi na mozak u naredna dva dana.
Ako je poledica a izlaziš – u najboljem slučaju završićeš u gipsu, u najgorem će te preksutra saraniti, ako iko bude teo dizlazi po takom vremenu. Ako ne, ostaješ u bolničkom frižideru dok ne prođe ledeno doba.
Ako nisi gladan – bolestan si.
Ako svaki čas jedeš – imaš gliste.
„Dobro, otići ću ja, i tako moram do grada“ – presudih u korist tetka-Katarininog nepolomljenog života.
„A srela sam i Bosu. Čudi se što ideš kod Borisa na doček Nove godine. Ja joj kažem da ni meni nije jasno šta ćeš tamo, nisu oni tvoje društvo, kad si mogla da biraš – Jelica te zvala da sa njima...“
Dok je pričala gde sam sve mogla didem sutra uveče, obukla sam se i izašla.
Hladno veče, zvezdano nebo, sneg škripi, mraz štipa za nos, prolaznici oprezno koračaju, ko da im je moja keva bila instruktor kad su učili prve korake.
Teget vetrovka mi ide u susret sve brže. Boris.
„Ej, slinava, oće ti otpadne nosić.“
„Ladno bre mnogo, Boki. A ti, šta ima?“ – nespretno sam smrznutom rukom u rukavici pokušavala da njegovu skinem sa lica.
„Kupio neke stvarčice. Nego... Slušaj ovo. Sutra u ponoć ću se verim. Oćeš da vidiš prsten?“
„Hmm... Važi, daj. Otkud to? Misim, niste ništa pričali?“
Izvadio je kutijicu, otvorio je – pod svetlom lampiona na teget somotu presijavao se prsten od belog zlata sa samo jednim biserom ubačenim u ležište elipsastog oblika. Sa obe strane elipse nalazio se sićušan kamen. Nikad nisam volela nakit, a nisam se ni razumela u drago i poludrago kamenje, ali prsten mi se dopao. Izgledao je lepo i skupo.
„Probaj ga, da vidiš kakav je na ruci" - pošao je da mi skine levu rukavicu.
“Nemo molim te otpašće mi prsti ako jače povučeš. Što ja da ga probam, prsti mi ko čačkalice. Da spadne s prsta u sneg, pa da se poubijamo“ – cvilela sam, sve dok se nisam uverila da je prsten ponovo na sigurnom, u gornjem džepu njegove vetrovke.
„Dobro, nemoj, nema veze. Gde si pošla? Oćeš da svratimo negde na piće?“
Boris je bio četiri godine stariji od mene, a družili smo se poslednjih sto godina, još od vremena kad je dolazio po mlađu sestru, s kojom sam u obdaništu išla u istu grupu, a kasnije i u osnovnu školu. S njom sam se mnogo ređe viđala, a on mi osto ortak.
Malo mi je smetalo što svakom mom mladiću nalazi mane (medved, majmun, manijak, mentalac, mekušac, mutav... verovatno i moron, da smo tada znali tu reč.)
Ja sam se sa njegovim devojkama družila, ne razmišljajući da li mu odgovaraju il ne. Briga me ako njemu dobre.
Veridba i prsten? Od juna se zabavljo sa Svetlanom, koja se posle završene medicinske zaposlila u bolnici.
Malo mi bilo i smešno i čudno... Još su klinci, bre, ko se u tim godinama vezuje?
Često su se svađali. Ona je bila ljubomorna zbog njegovih izlazaka u vreme dok ona radi treću, on na lekare u trećoj smeni, a i mlađe pacijente, jer je radila na odeljenju rehabilitacije.
„Ne mogu, moram do jedne mamine prijateljice da svratim, a i treba nešto da kupim, pa didem kući da radim domaći“.
