Pokušaću da u martu (i u životu) napišem jedan post koji će svi razumeti.
Pokušaću da to bude ovaj.
Prošlog petka moj brat od tetke se šlogirao.
Javio mi njegov sin M.
Danima me boli:
Žuč, želudac, bubreg i levi i desni.
Onda me još boli evo tačno ovde, ispod grudne kosti.
I na kraju, boli me i ovde desno. Kažu da je to sigurno jetra.
Kad mi je M. javio, sve što me boli još više me zabolelo.
Ostatak dana mi je prošao manje-više radno i manje-više van kuće.
Oko šest sam se istuširala, popila priličan broj pilulica i kapsulica i legla u krevet.
Imala sam bolove na sve strane, al tolko jake da sam, čim sam legla, ustala.
Pa sela.
Pa se malo zaturila nazad.
Pa se nagla napred.
Pa poturila još jedno jastuče. Pa drugo. Pa tako do pet.
Pa sklonila jastučiće.
Shvatili ste kolko me bolelo?
Oko pola osam, moj muž je ušao u sobu i naredio mi da se obučem i da smesta idemo kod lekara.
Rekla sam mu da neću.
Reko je da moram, jer sam zelena u licu.
Rekla sam mu da u najkvalitetnije pudere dodaju nijansu zelene.
Reko mi je da ga ne zajebavam, nego neka polazim. Bolje sad nego usred noći. A ići moram, jer mi je sve gore, lepo se vidi.
Da sam mogla da se okrenem ka zidu i tako mu pokažem da baš me briga šta priča, okrenula bih se.
Al nisam mogla ni da dišem.
Da vas ne držim u neizvesnosti, nisam otišla zato što NEMAM PIDŽAMU!
Majke mi moje, to je bio jedini razlog što sam se previjala od bolova, uvijala ko crv (tek sam tad shvatila kako je crvu) i cvilela, al u sebi.
Ljudi, nisam ja ni bednik ni štroka.
Al pidžamu nemam, onakvu kakve se oblače kad se leži u bolnici.
Jebo te, mogu da magistriram na temu bolnica i pidžama i toaletnih torbica i kesa za lekovima koje sam nosila od kuće, jer ih u bolnici nemaju. I posudama "6 u 1", sa supama, kompotima, pohovanom piletinom, salatom. I termosima sa čajem. Jer u bolnici nema hrane.
Ali...
U mom stanu je toplo, u sobi u kojoj spavam je toplo, pa izuzev majica bez rukava i šarenih pamučnih bermuda nem ništa drugo. Imala sam ranije, nemojte misliti da nisam. Dok mi je majka bila živa, dva puta godišnje mi je "obnavljala veš".
Sve te spavaćice i pidžame sam dala drugima, nekad baš kad su išli u bolnicu.
Pošto sam zadrti pobornik teorije da sve što ne koristiš ne treba ni da imaš, a pidžame nisam koristila... Rekoh vam šta sam uradia.
Oko deset, taman kad sam razmišljala kako li se radi stoj na glavi i da l će mi tad, ako uspem da ga izvedem, biti malo lakše, muž je pobesneo.
Oboje smo bili zeleni, ja od bolova, on od ljutine. Prišo je ormančetu gde stoji veš i počo da vadi i baca na drugi krevet majice i donje delove... Neke donje delove, pojma nem od čega. Nekih tankih trenerki?!
"A šta je ovo?!" - i glas mu je bio zelen.
"Ne zakopčavaju se napred" - eto šta je to!
Ležala sam jednom u bolnici, zbog visokog pritiska. Tad nisam znala za obavezno zakopčavanje, nego sam ponela pidžame bez dugmeta, ono, na ve izrez. Mislim i da su bile muške, jer ništa svileno, ljigavo, karnerasto, čipkano, šlicovano i šlingovano ne mogu da svarim.
Posle pola sata, dežurna sestra mi je rekla da mi ne valja pidžama. Ha!
E sad, da ne grešim dušu, ponudila mi je bolničku. Čim sam videla kako izgleda bolnička, zamolila sam da telefoniram (davno je to bilo, pre mobilnih) iz lekarske sobe kući da odma idu da mi kupe propis(a)nu pidžamu, da ne brukam i mene i njih.
Doneli su mi posle sat-dva, i kako sam je obukla, počela sam da se raskopčavam i zakopčavam, jer ko god je ušo u sobu, prvo je reko "Otkopčajte pidžamu!", svejedno što bi mi gledo grlo, sinuse, uši, vene na nogama.
Nisam broj 5, da ne bude zabune.
Ljudi žure, doktori su to, ej!, nemaju vremena da se sad tu ja skanjeram i pola dana zadižem gornji deo bez dugmetâ il ga skidam preko glave.
Dobro, ne kažem, može neko i da pita a zašto bolnice nemaju pidžame kakve su potrebne da bi se pregled najbrže obavio. Al tom nekom neću odgovoriti, jer ne znam otkud on ovde i zašto čita ono što ne razume.
. . .
Sutradan sam sa M. otišla u bolnicu. I dalje sam imala bolove, al malo manje. Rešila sam da u povratku svratim u prvi dućan, kupim pidžamu sa dugmetima, odem kući, spakujem šta mi treba, zvrcnem taksi i odem u bolnicu da saznam šta zbog čega me sve tolko boli.
M. je mnogo žurio. Imo je vremena samo da me vrati kući, a da pešačim nisam mogla.
Sutradan od tog dana je bila nedelja - dan kad ne rade dućani. Htela sam da idem na buvlji pijac, al sam se uspavala. Oko tri sam, sa M. i još nekima otišla u bolnicu, u posetu bratu. Baš sam ždraknula i njega i oko njega. Svi u novim pidžamama! Na dugmiće. Moj brat - bela pidžama sa svetlo-sivim romboidima. Ili tulipanima. Sidrima? Nisam sigurna, al' nova je. "Šo ti lepa tati pidžama" - rekla sam M. "Kupio mu ja kod Kineza, pa mu dono dobuče. Kad on izađe, mož da ti je dâ, al nemo da je kratiš, samo ispodvrći rukave i nogavice. Tako možete na smenu da je nosite" - odgovorio je M., upoznat sa mojim zdravstvenim i ostalim problemima.
Pa sam, kao, otišla da donesem bratu vode, i virnula u jednu žensku sobu. Isto! Sve nove pidžame na raskopčavanje.
Bilo mi malo lakše.
Znači niko nema pidžamu za slučaj nesnosnih bolova petkom uveče.
Ne znam šta vi mislite, a ja mislim da su ti koji su imali pidžame, papuče, bade-mantile, peškire i posteljine, "nepovučene", izumrli.
Mislim još da smo ostali mi koji:
nemamo pare da bi kupovali nešto što ćemo, a možda i nećemo, upotrebiti za pet ili deset godina,
oni koji imaju i viška, sve svileno, čipkano, crno, crveno, bretelasto, sa bisernim zakopčavajućim dugmadima napred, a od zlata na manžetnama pidžama i
oni koji nemaju ni mesta gde to da drže ni para da to kupe.
Spadam u treće.
Kad nemam razloga da izlazim iz kuće, ja se do podne razvlačim po stanu u majicama i šarenim bermudama. Nemaju ni fleke ni rupe ni zakrpe.
Al nemaju ni dugmiće.