„Domaći za Novu godinu?“
„Dobro, nemoj, nema veze. Gde si pošla? Oćeš da svratimo negde na piće?“
Boris je bio četiri godine stariji od mene, a družili smo se poslednjih sto godina, još od vremena kad je dolazio po mlađu sestru, s kojom sam u obdaništu išla u istu grupu, a kasnije i u osnovnu školu. S njom sam se mnogo ređe viđala, a on mi osto ortak.
Malo mi je smetalo što svakom mom mladiću nalazi mane (medved, majmun, manijak, mentalac, mekušac, mutav... verovatno i moron, da smo tada znali tu reč.)
Ja sam se sa njegovim devojkama družila, ne razmišljajući da li mu odgovaraju il ne. Briga me ako njemu dobre.
Veridba i prsten? Od juna se zabavljo sa Svetlanom, koja se posle završene medicinske zaposlila u bolnici.
Malo mi bilo i smešno i čudno... Još su klinci, bre, ko se u tim godinama vezuje?
Često su se svađali. Ona je bila ljubomorna zbog njegovih izlazaka u vreme dok ona radi treću, on na lekare u trećoj smeni, a i mlađe pacijente, jer je radila na odeljenju rehabilitacije.
„Ne mogu, moram do jedne mamine prijateljice da svratim, a i treba nešto da kupim, pa didem kući da radim domaći“.
„Domaći za Novu godinu?“
Zaista sam imali domaći (iz nemačkog, analiza neke pesme, koji je profesor smatrao vrstom predmaturskog rada). Kao i uvek, ostavila sam ga, u nadi da će se neko ili nešto pobrinuti da bude urađen. Nije se pobrinuo niko, i dalje je čeko moju brigu.
„Eto. Vidimo se sutra uveče, pozdravi Svetlanu i Majdu“ – poljubila sam ga u hladan obraz i odsuljala se niz ulicu.
(Majdu, njegovu sestru, pozdravila sam reda radi, jer smo se tog prepodneva videle. Na velikom odmoru, istrčala sam iz školskog dvorišta da kupim kesicu čipsa, i naletela na nju. U pet minuta ispričala mi je da sa Zvonkom ide u motel na Ibarskoj magistrali na doček Nove godine (što mi bilo blesavo), da je kupila sako i pantalone od šanera (što me nije interesovalo), da su sinoć komentarisali kako baš bezveze što ja za Novu godinu nemam dečka (!), ali da nije ni čudo kad sam takva (!!), da će sutra uveče da se očešlja kao Bo Derek (što me nasmejalo, jer je Majda crnka, sa ukupno kose za tri kikice i šest perlica), da... Onda sam rekla da kasnim na čas, i vratila se u školu bez čipsa, a sve oblizujući se, na pomisao Majde sa frizurom Bo Derek, i više ni malo gladna. Tad mi je i pala na pamet ešarpa, koju sam za prošlogodišnji doček pozajmila tetka-Katarininoj rođaki.
„Vezaću ešarpu oko glave i tako rešiti (večiti) problem frizure!“ – veselo sam klatila nogama ispod klupe, dok je profesor geografije gnjavio o meandrima.)
„Važi, a ti nemoj nikog da pozdravljaš do sutra, molim te“ – sneg nije potpuno prigušio Borisove reči.
* * *
„Gde ćeš tu ešarpu?“ – jeknula je moja majka, udarivši nogom u ogledalo skinuto iz kupatila i naslonjeno na stočić u sobi. „Umal da razbijem ogledalo, mogla sam se sva iseći. Ko bi me večeras ušivo, čisto sumnjam da u bolnici ima nekog. Nosi ga odavde dok nekog ne povredi. Da ne znaš de li sam ostavila onaj plavi stolnjak od damasta, nije u mojoj sobi... Šta to radiš, čuješ šta te pitam? Nećeš valjda to da vežeš oko glave?“
„Nego?“
„Pa oko struka.“
„Pa nemam struk, ovo je tunika.“
„Pa kad je vežeš, imaćeš ga. Vidi nâšta ličiš, kaka si ko kasirka u mlečnom restoranu.“
„Ako.“
„Što nisi obukla onu plisiranu žutu haljinu? Tela si da crkneš dok je nisi kupila, a samo si je jednom obukla.“
„Ja tela da crknem za plisiranom haljinom? Zakuni se!“
„Ma, uostalom, radi šta znaš“ – nije tela da se zakune, samo je odmahnula rukom i nastavila potragu za plavim stolnjakom.
Zadovoljna izgledom (čizme od gužvanog laka, čarape i ešarpa na glavi boje bele kafe, tunika boje peska i suknja u istoj boji, koja jedva proviruje), svetlo-braon kaput od čoje sa oker satenskom postavom, naravno maksi dužine, sa šlicem pozadi, u visini nepostojećeg struka, lakovana četvrtasta torba, žućkasto-braon boje (šta da radim, kad je samo ona bila slična traženoj boji?! Kad sam je donela kući, keva prokomentarisala da torba – ona kaže "tašna" – izgleda ko da je izvađena iz septičke jame. Odma zatim mi ispričala istinitu priču o našem kumu koji je, prilikom posete rođacima na selu, upo u septičku jamu i u njoj bio sve dok seoski šumar sa sajlom za obaranje drveća nije došo i izvuko ga iz govana i krajnje ponižavajuće a po glavu opasne situacije.)
Još malo parfema...
„Halo, ja sam. Izlazim za minut“ – koketno sebe odmeravajući preko ramena u ogledalu, telefonirala sam drugu, sa kojim sam se već ranije dogovorila da dođe kolima po mene.
„Polazim.“
* * *
„Odo ja, srećna vam Nova godina, izvadite ključ da mogu dotključam. Mama, nemoj slučajno da si me zivkala tamo“ – ušla sam u kujnu.
„Kakva si medena“ – poljubio me tata.
„Kuku meni kaka si ko nakaza. Čekaj, stani, je l to dolazi Vladimir po tebe (aha, ne prisluškuje moje telefonske razgovore!) Nećeš valjda sama dideš, znaš kolko je pijanih po ulicama? Ko će da te vrati? Kad ćeš da dođeš? Pazi šta piješ, nemoj da ti neko nešto sipa u čašu. I jedi nešto, nemoj sedeti gladna. Jesi ponela poklone? Vidi šta smo ti mi kupili, otvori da vidim da l ti se sviđa. Il nemoj, bolje kad dođeš, staviću ti na krevet. Javi se posle ponoći, ako ne daš da ja zovem. I zovni otuda Danicu i Radmilu, znaš kolko te one vole, a nemaju nikog izuzev nas. Nije ti to teško, je l da? Mamino zlato, za moju ljubav. Oćeš?“
"Da zovem iz tuđe kuće izlapele babe u dubokom snu, kad ujutru neće imati pojma da sam se javljala? Ne pada mi na pamet“.
„A nisu izlapele kad ti šalju poklone i pare za rođendan? Kako te samo nije sramota da o tetkama tako pričaš...“
Zvono na vratima prekinulo je tiradu o tetkama i meni nezahvalnoj.
„Dobro veče. Kako ste? Idemo li? O..oo, šo ti dobar friz!“ – uparađeni Vladimir.
„Dobro veče, sine. Vidi kako si lep a vidi moje ludo dete, ko na maskenbal da je pošlo. Kako su ti mama i tata? Je l idu negde večeras? Mi nećemo nigde. Pravo da ti kažem, nismo više ni mladi, a ni Nove godine više nisu ko nekad... Ajde, lepo se provedite i budite dobri“ – čula sam kako je dva puta okrenula ključ iza nas.
Kucnula sam na vrata.
„Šta je sad?“
„Izvadi ključ.“
„Što?“
„Pa da ja otključam.“
„A, pa oću, kad pođemo da legnemo. Možda će naići neko da nam čestita. Šta imaš ispod tunike? Jesi obukla potkošulju?“
* * *
Vladimir i ja smo, dok smo se peli do Borisovog stana na četvrtom, pogađali šta ko ima za večeru.
„Podvarak.“
„Podvarak.“
„Sarma.“
„Pile na podvarku.“
„I sarma i podvarak.“
„Pečenje.“ (bljak!)
„Podvarak i pečenje.“
„Da nema kupusa i prasića, da l bi bilo Nove godine?“ – zapita Vladimir.
Četvrti sprat.
„Uh, crkla sam“ – zalelekah umornim osmanaestogodišnjim glasom. „Mnogo visoko ovaj Boris stanuje, čoveče.“
„Podvarak!!!“ – zaleleka Vladimir.
„Ma jok bre, to odozdo smdri. Znaš da smo rekli samo sendviči, pršuta i kolači“ – obrecnuh se.
„Najbolje da ste sačekali ponoć, pa došli... Poslednji stižete. Mogo sam ja da je dovezem, a ne da čeka tebe, Vladimire. Auh ala smrdi neka kupuščina osećate li?“ – nabra Boris nos, dok smo se mimoilazili u predsoblju.
Tutnuh mu poklon za Svetlanu i njega, izmigoljih se iz kaputa i uđoh u ogroman dnevni boravak, dobijen rušenjem pregradnog zida izmedju dve manje sobe.
Lampa sa crvenim abažurom, druga lampa sa crvenim abažurom, još jedna lampa sa crvenim abažurom... Kao da sam sa stepeništa prezasićenog mirisom kupusa ušla u pakao.
(Ha. To kažem sad, sa istorijske distance. U ono vreme to bilo kul. Što crvenija pomrčina i napanjen kasetofon i alkohol, alkohol, alkohol...)
Pri crvenoj svetlosti prisutni, gotovo svi poznati a svi malo pripiti, jer su počeli sa slavljem mnogo pre dolaska kod Borisa, izgledali su pristojno.
Nekolko dugogodišnjih parova, nekolko na brzinu sklepanih, iz straha da se Nova godina ne dočeka
bez dečka/devojke, nekolko sličnih meni, dakle „neuparenih“ – sve u svemu nas ne manje od petnaest i ne više od dvadeset, po mojoj slobodnoj i zbog otežane vidljivosti nesigurnoj proceni.
Super.
Sela sam u fotelju, spustila torbu na pod, izvadila cigare... Nije bilo vremena da zapalim. Prišao mi je visoki crni mladić i pitao oću li da igram. Tela sam.
Malo smo igrali, pa sam se vratila na mesto. Pa su mi Boris i Svetlana rekli da im se dopada poklon, pa smo klopali, pa igrali, pa pevali, pa urlali, pa se fotografisali, fotografisali, pa opet igrali...
Ponoć. Cmakanje, čestitanje, šampanjac, zvučnici vibriraju...
Onda je neko pustio „Let it be“, iz ko zna kog razloga.
Boris mi je prišao, pridigla sam se, zaustavio me rukom, vratila sam se u fotelju, „Bitlsi“ su prestali da sviraju, nastala je tišina.
Začulo se brundanje, kašljucanje, pa škripanje, škljocanje... (sad, kad pričam o tome, žao mi što se ne sećam više detalja, mora da bilo mnogo smešno. Tad nešto i nije, više bilo jezivo)... onda Borisov glas, dok škripe nepodmazana vrata... „Idi ćale u pizdu materinu!“ i na kraju, al dovoljno glasno da čuju do drugog sprata, a opet Boris:
“Draga moja... (pa mi izgovara ime, tolko zagrcnuto i smušeno, da guta jedno „i“ i zvuči ama ko Bosanac, znači neodoljivo simpa.) Voleo bih da uzmeš ovaj prsten. Godinama maštam o ovom trenutku. Volim te i želeo bih da provedemo ceo život zajedno.“
Kvrc.
Virnula sam preko njegovog ramena – nikog nije bilo. Ko je to reko i kome? Usta nije pomero, jedino ako je usavršio govor iz trbuha. Il ga snimio na kasetu, koju je iz kasetofona vadio njegov najbolji drug. Ponovo se čulo „Let it be“.
„A?“ – ničeg pametnijeg nisam mogla da se setim.
„Đubre jedno te li đubre!“ – ali se Svetlana setila.
„Pa, čula si“ – Boris je držao kutiju koju sam sinoć videla, i izgleda rešio da po redosledu komentara i odgovara, pa se obratio meni.
„Jesam, al ne razumem“ – pamet mi je i dalje mahala s one strane Meseca.
„Razumem ja“ – prišla je Svetlana, i da bi nas uverila da stvarno razume, udarila Borisu šamar za koji i danas žalim što je ostao nesnimljen i neokačen na YouTube.
„Sačekaj, Svetlana, šta to radiš...“ – pritrčao je DJ. - najbolji drug, i tako se i on upiso u listu "šamarčina nikad nesnimljenih i neokačenih na YouTube“.
„Boki, šta se dešava?“ – počinjala sam da nazirem poentu.
„Dešava se da je lud za tobom, eto to! Pa je mislio, pošto nemaš dečka mesecima, da iskoristi večeras priliku. Đubre jedno, juriš decu!“ – vrištala je Svetlana, nepune dve godine starija od mene.
* * *
Telefon je zvonio, Boris nešto odgovorio, pa onda opet Svetlana, pa telefon, pa ja u predsoblju, pa Vladimir za mnom.
Ja u nezakopčanom kaputu trčim niz stepenice, Vladimir za mnom, Boris za njim...
Opet ja. Zaustavljam taksi, dajem mu adresu, plaćam, izlazim, pokušavam da otključam, nije izvađen ključ, zvonim, zvonim, vidim da se auto zaustavlja ispred zgrade... Otvara tata, pita: „Otkud ovako rano, sine?“
Ulazim i dva puta okrećem ključ. Telefon zvoni. Isključujem ga iz zida, ubeđena da je moguće kidnapovanje preko telefona.
U sobi mama gleda novogodišnji program crkavajući od smeha idiotlucima. Kaže: „Je l to zvonio telefon, ko je bio, čudo si ovako rano došla, jesi nešto jela, je l ladno napolju, je l klizavo, imaš pun bojler vode ako ćeš da se tuširaš, oćeš da ti podgrejem malo podvarka i belog mesa, otpakuj poklon.“
„Eto. Vidimo se sutra uveče, pozdravi Svetlanu i Majdu“ – poljubila sam ga u hladan obraz i odsuljala se niz ulicu.
(Majdu, njegovu sestru, pozdravila sam reda radi, jer smo se tog prepodneva videle. Na velikom odmoru, istrčala sam iz školskog dvorišta da kupim kesicu čipsa, i naletela na nju. U pet minuta ispričala mi je da sa Zvonkom ide u motel na Ibarskoj magistrali na doček Nove godine (što mi bilo blesavo), da je kupila sako i pantalone od šanera (što me nije interesovalo), da su sinoć komentarisali kako baš bezveze što ja za Novu godinu nemam dečka (!), ali da nije ni čudo kad sam takva (!!), da će sutra uveče da se očešlja kao Bo Derek (što me nasmejalo, jer je Majda crnka, sa ukupno kose za tri kikice i šest perlica), da... Onda sam rekla da kasnim na čas, i vratila se u školu bez čipsa, a sve oblizujući se, na pomisao Majde sa frizurom Bo Derek, i više ni malo gladna. Tad mi je i pala na pamet ešarpa, koju sam za prošlogodišnji doček pozajmila tetka-Katarininoj rođaki.
„Vezaću ešarpu oko glave i tako rešiti (večiti) problem frizure!“ – veselo sam klatila nogama ispod klupe, dok je profesor geografije gnjavio o meandrima.)
„Važi, a ti nemoj nikog da pozdravljaš do sutra, molim te“ – sneg nije potpuno prigušio Borisove reči.
* * *
„Gde ćeš tu ešarpu?“ – jeknula je moja majka, udarivši nogom u ogledalo skinuto iz kupatila i naslonjeno na stočić u sobi. „Umal da razbijem ogledalo, mogla sam se sva iseći. Ko bi me večeras ušivo, čisto sumnjam da u bolnici ima nekog. Nosi ga odavde dok nekog ne povredi. Da ne znaš de li sam ostavila onaj plavi stolnjak od damasta, nije u mojoj sobi... Šta to radiš, čuješ šta te pitam? Nećeš valjda to da vežeš oko glave?“
„Nego?“
„Pa oko struka.“
„Pa nemam struk, ovo je tunika.“
„Pa kad je vežeš, imaćeš ga. Vidi nâšta ličiš, kaka si ko kasirka u mlečnom restoranu.“
„Ako.“
„Što nisi obukla onu plisiranu žutu haljinu? Tela si da crkneš dok je nisi kupila, a samo si je jednom obukla.“
„Ja tela da crknem za plisiranom haljinom? Zakuni se!“
„Ma, uostalom, radi šta znaš“ – nije tela da se zakune, samo je odmahnula rukom i nastavila potragu za plavim stolnjakom.
Zadovoljna izgledom (čizme od gužvanog laka, čarape i ešarpa na glavi boje bele kafe, tunika boje peska i suknja u istoj boji, koja jedva proviruje), svetlo-braon kaput od čoje sa oker satenskom postavom, naravno maksi dužine, sa šlicem pozadi, u visini nepostojećeg struka, lakovana četvrtasta torba, žućkasto-braon boje (šta da radim, kad je samo ona bila slična traženoj boji?! Kad sam je donela kući, keva prokomentarisala da torba – ona kaže "tašna" – izgleda ko da je izvađena iz septičke jame. Odma zatim mi ispričala istinitu priču o našem kumu koji je, prilikom posete rođacima na selu, upo u septičku jamu i u njoj bio sve dok seoski šumar sa sajlom za obaranje drveća nije došo i izvuko ga iz govana i krajnje ponižavajuće a po glavu opasne situacije.)
Još malo parfema...
„Halo, ja sam. Izlazim za minut“ – koketno sebe odmeravajući preko ramena u ogledalu, telefonirala sam drugu, sa kojim sam se već ranije dogovorila da dođe kolima po mene.
„Polazim.“
* * *
„Odo ja, srećna vam Nova godina, izvadite ključ da mogu dotključam. Mama, nemoj slučajno da si me zivkala tamo“ – ušla sam u kujnu.
„Kakva si medena“ – poljubio me tata.
„Kuku meni kaka si ko nakaza. Čekaj, stani, je l to dolazi Vladimir po tebe (aha, ne prisluškuje moje telefonske razgovore!) Nećeš valjda sama dideš, znaš kolko je pijanih po ulicama? Ko će da te vrati? Kad ćeš da dođeš? Pazi šta piješ, nemoj da ti neko nešto sipa u čašu. I jedi nešto, nemoj sedeti gladna. Jesi ponela poklone? Vidi šta smo ti mi kupili, otvori da vidim da l ti se sviđa. Il nemoj, bolje kad dođeš, staviću ti na krevet. Javi se posle ponoći, ako ne daš da ja zovem. I zovni otuda Danicu i Radmilu, znaš kolko te one vole, a nemaju nikog izuzev nas. Nije ti to teško, je l da? Mamino zlato, za moju ljubav. Oćeš?“
"Da zovem iz tuđe kuće izlapele babe u dubokom snu, kad ujutru neće imati pojma da sam se javljala? Ne pada mi na pamet“.
„A nisu izlapele kad ti šalju poklone i pare za rođendan? Kako te samo nije sramota da o tetkama tako pričaš...“
Zvono na vratima prekinulo je tiradu o tetkama i meni nezahvalnoj.
„Dobro veče. Kako ste? Idemo li? O..oo, šo ti dobar friz!“ – uparađeni Vladimir.
„Dobro veče, sine. Vidi kako si lep a vidi moje ludo dete, ko na maskenbal da je pošlo. Kako su ti mama i tata? Je l idu negde večeras? Mi nećemo nigde. Pravo da ti kažem, nismo više ni mladi, a ni Nove godine više nisu ko nekad... Ajde, lepo se provedite i budite dobri“ – čula sam kako je dva puta okrenula ključ iza nas.
Kucnula sam na vrata.
„Šta je sad?“
„Izvadi ključ.“
„Što?“
„Pa da ja otključam.“
„A, pa oću, kad pođemo da legnemo. Možda će naići neko da nam čestita. Šta imaš ispod tunike? Jesi obukla potkošulju?“
* * *
Vladimir i ja smo, dok smo se peli do Borisovog stana na četvrtom, pogađali šta ko ima za večeru.
„Podvarak.“
„Podvarak.“
„Sarma.“
„Pile na podvarku.“
„I sarma i podvarak.“
„Pečenje.“ (bljak!)
„Podvarak i pečenje.“
„Da nema kupusa i prasića, da l bi bilo Nove godine?“ – zapita Vladimir.
Četvrti sprat.
„Uh, crkla sam“ – zalelekah umornim osmanaestogodišnjim glasom. „Mnogo visoko ovaj Boris stanuje, čoveče.“
„Podvarak!!!“ – zaleleka Vladimir.
„Ma jok bre, to odozdo smdri. Znaš da smo rekli samo sendviči, pršuta i kolači“ – obrecnuh se.
„Najbolje da ste sačekali ponoć, pa došli... Poslednji stižete. Mogo sam ja da je dovezem, a ne da čeka tebe, Vladimire. Auh ala smrdi neka kupuščina osećate li?“ – nabra Boris nos, dok smo se mimoilazili u predsoblju.
Tutnuh mu poklon za Svetlanu i njega, izmigoljih se iz kaputa i uđoh u ogroman dnevni boravak, dobijen rušenjem pregradnog zida izmedju dve manje sobe.
Lampa sa crvenim abažurom, druga lampa sa crvenim abažurom, još jedna lampa sa crvenim abažurom... Kao da sam sa stepeništa prezasićenog mirisom kupusa ušla u pakao.
(Ha. To kažem sad, sa istorijske distance. U ono vreme to bilo kul. Što crvenija pomrčina i napanjen kasetofon i alkohol, alkohol, alkohol...)
Pri crvenoj svetlosti prisutni, gotovo svi poznati a svi malo pripiti, jer su počeli sa slavljem mnogo pre dolaska kod Borisa, izgledali su pristojno.
Nekolko dugogodišnjih parova, nekolko na brzinu sklepanih, iz straha da se Nova godina ne dočeka
bez dečka/devojke, nekolko sličnih meni, dakle „neuparenih“ – sve u svemu nas ne manje od petnaest i ne više od dvadeset, po mojoj slobodnoj i zbog otežane vidljivosti nesigurnoj proceni.
Super.
Sela sam u fotelju, spustila torbu na pod, izvadila cigare... Nije bilo vremena da zapalim. Prišao mi je visoki crni mladić i pitao oću li da igram. Tela sam.
Malo smo igrali, pa sam se vratila na mesto. Pa su mi Boris i Svetlana rekli da im se dopada poklon, pa smo klopali, pa igrali, pa pevali, pa urlali, pa se fotografisali, fotografisali, pa opet igrali...
Ponoć. Cmakanje, čestitanje, šampanjac, zvučnici vibriraju...
Onda je neko pustio „Let it be“, iz ko zna kog razloga.
Boris mi je prišao, pridigla sam se, zaustavio me rukom, vratila sam se u fotelju, „Bitlsi“ su prestali da sviraju, nastala je tišina.
Začulo se brundanje, kašljucanje, pa škripanje, škljocanje... (sad, kad pričam o tome, žao mi što se ne sećam više detalja, mora da bilo mnogo smešno. Tad nešto i nije, više bilo jezivo)... onda Borisov glas, dok škripe nepodmazana vrata... „Idi ćale u pizdu materinu!“ i na kraju, al dovoljno glasno da čuju do drugog sprata, a opet Boris:
“Draga moja... (pa mi izgovara ime, tolko zagrcnuto i smušeno, da guta jedno „i“ i zvuči ama ko Bosanac, znači neodoljivo simpa.) Voleo bih da uzmeš ovaj prsten. Godinama maštam o ovom trenutku. Volim te i želeo bih da provedemo ceo život zajedno.“
Kvrc.
Virnula sam preko njegovog ramena – nikog nije bilo. Ko je to reko i kome? Usta nije pomero, jedino ako je usavršio govor iz trbuha. Il ga snimio na kasetu, koju je iz kasetofona vadio njegov najbolji drug. Ponovo se čulo „Let it be“.
„A?“ – ničeg pametnijeg nisam mogla da se setim.
„Đubre jedno te li đubre!“ – ali se Svetlana setila.
„Pa, čula si“ – Boris je držao kutiju koju sam sinoć videla, i izgleda rešio da po redosledu komentara i odgovara, pa se obratio meni.
„Jesam, al ne razumem“ – pamet mi je i dalje mahala s one strane Meseca.
„Razumem ja“ – prišla je Svetlana, i da bi nas uverila da stvarno razume, udarila Borisu šamar za koji i danas žalim što je ostao nesnimljen i neokačen na YouTube.
„Sačekaj, Svetlana, šta to radiš...“ – pritrčao je DJ. - najbolji drug, i tako se i on upiso u listu "šamarčina nikad nesnimljenih i neokačenih na YouTube“.
„Boki, šta se dešava?“ – počinjala sam da nazirem poentu.
„Dešava se da je lud za tobom, eto to! Pa je mislio, pošto nemaš dečka mesecima, da iskoristi večeras priliku. Đubre jedno, juriš decu!“ – vrištala je Svetlana, nepune dve godine starija od mene.
* * *
Telefon je zvonio, Boris nešto odgovorio, pa onda opet Svetlana, pa telefon, pa ja u predsoblju, pa Vladimir za mnom.
Ja u nezakopčanom kaputu trčim niz stepenice, Vladimir za mnom, Boris za njim...
Opet ja. Zaustavljam taksi, dajem mu adresu, plaćam, izlazim, pokušavam da otključam, nije izvađen ključ, zvonim, zvonim, vidim da se auto zaustavlja ispred zgrade... Otvara tata, pita: „Otkud ovako rano, sine?“
Ulazim i dva puta okrećem ključ. Telefon zvoni. Isključujem ga iz zida, ubeđena da je moguće kidnapovanje preko telefona.
U sobi mama gleda novogodišnji program crkavajući od smeha idiotlucima. Kaže: „Je l to zvonio telefon, ko je bio, čudo si ovako rano došla, jesi nešto jela, je l ladno napolju, je l klizavo, imaš pun bojler vode ako ćeš da se tuširaš, oćeš da ti podgrejem malo podvarka i belog mesa, otpakuj poklon.“
Boris i Svetlana su se te noći razišli.
Magda mi rekla da sam ispala seljačka guska.
Vladimir da sam kreten što sam plaćala taksi, on bi me vratio.
Zorica, jedna od prisutnih te večeri, sredila da u "Zlatarni" Celje, il tako nečem, prsten uzmu natrag i vrate pare.
Inače, roditelji su mi te Nove godine poklonili potkošulju "Vezenine" Bled.